id
stringlengths 1
7
| url
stringlengths 31
715
| title
stringlengths 1
247
| text
stringlengths 10
426k
|
|---|---|---|---|
12 | https://sr.wikipedia.org/wiki/UTF-8 | UTF-8 | <s>UTF-8 варијанта је најзгоднија за кодирање већински латиничног текста.</s><s>Дато је и кратко упутство за коришћење те варијанте у Microsoft Word-у, Netscape Composer-у и текстуалном едитору Kate.</s><s>У тексту су такође препоручени стандардни Unicode фонтови који омогућавају лаку преносивост текста са рачунара на рачунар или за објављивање текста на Интернет.</s>
<s>Развој електронског записа текста
Први рачунари су били прављени претежно за енглеско говорно подручје и имали су подршку само за енглески алфабет, за бројеве, заграде и још по неки контролни карактер, што је чинило укупно 128 могућих слова (у 7 бита).</s><s>То је био тзв. -{ASCII}- или -{US-ASCII}- стандард.</s>
<s>1968. године је скуп карактера проширен на 256 (8 бита), а „горњих“ 128 карактера је било коришћено за додатне карактере.</s><s>Из неке навике је и овај проширени -{ASCII}- називан -{ASCII}-, тако да ту често долази до забуне.</s><s>Да би постојала подршка за више језика, смишљане су тзв. кодне стране (-{Code Page}-) које дефинишу понашање тог додатног скупа слова.</s><s>Основна кодна страна на персоналним рачунарима (-{PC437}-) у том горњем сету карактера дефинише разне графичке карактере за цртање текстуалних прозора и слично.</s><s>Касније је развијено још пуно кодних страна које подржавају одређене језике.</s><s>Тако постоје -{Latin1}- (-{ISO-8859-1}-) за латинична писма Западне Европе (Француска, Немачка, Шпанија, ...), -{Latin2}- (-{ISO-8859-2}-) и -{Windows-1250}- за латинична писма Источне Европе (српска латиница и сл.), -{ISO-8859-5}-, -{KOI8-R}- и -{Windows-1251}- за ћирилицу, итд.</s><s>Основни проблем са кодним странама је то што се међусобно искључују, тј. цео документ мора да буде написан истим писмом.</s><s>То углавном није проблем реализовати, али ако би било потребно помешати два писма, као на пример у неком туристичком водичу где заједно постоји и текст на српском, на енглеском и на француском, наилази се на проблем.</s><s>Због тога се дошло до идеје да се направи јединствени запис за све језике - Јуникод (-{Unicode}-) (-{united}- - уједињен, заједнички; -{code}- - код, запис).</s>
<s>Преглед постојећих верзија Unicode-а
Постоји више верзија Unicode-а.</s><s>Базична верзија је двобајтни формат записа до 216 = 65536 карактера.</s><s>Њен назив је UCS-2 зато што користи два октета, односно два бајта.</s><s>Са тих 65536 карактера решен је проблем записа скоро свих постојећих писама (укључујући чак и нека измишљена, као на пример клингонско писмо).</s><s>Овај тип Unicode-а се назива Plain UCS-2 или UTF-16.</s>
<s>Сада се јавља проблем алокације простора за Unicode поруку на медијуму који се користи.</s><s>Ако је реч о неком документу на диску, он ће да заузима дупло више простора него конвенционалан документ јер ће се сваки карактер записивати са два бајта уместо само са једним.</s><s>Ако је реч о преносу података преко рачунарске мреже, биће потребно пренети дупло више података, па ће самим тим и пренос да траје дупло више (односно да кошта дупло више).</s><s>Поставља се питање да ли је то сувише велика цена за универзално писмо и да ли постоји неки начин да се тај проблем превазиђе и избегне.</s><s>Као решење увек стоји могућност да се записује неком одговарајућом кодном страницом и троши бајт по карактеру, ако није неопходно коришћење више писама у истом документу (што се ретко дешава).</s><s>Друго решење је коришћење тзв. трансформационих шеме за погоднији запис и пренос података коришћењем Unicode-а.</s>
<s>Прво је развијена Unicode трансформациона шема са основном јединицом од 8 бита (UTF-8).</s><s>Помоћу ње се карактер записује у једном, два или три бајта, у зависности од тога о ком је карактеру реч.</s><s>Ова трансформациона шема је превасходно згодна за употребу у језицима који користе латиницу.</s><s>О UTF-8 ће бити више речи у поглављу Укратко о UTF-8.</s>
<s>Један део Mail Transfer Agent-а, као и званични стандард за Интернет пошту (IETF: STD 11, RFC 822) подржава само 7-битне маил поруке.</s><s>MIME стандарди (RFC 2045, RFC 2046, RFC 2047, RFC 2048 и RFC 2049) омогућавају пренос вишебитних речи преко Интернет маил-а, користећи Base64 и Quoted Printable начине кодирања, међутим, они нису прављени за пренос Unicode-а него за пренос било каквих фајлова и нису били оптимална решења.</s><s>Због тога је касније развијена 7-битна трансформациона шема UTF-7.</s><s>Ту се карактер записује у једном или у неколико бајтова, слично као и у UTF-8.</s><s>Основна разлика је у томе што UTF-7 користи само Base64 карактере који без проблема могу да се преносе путем електронске поште.</s><s>За такву намену се показало да је UTF-7 оптималнији запис него UTF-8 када се кодира са Base64 или са Quoted Printable алгоритмима кодирања.</s>
<s>Постоји и новији Unicode стандард под називом UCS-4 који користи 4 бајта за запис 231 = 2147483648 карактера подељених у тзв. равни.</s><s>Прва два бајта дефинишу раван, тако да има 215 = 32768 равни.</s><s>Друга два бајта дефинишу карактер унутар равни, тако да има 216 = 65536 карактера по равни.</s><s>Тај новији формат је више направљен као план за будућност него као реална опција, пошто још увек ни један карактер није алоциран у новодобијени простор, односно сви за сада дефинисани карактери (цео UCS-2) се налазе у равни 0 или основној вишејезичкој равни (Basic Multilingual Plane, BMP).</s><s>Међутим, пошто је UCS-4 нови стандард за Unicode, треба и њега имати у виду.</s><s>Да би се UCS-4 транспарентно увео у употребу редефинисани су формати записа UTF-7, UTF-8, UTF-16 и UTF-32.</s><s>То је учињено тако да сваки карактер из UCS-2 има исту репрезентацију у UTF-7 и UTF-8 као и раније.</s><s>UTF-16 је у неку руку синоним за UCS-2 и садржи више од два бајта само у случају да се кодира неки карактер ван "Основне језичке равни" (BMP), који за сада не постоје.</s><s>За више информација, погледајте табелу Шема кодирања UCS-4 у UTF-8.</s><s>UTF-32 је у ствари начин записа UCS-4 у коме се користе сва четири бајта.</s><s>Због тога што виши и нижи бајт (или два бајта) могу да се запишу у меморију на два начина, постоје још по две подваријанте UTF-16 и UTF-32 које се разликују по редоследу бајтова.</s><s>То су UTF-16BE (big endian) и UTF-16LE (little endian) и UTF-32BE и UTF-32LE.</s><s>Ово није уведено да би се увела додатна забуна и збрка, него зато што различите архитектуре рачунара различито чувају податке.</s>
<s>Такође бих желео да напоменем да постоје две организације које дефинишу два стандарда за Unicode.</s><s>Један формат је развијен од стране тзв. The Unicode Consortium под називом The Unicode Standard.</s><s>Други стандард је развила Међународна организација за стандардизацију - International Organization for Standardization, под називом ISO/IEC 10646.</s><s>Та два стандарда су скоро идентична и разликују се по питању тзв. Хан унификације (представљање јапанских, кинеских и корејских знакова једним јединственим скупом знакова), око додатних карактера за дефинисање акцената, а од скоро и у томе што Unicode Consortium није још подржао UCS-4 стандард.</s><s>Међутим, за нашу употребу слободно можемо да сматрамо да су потпуно идентични.</s><s>Међународна организација која дефинише стандарде за Интернет - Internet Engineering Task Force, IETF је у својим стандардима, тзв. "захтевима за коментарима" (Request for Comments, RFC), у којима је дефинисано све што постоји на Интернету, прихватила UTF-7 (RFC 1642 и RFC 2152), UTF-8 (RFC 2044 и RFC 2279) и UTF-16 (RFC 2781), чиме су они и "званично" ушли у употребу на Интернету, тј. свуда.</s><s>У најновијим стандардима IETF је изоставио Unicode Consortium и користи само верзију ISO 10646, што значи да је званично призната верзија ISO 10646.</s>
<s>У HTML језику за опис веб страница се јављају још два начина за кодирање Unicode карактера.</s><s>Ови начини троше много више простора него оригинални Unicode запис и намењени су за коришћење унутар неке од кодних страница за убацивање понеког карактера из неке друге кодне странице.</s><s>Један начин је запис окталних вредности UTF-8 бајтова.</s><s>Записује се тако што се прво запише карактер \, па онда октална вредност бајта.</s><s>Ако тај карактер у UTF-8 кодирању садржи више бајтова, сваки бајт се записује на исти начин.</s><s>Тако на пример карактер Ф чији је UCS-2 код U+0424 (U+ означава да је реч о Unicode карактеру), а UTF-8 запис 0xD0 0xA4 има свој HTML октални запис као \320\244, пошто је 0xD0 = 0320(октални) = 208(децимални) и 0xA4 = 0244 = 164.</s>
<s>Други начин записа Unicode карактера у HTML-у је путем децималне вредности њиховог UCS-2 кода.</s><s>Записује се тако што се прво запишу карактери &#, па онда децимална вредност UCS-2 кода и на крају карактер ;.</s><s>Тако би се, на пример, горепоменути карактер Ф са UCS-2 кодом U+0424 записао у HTML децималном запису као Ф, пошто је 0x0424 = 02044 = 1060.</s>
<s>Укратко о UTF-8</s>
<s>UTF-8 је замишљен као формат који највише одговара латиничном тексту.</s><s>То је веома погодно за коришћење у изворном коду програма или у разноразним маркуп језицима (HTML, XML, \LaTeX, ...) јер су стандардне команде тих програмских/маркуп језика увек ASCII, а текст који се користи може да буде и ASCII и UTF-8.</s><s>На тај начин се не омета рад програмског компајлера или парсера маркуп језика, а омогућава се коришћење вишејезичке подршке.</s>
<s>У UTF-8 се карактер записује у облику једног бајта ако у свом запису садржи само најнижих 7 бита, односно, ако је реч о ASCII карактеру (види поглавље Развој електронског записа текста).</s><s>Уколико карактер у свом Unicode запису садржи само најнижих 11 бита, у UTF-8 се записује у облику два бајта.</s><s>И на крају, ако карактер садржи свих 16 бита, записује се у облику три бајта.</s><s>У табели 1 је дата шема како се UCS-4 трансформише у UTF-8.</s><s>Табела је дата за пун, четворобајтни Unicode, а ако је реч о двобајтном Unicode-у, тј. о UCS-2, треба гледати само прва три реда у табели.</s><s>Детаљнији опис алгоритма за трансформацију може се наћи у RFC 2279.</s>
<s>UTF-8 није оптималан начин записа за кинески и јапански текст јер уместо да се користе два бајта по карактеру, за такав текст би било коришћено чак три бајта по карактеру, али то и није толико важно за нас.</s><s>За ћирилични текст је, са друге стране, свеједно да ли се користи чисти UNICODE или UTF-8, пошто се сваки ћирилични карактер записује у облику два бајта и у једном и у другом формату.</s><s>За нас је ипак оптималнији UTF-8 јер постоји могућност писања и ћирилицом и латиницом, па ако у ћирилици већ не може да се избегне употреба два бајта, у латиници се скоро сви карактери записују само са једним бајтом (осим šđčćž).</s>
<s>Табела: Шема кодирања UCS-4 у UTF-8 UCS-4 опсег (hex.) UTF-8 бинарни запис 0000 0000-0000 007F 0xxxxxxx 0000 0080-0000 07FF 110xxxxx 10xxxxxx 0000 0800-0000 FFFF 1110xxxx 10xxxxxx 10xxxxxx 0001 0000-001F FFFF 11110xxx 10xxxxxx 10xxxxxx 10xxxxxx 0020 0000-03FF FFFF 111110xx 10xxxxxx 10xxxxxx 10xxxxxx 10xxxxxx 0400 0000-7FFF FFFF 1111110x 10xxxxxx ...10xxxxxx</s>
<s>Коришћење UTF-8 у програмима</s>
<s>Фонтови који подржавају Unicode
Да би се користио Unicode у припреми докумената, потребно је имати одговарајуће фонтове који га (барем делимично) подржавају.</s><s>Од фонтова доступних на Windows-у, Unicode сигурно подржавају Arial, Times New Roman, Helvetica, Verdana и Courier New фонтови, а такође су инсталирани на свим Windows платформама, тако да би генерално требало да се користи неки од тих фонтова.</s><s>Фонтови типа TimesCirilica или YULTimes могу да прикажу наше карактере, али су далеко од Unicode-а и у преносу фајла са једног на други рачунар у електронском облику постоји велика шанса да тај фајл неће бити лепо читљив на другом рачунару, тако да би требало да се такви нестандардни фонтови избегавају колико год је то могуће.</s>
<s>На LINUX-у и осталим UNIX-има се у самом називу фонта види да ли подржава уницоде или не, пошто последњи део назива фонта представља character set фонта.</s><s>Ако ту пише iso10646, то значи да је фонт Unicode компатибилан.</s><s>Међутим, и овде бих ради преносивости докумената, препоручио да се користе стандардни (Adobe) фонтови, као што су Times (-adobe-times-*-iso10646-1), Utopia (-adobe-utopia-*-iso10646-1), Helvetica (-adobe-helvetica-*-iso10646-1), Courier (-adobe-courier-*-iso10646-1).</s>
<s>Unicode, базе података и XML
Светски трендови развоја база података иду ка увођењу Unicode-а, као стандардни начин записа података и XML-а, као стандарни језик за пренос и презентацију тих података.</s>
<s>Већина база података већ дуже време подржава Unicode.</s><s>Добар део апликација за рад са базама користе XML за презентовање и пренос података, зато што се показало да је XML једноставан језик за програмирање, за који већ постоји пуно парсер-а и зато што се показало да је XML довољно флексибилан да може да пренесе било какав тип података на сличан начин.</s><s>Да би се програми међусобно "разумели" развијени су разни стандарди за опис података користећи XML (као што је на пример Encoded Archival Description стандард).</s>
<s>То увођење XML-а као главног језика за подршку базама података је још више учврстило позицију Unicode-а, пошто се XML фајлови стандардно пишу у UTF-8 или UTF-16.</s><s>Занимљива је и та чињеница да је Microsoft, који се углавном противи свим стандардима и труди се да дефинише своје, прихватио XML и користи га где год може.</s><s>Цела .</s><s>NET технологија је XML базирана.</s><s>Због тога може да се очекује да ће у будућности бити само више XML-а и више Unicode-а и да је битно што раније се оријентисати ка њима.</s>
<s>Табела кодова за наша слова
У табели 2 су излистани скоро сви карактери који се код нас користе, са својим UCS-2 кодом, UTF-8 записом и са HTML окталним и децималним записима (за више информација погледајте поглавље 2).</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>DecodeUnicode - Unicode WIKI, 50.000 gifs
Филип Брчић.</s><s>Укратко о xml-у, Јануару 2003.</s><s>Укратко о xml-у.</s><s>The Unicode Consortium.</s><s>The Unicode Standard - Version 3.0.</s><s>Addison-Wesley, http://www.unicode.org, 2000.</s><s>World Wide Web Consortium.</s><s>Extensible markup language (xml) 1.1.</s><s>Candidate recommendation, https://web.archive.org/web/20031224032806/http://www.w3c.org/TR/xml11/, 2002.</s><s>M. Davis D. Goldsmith.</s><s>Utf-7 - a mail-safe transformation format of unicode.</s><s>Experimental 1642, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090816034224/http://www.ietf.org/rfc/rfc1642.txt, 1994.</s><s>M. Davis D. Goldsmith.</s><s>Utf-7 - a mail-safe transformation format of unicode.</s><s>Informational 2152, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090424211936/http://www.ietf.org/rfc/rfc2152.txt, 1997.</s><s>Ulrich Drepper.</s><s>MANPAGE: Iconv(3) 2.2.5 - Perform character set conversion.</s><s>Free Software Foundation, Inc., 2002.</s><s>Bojan Marinković <[email protected]>.</s><s>Encoded archival description document type definition.</s><s>2003.</s><s>K. Moore.</s><s>Multipurpose internet mail extensions (mime) part three: Message header extensions for non-ascii text.</s><s>Standards Track 2047, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090403034557/http://www.ietf.org/rfc/rfc2047.txt, 1996.</s><s>J. Postel N. Freed, J. Klensin.</s><s>Multipurpose internet mail extensions (mime) part four: Registration procedures.</s><s>Standards Track 2048, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090327075149/http://www.ietf.org/rfc/rfc2048.txt, 1996.</s><s>N. Borenstein N. Freed.</s><s>Multipurpose internet mail extensions (mime) part five: Conformance criteria and examples.</s><s>Standards Track 2049, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090513033429/http://www.ietf.org/rfc/rfc2049.txt, 1996.</s><s>N. Borenstein N. Freed.</s><s>Multipurpose internet mail extensions (mime) part one: Format of internet message bodies.</s><s>Standards Track 2045, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090409233528/http://www.ietf.org/rfc/rfc2045.txt, 1996.</s><s>N. Borenstein N. Freed.</s><s>Multipurpose internet mail extensions (mime) part two: Media types.</s><s>Standards Track 2046, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20100724211854/http://www.ietf.org/rfc/rfc2046.txt, 1996.</s><s>F. Yergeau P. Hoffman.</s><s>Utf-16, an encoding of iso 10646.</s><s>Informational 2781, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090428074712/http://www.ietf.org/rfc/rfc2781.txt, 2000.</s><s>F. Yergeau.</s><s>Utf-8, a trensformation format of unicode and iso 10646.</s><s>Informational 2044, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090419220823/http://www.ietf.org/rfc/rfc2044.txt, 1996.</s><s>F. Yergeau.</s><s>Utf-8, a trensformation format of iso 10646.</s><s>Standards Track 2279, Internet Engineering Task Force, https://web.archive.org/web/20090327062821/http://www.ietf.org/rfc/rfc2279.txt, 1998.</s>
<s>Уникод
Кодирање
Кодирање знакова</s>
|
17 | https://sr.wikipedia.org/wiki/UCS | UCS | <s>UCS значи Universal Multiple-Octet Coded Character Set, тј. Универзалан вишеоктетно (или вишебајтно) кодиран скуп карактера.</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Рачунарство</s>
|
18 | https://sr.wikipedia.org/wiki/MTA | MTA | <s>-{Mail Transfer Agent}- или скраћено -{MTA}- је рачунарски програм за преношење електронске поште са једног рачунара на други.</s>
<s>Интернет
Скраћенице</s>
|
19 | https://sr.wikipedia.org/wiki/MIME | MIME | <s>__БЕЗКН__
MIME (, вишенаменска проширења за електронску пошту) је интернет стандард којим се могућности електронске поште проширују на слање:</s>
<s>Текста који не мора бити -{ASCII}-
Нетекстуалних података, закачених за поруку
Порука чија тела чини више делова
Информација у заглављу поруке, које нису -{ASCII}-</s>
<s>Интернет
Скраћенице
Протоколи апликационог нивоа</s>
|
20 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Base64 | Base64 | <s>У рачунарству, -{base64}- је врста шифровања које бинарни приказ конвертује у -{ASCII}-, 7-битни запис који користи само мала и велика слова латинице (-{A-Z, a-z}-), бројеве (0-9) и знакове „+“ и „/“ и симбол „=“ који приказује само суфикс.</s>
<s>Спецификације -{base64}- се налазе у документима -{RFC}- 1421 и -{RFC}- 2045.</s>
<s>Ова врста шифровања се обично користи у електронској пошти и интернету по -{MIME}- стандарду.</s>
<s>Base64 табела
Base64 табела индекса:</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Base64 Decode
Base64 Decode Online</s>
<s>__БЕЗКН__</s>
<s>Електронска пошта
Интернет стандарди</s>
|
21 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Quoted%20Printable | Quoted Printable | <s>__БЕЗКН__
-{Quoted Printable}- је начин кодирања помоћу карактера -{ASCII}- сета који могу да се одштампају, тј. без контролних -{ASCII}- карактера.</s><s>Карактери који не припадају том сету се приказују у облику =<hex>, где <hex> представља хексадецималну вредност кода карактера.</s><s>За више информација погледајте -{RFC 2045}-.</s>
<s>Рачунарство</s>
|
22 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Big%20endian | Big endian | <s>__БЕЗКН__
-{Big endian}- је начин записа податка у меморији тако да је на нижој адреси виши бајт меморијске речи.</s>
<s>Пример: Нека је податак: -{0xABCD}-.</s><s>Онда се он записује у меморији као:</s>
<s>при чему је адреса 100 почетна адреса податка у меморији.</s>
<s>Такође погледајте -{Little endian}-.</s>
<s>Рачунарство</s>
|
24 | https://sr.wikipedia.org/wiki/HTML | HTML | <s>__БЕЗКН__</s>
<s>-{HTML}- (, језик за означавање хипертекста) је описни језик специјално намењен опису веб страница.</s><s>Помоћу њега се једноставно могу одвојити елементи као што су наслови, параграфи, цитати и слично.</s><s>Поред тога, у -{HTML}- стандард су уграђени елементи који детаљније описују сам документ као што су кратак опис документа, кључне речи, подаци о аутору и слично.</s><s>Ови подаци су општепознати као мета подаци и јасно су одвојени од садржаја документа.</s>
<s>Актуелна верзија стандарда је HTML 5, а сам стандард одржава Конзорцијум за Веб (-{W3C, World Wide Web Consortium}-).</s>
<s>HTML може да угради програме написане у скриптном језик језику као што је Јаваскрипт, што утиче на понашање и садржај веб страница.</s><s>Укључивање CSS-а дефинише изглед и распоред садржаја.</s><s>WWW Конзорцијум (W3C), бивши одржавалац HTML-а и тренутни одржавалац CSS стандарда, подстакао је употребу CSS-а преко експлицитног HTML-а за презентацију, према подацима из 1997.</s><s>Облик HTML-а, познат као HTML5, користи се за приказивање видео и аудио записа, првенствено користећи елемент , заједно са Јаваскриптом.</s>
<s>Историја
-{HTML}- је настао упрошћавањем -{SGML}- (-{Standard Generalized Markup Language}-, стандардизовани уопштени језик за означавање) стандарда са сврхом описа документа који се објављују на вебу.</s>
<s>У почетку је био прилично ограничен што се означавања садржаја тиче и пружао је углавном елементарне ствари за означавање и форматирање текста (параграфи, наслови, цитати итд.).</s><s>Како је веб растао тако је расла и потреба за богатијим садржајем те је у том смеру развијан и -{HTML}- стандард.</s><s>Тада су стандарду додате елементи за опис табела, слика, слојева, напредно форматирање текста итд.</s>
<s>Спецификације
-{HTML}- 2.0 – (-{RFC}- 1996)
-{HTML}- 3.2 – 14. јануар 1997,
-{HTML}- 4.0 – 18. децембар 1997,
-{HTML}- 4.01 (мање измене) – 24. децембар 1999,
-{ISO/IEC}- 15445:2000 (-{„ISO HTML“}-, базирано на -{HTML 4.01 Strict}-) – 15. мај 2000.
-{HTML}- 5 – 22. јануар 2008 (још увек у развоју)</s>
<s>-{HTML}- као језик</s>
<s>Дефиниција типа документа
Сви -{HTML}- документи би требало да почињу са дефиницијом типа документа -{DTD, Document Type Definition}- који прегледачу дефинише по ком стандарду је документ писан.
<!</s><s>DOCTYPE HTML PUBLIC "-//W3C//DTD HTML 4.01//EN" "http://www.w3.org/TR/html4/strict.dtd">
Овај кôд говори прегледачу да је документ писан по строгом -{HTML}- 4.01 стандарду.</s><s>Овај конкретан стандард искључује коришћење презентационих елемената да би се што боље одвојила презентација од садржаја.</s>
<s>Синтакса
Основ -{HTML}--а представљају етикете () и атрибути.</s><s>Етикете могу бити просте, облика (<Х>), када служе за маркирање и сложене, када се користе као ограђивачи ( и ) за делове текста између њих.</s><s>Свака етикета представља посебну команду, којом се одређени део документа одваја од остатка примењујући правила дефинисана самом етикетом.</s><s>Атрибути се налазе унутар сложених ознака и садрже додатне информације о начину приказивања и понашању означеног дела документа.</s><s>Атрибути се смештају између знакова навода.</s><s>Интернет прегледач игнорише непознате атрибуте и елементе и не прави разлику између великих и малих слова ().</s><s>Он текст аутоматски прелама према ширини блока или прозора, правећи нове редове ако је потребно.</s>
<s>Пример:
<p>Текст параграфа.</p>
<p align="right">Текст параграфа</p>
У првом примеру се одабрани део означава као параграф.</s><s>У другом примеру, користи се атрибут за поравнавање параграфа надесно.</s>
<s>Структура документа
-{HTML}- документи се састоје из два основна дела: оног који описује документ и начин на који треба да буде представљен и дела који представља садржај документа.</s><s>Информације које описују документ се смештају између ознака за заглавље документа -{,}-.</s><s>У оквиру заглавља поставља се наслов документа између ознака -{,}-, док се сам садржај смешта између ознака -{,}-.</s><s>Ова три елемента заједно са ознакама -{,}- чине минималну структуру -{HTML}- документа.</s>
<s>Пример:
<!</s><s>DOCTYPE HTML>
<html>
<head>
<meta charset="UTF-8">
<title>Наслов документа</title>
</head>
<body>
<h1>Пример документа</h1>
<p>Ово је пример једног простог HTML документа.</p>
</body>
</html></s>
<s>Коментари
Коментари у оквиру -{HTML}- кода, који се не приказују помоћу интернет прегледача пишу се између ознака <!-- и -->.</s>
<s>Пример:</s>
<s><!-- Ово је коментар --></s>
<s>Елементи
<br> — ознака за нови ред (), ради се о простој ознаци, која има само почетак, нема ознаке за крај.
<hn> ... </hn> — ознака за наслов (). n може узети вредности од 1 до 6. Користи атрибуте глобалног типа.</s><s>Што је наслов већег нивоа (што је мањи број), то ће оно бити истакнутије приказано.</s>
<s><h1>Наслов величине 1</h1><h2>Наслов величине 2</h2><h3>Наслов величине 3</h3><h4>Наслов величине 4</h4><h5>Наслов величине 5</h5><h6>Наслов величине 6</h6>
<p>...</p> или само <p> ознака за нови пасус ()
<ul> ... </ul> неуређена листа (), са елементима листе () <li>...</li>
<ul>
<li>Елемент 1</li>
<li>Елемент 2</li>
</ul>
<оl> ... </оl> уређена листа () са редним бројевима испред елемената листе <li>...</li>, где је могуће поставити атрибут start="почетни редни број"
<ol start="5">
<li>Елемент 5</li>
<li>Елемент 6</li>
</ol>
табела () се пише помоћу ознака <table></table>, између којих могу стајати: ознаке за редове () <tr></tr>, колоне, односно податке у табели () <td></td> и заглавља за колоне () <th></th>
<table border="2">
<tr>
<td>ред 1, колона 1</td>
<td>ред 1, колона 2</td>
</tr>
<tr>
<td>ред 2, колона 1</td>
<td>ред 2, колона 2</td>
</tr>
</table>
одељак <div> служи као контејнер за груписање других елемената.</s><s>Када се користи са CSS служи за постављање заједничких атрибута стилова великим блоковима елемената.
контејнер <span i div> за текст.</s><s>Када се користи са CSS служи за постављање заједничких атрибута стилова за текстове.
хипервеза или веза () за реч, групу речи или слику.</s><s>Притиском на дату везу врши се скок на други документ или други део истог документа.</s><s>Реализује се помоћу ознаке <а>.</s><s>Најважнији атрибут за везу је href у коме се одређује документ на коју треба скочити.</s><s>„Веза“ може бити апсолутна ("http://sr.wikipedia.org/HTML" target="_blank">веза на Википедију), релативна у у односу на постојећи документ, при чему датотека мора да буде на истом серверу, или скок на неку ознаку у оквиру постојећег документа (”#Елементи”).</s><s>Такође, могуће је поставити и атрибут target којим се одређује да ли ће се документ отворити у истом прозору ("_self") у новом прозору ("_blank"), родитељском прозору ("_parent" frame), датотеку главног прозора ("_top" - frame) или у прозору који се наведе у овом атрибуту.</s><s>Ако се не постави ни једна вредност атрибута, отвара се у истом прозору.
<a href="http://sr.wikipedia.org/" target="_blank">веза на Википедију</a>
слика () приказује се на страници преко URL адресе, нема ознаку за крај.</s><s>Опција ismap се наводи када је слика на страни сервера, када је потребно одредити област слике на којој је извршен клик, при чему се координате шаљу на сервер.</s><s>Ако је слика-мапа на страни клијента, користи се опција usermap.</s>
<s><img src="http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/b/bc/Wiki.png" alt="Википедија"></s>
<s>Формати текста
<b>подебљана слова</b> ()
<i>искошена - курзив слова</i> ()
<u>подвучен текст</u> ()
<del>прецртана слова</del> ()
<big>велика слова</big> ()
<small>мала слова</small> ()
<sup>горњи индекс</sup>()
<sub>доњи индекс</sub> ()
<code>текст компјутерског кода</code> ()
<pre>...</pre> дословни пренос текста, онако како је унет ()</s>
<s>Види још
Кодирање карактера у HTML-у
Alt atribut</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>-{HTML}- 4.01 – актуелна спецификација
Конзорцијум за Веб – организација која је прописала -{HTML}- стандард
-{W3C}- валидатор – алат за проверу исправности -{HTML}- докумената
WHATWG's HTML Living Standard
Dave Raggett's Introduction to HTML
Tim Berners-Lee Gives the Web a New Definition (archived 12 April 2011)
HTML Entities</s>
<s>HTML
Скраћенице
W3C Standardi</s>
|
25 | https://sr.wikipedia.org/wiki/XML | XML | <s>__БЕЗКН__</s>
<s>-{XML}- је стандардни скуп правила за дефинисање формата података у електронској форми.</s><s>Прописан је од стране -{W3C}-.</s><s>Следећи правила XML стандарда, корисници дефинишу сопствене (XML) формате података, које могу користити за њихово складиштење, обраду и размену.</s>
<s>-{XML}- је скраћеница за -{Extensible Markup Language}-, односно прошириви (мета) језик за означавање () текстуалних докумената.</s><s>Идеја је била да се створи језик који ће и људи и рачунарски програми моћи једноставно да читају. -{XML}- дефинише општу синтаксу за означавање података помоћу одговарајућих етикета () које имају познато или лако разумљиво значење.</s><s>Формат који обезбеђује -{XML}- за рачунарске елементе може се прилагодити најразличитијим областима, као што су електронска размена података, чување података, одвајање података од презентације, векторска графика, системи гласовне поште, израда нових специјализованих језика за означавање.</s><s>Пошто се сви XML формати података креирају следећи исти скуп правила, могуће је направити универзалне алате за њихову обраду.</s><s>Тако постоји велики број бесплатних библиотека на различитим језицима на којима се може писати и читати -{XML}-, а могу се употребити и готови софтвери (као што су програми за обраду текста или читачи веба).</s><s>Неке алатке могу да раде са свим -{XML}- документима, док су друге прилагођене за подршку -{XML}- апликацијама у различитим областима, али се увек користи иста синтакса.</s><s>Многи формално дефинисани језици за означавање, као што су -{RSS, MathML, GraphML, XHTML, Scalable Vector Graphics, MusicXML}- и сл. базирани су на -{XML}--у.</s>
<s>-{XML}-омогућава стварање дуготрајних формата података који су независни од платформе.</s><s>Често се документи писани на једној платформи не могу читати на другим платформама, нити у различитим програмима на истој платформи, чак ни у ранијој верзији једног програма на истој платформи.</s><s>У -{XML}- документима текстуални су не само подаци већ и етикете које су смештене у самој -{XML}- датотеци.</s><s>То значи да их може читати свака алатка која је у стању да чита текстуалне датотеке.</s><s>Тако се подаци могу преносити са једног система на други.</s><s>Тако -{XML}- даје преносиве податке.</s>
<s>-{XML}--ова основна сврха је да олакша дељење података кроз различите информационе системе, посебно кроз оне системе који су повезани са Интернетом.</s>
<s>Историја
Шездесетих година 20. века, због проблема са великом количином различите техничке документације, у -{IBM}--у се јавља идеја за стварањем првог шире коришћеног језика за означавање података.</s><s>Тако настаје -{GML (Generalized Markup Language)}-, који су изумели Чарлс Голдфарб, Ед Мошер и Реј Лори (-{Charles Goldfarb, Ed Mosher, Ray Lorie}-).</s>
<s>Пошто се -{GML}- показао као успешан, настављен је развој у том смеру, за шта је заслужно више стотина људи широм света.</s><s>Језик који је настајао требало је да буде довољно формализован да може да гарантује верност докумената, довољно структуриран да може да оперише и комплексним документима, и довољно отворен да може подржати руковање великим количинама података.</s><s>Овај језик назван је -{SGML (Standard Generalize Markup Language)}-, који је 1986. -{ISO}- прихватио као стандард 8879.</s>
<s>Тим Бернерс Ли (-{Tim Berneres Lee}-) изабрао је мали скуп етикета из -{SGML}--а и применио их на форматирање докумената.</s><s>Тако настаје -{HTML (HyperText Markup Language)}-, који је примењени -{SGML}-. -{HTML}- је имао коначан скуп етикета које су описивале основне делове докумената.</s><s>Али, пошто је намењен за израду веб страница, није подесан за употребу изван ове области.</s><s>Због тога је -{SGML}- употребљаван за друге апликације које користи интернет, а нису просте веб странице.</s>
<s>Главни недостатак -{SGML}--а била је изузетна компликованост; био је опширан, сложен за коришћење и скуп у употреби.</s><s>Зато није био много раширен, и корисници -{SGML}--а биле су углавном велике компаније, научне институције и државне службе.</s><s>Због тога су 1996. године Џон Бозак, Тим Бреј, Сперберг-Меквин, Џејмс Кларк (-{Jon Bosak, Tim Bray, C. M. Sperberg-McQueen, James Clark}-) и други почели рад на упрошћеној верзији -{SGML}--а, која је изоставила његове сувишне, збуњујуће и некорисне елементе, али задржала велики део његове функционалности.</s><s>На почетку свог рада, одредили су десет циљева којих су се придржавали у току развоја -{XML}--а:
-{XML}- мора бити директно применљив преко интернета;
-{XML}- мора подржавати широк спектар примена;
-{XML}- мора бити компатибилан са -{SGML}--ом;
-{XML}- мора лако писати програме који процесирају -{XML}- документе;
број опционих могућности () у -{XML}--у мора бити апсолутно минималан, а у идеалном случају једнак нули;
-{XML}- документи морају бити читљиви људима и у разумној мери једноставни;
стандард мора бити спецификован што пре;
дизајн -{XML}--а мора бити формалан и прецизан;
креирање -{XML}- документа мора бити једноставно;
сажетост код означавања документа -{XML}--ом је од минималног значаја.</s><s>Тако је настао -{XML}- 1.0, који је -{World Wide Web Consortium}- објавио 10. фебруара 1998. године.</s>
<s>Поред назива -{XML}- разматрана су и друга имена: -{MAGMA (Minimal Architecture for Generalized Markup Applications), SLIM (Structured Language for Internet Markup)}- и -{MGML ( Minimal Generalized Markup Language)}-.</s>
<s>-{XML}- 1.0 заснован је на стандарду -{Unicode}- 2.0.</s><s>Међутим, пошто је -{Unicode}- наставио да се развија и обухвата нова писма (монголско, камбоџанско, бурманско, амхарско...), -{XML}- је почео да заостаје.</s><s>Зато је 4. фебруара 2004. године објављен -{XML}- 1.1, који дозвољава и употребу знакова из ових писама.</s>
<s>Предности
-{XML}- је једноставно читљив и човеку и рачунару.</s>
<s>Пошто је -{XML}- документ обично текстуална датотека, читљива је на свакој платформи која може читати текстуалне податке.</s><s>Тако постаје неосетљив на технолошке промене – без обзира на напредак технологије, текстуалне податке ће још дуго сваки рачунар моћи да прочита. етикете
-{XML}- подржава Уникод и омогућава приказ текста на свим познатим језицима.</s><s>Такође, овај формат је самодокументујући: етикете описују садржај који се налази унутар њих.</s>
<s>Исправност насталог -{XML}- документа врло је једноставно контролисати, јер -{XML}- има строга синтаксичка правила.</s><s>Рачунарски програми за обраду докумената могу једноставно да обрађују -{XML}- садржај.</s>
<s>-{XML}- је међународно прихваћен стандард.</s><s>Прихватили су га многи произвођачи програма и користе га у својим производима.</s><s>Компатибилан је са -{SGML}--ом, који се користи од 1986. године, а -{SGML}- може обрађивати велики број рачунарских програма. -{XML}- може да представља најуопштенију структуру рачунарске науке: снимке, листе и стабла, а његова хијерархијска структура је прикладна за већину (али не и за све) типове докумената.</s><s>Може се рећи да је за -{XML}- најважније то што представља језик за метаозначавање, што подразумева да он нема фиксан скуп ознака и елемената.</s><s>У имену -{XML}--а слово -{X}- потиче од речи -{Extensible}- (проширив).</s><s>То значи да се језик може прилагођавати и проширивати како би задовољио различите потребе корисника.</s>
<s>Недостаци
Један од основних недостатака -{XML}--а је редундантна и опширна синтакса.</s><s>Она може збуњивати човека, а рачунарски програм који обрађује документ може делимично успорити.</s><s>Ови рачунарски програми су веома сложени јер морају да обрађују велике количине угнежђених података на више нивоа.</s>
<s>Треба имати у виду да је -{XML}-само језик за означавање, а не програмски језик. -{XML}- документ само постоји, не радећи ништа.</s>
<s>Као ни -{HTML}-, ни -{XML}- не шаље податке преко мреже.</s><s>Послани подаци могу бити кодирани у -{XML}--у, али изван -{XML}- документа мора постојати неки протокол (-{HTTP, FTP, NFS}- и слично) који ће послати документ.</s><s>То значи да -{XML}- није протокол за мрежни пренос.</s>
<s>Иако -{XML}- веома добро служи као преносни формат, који је независан од платформе, он није база података.</s><s>Сама база података, иако може садржати -{XML}- податке, није -{XML}- документ.</s><s>Да би корисник преузео -{XML}- документ из базе података, мора употребити неки посреднички програм (енг. -{middleware product}-), као што је -{Enhydra}-.</s>
<s>Синтакса
У -{XML}- документима подаци су смештени у облику знаковних низова (енг. -{strings}-), који се налазе између текстуалних етикета које их описују.</s><s>У -{XML}--у се основне јединице етикета и података називају елементи.</s>
<s>Корисник се при писању етикета мора придржавати прецизно дефинисане синтаксе.</s><s>Структуру -{XML}- документа описују његове етикете, помоћу којих се може видети који су елементи придружени другим елементима.</s><s>Ако је -{XML}- документ добро пројектован, етикете описују и његову семантику (нпр. етикете указују да ли је елемент наслов, име особе, датум и сл.).</s><s>Али, етикете у добро пројектованим -{XML}- апликацијама не говоре ништа о начину приказивања документа (нпр. да ли је елемент исписан полуцрно или курзивом и сл.) јер -{XML}- језик не означава начин приказивања, већ структуру и семантику.</s>
<s>Базична синтакса за један документ у -{XML}--у је:
<osoba>Miloš Crnjanski</osoba></s>
<s>Декларација
Сваки -{XML}- документ би требало да отпочиње декларацијом -{XML}--а, али то није обавеза.</s><s>Декларација садржи псеудоатрибуте -{version, standalone}- и -{encoding}-.</s><s>На пример:</s>
<s><?xml version=”1.0” encoding=”UTF-8” standalone=”yes”?></s>
<s>Ако -{XML}- документ поседује декларацију -{XML}--а, она мора бити но почетку документа, а пре ње не сме бити коментара, белина и сл.</s><s>То је зато што -{XML}- анализатор на основу првих пет знакова (-{<?xml}-) препознаје начин кодирања знакова у документу; испред декларације -{XML}--а може се наћи једино невидљива -{Unicode}- ознака редоследа бајтова.</s>
<s>Атрибут -{version}- углавном има вредност 1.0, јер задавање верзије 1.1 ограничава документ на мали број најновијих верзија анализатора, док сви анализатори за -{XML}-1.1 подржавају и -{XML}- 1.0.</s><s>Пошто неки системи не пружају податке о скупу знакова, -{XML}- допушта документима да сами назначе свој скуп знакова користећи декларацију кодирања (енг. -{encoding declaration}-).</s><s>Она се налази унутар декларације -{XML}--а.</s>
<s>Атрибут -{encoding}- је опциони.</s><s>Ако је изостављен, анализатор претпоставља да је употребљен -{Unicode}- скуп знакова.</s><s>Атрибут -{standalone}- (самосталан) је такође необавезан.</s><s>Може имати вредности -{yes}- и -{no}-.</s><s>Уколико је изостављен, претпоставка је да има вредност -{no}-.</s><s>У том случају апликација може учитати спољни -{DTD}- (који је смештен у спољну датотеку), како би утврдила праве вредности неких делова докумената.</s><s>Документ који нема -{DTD}- као вредност атрибута standalone може имати вредност yes; ову вредност може имати и документ који има -{DTD}-, ако тај -{DTD}- не мења садржај документа или је потпуно интерни.</s>
<s>Елементи, ознаке и знаковни подаци
-{XML}- елементи описују одређени део -{XML}- документа.</s><s>Један елемент је разграничен почетном ознаком (енг. -{start-tag}-) и завршном ознаком (енг. -{end-tag}-).</s><s>Почетна ознака састоји се од имена елемента окруженог угластим заградама (-{}-).</s><s>Завршна ознака састоји се од истог имена окруженог угластим заградама, али и од цртица које претходи имену елемента (-{}-).</s><s>Све што се појављује између почетне и завршне ознаке представља садржај (енг. -{content}-) елемента.</s><s>Садржај документа у првом примеру представља текст: -{Miloš Crnjanski}-.</s><s>Иако су размаци део садржаја, многе апликације их занемарују.</s><s>Етикете -{}- и -{}- чине маркирање (енг. -{markup}-) документа, док знаковни низ „Милош Црњански“, заједно са размацима који га окружују, представља знаковне податке (енг. -{character data}-).</s>
<s>Празни елементи
-{XML}- обезбеђује посебну синтаксу за представљање елемената празног садржаја.</s><s>Он може бити представљен једном ознаком празног елемента (енг. -{empty-element tag}-).</s><s>Ова ознака почиње знаком < , а завршава се знаковима /> .</s><s>Следећа три примера за означавање, нпр. , прекида реда ( енг. -{line break}-) у -{XHTML}--у ( који је -{XML}--изована варијанта -{HTML}--а) еквивалентна су:
<br></br></s>
<s><br/></s>
<s>Коренски елемент
Сваки -{XML}- документ мора имати тачно један коренски елемент (енг. -{root element}-) који уоквирује комплетан садржај документа.</s><s>У документу, он је први елемент и у себи садржи све друге елементе.</s><s>Понекад се коренски елемент назива и елемент (целог) документа (енг. -{document element}-).</s>
<s>Стабла
Следећи пример илуструје нешто сложенији -{XML}- документ:
<osoba>
<ime_i_prezime>
<ime>Miloš</ime>
<prezime>Crnjanski</prezime>
</ime_i_prezime>
<zanimanje>književnik</zanimanje>
<zanimanje>diplomata</zanimanje>
</osoba></s>
<s>Овај документ још увек садржи само један елемент – особа.</s><s>Али, овај елемент има три елемента-потомка (енг. -{child elements}-): један елемент -{<ime_i_prezime>}- и два елемента -{<zanimanje>}-.</s><s>Елемент -{<ime_i_prezime>}- има два елемента-потомка – елемент -{<ime>}- и елемент -{<prezime>}-.</s><s>Елемент -{<osoba>}- је родитељски елемент елемената -{<ime_i_prezime>}- и елемената -{<zanimanje>}-, док је елемент -{<ime_i_prezime>}- родитељ елементима -{<ime>}- и -{<prezime>}-.</s><s>Може се рећи да су елементи -{<ime_i_prezime>}- и елементи -{<zanimanje>}- братски елементи, браћа (енг. -{siblings}-), а међусобно братски су и елементи -{<ime>}- и -{<prezime>}-.</s><s>Каже се да су елементи -{<ime_i_prezime>}- и елементи -{<zanimanje>}- угнежђени унутар елемента -{<osoba>}-.</s>
<s>-{XML}- захтева да елементи буду прописно груписани: сваки елемент се налази унутар другог елемента, а и почетна и завршна ознака елемента морају бити унутар једног истог елемента. -{XML}- забрањује ознаке које се преклапају, односно елементи морају бити правилно угнежђени.</s><s>Овај пример документа је неправилан:</s>
<s><osoba>
<ime_i_prezime>
<ime>Miloš<prezime>Crnjanski</ime></prezime>
</osoba></s>
<s>Атрибути
-{XML}- атрибути дају податке који додатно описују елементе -{XML}- документа.</s><s>Атрибути имају свој назив и вредност.</s><s>Име атрибута је раздвојено од вредности знаком једнакости и размаком, који је необавезан.</s><s>Вредност атрибута мора бити затворена у наводнике или полунаводнике.</s><s>На пример:
<osoba rođena=“1893” umrla=”1977”>
Miloš Crnjanski
</osoba></s>
<s>Постоје две опречне струје мишљења у вези са коришћењем атрибута у оквиру -{XML}- документа.</s><s>По једној, атрибути се не би смели користити за обогаћивање смисла садржаја; дозвољени су само они атрибути који не додају ништа у основну информацију (као на пример атрибути који описују врсту и величину фонта).</s><s>Према другом схватању, атрибути се могу слободно користити јер се тиме смањује број елемената.</s>
<s>Референце
Унутар елемента -{XML}- документа не сме се наћи знак < који нема одговарајућу излазну (енг. -{escape}-) секвенцу </, јер се знак < увек тумачи као почетак етикете.</s><s>Овај знак се, уколико кориснику затреба у тексту, може претворити у излазну секвенцу помоћу референце ентитета (енг. -{entity reference}-) -{< ;}-, нумеричке референце знака (енг. -{numeric character reference}-) -{<}-, или хексадецималне референце знака (енг. -{hexadecimal numeric character reference}-) -{< ;}-.</s><s>Референце ентитета и нумеричке референце знака спадају у маркирања; при анализирању -{XML}- документа, маркирања се замењују оним знаком на који упућује референца.</s>
<s>-{XML}- поседује пет унапред дефинисаних ентитета.</s><s>То су:
& (&, амперсенд);
< (<, знак „мање од“);
> (>, знак „веће од“);
" (", обичан (раван) наводник);
' (раван полунаводник, апостроф).</s>
<s>У садржају елемената се само & и < морају употребљавати уместо & и <, док су остале референце опционе.</s>
<s>Нумеричке референце знака личе на референце ентитета, али уместо имена садрже карактер # и одговарајући број.</s><s>На пример, пошто је знак „мање од“ у -{Unicode}- систему дефинисан као код 60, нумеричка референца знака била би -{<}-, док би у хексадецималној нумеричкој референци знака била -{< ;}- (где је ,,-{х}-“ префикс који указује на хексадецимални систем).</s>
<s>Ове референце могу се користити само у садржају елемената и вредностима атрибута, док су у именима елемената, именима атрибута, као и у другим врстама маркирања недопустиве.</s>
<s>Правилност -{XML}- документа
За сваки -{XML}- документ који је креиран у складу са синтаксичким правилима може се рећи да је добро обликован (енг. -{well-formed}-).</s><s>Све документе који нису у складу са овим правилима, програми за обраду -{XML}--а (енг. -{XML processors}-) одбијају.</s>
<s>Добро обликован документ мора да задовољава одређена правила.</s><s>На пример:
за сваки -{XML}- документ мора постојати тачно један коренски елемент;
сваки елемент који није празан мора имати почетну етикету и одговарајућу завршну етикету;
празан елемент може бити означен ознаком празног елемента (као што је -{<br/>}-, што је еквивалентно -{<br> </br>}-);
све вредности атрибута морају бити затворене у наводнике или полунаводнике;
елементи могу бити угнежђени, али се не смеју преклапати, а сваки елемент, осим коренског, мора се у потпуности садржати у другом елементу;
један елемент не сме имати два истоимена атрибута;
унутар ознака не смеју се користити коментари ни инструкције за обраду;
знакови < или -{&}- који нису претворени у излазну секвенцу не смеју се наћи у знаковним подацима елемената и атрибута;
називи елемената могу садржати слова, бројеве и посебне знакове, морају почињати словом, али не смеју почињати текстом -{xml}- ни -{XML}-, а не смеју садржати ни празнине;
такође, имена елемената су осетљива на разлику између малих и великих слова (енг. -{case-sensitive}-).</s><s>Тако елементи -{OSOBA}-, -{osoba}- и -{Osoba}- за -{XML}- нису исти.</s>
<s>-{XML}- документ који је формално исправан, тј. добро обликован, а притом и задовољава одређену шему, може се рећи да је валидан (енг. -{valid}-).</s><s>Документи који шему не задовољавају су невалидни (енг. -{invalid}-).</s><s>То значи да валидност документа зависи од шеме са којом се пореди.</s>
<s>-{DTD}-
Ознаке које су допуштене у некој од примена -{XML}--a могу бити документоване у шеми (енг. -{schema}-).</s><s>Дефиниција типа документа (, DTD) је најраширенији језик за -{XML}- шеме.</s><s>Он је уједно и једини дефинисан у самој спецификацији -{XML}--а. -{DTD}- одређује где се и како у документу могу појавити све етикете које су дозвољене.</s><s>За -{XML}- -{DTD}--ови су опциони, а не обавезни, али нису увек довољни.</s><s>Осим -{DTD}--а постоје и други језици за описивање шема, као што су -{XML Schema Language, RELAX NG, Schematron, Hook, Examplotron}- итд.</s>
<s>Приказивање на вебу
-{XML}- документи не садрже информације о томе како одређене податке треба приказивати, јер је -{XML}- језик за опис података.</s><s>Без коришћења -{CSS (Cascading Stylesheet-s)}- или -{XSLT (Extensible Stylesheet Language Transformations}-) атрибута -{XML}- документ је на интернету приказан као обичан -{XML}- текст.</s><s>Неки интернет претраживачи приказују -{XML}- документ као стабло, при чему делови структуре могу бити приказани или сакривени кликом миша.</s>
<s>-{XML}- подаци могу се приказати помоћу -{HTML}--а. -{XML}- и -{HTML}- користе знакове „< >“ за креирање елемената и атрибута структуре.</s><s>У -{XML}- документу се назив -{CSS (Cascading Stylesheets)}- датотеке која га форматира наводи на одређени начин.</s><s>Повезивање се врши унутар -{XML}- документа.</s><s>На пример:
<?xml version=”1.0” encoding=”UTF-8”?>
<?xml-stylesheet type=”text/css” href=”osoba.css”?>
<osoba>
…
</osoba>
И назив -{XSLT (Extensible Stylesheet Language Transformations)}- датотеке која форматира -{XML}- документ наводи се на одређени начин.
<?xml version=”1.0” encoding=”UTF-8”?>
<?xml-stylesheet type=”text/xsl” href=”osoba.xslt”?>
<osoba>
…
</osoba></s>
<s>Да би се одредила клијентска страна -{XSL}- трансформације, -{XML}--у је потребна следећа инструкција за обраду:
<?xml-stylesheet type=”text/xsl” href=”myTransform.xslt”?>
-{XSLT}- подржава већина интернет претраживача, али га не подржава претраживач -{Опера}-, пре верзије 9.0.</s><s>Алтернатива томе је да се -{XSL}- употреби за конвертовање -{XML}--а у формат који је могуће приказати „на серверу“, уместо да зависи од могућности претраживача крајњег корисника.</s><s>Крајњи корисник нема представу о томе шта се дешавало „иза сцене“ и види се само добро форматиран документ.</s>
<s>Проширења
-{Xpath}- је језик који омогућава једноставније претраживање садржаја у -{XML}- документу.
-{Xquery}- је упитни језик за претраживање -{XML}- документа.</s><s>Он је за -{XML}- оно што је -{SQL}- и -{PL/SQL}- за односне базе података: начин да се приступи, манипулише и врати -{XML}--у.
-{XML Namespaces}- омогућава да неки документи који садрже -{XML}- елементе и атрибуте буду узети из различитих речника без именовања, чиме се елиминише конфузија приликом комбиновања више шема у једном -{XML}- документу.
-{XML Signature}- дефинише синтаксу и правила за креирање дигиталног потписа на -{XML}- садржају.
-{XML Encryption}- дефинише синтаксу и правила за шифровање -{XML}- садржаја.
-{XML Pointer}- је језик који описује начин на који хиперлинкови упућују на одређено место у -{XML}- документу.</s>
<s>Обрада докумената
-{SAX (Simple API for XML}-) и -{DOM (Document Object Model}-) су објектно оријентисани за програмирање -{API}-ја (-{Application Program Interface}-), широко употребљеног за процесирање -{XML}- података.</s><s>Први -{XML}- рашчлањивач излаже садржај -{XML}- документа у апликацијама као што су -{SAX}- догађаји или -{DOM }-објекти.</s>
<s>-{SAX}- чини систем, заснован на догађајима, за анализу -{XML}- података.</s><s>Процес се састоји од читања документа од почетка и издвајања података у корисне делове, на сваком кораку процеса -{SAX}- дефинише догађаје који могу наступити.</s>
<s>-{DOM}- је -{API}- за -{Document Object Model }-.</s><s>Док -{SAX}- нуди приступ подацима унутар -{XML}-документа, -{DOM}- је осмишљен да пружи значење руковању тим подацима. -{DOM}- приказује стабло -{XML}- документа.</s><s>Пошто је стабло познат структурни приказ података, лако је извести пролазак и обраду кроз структуру стабла у разним програмским језицима, па и у Јава програмском језику.</s>
<s>Форма -{XML}- приступа која је доживела велику популарност у скорије време је -{„push-parsing“}-која третира документ као серију предмета очитаваних у секвенцама.</s><s>На пример у Јава програмском језику, -{StAX}- може бити употребљен за прављење онога што је основно, што секвенцијално посећује атрибуте и податке у -{XML}- документу.</s><s>Код који користи овај „итератор“ може обрађивати постојећу ствар, нпр. да каже шта је почетак или крај елемента или текста, или да провери његове атрибуте, име, локално име, размак између имена, вредности -{XML}- атрибута, текста итд., као и да захтева да се „итератор“ помери на следећу ствар.</s><s>Код може на тај начин да извуче информације из документа и да их прелази.</s><s>Значајна предност -{push-parsing}- методе је боља ефикасност од -{SAX}- и -{DOM}- стила рашчлањивања -{XML}--а и рекурзивно-опадајући приступ са тенденцијом да на једноставан начин сачува податке.</s>
<s>Стандард -{XSL (Extensible Stylesheet Language)}- је -{XML}- апликација за примену стилова за штампање или приказивање -{XML}- докумената на вебу.</s><s>Он је подељен на -{XSLT}- и -{XSL-FO}-.
-{XSL-FO (Extensible Stylesheet Language-Formatting Objects)}- је језик за описивање структуре страница које су излазни резултат -{XML}- документа, одштампане или приказане на вебу.
-{XSLT (Extensible Stylesheet Language Transformations)}-омогућава претварање једног -{XML}- документа у други.
-{XQuery}- је -{W3C}- језик за испитивање, конструисање и трансформисање -{XML}- докумената.
-{XSL-FO, XSLT}- и -{XQuery}- се користе у -{XPath}--у.</s>
<s>Основни формат докумената у -{OpenOffice.org}- и -{AbiWord}- је -{XML}-.</s><s>Неки делови -{Microsoft Office}- 1.1 су, такође, способни да уређују -{XML}- документе.</s>
<s>Верзије
Тренутно постоје две верзије -{XML}--а. Прва, -{XML}-1.0, иницијално је дефинисана 1998. године.</s><s>Од тада је претрпела мање преправке, али без новог броја верзија.</s><s>Тренутно је у свом четвртом издању, које је објављено 16. августа 2006.</s><s>Широко је прихваћена и још увек се препоручује за општу употребу.</s><s>Друга верзија, -{XML}- 1.1, објављена је 4. фебруара 2004.</s><s>Трећа верзија, која је у свом другом издању, објављена 16. августа 2006, а садржи карактеристике којима је намеравано да се -{XML}- направи једноставнијим за употребу. -{XML}-1.1 није у широкој употреби и препоручује се за употребу онима којима су потребна његова посебна својства.</s>
<s>-{XML}- 1.0 и -{XML}- 1.1 се разликују по карактерима који су употребљени за имена и њихове елементе и атрибуте. -{XML}- 1.0 једино дозвољава карактере који су дефинисани у Уникод 2.0 , што укључује већину светских језика, а искључује оне који су додати у касније Уникод верзије.</s><s>Међу искљученима су писма Монголије, Камбоџе, Бурме и друга.</s>
<s>Скоро било који Уникод карактер може бити употребљен у вредности карактера и атрибута -{XML}- 1.1 докумената, чак и ако карактер није дефинисан, без обзира да ли има кодну тачку у важећој вредности Уникода.</s><s>Приступ -{XML}--а 1.1 је такав да су само одређени карактери забрањени, а да је све друго дозвољено, а у -{XML}- 1.0 само одређени карактери су експлицитно дозвољени, тако да се -{XML}- 1.0 не може прилагодити додавању карактера у будућим верзијама Уникода.</s>
<s>У знаковним подацима и вредностима атрибута -{XML}- 1.1 дозвољава употребу више контролних знакова од других верзија.</s><s>Због робусности већине контролних карактера који се налазе у -{XML}--у 1.1 они морају бити изражени као нумеричке знаковне референце.</s><s>Међу подржаним контролним карактерима у -{XML}--у 1.1 су и две испрекидане линије које представљају празан простор између карактера.</s><s>То су једини контролни карактери који могу бити уписани директно.</s>
<s>Има говора о -{XML}--у 2.0, али остаје да се види да ли ће доћи до његовог настанка. -{XML-SW}- је прописан од стране научника који су развијали XML и садржи предлоге како би -{XML}- 2.0 могао да изгледа: као елиминација -{DTD}--а из синтаксе, интеграција -{Namespaces}-, -{XML}- базе и -{XML}- информационог сета у основни стандард.</s>
<s>Литература
http://laris.fesb.hr/mcml.htm
-{Elliote Rusty Harold, W. Scott Means, XML za programere}-, Mikroknjiga, Beograd, 2006.</s>
<s>Додатна литература
Annex A of ISO 8879:1986 (SGML)</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Основна страна за XML на сајту Конзорцијума -{W3}-</s>
<s>Језици за означавање
Скраћенице
Протоколи апликационог нивоа
W3C Standardi</s>
|
28 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Little%20endian | Little endian | <s>Little endian је начин записа податка у меморији тако да је на нижој адреси нижи бајт меморијске речи.</s>
<s>Пример: Нека је податак: 0xABCD.</s><s>Онда се он записује у меморији као:</s>
<s>при чему је адреса 100 почетна адреса податка у меморији.</s>
<s>Такође погледајте Big endian.</s>
<s>Рачунарство</s>
<s>uk:Endianness</s>
|
35 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Социологија | <s>Социологија ( — друштво; — наука) јестe општа и основна наука о друштву.</s><s>Ова наука користи разне методе емпиријског истраживања, симболичке интерпретације и критичке анализе како би развила систематско знање о друштвеним активностима, често са циљем примене овог знања ради достизања друштвеног благостања.</s><s>Предмет изучавања се креће од микронивоа друштвене акције и интеракције до макро нивоа система и друштвених структура.</s>
<s>Општа социологија и посебне социолошке дисциплине
Општа социологија проучава друштво као целину унутар које важе одређена правила и законитости.</s><s>У жижи њеног интересовања се налазе друштвена класификација (класе), друштвена покретљивост појединаца и друштвене промене.</s>
<s>Посебне социолошке дисциплине се баве изучавањем појединих друштвених подручја.</s><s>Шездесетих година 20. века посебне социолошке дисциплине су почеле нагло да се развијају, нарочито у земљама са дужом традицијом развоја социологије уопште (Француска, Немачка, САД и друге).</s>
<s>Социологија и друге друштвене науке
Сарадња између социологије и других друштвених наука је веома тесна.</s><s>Социологија пружа посебним друштвеним наукама теоријски и методолошки оквир за изучавање засебних области друштвене стварности или појединачних друштвених појава које су предмет њиховог изучавања.</s><s>Посебне друштвене науке социологији заузврат дају огроман емпиријски (искуствени) материјал до којег су дошле.</s><s>Приликом изучавања општих друштвених законитости, социологија уважава законитости које су утврдиле посебне друштвене науке.</s>
<s>Метод социологије
У циљу научног објашњења друштвених појава социологија користи квалитативне и квантитативне методе или технике.</s><s>Свака етапа истраживања има своје методе.</s><s>Методи за прикупљање података:
Посматрање је основни и уједно најстарији метод за прикупљање података о друштвеним појавама.</s><s>Посматрање се састоји у непосредном чулном опажању које се одвија према унапред успостављеном плану истраживања и са одређеним сазнајним циљем.</s><s>Социолог на терену систематски бележи све податке који су битни за објективно научно објашњење посматране друштвене појаве.</s><s>Посматрање се дели на посматрање са учествовањем (посматрач узима удела у збивањима која посматра) и посматрање без учествовања (посматрач се држи по страни).</s><s>Анкета је погодна за масовно прикупљање чињеница или ставова, због чега се користи за испитивање јавног мњења.</s><s>У великим социолошким истраживањима анкете се прикупљају на терену, у директном контакту анкетара са испитаником.</s><s>Постоје и други облици анкета као што су телефонска анкета, интернет анкета и сл.</s><s>Питања која су постављена у анкети могу бити затвореног типа (испитаник треба да одабере један од понуђених одговора) и отвореног типа (испитанику је остављена слобода да сам формулише одговор на постављено питање).</s><s>Први облик је практичнији у фази обраде података, али је други облик веродостојнији јер није увек могуће предвидети одговоре испитаника и унапред их разврстати.</s><s>Интервју је сличан анкети.</s><s>Он садржи питања општег карактера, а у току разговора испитивач усмерава испитаника постављањем релевантних питања.</s><s>Овај метод је погодан када се прикупљају подаци за квалитативну обраду.</s><s>Експеримент је једна врста посматрања, које се одвија у вештачки изазваним условима.</s><s>Овај метод није уобичајен у социологији јер има извесне недостатке:
Друштвене појаве се теже изазивају у циљу тренутног проучавања, те захтевају више времена за истраживање.</s><s>Експеримент мора остати тајна да би учесници спонтано реаговали у датим условима.</s><s>Пошто су друштвене појаве врло сложене, мора се добро изоловати група над којом се врши експеримент, да не би дошло до утицаја спољашњих фактора на развој догађаја.</s><s>Методи за сређивање података:
Класификација је логичка радња којом се одређена група података разврстава према критеријумима које поставља истраживач.</s><s>У социологији нису уобичајене једноставне класификације јер су друштвене појаве саме по себи веома сложене и међусобно испреплетане.</s><s>Зато се чешће користе типологије.</s><s>Мерење је квантитативно означавање друштвених појава у циљу постизања што веће прецизности.</s><s>Овде спадају и скале, којима се подаци могу једноставно рангирати, што је веома значајно у случајевима када бројчана квалификација није могућа.</s><s>Статистички методи су у социологији постали уобичајена метода обраде масовних података који су прикупљени анкетним истраживањем.</s><s>Социометрија је техника коју је развио бечки лекар Јакоб Морено, а специфична је по томе што друштвене односе посматра као моделе међуљудског повезивања путем узајамног привлачења и одбијања.</s><s>Поступак се заснива на откривању структуре друштвених односа (симпатије-антипатије, однос ауторитета, углед унутар групе итд.).</s><s>Овај поступак је применљив на мале друштвене групе у којима је могуће посматрати међусобне односе свих њених чланова.</s><s>Резултати се графички приказују на социограмима.</s><s>Анализа садржаја је претежно квантитативна техника којом се бележи учесталост и садржај порука у процесу комуникације.</s><s>Примењује се у анализи новинских чланака или јавних говора.</s><s>У оквиру квантитативног дела анализе одређује се количина података у функцији времена, положаја (што говори о значајности) и слично, а у квалитативном делу анализе се одређује тип података (нпр. позитивни, негативни или неутрални ставови).</s><s>Методи за тумачење података:
Упоредни метод се може користити на три нивоа анализе:
поређење варијетета једне појаве у оквиру истог друштва;
поређење исте појаве у два различита друштва која припадају истој историјској етапи;
упоредно-историјски метод.</s><s>Метод мултидисциплинарне анализе је један од статистичких поступака за проучавање узрочно-последичних веза међу друштвеним појавама.</s><s>Анализа података подразумева проверу да ли је главна хипотеза потврђена или оповргнута, као и проверу да ли је евентуално установљена нека друга релација која није била предвиђена на почетку истраживања.</s>
<s>Претече социологије
Мисао о друштву је много старија од саме науке о друштву, па се претече социологије могу континуирано пратити још од античке епохе.</s>
<s>Стари робовласнички системи, у којима је владар био поистовећен са богом, нису остављали много простора за критичко размишљање о друштву, а посебно не за чување писаних извора о томе.</s><s>Такви услови су се стекли тек у античкој Грчкој, где су се сви људи (не рачунајући робове, жене и странце) бавили политиком и учествовали у уређењу полиса.</s><s>Старогрчки мислиоци Сократ, Платон и Аристотел поставили су темеље данашње социологије, посебно у домену друштвеног и државног уређења, поделе рада, улоге владајућих елита, морала и тако даље.</s><s>Платонова Држава је прво целовито сачувано дело о државном уређењу.</s>
<s>Средњи век је период у којем је друштво тумачено деловањем натприродних и свемоћних сила, које са неба регулишу читав живот на Земљи.</s><s>У овом периоду се издвајају два велика мислиоца — Свети Августин и Тома Аквински.</s><s>Не треба занемарити ни допринос арапског мислиоца Ибна Халдуна.</s>
<s>Са појавом капитализма, појавиле су се две нове класе — буржоазија и пролетаријат.</s><s>Иако су сви били једнаки пред законом, постојала је велика разлика заснована на економској моћи појединца.</s><s>Тада су се појавиле две струје у друштвеној мисли:
Апологетска, која је тежила да објасни и оправда постојећи друштвени и економски систем (на пример теорија друштвеног уговора);
Критичка, која је анализирајући капиталистичко друштво указивала на нужност његовог укидања и успостављања новог и праведног друштва (утопистичка, а посебно социо-утопистичка мисао, научни социјализам).</s>
<s>Настанак социологије
Kao засебна наука о друштву социологија је настала у првој половини 19. века.</s><s>У то време су неке природне науке, као што су биологија и физика, биле веома развијене, те су послужиле као узор за формирање нове науке која би изучавала друштво.</s>
<s>Као што је већ речено, друштво је и раније било предмет изучавања појединих наука, нарочито филозофије, и то социјалне филозофије.</s><s>Временом је препозната потреба да се заснује засебна наука о друштву.</s><s>Ту замисао је први изложио Огист Конт (1798—1857) у свом Курсу позитивне филозофије, где је понудио класификацију наука у којој је и социологија нашла своје место.</s><s>Њен задатак је да изучава друштво у целини, како у стању мировања, тако и у стању кретања.</s><s>Према Конту, социологија се дели на социјалну статику и социјалну динамику.</s><s>Социјална статика има задатак да прикаже анатомију друштва у стању мировања и да открије неопходне услове за одржавање хармоничних односа у друштву и јединства друштва као целине.</s><s>Социјална динамика би требало да буде општа теорија природног напретка човечанства.</s><s>Она изучава узроке и законитости друштвених промена.</s>
<s>Старије социолошке теорије
Механицистичке теорије обухватају она схватања која друштвене појаве и процесе објашњавају помоћу закона који владају у природи, односно у физици и хемији.</s><s>У механицистички оријентисане социологе убраја се Вилфредо Парето (1848—1923).</s><s>Он је развио теорију о социјалној равнотежи коју је објаснио појмовима резидум и дериватум.</s><s>Биологистичке теорије полазе од идеје да је друштво део органског света који проучава биологија.</s><s>Стога закони и методи који важе за биологију морају да важе и за социологију.</s><s>Као резултат открића да сва жива бића имају ћелијску структуру и да у природи постоји борба за опстанак, настала су два правца — органицистички и социјал-дарвинистички.</s><s>Најзначајнији представник органицистичког правца је Херберт Спенсер који је сматрао да у друштву важе закон еволуције, закон одржања енергије (материје) и борба за опстанак.</s><s>Он је изложио свој концепт преласка друштва из ниже фазе у вишу.</s><s>У милитаристичкој фази, људи су организовани у хорде, постоји чврста војна организација и дисциплина, одрицање личних права и покоравање војном вођи.</s><s>Временом то прелази у деспотизам у коме се ствара хијерархија.</s><s>У индустријској фази, личност је слободна, па њене способности и потребе могу доћи до изражаја.</s><s>Овде се борба за опстанак манифестује тако што преживи оно друштво које се боље прилагоди индустријском раду, али и које уважава личне потребе.</s><s>Социо-дарвинистички правац подразумева да се друштво може објаснити само помоћу закона о борби за опстанак.</s><s>Најзначајнији представник овог правца је Лудвиг Гумплович (1838—1909).</s><s>Он сматра да се у друштву води немилосрдна борба између раса, од којих су неке више, а неке ниже.</s><s>Психологистичке теорије истичу свест и психу као најбитнија својства човека.</s><s>Међу првима са оваквим ставом био је Џон Стјуарт Мил (1806—1873), који је сматрао да људи у друштву задржавају иста својства као и појединци.</s><s>Такво тумачење се брзо развијало и диференцирало у више праваца.</s><s>Најзначајнији су индивидуално-психолошки, колективно-психолошки и социјално-психолошки правац.</s><s>Индивидуално-психолошки правац објашњава друштво, као и све друштвене појаве, процесе и односе, па и друштвене законитости уопште, елементима индивидуалне психе.</s><s>Габријел Тард (1843—1904) сматра да је кључни елемент психе подражавање.</s><s>Вилијам Макдугал (1871—1938) томе додаје инстинкт.</s><s>Зигмунд Фројд (1876—1939) сматра да су кључни елементи нагони, и то полни нагон и агресивни нагон.</s><s>Макс Вебер (1864—1920) сматра да се све друштвене појаве могу објаснити њиховим унутрашњим смислом.</s><s>Због тога не треба испитивати узроке појава, већ их треба разумети (томе служе идеално-типске конструкције).</s><s>Колективно-психолошки правац је настао у класичној немачкој филозофији, посебно у Хегеловим делима.</s><s>Најистакнутији представник овог правца је Емил Диркем (1858—1917), који каже да друштво није прост збир појединаца, већ да оно има своја обележја и законитости.</s><s>Социјално-психолошки правац је настао са тежњом да се превазиђе екстремност претходна два правца.</s><s>Најистакнутији представник је Жорж Гурвич (1897—1965).</s><s>Вршећи класификацију социологије, он друштвене појаве дели на структуриране и аструктуралне.</s><s>Структуриране појаве су и конкретно-апстрактне, тј. то су велике друштвене групе.</s><s>Аструктуралне појаве су апстрактне и то су микросоциолошке појаве, мале друштвене групе.</s><s>Структуриране појаве изучава макросоциологија, док неструктуралне појаве изучава микросоциологија.</s><s>Појаве које изучавају микро и макросоциологија спадају у сферу хоризонталног плурализма.</s><s>Поред овога, постоји и вертикални плурализам, који изучава структуре друштва кроз слојеве из којих се оно састоји и то изучава дубинска социологија.</s><s>Према Гурвичу, постоји десет слојева од којих се састоји друштво у вертикалној структури.</s><s>То су:
морфолошка и еколошка површина;
друштвене организације или организоване надградње;
друштвени узори;
колективна понашања која се одвијају са извесном привлачношћу, али ван организационих апарата;
сплетови друштвених улога;
колективни ставови;
друштвени симболи;
еруптивна, новаторска и стваралачка колективна понашања;
колективне идеје и вредности;
колективна друштвена стања и колективни психички акти;
Бихевиористичка социологија настоји да објасни друштво, друштвене појаве и појединачну психу као резултат друштвеног понашања појединаца, које је у крајњој линији њихова реакција на спољну средину.</s>
<s>Новије социолошке теорије
Функционализам је један од најутицајнијих праваца у савременој грађанској социологији.</s><s>Јавља се у три варијанте: првобитној биологистичкој, нормативној и социјално-кибернетској.</s><s>Основна идеја је схватање друштва као трајне и стабилне структуре, чији су елементи чврсто повезани и чине складну целину.</s><s>Сваки елемент те целине има одређену функцију, чија је улога да врши одређену делатност која даје допринос одржању постојеће целине, пре свега у стању хармоничне равнотеже.</s><s>Основни принципи функционализма су:
Принцип функционалног јединства друштва, по коме је друштво затворен систем хармонично усклађених делова;
Принцип универзалности, по коме сваки део друштва има позитивну улогу у одржавању система;
Принцип нужности, по коме сваки део, вршећи своју улогу, одржава континуитет система;
Принцип динамичне равнотеже и континуитета, по коме у сваком друштвеном систему постоје механизми који га држе у равнотежи или су способни да га после поремећаја равнотеже врате у пређашње стање.</s><s>Структурализам је преузет из социјалне антропологије.</s><s>Његова суштина је у истицању и наглашавању значаја друштвене структуре, односно у настојању да се тежиште истраживања друштва помери од човека ка структури.</s><s>Главни представник је Мишел Фуко.</s><s>Формално-социолошки правац утврђује специфичност предмета социологије у форми, одвојено од садржаја друштвене појаве.</s><s>У томе је најдаље отишао Леополд фон Визе у Систему опште социологије.</s><s>Он је сматрао да социологија као општа наука о друштву изучава односе између људи, а посебне социологије изучавају односе између људи и ствари.</s><s>Навео је четири основне категорије свог социолошког система:
Друштвени процес је онај процес којим се људи повезују једни са другима или се међусобно раздвајају.</s><s>Друштвени однос је лабилно стање повезаности или раздвојености између људи које је резултат једног или више социјалних процеса.</s><s>Друштвени простор је универзум у коме се одигравају социјални процеси.</s><s>Друштвена творевина је множина социјалних односа који су тако повезани да у практичном животу представљају јединство.</s><s>Марксизам је правац који је настао у оквиру учења Карла Маркса (1818—1883), Фридриха Енгелса (1820—1895) и њихових следбеника.</s><s>Ово учење представља скуп теорија које се односе на сва подручја објективне стварности, као што су филозофска, економска, социолошка и антрополошка теорија.</s><s>Све ове теорије заједно представљају целину и означавају јединствен поглед на свет.</s>
<s>Марксизам има неколико теоријских и идејних претеча:
У оквиру немачке класичне филозофије, велики утицај је имао Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770—1831).</s><s>Преузимајући од Хегела принцип дијалектике, Маркс и Енгелс су му дали материјалистичку садржину.</s><s>Филозофску основу марксизма чини јединство филозофског материјализма и дијалектике.</s><s>Учење енглеских економиста -{XVII}- и -{XVIII}- века се заснивало великим делом на чињеници да је Енглеска тог доба била најразвијенија капиталистичка земља и да је у том смислу пружала солидну искуствену основу за изучавање капиталистичког начина производње и буржоаског друштва уопште.</s><s>Најистакнутији представници енглеске политичке економије били су Адам Смит (1723—1790), чији је најважнији рад Истраживање о узроцима и природи богатства народа и Давид Рикардо (1779—1823), чији је најважнији рад Начела политичке економије и опорезивања.</s><s>Они су анализирали рад као извор богатства и поставили темељ радне теорије вредности, коју су касније Маркс и Енгелс употребили за стварање теорије вишка вредности, која представља суштину њиховог економског учења.</s><s>Социјал-утопистичка учења су такође допринела марксизму снажном критиком капитализма и указивањем на потребу његовог укидања.</s>
<s>У време када је настало Марксово учење о друштву појавила се социологија као наука у делима Огиста Конта и Херберта Спенсера.</s><s>Марксизам и социологија су настали у исто време и у сличним друштвеним и политичким условима, али су један према другоме показали крајњу игноранцију.</s><s>У ствари, радило се о дубокој и оправданој нетрпељивости.</s><s>Први социолози и њихови каснији следбеници су сматрали да је Марксово учење о друштву опасна идеологија нижих слојева који преко ње желе да се домогну власти и промене свет у своју корист.</s><s>А Маркс и Енгелс су, у новој науци о друштву — социологији, видели конзервативну друштвену мисао која је настала са циљем да ауторитетом науке, не само објасни, већ и оправда постојеће друштвене односе и на тај начин обезбеди њихову стабилност и трајање.</s><s>И једни и други су били у праву.</s><s>Својом теоријом Маркс и Енгелс су заиста желели да укину постојећи и успоставе нови свет, а касније ће та теорија стварно и послужити радничкој класи као средство или оружје у борби за освајање власти и промену света.</s><s>А буржоаски социолози су свој велики теоријски систем заиста ставили у службу научне аргументације за очување класног друштва буржоаског типа.</s><s>Истина, Марксово учење о друштву није строго социолошко, јер се тиче и економије, филозофије и антропологије, али би се са аспекта савремене социологије, у мањој или већој мери, сличне примедбе могле упутити и Марксовим савременицима грађанске оријентације, који се сматрају готово званичним творцима социологије као науке.</s>
<s>Суштина Марксовог учења о друштву садржана је у реченици: „Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест.“</s>
<s>Савремена социологија
Од свог настанка средином 19. века до средине 20. века, дакле у првих сто година свог постојања, социологија је имала велике напоре да се конституише као нова наука, односно као општа друштвена наука.</s><s>Ти напори су донели драгоцене резултате: социологија се временом конституисала као самостална наука, дефинисала је свој предмет, полако су створени услови за уобличавање социолошког метода, прилично успешно је одређен однос социологије према другим наукама, као и однос социологије према другим друштвеним наукама.</s><s>Пошто се друштво непрестано мењало, препозната је потреба да се и наука о друштву промени и да се формира нека нова социологија.</s><s>Већ је на самом почетку дошло до различитих схватања концепција промена које социологија треба да претрпи у погледу своје трансформације:
Прва група схватања се заснива на уверењу да се преко уклањања недостатака у постојећим теоријским системима или у оквиру емпиријских истраживања, ти недостаци превазилазе уношењем извесних корекција.</s><s>Тиме би практично била сачувана теоријска суштина постојеће социологије, само би, у складу са измењеним друштвеним околностима, теоријска уопштавања и теоријска интерпретација били тражени на вишем нивоу.</s><s>Друга група схватања се заснива на уверењу да се решење за постојећу ситуацију у социологији налази у једној новој, различитој од дотадашње социологије.</s><s>Она би требало да пружи нову теоријску основу за целовито изучавање друштва, да буде хуманистички усмерена и способна да покрене и усмерава друштвене процесе и промене.</s><s>Нарочито је био изражен захтев за активним односом нове социологије према друштвеној пракси.</s><s>У том смислу се овај захтев може схватити као протест савремених социолога против бесплодности дотадашње социологије у односу на друштвену праксу.</s><s>Али и ова тзв. нова социологија има две струје: радикалну и хуманистичку.</s><s>Радикална социологија се јавља шездесетих година у САД и западној Европи нешто касније.</s><s>Она изражава крајњи критички однос према статичкој визији друштва у досадашњој социологији.</s><s>Радикална социологија за коју се они залажу, не треба да буде ни само теоријска, ни само емпиријска наука, али не треба да буде ни вредносно неутрална.</s><s>Напротив, она би морала да оствари јединство теорије, метода и друштвене акције.</s><s>Сви представници радикалне социологије су сагласни у уверењу да друштво треба да се мења и да у односу на те промене социологија треба да има активну и значајну улогу.</s><s>Али, међу њима не постоји сагласност око тога какво би то ново друштво требало да буде, ни којим се путевима до њега може доћи.</s><s>Једни сматрају да се то може учинити успостављањем контроле над центрима моћи у друштву.</s><s>Други као пут виде укидање старог друштва путем разарања, деструкције и саботаже.</s><s>Ново друштво не би смело да садржи ниједан од битних елемената садашњег друштва, у које спадају сва она главна обележја индустријског друштва (масовна производња и расподела, простори урбаних комплекса, бирократски апарат).</s><s>Степен материјалног развоја у овом друштву би морао да буде такав да сви чланови друштва имају приближно једнаке услове за живот, отприлике онакве какве у савременим развијеним грађанским друштвима има виши слој средње класе.</s><s>Хуманистичка социологија види суштину садржану у новој визији улоге појединца, човека, у односу на друштво и промене у њему.</s><s>Са аспекта ове социологије, човек је биће које осећа, мисли и делује, способно, дакле, за активан однос према стварности у којој живи, па према томе и за активан однос према друштву као делу те стварности.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Социологија: часопис за социологију, социјалну психологију и социјалну антропологију
Социологија више није опасна наука: разговор са Тодором Куљићем</s>
<s>Друштвене науке</s>
|
36 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%20%D0%A2%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%B0 | Никола Тесла | <s>Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом.</s>
<s>Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор.</s><s>Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака.</s>
<s>Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину.</s><s>Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.</s>
<s>Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен.</s>
<s>Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла.</s>
<s>Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.</s>
<s>Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку.</s>
<s>Биографија</s>
<s>Детињство, младост и породица
Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством.</s><s>Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај ().</s><s>Име Никола је добио по једном и другом деди.</s><s>Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети.</s><s>Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац.</s><s>У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола.</s><s>Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.</s><s>По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана.</s><s>По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.</s><s>Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини.</s><s>По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна.</s><s>Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата.</s>
<s>Николина мајка била је вредна жена с много талената.</s><s>Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу.</s><s>Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.</s><s>Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла.</s><s>Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици.</s><s>Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.</s><s>Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће.</s>
<s>Школовање</s>
<s>Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану.</s><s>Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.</s><s>Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.</s>
<s>У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу.</s><s>На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике.</s><s>Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно.</s><s>Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева.</s><s>Због тога је слављен као херој дана.</s>
<s>Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године.</s><s>С јесени је отишао у Раковац крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке.</s><s>Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан.</s><s>Тада је имао 17 година.</s><s>Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере.</s><s>Боловао је девет месеци.</s><s>У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.</s>
<s>Студије
Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују.</s><s>На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре.</s><s>Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија).</s><s>Тада му је било 19 година.</s>
<s>Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу.</s><s>Испите полаже са највишим оценама.</s><s>Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје.</s><s>Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа).</s><s>Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет.</s><s>Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом.</s>
<s>Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине).</s><s>Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду.</s><s>Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године.</s><s>Оба пута бива одбијен.</s><s>У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима.</s><s>Другови су мислили да се утопио у Мури.</s><s>Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера.</s><s>Одаје се коцкању.</s><s>Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући.</s><s>Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године).</s><s>Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији.</s>
<s>Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.</s><s>Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки.</s><s>Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике.</s><s>Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.</s><s>Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици.</s>
<s>Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.</s>
<s>Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације.</s><s>Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи.</s><s>Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.</s>
<s>Теслино прво запослење
Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”.</s><s>Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији.</s><s>Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник.</s><s>У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља.</s><s>За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.</s>
<s>Запослење у Паризу и посао у Стразбуру
У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме.</s><s>Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично.</s><s>Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.</s>
<s>Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја.</s><s>Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године).</s>
<s>Прелазак океана са препоруком Едисону
Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.</s><s>У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”.</s><s>Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине.</s><s>Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији.</s><s>Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.</s>
<s>Разлаз са Едисоном</s>
<s>Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас) кад све буде успешно завршено и направљено.</s><s>Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит.</s><s>Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.</s><s>Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан.</s><s>Тесла је дао отказ моментално.</s>
<s>Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање.</s><s>Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града.</s><s>Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).</s><s>На његову идеју створена је и прва електрична столица.</s><s>Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје.</s>
<s>Средње године</s>
<s>Први патенти из наизменичних струја</s>
<s>Године 1886.</s><s>Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (-{Tesla Electric Light & Manufacturing}-).</s>
<s>Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније.</s><s>Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват.</s><s>Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (-{American Institute of Electrical Engineers}-, данас -{IEEE}-) 1888. године.</s><s>Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (-{Westinghouse Electric & Manufacturing Company}-).</s><s>Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања.</s>
<s>Експерименти са Икс-зрацима
Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170).</s><s>Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету.</s><s>Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”.</s><s>До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака.</s>
<s>Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом.</s><s>Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, -{Electrical Review}-, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем.</s><s>Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте.</s><s>Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске.</s><s>Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године.</s>
<s>Америчко држављанство, експлозија разних открића</s>
<s>Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку.</s><s>Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица.</s><s>Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге.</s><s>Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја.</s><s>У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља.</s><s>Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године.</s>
<s>Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд</s>
<s>Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”.</s><s>Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја.</s>
<s>Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти.</s><s>Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти.</s><s>Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео.</s><s>Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.</s>
<s>Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.</s><s>Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.</s><s>Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве.</s><s>Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе.</s>
<s>Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.</s><s>Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије.</s><s>За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.</s>
<s>Златне године стваралаштва
Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција.</s><s>Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа.</s><s>У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији.</s><s>Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно.</s><s>Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате.</s>
<s>Светска изложба у Чикагу
Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа.</s><s>То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.</s><s>Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом.</s><s>Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје.</s><s>То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора.</s>
<s>Признања, недаће и рат струја</s>
<s>Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”.</s><s>Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик.</s>
<s>Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.</s><s>Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости.</s><s>Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад.</s>
<s>Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом.</s><s>Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената.</s><s>Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења.</s>
<s>Откриће радија и бежичног преноса</s>
<s>Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија.</s><s>Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда.</s><s>Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике.</s><s>Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.</s><s>Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони.</s><s>Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола.</s><s>Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.</s><s>Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”.</s>
<s>Колорадо Спрингс</s>
<s>Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима.</s><s>По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза.</s><s>Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди.</s><s>У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима.</s>
<s>Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара.</s><s>Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима.</s><s>Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама).</s><s>Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи.</s>
<s>У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла.</s><s>Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке.</s><s>Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума.</s><s>Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно.</s><s>Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс.</s>
<s>Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга.</s><s>Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије.</s><s>У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола.</s>
<s>Светска радио станица на Лонг Ајленду</s>
<s>Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган).</s><s>Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала.</s><s>Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф.</s><s>Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија.</s><s>Године 1906.</s><s>Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк.</s><s>Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима.</s><s>Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија.</s><s>Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента.</s>
<s>На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 -{kW}-) са 16.000 -{min−1}- (обртаја у минути).</s><s>Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага.</s>
<s>Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим.</s><s>Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова.</s><s>У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва.</s>
<s>Ратне прилике и неприлике
Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана.</s><s>Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената.</s><s>Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем.</s><s>У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме.</s>
<s>Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања.</s><s>Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја.</s><s>Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве.</s><s>Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање.</s>
<s>Николај Велимировић и Никола Тесла</s>
<s>Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића.</s><s>Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје.</s><s>У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници.</s><s>Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан.</s><s>Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла.</s><s>Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.</s>
<s>Теслине опсесије и невоље
Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима.</s><s>Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три.</s><s>Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд.</s><s>Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила.</s><s>Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа.</s>
<s>Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем.</s><s>Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом.</s><s>Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу.</s><s>Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка.</s>
<s>Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара.</s><s>Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”.</s>
<s>Аутобиографија "Моји изуми" је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима.</s><s>Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски...</s><s>Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима...</s><s>Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи.</s><s>Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно.</s>
<s>Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама.</s><s>Оно говори о фрагилности Теслиног генија.</s>
<s>Позне године и усамљенички живот</s>
<s>Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”.</s><s>Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.</s><s>На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну.</s><s>У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије.</s><s>Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем.</s><s>Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост.</s><s>Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима.</s><s>Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине.</s>
<s>У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља.</s><s>Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро.</s><s>Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно.</s><s>Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено.</s><s>Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда.</s>
<s>Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси.</s><s>Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел.</s><s>Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде.</s><s>Требало му је шест месеци да се опорави.</s>
<s>Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.</s>
<s>Теслина смрт и епилог</s>
<s>Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.</s><s>Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута.</s><s>И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима.</s><s>Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро.</s><s>Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели.</s><s>Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”.</s><s>Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку.</s><s>После службе тело је кремирано.</s><s>Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци.</s><s>Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче.</s>
<s>На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко.</s><s>Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.</s>
<s>Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.</s>
<s>Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин.</s><s>Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном.</s><s>Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената.</s>
<s>Борба родбине за личну имовину
Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања.</s><s>Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду.</s>
<s>Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године.</s><s>Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји.</s>
<s>Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.</s>
<s>Теслине друштвене активности
У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији.</s><s>Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника.</s><s>Дружио се са уредником -{Century Magazine}- часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.</s><s>У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији.</s><s>Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе.</s><s>Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа.</s>
<s>Човек који је изумео двадесети век
Имао је више од 700 заштићених патената и иновација.</s><s>Његово име уведено је у Дом славних проналазача Америке.</s><s>Најзначајнија награда у домену електричне енергије зове се Награда Николе Тесле, а додељује је Савет Електро инжењера — -{IEEE}-.</s><s>Осам америчких држава (Њујорк, Њу Џерзи, Пенсилванија, Колорадо, Невада, Минесота, Аризона и Индијана) прогласиле су Теслин дан рођења за државни празник.</s><s>Тог дана, између осталог, на свим јавним зградама мора се истаћи државна застава, а учитељи у свим школама један час посвећују Тесли.</s>
<s>Говорио је много језика — српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.</s>
<s>Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век” и називају га „Прометеј 20. века”.</s>
<s>Почасни докторати и ордени</s>
<s>Николи Тесли су додељени следећи почасни докторати:
Техничка школа, Беч, 1908.</s><s>Универзитет у Београду, 1926.</s><s>Универзитет у Загребу, 1926.</s><s>Техничка школа, Праг, 1936.</s><s>Техничка школа, Грац, 1937.</s><s>Универзитет у Поатјеу, 1937.</s><s>Техничка школа, Брно, 1937.</s><s>Универзитет у Паризу, 1937.</s><s>Политехничка школа, Букурешт, 1937.</s><s>Универзитет у Греноблу, 1938.</s><s>Универзитет у Софији, 1939.</s>
<s>И ордени:
Орден Светог Саве, II класе, Србија, 1892.</s><s>Орден књаза Данила I, 1895.</s><s>Орден Светог Саве, I класе Краљевина СХС, 1926.</s><s>Орден Југословенске круне, 1931.</s><s>Орден Белог орла, I класе, Краљевина Југославија, 1936.</s><s>Орден Белог лава, I класе, Чехословачка, 1937.</s><s>Медаља Универзитета у Паризу, 1937.</s><s>Медаља Универзитета Свети Климент, Софија, 1939.</s>
<s>Најважнији проналасци
Од 1943.</s><s>Тесла се сматра проналазачем радија, који је предложен у патенту предатом Патентном бироу САД 20. марта 1900.</s><s>Пре тога се првенство у овом проналаску давало Марконију, који је имао више пословног духа.</s><s>Измислио је електрични асинхрони мотор са полифазним алтернатором, са три фазе у облику звезде, и са комутатором.</s><s>Никола Тесла је користио јонизоване гасове за трансформацију електричне енергије на принципима Волте, Херца и Фарадеја, а по законима индукције.</s><s>Био је главни промотер технике преноса електричне енергије наизменичном струјом.</s><s>Године 1889, заинтересовао се за високе фреквенције и реализовао генератор фреквенције од 15 килохерца.</s><s>Почев од 1896, експериментисао је са даљинским управљањем.</s><s>Развио је Теслину бобину, на принципу Херцовог осцилатора, што је био први пројектовани одашиљач таласа.</s><s>Тиме је поставио темеље телеаутоматике.</s><s>Имао је идеју да ће се једнога дана бежичном телеграфијом управљати возилима без посаде удаљеним стотинама километара.</s><s>Начинио је два пловећа објекта којима се управљало телекомандама, од којих је један могао да рони.</s><s>Његови патенти из 1895. су у ствари спецификације торпедног чамца без посаде, који би носио шест торпеда дугих 4,20 m.</s>
<s>Патенти
Актуелна листа Теслиних патената садржи библиографске податке о 166 патената из 26 различитих земаља на свих пет континената (Аргентина, Аустралија, Аустрија, Белгија, Бразил, Уједињено Краљевство, Викторија, Данска, Индија, Италија, Јапан, Канада, Куба, Мађарска, Мексико, Немачка, Нови Зеланд, Нови Јужни Велс, Норвешка, Родезија, Русија, Трансвал, Француска, Швајцарска, Шведска и Шпанија).</s>
<s>Од наведених земаља, Тесла је највише патената имао у Великој Британији и Француској — по 29.</s><s>Мало је изненађујући податак да је имао чак 24 патента у Белгији, док му је у Немачкој одобрено 18 патената и у Италији 12.</s><s>У осталим земљама са ове листе Тесла је имао знатно мање патената и тај број се креће у распону од 1 до 7.</s>
<s>Донедавно се сматрало да Тесла у земљама изван САД није имао патенте из области електроенергетике, те да се његови први патенти из 1891. године односе на варнични осцилатор.</s><s>Међу патентима пријављеним у другим земљама има неких нових, до сада непознатих јавности.</s><s>Међутим, ту нема већих изненађења, осим неколико мањих изузетака. (Како сваки патент важи само у држави која је издала тај патент, Тесла је у свакој од земаља где је желео да заштити неки од својих проналазака морао поднети посебну пријаву патента, па се њима углавном штите суштински исти проналасци.)</s>
<s>Анализом података утврђено је да је Никола Тесла имао 116 оригиналних патената, од којих су 109 амерички и 7 британски патенти.</s><s>Са ових 116 патената, Тесла је заштитио укупно 125 различитих проналазака.</s><s>Такође је утврђено да је Тесла имао 162 аналога ових патената укључујући ту и допунске и реиздате патенте, што значи да је за своје проналаске Тесла добио укупно 278 патената у 26 земаља света.</s><s>Утврђено је да они формирају 107 патентних фамилија, тј. група патената за исти проналазак из различитих земаља.</s>
<s>Занимљивости</s>
<s>Он је планове за његове изуме чувао у глави, а није их записивао због опасности од крађе.</s><s>У част доприносу науци Николе Тесле, на стогодишњици његовог рођења 27. јуна 1956. године у Минхену, Међународна Електротехничка Комисија, одлучила је да уведе јединицу Тесла (Т) за магнетну индукцију. (-{T=Wb/m}-² или -{T=N/(m×A)}-)
У свету филма постоји награда која је названа по Николи Тесли — званични назив: -{Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound}-.</s><s>Награда се додељује људима који су постигли изузетне резултате у пољу филмске технике.</s><s>До сада су је примили: 2005. — Џери Луис, 2004. — редитељ Џејмс Камерон, 2003. — редитељ Џорџ Лукас, Стен Винстон…</s><s>Одлуком Владе Србије из августа 2010. године, дан рођења Николе Тесле 10. јул проглашен је Даном науке у Србији.</s><s>У Београду постоји електротехнички институт „Никола Тесла”, основан 1936. године.</s><s>Универзитетска библиотека Универзитета у Нишу носи назив Никола Тесла.</s><s>Електротехничке школе у Београду, Нишу, Зрењанину, и Електротехничка и грађевинска школа у Јагодини носе име „Никола Тесла”.</s><s>Две термоцентрале у Србији су назване „Никола Тесла А” и „Никола Тесла Б” у част Тесле
Аеродром у Београду се зове Аеродром Никола Тесла.</s><s>Акцелераторска инсталација у Институту за нуклеарне науке Винча носи назив „Тесла”.</s><s>Током постојања Републике Српске Крајине је универзитет у Книну носио назив Универзитет „Никола Тесла”.</s><s>Шеста личка дивизија НОВЈ у чијем саставу су били углавном Срби из Лике, је указом Врховног штаба НОВЈ од 19. марта 1944, за постигнуте успехе проглашена пролетерском и добила назив Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла”.</s><s>Архивска грађа из Теслине заоставштине, из Музеја Николе Тесле, је на основу одлуке генералног директора Унеска, Коићира Мацуре, 16. октобра 2003. године уписана у регистар Унеска Памћење света.</s><s>Амерички хард рок бенд Тесла је назван по нашем научнику као израз захвалности што им је омогућио струју, без које не би постојале ни електричне гитаре.</s><s>Године 1975, његово име уведено је у Дом славних проналазача Америке.</s><s>10. јула 1990. године у америчком Конгресу је прослављен Теслин рођендан.</s><s>На свечаности су говорила деветорица конгресмена и сенатор Карл Левин из Мичигена.</s><s>Таква част у америчкој историји није указана ни једном америчком научнику, чак ни Томасу Едисону нити Александру Грејаму Белу.</s><s>Постоји небеско тело, астероид, 2244 Тесла.</s><s>Астероид је открио са београдске Астрономске опсерваторије, а затим и именовао астроном Милорад Б. Протић.</s><s>Нилс Бор је једном приликом рекао: Теслини генијални проналасци дубоко су утицали на читаву нашу цивилизацију.</s><s>Амерички инжењер и професор Б. А. Беренд 1921. године у својој књизи је записао: Тесла није оставио другима ништа више да ураде.</s><s>Када бисмо из индустрије искључили резултате Теслиног истраживачког рада, сви точкови те индустрије престали би да се окрећу, наши трамваји и возови би стали, наши градови би били у мраку, а фабрике мртве и беспослене.</s><s>Тесла се хранио искључиво вегетаријанском храном.</s><s>Чувени Музеј воштаних фигура Мадам Тисо, њујоршки огранак славне лондонске куће, припрема фигуру Николе Тесле у воску и поставиће је поред Александра Бела, проналазача телефона.</s><s>Иако су многи уметници желели да им Тесла позира за портрет, он је то готово увек одбијао.</s><s>Једино је сликарки и принцези Вилми Љвов-Парлаги пошло 1916. године за руком да убеди Теслу да јој позира.</s><s>Сви остали Теслини портрети рађени су према фотографијама.</s><s>Тесли се није допало осветљење у атељеу и сам је начинио аранжман светиљки чија је светлост филтрирана кроз плаво стакло.</s><s>Тако је настао портрет у техници уља на платну, познат под називом Плави портрет, који је репродукован јануара 1919. године у часопису Електрикал Експериментер као илустрација уз Теслин аутобиографски фељтон Моји изуми и 20. јула 1931. године на насловној страни часописа Тајм.</s><s>Није познато где се овај портрет данас налази.</s><s>Тесла је само једном изразио жељу да неки уметник изради његов портрет.</s><s>Године 1939, 18. августа, упутио је тим поводом свом пријатељу, познатом југословенском вајару Ивану Мештровићу телеграм у Загреб.</s><s>Мештровић је стицајем околности израдио Теслину бисту тек 1952. године.</s><s>Одливци ове бисте чувају се у Музеју Николе Тесле у Београду, у Музеју Лике у Госпићу и у Техничком музеју у Бечу.</s><s>Године 1993, поводом педесетогодишњице смрти овог великог научника, а у сећање на његов непроцењиви допринос човечанству, настаје слика „Дух Тесле” Драгана Малешевића Тапија.</s><s>Ова слика нашла се на насловној страни каталога изложбе организоване овим поводом у Музеју савремених уметности у Београду и уједно представља и једно од најзначајнијих дела овог српског сликара.</s><s>Уметница Марина Абрамовић снимила је 2003. године у Музеју Николе Тесле у Београду видео-инсталације Рачунајте на нас и Рачунајте на нас II, које су инспирисане животом и делом Николе Тесле.</s><s>Дејвид Боуи — британски музичар, тумачи улогу Тесле у филму Престиж (2006), где наступа заједно са Хјуом Џекменом, Кристијаном Бејлом, Мајклом Кејном и Скарлет Џохансон.</s><s>Престиж је режирао реномирани британски редитељ Кристофер Нолан.</s><s>Америчка компанија Тесла моторс прва је почела серијску и масовну производњу чисто електричног аутомобила, прво спортског Тесла роудстер током 2008. године а потом 2012. и Тесла С породични ауто.</s><s>Кратер Тесла се налази на Месецу.</s><s>Има пречник од 26 km.</s><s>Његова селенографска ширина је −2,0°, а дужина −132.0°.</s><s>Гугл је у част Теслиног рођендана 10. јула 2009. приказао свој лого са слогом „Г” у облику теслиног трансформатора.</s><s>Тесла Панчево, фирма за производњу електричних сијалица из Панчева.</s><s>Хрватска компанија која се бави телефонијом носи име Никола Тесла Ериксон.</s><s>Насеље Никола Тесла у општини Нишка бања.</s><s>Фабрика електронске опреме и радио лампи (електронских цеви) „Тесла” у Липтовском Храдоку у републици Словачкој, основана за време Чехословачке.</s><s>Теслино Насеље у Суботици, које је махом саграђено за раднике фабрике СЕВЕР, Суботица, која се бави производњом електричних ротационих машина, базираних на обртном пољу.</s><s>Према подацима Српског ДНК пројекта Тесле припадају словенској хаплогрупи R1a-M458.</s><s>То је закључено тестирањем мушких сродника Николе Тесле.</s><s>Амерички произвођач хибридних и електричних камиона и камионета носи назив по Теслином имену Nikola Motor Company.</s><s>Свештеник Оливер Суботић написао је књигу „Тесла: Духовни лик” у којој се бави духовношћу Николе Тесле.</s>
<s>Тесла као књижевна инспирација
Лик, дело и живот Николе Тесле деценијама представљају инспирацију многим писцима, па су тако протеклих деценија настала многа књижевна дела са Теслом као једним од ликова, понекад и главним.</s><s>Неки од њих су:
Престиж Кристофера Приста из 1951. године, који је код нас објављен 2006. године.</s><s>Према овом роману такође је 2006. снимљен и истоимени филм.</s><s>Владимир Пиштало објавио је 2006. године роман Тесла, младост, а 2008. наставак Тесла, портрет међу маскама, за који је исте године добио НИН-ову награду.</s><s>Горан Скробоња објавио је 2010. године фантастични роман Човек који је убио Теслу или дневник апсинта и крви, да би већ 2013. уследио и наставак, Сва Теслина деца.</s><s>Јанко Веселиновић је свој роман Хајдук Станко посветио јунаку нашега доба Николи Тесли.</s>
<s>Писма Николе Тесле
Два писма Николе Тесле о Михајлу Пупину, која су упућена Радоју Јанковићу, генералном конзулу Краљевине Југославије у Њујорку, се налазе у сталној поставци Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.</s><s>У овим писмима се говори о порушеном здравственом стању Михајла Пупина и Теслиној жељи да га посети у болници.</s><s>Писма указују на добар однос Николе Тесле и Михајла Пупина, упркос бројним нагађањима о њиховом сукобу.</s><s>У писму из 1921. године, сачуваном у Конгресној библиотеци, Тесла је пријатељу Американцу образложио своје порекло и националну припадност.</s>
<s>Галерија</s>
<s>Види још
Споменици посвећени Николи Тесли</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе
Музеј Николе Тесле у Београду — званични сајт
Веб-портал о лику и делу Николе Тесле — јавни ТВ сервис -{PBS}-, САД
Опширна страна о животу и делу Николе Тесле
John J. O'Neill: The Life of Nikola Tesla
Шта је Никола Тесла писао о Косову, Црној Гори, српском роду и чика Јови Змају, и које је Змајеве песме препевао на енглески</s>
<s>Рођени 1856.</s><s>Умрли 1943.</s><s>Госпићани
Срби у Америци
Српски физичари
Амерички физичари
Електротехничари
Српски проналазачи
Амерички проналазачи
Чешки студенти и ђаци
Академици САНУ
100 најзнаменитијих Срба по САНУ
Носиоци Ордена Светог Саве
Носиоци Ордена Југословенске круне
Вегетаријанци
Доктори наука
Носиоци Ордена књаза Данила I
Носиоци Ордена белог лава</s>
|
41 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80 | Рачунар | <s>Рачунар или компјутер (, од ): сабирати, рачунати), сложени уређај који служи за извршавање математичких операција или контролних операција које се могу изразити у нумеричком или логичком облику.</s><s>Рачунари су састављени од компонената које обављају једноставније, јасно одређене функције.</s><s>Комплексна интеракција тих компонената омогућава рачунар да обрађује информације.</s>
<s>Конвенционално, рачунар се састоји од процесорског елемента, типично централне процесорске јединице (-{CPU}-), и неког вида меморије.</s><s>Процесорски елемент изводи аритметичке и логичке операције, а секвенцирајућа и контролна јединица могу да промене редослед операција у одговору на сачувану информацију.</s><s>Периферни уређаји омогућавају повраћај информације из спољашњих извора, те они извршавају записивање и читање.</s>
<s>Механички аналогни рачунари су почели да се појављују у првом веку и касније су коришћени у средњем веку за астрономске прорачуне.</s><s>Током Другог светског рата, механички аналогни рачунари су коришћени за специјализоване војне намене.</s><s>Током тог времена развијени су први електронски дигитални рачунари.</s><s>Оригинално они су били величине велике собе, конзумирајући количину енергије једнаку количини неопходној за напајање неколико стотина модерних персоналних рачунара (-{PC}-).</s>
<s>Способности модерних рачунара базираних на интегрисаним колима су милионима или милијардама пута веће од раних машина, и они заузимају малу део простора неопходног за смештај раних рачунара.</s><s>Једноставни рачунари су довољно мали да се сместе у мобилне уређаје, и мобилни рачунари се могу напајати малим батеријама.</s><s>Лични рачунари у њиховим различитим облицима су иконе информационог доба и они су оно што већина људи сматра „рачунарима“.</s><s>Међутим, уграђени рачунари, присутни у многим уређајима од -{MP3}- плејера до борбених авиона и од играчака до индустријских робота, су најбројнији.</s>
<s>Етимологија
Прва позната употреба речи „рачунар“ у енглеском језику долази из 1613. године из књиге зване „Скупљања младог човека” (-) енглеског писца Ричарда Брајтвајта: „Читао сам дела најистинитијег рачунара свих времена, и најбољег аритметичара који је икада дисао, и он своди твоје дане на мали број.” ().</s><s>У овој реченици, реч се односи на особу која врши прорачуне, или израчунавања.</s><s>Реч је задржала то значење до средине 20. века.</s><s>Од краја 19. века реч је почела да поприма њено познатије значење, машина која врши прорачуне.</s>
<s>Основни принципи
Рад рачунара може бити заснован на кретању механичких делова, електрона, фотона, квантних честица или неке друге физичке појаве.</s><s>Иако се рачунари могу изградити на многим постојећим технологијама, готово сви данашњи модели садрже у себи електроничке компоненте.</s>
<s>Код већине данашњих рачунара задати проблеми се у бити решавају претварањем свих релевантних информација у математичке релације кориштењем бинарног система.</s>
<s>Након што рачунар изврши израчунавање задатог проблема, резултат се приказује на кориснички приступачан начин: преко сигналних лампи, -{LED}- екрана, монитора, штампача и др.</s>
<s>Почетници у раду са рачунарима, нарочито деца, често не могу схватити чињеницу да су рачунари само уређаји и да не могу „мислити“ односно „разумети“, чак ни оно што прикажу као резултат свог „рада“.</s><s>Слике, боје, ријечи и др. које видимо на екрану рачунарског монитора су само програмирани прикази које људски мозак препознаје и даје им значење и смисао.</s><s>Рачунар просто манипулира токовима електрона којима, на свом осоновном нивоу функционисања - транзистору, додељује логичке вредности нула или један, односно, стању „нема напона“ или „има напона“.</s><s>До сада нам није познат начин којим би се успешно имитирало људско размишљање или самосвесност.</s>
<s>Велики централни рачунари (-{mainframes}-)</s>
<s>Велики централни рачунари () су довели до уведа удаљених (тзв. „глупих“) терминала који су имали монитор и тастатуру за унос података у једном кућишту али се обрада података и даље обављала у главном (и једином) рачунару.</s>
<s>Касније су се појавили и „интелигентни“ терминали који су део операција могли да обављају сами.</s><s>Википедија, данас, је у електронском смислу организована на сличан начин - главни рачунар је у САД а интелигенти терминали (PC рачунари) код корисника.</s><s>Интернет има улогу „мреже“.</s>
<s>Битне одреднице за конструктивна рјешења</s>
<s>Бинарни или децимални?</s><s>Важан корак напред у развоју дигиталног рачунарства било је увођење бинарног система за унутрашње нумеричке процесе.</s><s>Овим је престала потреба за комплексним извршним механизмима које су били засновани на другим нумеричким системима, нпр. децималном или хексадецималном.</s><s>Усвајање бинарног система је довело до поједностављених конструктивних решења код имплементације аритметичких функција и логичких операција и поједностављених склопова и компонената самог рачунара.</s>
<s>Могућност програмирања
Могућност да се рачунар програмира, тј. опреми низом извршних инструкција без потребе за физичко-конструктивним изменама, је основна функционална карактеристика већине рачунара.</s><s>Ова особина је значајно унапређена њиховим развојем до степена на којем су били способни контролисати редослед извршавања инструкција на основу података добијених током самог вршења одређеног програма.</s><s>Ово конструктивно унапређење је још више поједностављено увођењем бинарне аритметике којом се могу представити различите логичке операције.</s>
<s>Смештај података
Током рачунских операција често је потребно похранити међувредности („два пишем а један памтим“) које ће се употребити у даљем рачунању.</s><s>Брзина неког рачунара је најчешће ограничена брзином којом се вредности читају/записују из/у меморију и њеним капацитетом.</s><s>Првобитно је замишљено да се меморија користи само за поменуте међувредности, међутим, убрзо су се и сами програми почели похрањивати на овај начин и то се увелико примењује код данашњих рачунара.</s>
<s>Принцип рада
Иако се технологија израде рачунара значајно изменила од времена првих електроничких модела саграђених 1940-их, још увек је већина данашњих решења заснована на фон Нојмановој архитектури.</s><s>Рачунар као склоп састављен од три главна дела:
Микропроцесор заједно са аритметичко-логичком јединицом
меморија,
-{I/O}- () — улазни и излазни склопови.</s>
<s>Ови делови су међусобно повезани мноштвом проводника који се зове магистрала или сабирница ().</s><s>Сви су обично погоњени временским уређајем (тајмер, сат, генератор такта), мада и други догађаји могу погонити контролне склопове.</s>
<s>Меморија
Овде подразумевамо да је меморија низ нумерисаних ћелија, од којих свака садржи делић информације.</s><s>Информација може бити инструкција којом се рачунару задаје неки задатак.</s><s>Ћелија може садржавати и податак који је потребан рачунару да би извршио неку инструкцију.</s><s>У сваком случају, било која од ћелија може садржавати делић информације који у датом тренутку може представљати податак а већ у следећем - инструкцију.</s><s>Значи, садржај меморијских ћелија се непрестано мења.</s>
<s>Величина сваке ћелије и њихов број, разликује се од рачунара до рачунара а и технологије израде током њиховог развоја су биле битно различите.</s><s>Тако смо имали електромеханичке меморије - релеје, цеви испуњене живом у којима су се стварали звучни пулсеви, матрице сталних/трајних магнета, појединачних транзистора, све до интегралних кола са више милиона дискретних и активних елемената.</s>
<s>Микропроцесор</s>
<s>Аритметичко-логичка јединица () врши основне аритметичке операције (сабирање, одузимање и др.), логичке операције (`И`, `ИЛИ`, `НЕ`) и упоређивање, нпр. да ли се садржај два бајта подудара.</s><s>У овој јединици се у ствари одрађује главни посао.</s>
<s>Контролна јединица води рачуна о томе који бајтови у меморији садрже инструкцију коју рачунар тренутно обрађује, одређује које операције ће -{ALU}- извршавати, налази информације у меморији које су потребне за те операције и преноси резултате на одговарајућа меморијска места.</s><s>Када је то обављено, контролна јединица иде на наредну инструкцију (обично смештену на следећем меморијском месту) уколико инструкција не говори рачунару да је следећа инструкција смештена негде другде.</s>
<s>Када се позива на меморију, дата инструкција може на различите начине одредити одговарајућу меморијску адресу.</s><s>Уз то, неке матичне плоче подржавају два или више процесора.</s><s>Такве обично налазимо код сервера/послужитеља.</s>
<s>Улаз и излаз
Путем улаза и излаза (), рачунар добија информације из спољног света и шаље резултате назад.</s><s>Постоји широк спектар -{I/O}- уређаја: од обичних тастатура, преко мишева, монитора, дискетних погона, -{CD/DVD}- (оптичких) погона, штампача, све до скенера и камера.</s>
<s>Заједничка особина свих улазних јединица је да претварају информације одређене врсте у податке који даље могу бити обрађени у дигиталном систему рачунара.</s><s>Насупрот томе, излазне јединице претварају податке у информације које корисник рачунара може разумети.</s><s>У овом случају, дигитални систем рачунара представља систем за обраду података.</s>
<s>Инструкције
Рачунарске инструкције нису богате као што је људски језик.</s><s>Рачунар познаје само ограничен број јасно дефинисаних и једноставних инструкција.</s><s>Ево неколико примера: „копирати садржај ћелије 7 у ћелију 19“, „ако је садржај ћелије 999 већи од 1, слиједећа инструкција се налази у ћелији 100“, „садржај ћелије 6 одузети садржају ћелије 33 а резултат уписати у ћелију 50“.</s>
<s>Инструкције су у рачунару представљене бинарним системом бројева.</s><s>Операција „копирај“ је, нпр. код Интелових микропроцесора у бинарном систему представљена овако: 10110000.</s><s>Одређени низ инструкција које одређени рачунар може разумети назива се машински језик.</s><s>У стварности, људи не стварају инструкције директно у машинском језику већ користе програмске језике које се преводе у машински језик путем посебних рачунарских програма „преводилаца“ и компајлера.</s><s>Неки програмски језици су веома блиски машинском језику, као што је Асемблер а други, као Пролог, су засновани на апстрактним принципима који имају мало сличности са стварним операцијама унутар рачунара.</s>
<s>Архитектура
Код данашњих рачунара, аритметичко-логичка и контролна јединица смештени су на једном интегралном колу којег називамо централна процесорска јединица ().</s><s>Меморија рачунара смештена је на неколико малих интегралних кола поред централног процесора.</s><s>Несразмерно велики дио укупне масе рачунара у ствари је садржан у систему напајања електричном енергијом - напојна јединица и -{I/O}- уређајима.</s>
<s>Неки од већих рачунара разликују се од горе описаног модела углавном по већем броју процесора и контролних јединица који раде симултано.</s><s>Додајмо овоме да и неки рачунари, чија је искључива намена научно истраживање и рачунање, имају сасвим другачију архитектуру и због другачијег, нестандардизираног начина програмирања, нису нашли ширу комерцијалну примјену.</s>
<s>Дакле, у бити, принцип функционисања рачунара је прилично једноставан; код сваког такта, рачунар повлачи инструкције и податке из своје меморије, извршава инструкције, похрањује резултате и понавља циклус.</s><s>Понављање се врши све до наиласка на инструкцију "стоп".</s>
<s>Програми
Рачунарски програми је низ инструкција које рачунар треба извршити, некад укључујући и табеле података.</s><s>Много рачунарских програма садржи милионе инструкција и много њих се непрекидно понавља.</s><s>Типични модерни лични рачунар () може извршити неколико милијарди инструкција у секунди.</s><s>Изванредне способности рачунара нису последица извршавања сложених инструкција већ милиона једноставних које програмери уобличавају у сврсисходне функције.</s><s>Добар програмер, на пример, изради низ инструкција којим се извршава неки једноставан задатак као што је исцртавање једне тачке на екрану и тај низ затим учини доступним другим програмерима.</s>
<s>Садашњи рачунари су у стању извршавати неколико програма истовремено.</s><s>У стварности, одређено кратко време процесор извршава инструкције једног програма а затим се пребацује на други програм и извршава део његових инструкција.</s><s>То одређено кратко време често називамо временски исечак.</s><s>Овај начин рада ствара илузију извршавања неколико програма истовремено а у стварности се ради о томе да програми деле процесорско „радно време“.</s><s>Оперативни систем је програм који најчешће има улогу контролисања оваквог дељења процесорског времена.</s>
<s>Оперативни систем
Да би рачунар радио, барем један програм мора бити непрестано у функцији.</s><s>Под нормалним условима, тај програм је оперативни систем ().</s><s>Оперативни систем одлучује који ће програм у датом тренутку бити извршаван, колико и којих ресурса ће му бити додељено (меморија, -{I/O}-) и сл. -{OS}- такође обезбеђује такозвани апстрактни омотач око хардвера и програмима дозвољава приступ преко сервиса као што су управљачки програми () који омогућавају програмерима писање програма без потребе за познавањем интимних детаља о свим прикљученим уређајима.</s>
<s>Рачунарске мреже и Интернет</s>
<s>Рачунари су коришћени за координирање информације између вишеструких локација од 1950-их година.</s><s>Амерички војни -{SAGE}- систем је био први пример таквог система на великој скали, што је довело до развоја бројних комерцијалних система специјалне намене као што је -{Sabre}-.</s>
<s>Током 1970-их година, рачунарски инжењери у истраживачким институцијама широм САД су почели да повезују рачунаре користећи телекомуникациону технологију.</s><s>Иницијативу је финансирала -{ARPA}- (данас -{DARPA}-), а рачунарска мрежа која је произашла се звала -{ARPANET}-.</s><s>Технологије које омогућиле постојање Арпанета су се прошириле и еволуирале.</s>
<s>Временом се мрежа проширила изван академских и војних институција и постала је позната као Интернет.</s><s>Појава умрежавања је била праћена редефинисањем природе и граница рачунара.</s><s>Рачунарски оперативни системи и апликације су модификовани како би обухватили способност дефинисања и приступа ресурсима других рачунара на мрежи, као што су периферни уређаји, записане информације, и слично, као облик проширења ресурса појединачних рачунара.</s><s>Иницијално су инсталације биле доступне само људима који су радили у високо техничким окружењима, док током 1990-их ширење апликација попут имејла и -{World Wide Web}-, у комбинацији са развојем јефтине, брзе мрежне технологије попут Етернета и -{ADSL}- није омогућило свеприсутност рачунара.</s><s>У ствари, број умрежених рачунара и даље доживљава феноменални раст.</s><s>Веома велика порција персоналних рачунара се регуларно повезује за Интернет ради комуникације и пријема информације.</s><s>„Бежично“ умрежавање, које често користи мреже мобилних телефона, је омогућило да рачунарско умрежавање постане свеприсутно и у мобилном рачунарском окружењу.</s>
<s>Парадигми рачунарске архитектуре
Постоје бројни типови рачунарских архитектура:
Квантни рачунар -{vs}- хемијски рачунар
Скаларни процесор -{vs}- векторски процесор
Рачунари са неједноличним приступом меморији (-{NUMA}-)
Регистарска машина -{vs}- стек машина
Харвардска архитектура -{vs}- фон Нојманова архитектура
Целуларна архитектура</s>
<s>Од свих тих апстрактних машина, квантни рачунар вероватно највише обећава да ће револуционизирати рачунарство.</s>
<s>Логичке капије су честа апстракција која се може применити код већине дигиталних и аналогних парадигама.</s>
<s>Способност записивања и извршавања листе инструкције званих програми чини рачунаре екстремно свестраним, и чини их различитим од калкулатора.</s><s>Тјурингова теза је математички израз те свестраности: сваки рачунар са минималном способношћу (који је Тјуринг-комплетан), у принципу, има способност извршавања истих задатака које било који други рачунар може да изврши.</s><s>Стога, сваки тип рачунара (нетбук, суперрачунар, целуларни аутоматон, етц.) има способност извршавања истих рачунарских задатака, ако се дозволи довољно времена и капацитета меморије.</s>
<s>Занимљивости</s>
<s>Наредне 1991. године планиран је развој рачунара на 32-битном процесору Интел 80486 (из 1989), први процесор са преко милион транзистора, међутим те исте године долази до распада и рата у СФРЈ након чега је отказан развој овог рачунара.</s><s>Варијанте процесора 80486 довеле су до настанка процесора пете генерације Интел Пентиум (80586) који је представљен 1993. године.]]
Први електронски дигитални програмабилни рачунар у свету је био британски Колос Мк 1 из јануара 1944. године.</s><s>Користио је велики број вакуумских цеви док му је основна намена била дешифровање немачких порука одашиљаних са крипто машине Енигма.</s><s>О постојању овог рачунара јавност је први пут сазнала 1972. године када скинута ознака државне тајне са поверљивих пројекта из периода Другог светског рата.</s><s>Након рата, 1946. године развија се први амерички електронски дигитални програмабилни рачунар ЕНИАК.</s><s>Деценију касније, средином 1950-их, стручњаци у Институту „Винча” предвођени Тихомиром Алексићем, Рајком Томовићем, Ахмедом Манџићем и Вукашином Масникосом почињу са радом на развоју рачунарске технологије у Југославији.</s><s>ЦЕР (цифарски електронски рачунар) модел 10 први је дигитални рачунар направљен у СФРЈ.</s><s>Његова производња је трајала од 1956. до 1960. године, једним делом у Институту „Винча”, а делом у Институту "Михајло Пупин".</s><s>То је био први рачунар са електронским цевима, транзисторима и електронским релејима, који су до тада у Европи производили само Уједињено Краљевство, Западна Немачка, Француска и СССР.</s><s>На челу пројекта за израду првог југословенског рачунара налазио се професор др Тихомир Алексић.</s><s>Користила га је Савезна влада за обраду статистичких података.</s><s>Први микропроцесор произвела је фирма Интел 1971. године и то је био четворобитни процесор са ознаком 4004.</s><s>Годину дана касније (1972) иста компанија је произвела нови, осмобитни процесор 8008.</s><s>Први персонални рачунар МИТС Алтаир 8800 у САД појавио се 1975. године.</s><s>Пројектовали су га Ед Робертс и Бил Јетес, а био је намењен хобистима.</s><s>Продавао се углавном преко часописа у деловима, за састављање, мада је постојала могућност куповине и састављеног рачунара.</s><s>Сматра се да Алтаир покрену револуцију микрорачунара као први комерцијално успешан кућни рачунар.</s><s>Стив Џобс и Стив Вознијак такође су се из хобија бавили рачунарима.</s><s>Они су у Џобсовој гаражи развили рачунар који су назвали Apple I који се продавао састављен или у деловима, са упутством за састављање.</s><s>Године 1977. представљен је нови модел, Apple II, који је укључивао тастатуру, напајање и могао да генерише графику у боји; године 1978. уведена је и јединица за дискете уместо магнетних касета.</s><s>До 1983. године продато је милион ових рачунара, а наредне године још милион.</s><s>Компанија коју су основали, Епл компјутерс, имала је најбржи раст у америчкој историји.</s><s>Након успеха рачунара Apple II, и компанија „IBM” се упустила у посао с рачунарима заснованим на микропроцесору и развила сопствени микрорачунар под именом „IBM PC”.</s><s>Рачунар је представљен 1981. године и убрзо је постао стандард око кога су бројне друге компаније дизајнирале своје рачунаре.</s><s>Године 1983.</s><s>„IBM" представља нови рачунар „IBM PC XT" (Extended Technology) с меморијом од 128 до 256 kB и диском од 10 MB.</s><s>Наредне 1984. године „IBM" представља рачунар „AT" (Advanced Technology), базиран на Интеловом процесору 80286, коме је касније додат и копроцесор 80287.</s><s>На основу IBM AT у Југославији биће представљен рачунар Лира PC-AT 1989. године.</s><s>Први микрорачунар Лола 8 у Југославији развијен је у Институту ″Иво Лола Рибар″ 1982. године.</s><s>Оригинално је дизајниран као индустријски контролер, а нако успеха Галаксије развија се модел 8А који је користио стандарду тастатуру и могао се наћи и по школама.</s><s>Почетком 1980-их популарни рачунари су британски „ZX 80" и „ZX 81" (из 1981. године) (Клајв Синклер) и амерички Комодор 64 (из 1982. године).</s><s>Ови рачунари су имали процесор, меморију и тастатуру.</s><s>Као излазну јединицу користили су ТВ, за чување програма касетофон, а програмски језик био је Бејзик
Први југословенски кућни рачунари „Галаксија" конструисао је Воја Антонић 1983. године.</s><s>Галаксија је постојала у две верзије.</s><s>Комерцијалну верзију је производио и продавао школама „Завод за учила и наставна средства" у сарадњи са малом радионицом Електроник инжињерингом, док је „уради сам" верзија описана у специјалном издању часописа „Галаксија" под насловом „Рачунари у вашој кући".</s><s>Први домаћи самосклапајући рачунар је кроз часопис „Галаксија" доживео огромну популарност и стигао у домове преко 8.000 људи.</s><s>Заснован је на осмобитном процесору Зилог Z80A, имао је 6 kb меморије, 4kb ROM-a а на екрану монитора или црно-белог телевизора могао је да испише 32x16 слова и 64x48 тачака.</s><s>Парирао је рачунару „Синклер ZX81" из 1981.</s><s>Један примерак „Галаксије″ налази се данас изложен у Музеју рачунара у Силицијумској долини, у Калифорнији.</s><s>„Галаксија" је отворила тржиште кућних рачунара у Југославији.</s><s>Крајем 1980-их у земљи постоје неколико произвођача рачунара и компонента.</s><s>Почињу се правити „PC" конфигурације са јачим процесорима.</s><s>Тако 1989. године у анкети часописа „Свет компјутера" награду „Компјутерски гранд прикс 89" и титулу најбољег домаћег рачунара осваја Лира PC-AT из Еи Ниш, друго место осваја Бимар 400 из Биростроја Марибор, док треће место су делили ИРИС МУВ - Енергоинвест ИРИС, Сарајево и ВУК Синише Христова са сарадницима из Ниша.</s><s>Држава је у то време увела обавезан предмет „рачунарство и информатика" у гимназијама и стручним средњим школама у којима су новоформирани информатички кабинети били опремљени рачунарима домаће производње.</s><s>Оснивају се први стручни часописи, док се на радију и телевизији емитују прве специјализоване емисије о рачунарима.</s><s>У доба Југославије постојала су ограничења на увоз страних електронских уређаја како би се заштитила домаћа електронска индустрија која је запошљавала велики број људи.</s><s>Иако су домаћи уређаји незнатно каскали за западним производима домаћа привреда је донекле хватала корак са светским технолошким решењима прилагођавајући потребе према могућностима југословенских потрошача.</s><s>Захваљујући домаћој електронској индустрији током 1980-их у скоро сваком дому налазио се радио грамофон и телевизор, а ера рачунара, видео-рикордера (завршена 2016), радио касетофона и музичких линија је тек почињала.</s><s>Управо је микрорачунар био носилац дигиталне револуције, односно треће индустријске револуције чије је главно обележје прелаз са аналогне на дигиталну технологију.</s><s>Овим напретком настало је информатичко доба.</s><s>Главни носиоци нових технолошких решења и комерцијалног успеха током овог раздобља су америчке компаније.</s><s>Године 1992.</s><s>Мајкрософт уводи оперативни систем Windows 3.1 и продаје преко 10 милиона примерка.</s><s>Године 1993. заснивају се рачунари на процесору Пентиум, а 1997. године развија се Пентиум II.</s><s>Овај процесор је касније модификован још у верзије Пентиум III и Пентиум IV, након чега су почели да се производе рачунари засновани на процесорима који унутар истог кућишта обједињују 2, 4 или 8 процесорских језгара.</s><s>У августу 1995. године Мајкрософт уводи систем Windows 95 чиме покреће нову рачунарску револуције у складу са слоганом њиховог оснивача Била Гејтса: „рачунар на сваком столу у сваком дому".</s><s>Те године у свету је продато 60 милиона рачунара, а 10 године касније 200 милиона.</s><s>И скоро сваки је имао инсталиран Мајкрософтов оперативни систем.</s><s>Тржиште рачунара достигло је врхунац 2011, са 360 милиона примерка.</s><s>Од те године тржиште је у паду, јер су многи корисници рачунара заменили паметним телефонима и таблетима, односно Стив Џобсов iPhon-ом и iPad-ом.</s><s>Током дигиталне револуције значајан допринос у развоју напајања код преносивих рачунара, таблета и паметних телефона имао је српски стручњак Дејан Илић, који се налазио на челу истраживачког тиму немачке компаније „Варта".</s><s>Тренутно најбржи суперрачунар на свету је кинески „Sunway TaihuLight" са 93 петафлопса (један петафлопс значи да рачунар може да изведе билијарду или хиљаду билиона операција у секунди).</s><s>Изградња овог суперрачунара као и све потребне инфраструктуре износила је 273 милиона америчких долара.</s><s>На Балкану од 2015. године најбржи суперрачунар је „Авитохол" у „Институту за информатику и комуникационе технологије" у Софији са укупном процесорском снагом од 264 терафлопса (1 терафлопс = билион (10¹² - дуга скала) операција у секунди).</s><s>У Србији од 2014. године најбржи суперрачунар је „Парадокс IV" који се налази у „Институту за физику" у Земуну и има процесорску снагу од 110 терафлопса.</s><s>Компанија „IBM" је 2017. године завршила израду суперрачунара „Самит" који ће бити премештен током 2018. године у Оак националну лабораторију у Тенесију где ће заменити застарели Титан суперрачунар од 20 петафлопса који је почео са радом 2012.</s><s>„Самит" биће напајан електричном енергијом као и систем за његово хлађење јачине 15 MW - мегавата.</s><s>Ова количине струје довољна је да снабде више од 12.000 домаћинства.</s><s>Очекује се да достигне брзину од 150 - 300 петафлопса.</s><s>У нову технолошку трку за развој суперрачунара значајним средствима укључила се ЕУ која знатно заостаје у односу на Кину и САД.</s><s>У исто време, Кина, САД, Јапан и ЕУ свака понаособ, увелико раде на изради егзоскејл суперрачунара, први рачунар брзине 1000 петафлопса (1 егзофлопс = хиљаду билијарди или милион билиона (или милијарду милијарда) операција у секунди.</s><s>Егзоскејл суперрачунар теоретски биће брз као људски мозак, а сматра се да за рад овог рачунара биће потребна количина електрична енергија коју може да произведе мања нуклеарна централа.</s>
<s>Галерија</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>-{Claude E. Shannon: A Symbolic Analysis of Relay and Switching Circuits.</s><s>In: Transactions of the American Institute of Electrical Engineers, Volume 57. 1938 (Seite 713–723).}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Најједноставнији рачунар („Политика“, 29. април 2008)
Воја Антонић о видео-играма на Галаксији, инсерт из ТВ-емисије „Компјутерска школа” РТБ 1984.</s><s>Кућни компјутери „YU”
Електронска индустрија Ниш (1986) на јутјубу
Дечја реакција на старе рачунаре (Kids React To Old Computers) на јутјубу
Тинејџерска реакција на Windows 95 (Teens React To Windows 95) на јутјубу
1 интернет, 3 домена, 4 државе, РТС Образовно - научни програм - Званични канал
Бранко Милутиновић о четвртој индустријској револуцији, ТВ Ен1 - Званични канал
ИТ фриланс (Блиц, 18. март 2018)
САД поново на првом месту (Политика, Р.</s><s>М., 29. јун 2018.</s><s>Трка за освајање првог егзаскејл рачунара (Политика, Александар Тодоровић, 24. јул 2018)
-{Warhol & The Computer}-
-{Verzeichnis nahezu aller je gebauten Computertypen}-
-{Liste der 500 leistungsstärksten Computer}-
-{Computergeschichte.de}-
-{CRE193 Old School Computing Podcast über die Computertechnik der 1970er Jahre vor der Erfindung des Mikrocomputers}-
-{8-Bit-Museum}-
-{Homecomputermuseum.de}-
-{technikum29 : Museum für Rechnertechnik und Computer mit funktionsfähigen Exponaten}-
-{Reich illustriertes und kommentiertes Computermuseum}-</s>
<s>Рачунарство
Рачунари
Информатика
Кућни апарати</s>
|
44 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%BD%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0 | Информатика | <s>Информатика се бави теоријским основама рачунарства и практичним техникама за њихову примену.</s>
<s>Информатика и рачунарство (рачунарска наука, наука о рачуналима) науке су које се баве структуром и аутоматском (машинском) обрадом података, те њиховим применама у рачунарским системима.</s><s>Информатика се бави проналажењем оптималних решења за проблеме.</s><s>Једном пронађено решење се може користити за низ сличних проблема.</s><s>На основу математичких аксиома се моделирају и анализирају структуре и процеси из стварног света.</s><s>Описивање проблема и процеса омогућаваја симулације тих процеса.</s><s>Решења проблема се дефинишу у облику алгоритама који обрађује одређену структуру података.</s>
<s>Рачунарство има многа потпоља; нека наглашавају рачунање и специфичне резултате (као што је рачунарска графика), док друга наглашавају својства рачунских проблема, (као што је рачунска теорија сложености).</s><s>Трећа се средоточе на изазове у остварењу рачунања.</s><s>На пример, теорија програмских језика проучава приступе у опису рачунања, док рачунарско програмирање примењује специфичне програмске језике за решавање специфичних рачунских проблема са решењима.</s><s>Даљње потпоље, интеракција човека и рачунара, се фокусира на изазове у чињењу рачунала и рачунања кориснима, употребљивим и универзално приступачнима свим људима.</s>
<s>Историја
Појам информатика се састоји од речи информација и аутоматика.</s><s>Први пут га је поменуо Карл Штајнбух у Немачкој године 1957.</s><s>Овај појам покрива истовремено науку о рачунарима (рачунарство) и науку о информационим системима.</s>
<s>Информатика има за основу математику, електронику, физику и неке инжењерске науке.</s>
<s>Настала је у 19. веку размишљањем тадашњег генија Чарлса Бебиџа, који је замислио машину која би узимала податке, обрађивала их на неки начин и онда обрађене податке приказивала.</s>
<s>Бебиџ је то наравно замислио потпуно механички, док су данас рачунари електронски.</s>
<s>Данашњи рачунари имају сличности са Бебиџовом машином:
бинарни систем - скоро сваки рачунар данашњице користи такав бројни систем, који се састоји само од јединица и нула.</s>
<s>То је тако зато што је то рачунару најједноставније: 1 - има струје, 0 - нема струје.</s><s>Систем који има десет цифара (0..9) се зове декадни.</s><s>Бебиџ је имао идеју коришћења бушених картица за свој рачунар, а управо то се и користило за чување података пре него што су у употребу ушле магнетне меморије.</s><s>Улазно/излазни систем - начин убацивања података и алгоритма за обраду података у рачунар и приказ обрађених података.</s>
<s>Касније се велики број људи бавио аутоматизованом обрадом података и информатика као наука се родила.</s>
<s>Данас, када је информатика толико развијена и када људски род полако улази у златно доба рачунара појмови рачунарства (наука о рачунарима) и информатике (наука о подацима) се полако разилазе.</s><s>Више није потребно, и вероватно није могуће, да програмер добро познаје све процесе који се одвијају у рачунару.</s><s>Док се инжењер рачунара бави хардвером инжењер информатике се бави софтвером.</s>
<s>Један од најбитнијих теоретичара модерне информатике је британски математичар Алан Тјуринг.</s><s>Тјуринг се током Другог светског рата бавио немачком "Енигмом“, апаратом који је Немачка војска користила за шифровање и дешифровање порука.</s><s>До краја рата Тјуринг је развио процес којим су се све поруке могле дешифровати.</s><s>Током тих истраживања настала је Тјурингова машина.</s><s>Тјурингова машина је замишљени уређај који може да представи податке и над њима изврши алгоритам.</s><s>Иако је врло просте структуре она је еквивалентна свим електронским и механичким рачунарима.</s>
<s>Односи са другим дисциплинама
Упркос своме имену, већина рачунарства не укључује бављење самим рачунарима.</s><s>У ствари, истакнути рачунарски научник Едсхер Дајкстра је често цитиран како каже: "Рачунарство није ништа више о рачунарима, него што је астрономија о телескопима." Дизајн и достава рачунала и рачунарских система се генерално сматра подручјем дисциплина који нису рачунарство.</s><s>На пример, проучавање рачунарског склоповља је уобичајено сматрано делом рачунарског инжењерства, док је проучавање комерцијалних рачунарских система и њихове доставе често звано информацијска технологија или информацијски системи.</s><s>Рачунарство је понекад критиковано као недовољно научно, поглед који је утеловљен у изјави "наука је рачунарству оно што је хидродинамика водоинсталатерству", приписана Стену Кели-Бутлу и другима.</s><s>Међутим, знатна се интердисциплинарна сарадња одвија између различитих дисциплина везаних за рачунала.</s><s>Рачунарство је такође неретко прешло у друге дисциплине, као што је вештачка интелигенција, когнитивна наука, физика (види квантно рачунарство), те језикословље.</s>
<s>Неки сматрају да је рачунарство сродније математици од многих других научних дисциплина.</s><s>Рано рачунарство је било под строгим утицајем рада математичара као што су Курт Гедел и Алан Тјуринг, и постоји јако плодоносна размена идеја између двају поља у подручјима као што су математичка логика, теорија категорија, теорија домена и алгебра.</s>
<s>Однос између рачунарства и програмског инжењерства је предмет многих конфликта, а што је још додатно замућено многим споровима око тога што тачно назив „програмско инжењерство“ значи, те како је рачунарство дефинисано.</s><s>Дејвид Парнас, узимајући за узор односе између осталих инжењерских и научних дисциплина, је тврдио да је принципијелни фокус рачунарства проучавање генералних својстава рачунања, док је принципијелни фокус програмског инжењерства дизајн специфичних рачунања како би се постигли практични резултати, што то двоје чини различитим али комплементарним дисциплинама.</s>
<s>Основни делови рачунара су: миш, тастатура, монитор, матична плоча, графичка картица, процесор, RAM, флопи диск, тврди диск, -{CD}- или -{DVD}- (оптички записи), модем, звучна картица и наравно звучници за њу, те, наравно, кућиште.</s><s>Иако сви ови делови нису нужни за рад рачунара, данас их има готово сваки кућни рачунар.</s>
<s>Види још</s>
<s>-{Base64}-
База података
-{GeekCode}-
ГНУ
ГНУ-ова ЛСД
-{GPG}-
-{PHP}-
-{PERL}-
-{HTML}-
Личности на пољу информатике
MTA
Оперативни систем
Програмски језик
Декодер
Парсер (Рашчлањивач)
Уникод
-{Quoted Printable}-
-{UCS}-
-{ANSI-SPARC}- Архитектура</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Преглед
"Within more than 70 chapters, every one new or significantly revised, one can find any kind of information and references about computer science one can imagine. […] all in all, there is absolute nothing about Computer Science that can not be found in the 2.5 kilogram-encyclopaedia with its 110 survey articles […]." (Christoph Meinel, Zentralblatt MATH)
"[…] this set is the most unique and possibly the most useful to the [theoretical computer science] community, in support both of teaching and research […].</s><s>The books can be used by anyone wanting simply to gain an understanding of one of these areas, or by someone desiring to be in research in a topic, or by instructors wishing to find timely information on a subject they are teaching outside their major areas of expertise." (Rocky Ross, SIGACT News)
"Since 1976, this has been the definitive reference work on computer, computing, and computer science. […] Alphabetically arranged and classified into broad subject areas, the entries cover hardware, computer systems, information and data, software, the mathematics of computing, theory of computation, methodologies, applications, and computing milieu.</s><s>The editors have done a commendable job of blending historical perspective and practical reference information.</s><s>The encyclopedia remains essential for most public and academic library reference collections." (Joe Accardin, Northeastern Illinois University, Chicago)
Изабрана литература
"Covering a period from 1966 to 1993, its interest lies not only in the content of each of these papers – still timely today – but also in their being put together so that ideas expressed at different times complement each other nicely." (N. Bernard, Zentralblatt MATH)
Чланци
Peter J. Denning.</s><s>Is computer science science?, Communications of the ACM, April 2005.</s><s>Peter J. Denning, Great principles in computing curricula, Technical Symposium on Computer Science Education, 2004.</s><s>Research evaluation for computer science, Informatics Europe report.</s><s>Shorter journal version: Bertrand Meyer, Christine Choppy, Jan van Leeuwen and Jorgen Staunstrup, Research evaluation for computer science, in Communications of the ACM,.</s><s>Наставни програм и класификација
Association for Computing Machinery.</s><s>1998 ACM Computing Classification System.</s><s>1998.</s><s>Joint Task Force of Association for Computing Machinery (ACM), Association for Information Systems (AIS) and IEEE Computer Society (IEEE CS).</s><s>Computing Curricula 2005: The Overview Report.</s><s>September 30, 2005.</s><s>Norman Gibbs, Allen Tucker.</s><s>"A model curriculum for a liberal arts degree in computer science".</s><s>Communications of the ACM, Volume 29 Issue 3, March 1986.</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Scholarly Societies in Computer Science
What is Computer Science?</s><s>Best Papers Awards in Computer Science since 1996
Photographs of computer scientists by Bertrand Meyer
EECS.berkeley.edu
Библиографија и академска истраживања
CiteSeerx (article): search engine, digital library and repository for scientific and academic papers with a focus on computer and information science.</s><s>DBLP Computer Science Bibliography (article): computer science bibliography website hosted at Universität Trier, in Germany.</s><s>The Collection of Computer Science Bibliographies (article)
Професионалне организације
Association for Computing Machinery
IEEE Computer Society
Informatics Europe
AAAI
AAAS Computer Science
Разно
Computer Science—Stack Exchange: a community-run question-and-answer site for computer science
What is computer science
Is computer science science?</s><s>Computer Science (Software) Must be Considered as an Independent Discipline.</s>
|
53 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Биологија | <s>Биологија (од грчког -{βίος}- = живот и -{λόγος}- = наука, знање) је наука о животу.</s><s>Биологија обухвата широк спектар наука и научних дисциплина, које проучавају жива бића, њихову структуру, животне функције и манифестације, понашање и еколошке односе, као и читаву биосферу.</s><s>Биолошке науке се међусобно разликују по специфичној методологији, или по нивоу организације и групама организама које су предмет изучавања.</s><s>У основи савремене биологије леже пет основних аксиоматских принципа, који описују универзалност живота: ћелијска теорија, еволуција, теорија гена, енергија и хомеостаза.</s>
<s>Молекуларна биологија, биохемија и молекуларна генетика су великим делом преклапајуће дисциплине које проучавају животне процесе на молекулском и супрамолекулском нивоу.</s><s>Живот на нивоу појединачних ћелија проучава цитологија.</s><s>Анатомија, хистологија и физиологија проучавају грађу и функцију организама на нивоу ткива, органа и органских система.</s>
<s>На Земљи постоји више од 10 милиона различитих врста.</s><s>Њихова величина покрива распон од оних које су микроскопски мале па до организама величине плавог кита.</s>
<s>Сви ови облици живота имају извјесне особине које их чине специфичнима и разликују од мртвих материја.</s><s>Ове особине су на пример могућност репродукције, раста, али и могућност прилагођавања околини.</s>
<s>Назив биологија</s>
<s>Назив биологија потиче од грчких речи βιος (живот) и λογος (наука).</s><s>Реч је први пут употребио 1800. године Карл Фридрих Бурдах (-{Karl Friedrich Burdach}-, 1776—1847) означавајући истраживања човека (антропологију) кроз упоредне перспективе морфологије и физиологије.</s>
<s>Термину биологија су 1802. године Готфдрид Тревиранус (-{Gottfried Treviranus}-, 1776—1837) и Жан-Баптист Ламарк (1744—1829) дали ширу дефиницију и већи значај.</s><s>Тревиранусове студије, назване -{Biologie}- (1802—1822) дефинисале су биологију као „науку о животу“.</s><s>Ламарк је у својој -{Hydrogéologie}- (1802) дефинисао биологију као дисциплину „терестричне физике“ која укључује „све што је у вези са живим телима“.</s>
<s>Тревиранус и Ламарк су мислили да су употребом новог термина идентификовали ново поље истраживања, а не да су само дали име старом.</s><s>Обојица су се противила преокупираности природњака XVIII века праксом каталогизације различитих животиња, биљака и минерала у природи.</s><s>Нова биологија је требало да се бави феноменом живота, тј. функционисањем живих бића.</s>
<s>Историја биологије</s>
<s>Назив и концепција биологије као науке су релативно млади у односу на почетак људске свести о живом свету око њега.</s><s>Прва формална понашања везана за изучавање живота и природе могу се описати традицијама медицине и природњаштва.</s><s>Ова два поља људског деловања постојала су још у Старом Египту, Месопотамији и Кини, но класичне доприносе њиховом развоју донели су Стари Грци и Римљани.</s><s>И савремена биологија се великим делом заснива на овим пољима истраживања – традиционалну медицину чине анатомија и физиологија; док су из природњаштва израсле бројне специфичне области микробиологије, ботанике и зоологије, екологија и еволуциона биологија.</s>
<s>У класичном периоду цивилизације, најзначајнији „биолози“ су били Гален (у пољу медицине) и Аристотел и Теофан (као истраживачи логике природе и разноврсности организама).</s><s>Рад класичних мислилаца и „научника“ надограђен је у средњем веку првенствено на територији исламских држава, радовима Авицене, Авензоара, ал-Џахиза, Ибн ел Баитара, Ибн ел Нафиса и др.</s>
<s>Током ренесансе и почетком Новог века, велика географска открића и развој филозофије омогућила су у биолошкој мисли малу револуцију – обнављањем интересовања научника за емпиризам и описом многобројних нових врста.</s><s>На пољу медицине (анатомије и физиологије) истакнути су експериментални радови Везалијуса и Харвија.</s><s>Откриће микроскопа, са друге стране, омогућило је истраживања дотад непознатог света микроорганизама, као и касније постављање ћелијске теорије.</s>
<s>Праву револуцију у биолошкој мисли доноси 18. век у лику Линеа и Буфона, великих природњака различитих ставова.</s><s>Лине је својим делима класификовао дотад познате врсте организама и у биологију увео биномијалну номенклатуру.</s><s>Буфон је сматрао врсте вештачким категоријама, претпостављао заједничко порекло свих организама и тиме започео модерну еволуциону мисао.</s><s>Почетком 19. века, биологија је добила своје име, а потом је уследио развој њених значајнијих и главних области.</s><s>Најважнија имена овог доба су Ламарк, Александар фон Хумболт, Ернст Хекел, Чарлс Дарвин, Луј Пастер.</s>
<s>У модерно доба, почетком 20. века, биолози откривају дела Грегора Мендела и зачиње се генетика.</s><s>Развој генетике и биохемије омогућио је Вотсону и Крику да утврде грађу наследног материјала и започну еру молекуларне биологије.</s><s>Паралелно, дешавају се уједињавања генетике са теоријом еволуције (стварање модерне синтезе), као и са екологијом (развој популационе биологије).</s>
<s>Крај претходног и почетак 21. века доносе нова обједињена поља истраживања, као и све већи корпус знања у свим областима биологије о свим нивоима организације живота.</s><s>Неке од актуелних нових области су ево-дево, биоинформатика, геномика, протеомика, молекуларна екологија, конзервациона биологија.</s>
<s>Биологија као наука</s>
<s>Развој научног метода од Старе Грчке до данас био је праћен његовом имплементацијом у наукама.</s><s>Развој самих наука био је ограничен могућностима које одговарајући научни метод пружа.</s><s>Од Аристотеловог уочавања дефиниције и индукције као битних обележја науке (тиме и биологије.), до Дарвиновог препознавања еволуције као основне биолошке концепције прошло је око 2100 година.</s><s>Но и са развојем савременог научног метода, биологија је дуго била дескриптивна, те јединствена научна област чије формулације и теорије о различитим аспектима живих система нису имале ширину и објашњавалачку снагу других наука</s>
<s>Описни метод у биологији</s>
<s>Описивање (дескрипција) је најстарији и основни метод за научно откривање природе.</s><s>Описне методе могу бити непосредне (директне) и посредне (индиректне).</s><s>Непосредно посматрање подразумева да биолог својим чулима проучава објекат или догађај – опис обухвата информације које су директно установљене.</s><s>Иако даје јасне податке, овај метод може бити подложан субјективности, услед индивидуалних разлика међу истраживачима у осетљивости чула.</s><s>Посредне методе су оне које помажу истраживачу да детаљније установи (посматра) и опише објекат или догађај – микроскопирање, бојење, ултразвук, рендген.</s><s>Субјективност истраживача је минимизирана, а тачност добијених података ограничена границом грешке методе.</s>
<s>Компаративни метод у биологији</s>
<s>Компаративни (упоредни) метод подразумева упоређивање одређене карактеристике међу групом организама (попут облика предњих удова код кичмењака, или карактеристика понашања).</s><s>Компаративни метод је често коришћен у пракси класификовања организама, када су организми (врсте) које су сличније груписане у заједничке категорије.</s><s>Користећи се компаративним методом, упоређујући број прашника и тучкова, Лине је дао своју класификацију биљака.</s>
<s>Експериментални метод у биологији</s>
<s>Експериментални (индуктивни) метод Франсиса Бејкона може се посматрати као својеврстан увод у савремени научни метод.</s><s>Увођење експеримента у биологију омогућило је одређивање узрока одређеним појавама у живом свету, као и одређеним реакцијама живих организама на промене у животној средини.</s><s>Први Бејконов следбеник био је лекар Томас Браун, који је оповргао многа дотадашња схватања о природи</s>
<s>Хипотетичко-дедуктивни метод</s>
<s>Савремени научни метод (хипотетичко-дедуктивни) има неколико основних делова, који се доследно примењују у савременој биологији:
карактеризацију: емпиријско посматрање феномена – прикупљање чињеница;
постављање хипотеза ради објашњавања феномена;
очекивање: дедукција закључака који следе из хипотеза; ови закључци се узимају за очекиване резултате експеримента осмишљеног да провери хипотезу;
постављање контролисаног експеримента и очитавање резултата; на основу резултата, хипотеза се прихвата или одбацује.</s>
<s>Темељи модерне биологије</s>
<s>Ћелијска теорија</s>
<s>Ћелијска теорија наводи да је ћелија фундаментална јединица живота, и да су сви живи организми формирани од једне или више ћелија или излучених продуката тих ћелија (нпр. љуска, коса и нокти итд.).</s><s>Све ћелије настају из других ћелија путем ћелијске деобе.</s><s>У мултићелијским организмима, свака ћелија у телу организма је ултиматно изведена из једне ћелије у фертилизованом јајету.</s><s>Ћелија се такође сматра основном јединицом у многим патолошким процесима.</s><s>Додатно, феномен протока енергије се одвија у ћелијама у процесима који су део функције познате као метаболизам.</s><s>Коначно, ћелије садрже наследне информације (ДНК), која се преноси са ћелије на ћелију током ћелијске деобе.</s>
<s>Еволуција</s>
<s>Централни организациони концепт биологије је да се жива бића мењају и развијају путем еволуције, и да све познате живе форме имају заједничко порекло.</s><s>Теорија еволуције постулира да су сви организми на Земљи, било живи или изумрли, постали од заједничког претка или из истог генског фонда.</s><s>За тог задњег универзалног заједничког претка свих организама се верује да се појавио пре око 3,5 милијарди година.</s><s>Биолози генерално сматрају универзалност и свеприсутност генетичког кода као дефинитивни доказ у прилог теорије универзалног заједничког наслеђа свих врста: бактерија, архаја, и еукариота (погледајте: порекло живота).</s>
<s>Упознат са научним лексиконом од стране Жан-Батист Ламарка 1809. године, Чарлс Дарвин је успоставио идеју еволуције педесет година касније као одрживи научни модел кад је артикулисао њену покретачку силу: природну селекцију. (Алфред Расел Волес је признат као копроналазач овог концепта пошто је он помогао у истраживањима и експериментима концепта еволуције.) Еволуција се данас користи за објашњавање великих варијација живота присутног на Земљи.</s>
<s>Дарвин је теоретисао да су врсте и расе развијене путем процеса природне и вештачке селекције.</s><s>Генетички дрифт је прихваћен као додатни механизам еволутивног развоја у модерној синтези теорије.</s>
<s>Еволуциона историја врста — која описује карактеристике разних врста из којих су друге врсте настале — заједно са њиховим генеалошким односом према свим осталим врстама је позната као филогенија.</s><s>Мноштво различитих приступа биологији генерише информације о пхилогенији.</s><s>Они обухватају упоређивања ДНК секвенци која се врше у оквиру молекуларне биологије или геномике, и компарисоне фосила или других рекорда о древним организмима у палеонтологији.</s><s>Биолози организују и анализирају еволуционе односе путем разних метода, укључујући филогенетику, фенетику, и кладистику.</s>
<s>Биолоoшке науке и дисциплине</s>
<s>Познати биолози</s>
<s>Почетке биологије налазимо код Аристотела који је описао око 500 животињских врста, а након њега следи стагнација све до 16. века.</s><s>У 17. веку изум микроскопа доводи до открића ћелија и почетка цитологије, а у 18. веку Карл фон Лине описује и систематизује мноштво биљних и животињских врста.</s><s>Својим радом уједно оснива научну систематику врста.</s><s>Након њега Жорж Кивје утемељује компаративну анатомију, а Чарлс Дарвин поставља теорију еволуције.</s>
<s>Галерија слика</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Has a chronological table of publications in an appendix.
-{Isaac Asimov: Geschichte der Biologie.</s><s>Fischer, Frankfurt/Main 1968.}-
-{Änne Bäumer: Geschichte der Biologie.}-
Band 1: Biologie von der Antike bis zur Renaissance..</s><s>Lang, Frankfurt am Main [u. a.].</s><s>Band 2: Zoologie der Renaissance, Renaissance der Zoologie..</s><s>Lang, Frankfurt am Main [u. a.].</s><s>Band 3: 17. und 18.</s><s>Jahrhundert..</s><s>Lang, Frankfurt am Main [u. a.].</s><s>Christian Göldenboog: Das Loch im Walfisch.</s><s>Die Philosophie der Biologie..</s><s>Klett-Cotta, Stuttgart 270 S.
Ilse Jahn (ed): Geschichte der Biologie.</s><s>Theorien, Methoden, Institutionen, Kurzbiographien..</s><s>3. izdanje.</s><s>Spektrum, Heidelberg.</s><s>Dieter Klämbt, Horst Kreiskott, Bruno Streit: Angewandte Biologie..</s><s>VCH, Weinheim.</s><s>Ernst Mayr: Das ist Biologie.</s><s>Die Wissenschaft des Lebens..</s><s>Spektrum, Heidelberg.
-{Ernst Mayr: Die Entwicklung der biologischen Gedankenwelt.</s><s>Vielfalt, Evolution und Vererbung.</s><s>Springer, Berlin 2002 (Nachdruck der Ausgabe 1984).}-
Heinz Penzlin: Die theoretischen Konzepte der Biologie in ihrer geschichtlichen Entwicklung .</s><s>William K. Purves u. a.: Biologie..</s><s>7. izdanje.</s><s>Spektrum, Heidelberg.
-{Georg Toepfer: Historisches Wörterbuch der Biologie.</s><s>Geschichte und Theorie der biologischen Grundbegriffe.</s><s>3 Bände.</s><s>Metzler, Stuttgart 2011.}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Пројекат „Стабло живота“
Енциклопедија живота (-{Encyclopedia of Life}-)
Каталог интернет страница са биолошким темама
Каталог категоризованих интернет страница са биолошким темама
OSU's Phylocode
Biology Online – Wiki Dictionary
MIT video lecture series on biology
Biology and Bioethics.</s><s>Biological Systems – Idaho National Laboratory
The Tree of Life: A multi-authored, distributed Internet project containing information about phylogeny and biodiversity.</s><s>The Study of Biology
Using the Biological Literature Web Resources
PLos Biology A peer-reviewed, open-access journal published by the Public Library of Science
Current Biology General journal publishing original research from all areas of biology
Biology Letters A Impact factor Royal Society journal publishing peer-reviewed Biology papers of general interest
Science Magazine Internationally Renowned American Association for the Advancement of Science Science Publication – See Sections of the Life Sciences
International Journal of Biological Sciences A biological journal publishing significant peer-reviewed scientific papers
Perspectives in Biology and Medicine An interdisciplinary scholarly journal publishing essays of broad relevance
Life Science Log</s>
<s>Грчки изрази</s>
|
55 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D0%BA%D0%B0 | Физика | <s>Физика (, -{phisis}-: природа) јесте фундаментална природна наука која проучава основна или суштинска својства природних појава и тела.</s><s>Физичари проучавају основна својства, структуру и кретање материје у простору и времену.</s><s>Физичке теорије се најчешће изражавају као математичке релације.</s><s>Најутемељеније појаве се називају физичким законима или законима физике, међутим, и они су као и све друге научне теорије, подложни променама.</s><s>При томе, нови физички закони обично не искључују старе, него само ограничавају домен њиховог важења.</s><s>Физика је уско повезана са другим природним наукама, као и математиком (због математичког описивања природе), посебно хемијом, која се умногоме базира на физици, поготово на квантној механици, термодинамици и електромагнетизму.</s>
<s>Физика је једна од најстаријих академских дисциплина, можда најстарија ако се узме у обзир астрономија.</s><s>Током задња два миленијума, физика је била део природне филозофије заједно са хемијом, биологијом, и појединим гранама математике, али су се током научне револуције у 17. веку, природне науке појавиле као засебни истраживачки програми.</s><s>Физика се преклапа са многим интердисциплинарним областима истраживања, као што је биофизика и квантна хемија, и границе физике нису чврсто дефинисане.</s><s>Нове идеје у физици често објашњавају фундаменталне механизме других наука чиме се отварају нове авеније истраживања у областима као што су математика и филозофија.</s>
<s>Подела физике</s>
<s>Физика на основу начина на који проучава тела и појаве се дели на: теоријску и експерименталну физику.</s>
<s>Основне области физике су:
Класична механика
Механика је наука која проучава појаве кретања и равнотеже материјалних тела под деловањем физичких сила и наука о апаратима, справама, машинама.</s><s>Статистичка физика
Статистичка физика је област физике која се бави физичким системима састављеним из великог броја честица (реда величине Авогадровог броја).</s><s>Електромагнетика
Електромагнетизам је област физике која проучава електричне и магнетне појаве у природи.</s><s>Термодинамика
Термодинамика је грана физике која проучава последице промене притиска, температуре и запремине у макроскопским физичким системима.</s><s>Квантна механика
Квантна механика је фундаментална грана теоријске физике којом су замењене класична механика и класична електродинамика при описивању атомских и субатомских појава.</s><s>Релативистичка физика
Релативистичка физика је Физичка теорија простора и времена која се бави прорачунима у инерцијалним системима референције.</s><s>Физика честица
Физика елементарних честица се бави проучавањем фундаменталних саставних делова материје и зрачења.</s>
<s>Увод</s>
<s>Домен и циљеви
Физика се бави широким спектром феномена, од физике субатомских честица, до физике галаксија.</s><s>У ово спадају најосновнији објекти од којих су сачињени сви остали објекти и зато се за физику понекад каже да је фундаментална наука.</s>
<s>Циљ физике је да опише различите феномене који се дешавају у природи путем простијих феномена.</s><s>Стога је задатак физике да повеже ствари које се могу видети са њиховим узроцима, а затим да повеже ове узроке заједно како би се нашао ултимативни разлог зашто је природа таква кава је.</s><s>На пример, древни Кинези су приметили да се нека врста камења (магнетит) привлаче или одбијају међусобно дејством неке невидљиве силе.</s><s>Овај ефекат је касније назван магнетизам и први пут је озбиљно проучаван у 17. веку.</s><s>Мало раније него Кинези, Стари Грци су знали да други предмети, као што је ћилибар протрљан крзном, изазивају слично привлачење или одбијање.</s><s>Ово је такође први пут озбиљно проучавано у 17. веку и названо је електрицитетом.</s><s>Даља истраживања у 19. веку су показала да су ове две силе само два различита аспекта једне силе - електромагнетизма.</s><s>Процес „уједињавања сила“ се наставља и данас.</s>
<s>Научни метод</s>
<s>Физика користи научни метод да провери исправност неке физичке теорије, користећи методичан приступ да упореди импликације те теорије са закључцима добијеним из спроведених експеримената и посматрања.</s><s>Експерименти и посматрања се сакупљају и пореде са предвиђањима и хипотезама које тврди теорија и тако помажу у одређивању истинитости или неистинитости теорије.</s>
<s>Теорије које су добро покривене подацима и нису никада пале на неком емпиријском тесту се често називају научни закони или закони природе.</s><s>Све теорије, укључујући оне које се називају законима природе, се могу увек заменити прецизнијим, уопштенијим дефиницијама ако се пронађе неко неслагање теорије са прикупљеним подацима.</s><s>Неки принципи, попут Њутнових закона кретања се још увек називају законима, иако се данас зна за неке случајеве у којима они не важе.</s>
<s>Теорија и експеримент
Теоретичари теже да развију математички модел који се и слаже са постојећим експериментима и који може успешно да предвиди будуће резултате, док експерименталисти смишљају и изводе експерименте да би проверили теоријска предвиђања, и истражили нове феномене.</s><s>Иако се теорија и експерименти развијају посебно, они јако зависе један од другог.</s><s>Напредак у физици често настаје када експерименталисти открију нешто ново што постојеће теорије не могу да открију, или када нове теорије изводе закључке које се могу проверити експериментално, што инспирише нове експерименте.</s><s>У одсуству експеримента, теоријска истраживања могу да оду у погрешном правцу; постоје критике против тзв. М-теорије, популарне теорије у физици великих енергија, за коју ниједан практични експеримент није икада осмишљен.</s><s>Физичари који раде на и на пољу теорије и на пољу експеримента се често називају феноменологичари.</s>
<s>Теоријска физика је блиско повезана са математиком, која обезбеђује језик физичких теорија, а велики делови математике, као што је математичка анализа, су специјално осмишљени да би се решили проблеми у физици.</s><s>Теоретичари могу такође да се ослоне на нумеричку анализу и рачунарске симулације.</s><s>Поља математичке физике и рачунарске физике су активна поља у истраживањима.</s><s>Теоријска физика се у својој историји ослањала на филозофију и метафизику; на овај начин су спојене теорије електрицитета и магнетизма у електромагнетизам.</s><s>Изван познатог универзума, поље теоријске физике се такође бави хипотетичким питањима као што су паралелни универзуми или више димензије.</s><s>Физичари спекулишу о овим могућностима и из њих постављају теорије.</s><s>Концепт онога шта се може сматрати хипотетичним се може променити током времена.</s><s>На пример, неки физичари из 19. века су исмевали постојање атома.</s><s>До краја Другог светског рата, атоми нису више били хипотетичка ствар.</s>
<s>Историја</s>
<s>Од давнина су људи покушавали да схвате понашање и особине материје; зашто објекти падају на земљу када изгубе ослонац, зашто различити материјали имају различите особине, и слично.</s><s>Тајновита је била и природа свемира, као на пример облик Земље, понашање и кретање Сунца и Месеца.</s><s>Мноштво теорија је покушавало да објасни те појаве, али већина од њих на погрешан начин, јер никада нису биле потврђене огледом.</s><s>Ипак постојало је неколико изузетака, као на пример Архимед који је извео неколико значајних и тачних закона механике и хидростатике.</s>
<s>Физика у старом веку</s>
<s>Аристотел је употребио за природу, у најопштијем смислу, име физика (φύσίς од φύση - природан) и тако је увео данашње име за физику у као општу науку о природи, а човека који се на логички начин бави општим истинама о природи назвао је физичар (φυσικός).</s><s>Римски стоици за физику употребљавали име филозофија природе.</s><s>Физика се кроз историју значајно мењала и издвајањем других природних наука њено поље истраживања сужавано је.</s>
<s>Физика у 16. веку</s>
<s>Модерна физика која истражује материју и енергију као и процесе са правилностима по којима постоји неживи део природе настала је у новом веку.</s><s>Галилео Галилеј (1564-1642) је увео огледе као начин проверавања физичких теорија и успешно је формулисао и огледима потврдио неколико закона динамике, као што је закон инерције.</s>
<s>Физика у 17. веку</s>
<s>Истражујући силу којом Сунце привлачи Земљу 1687. године Исак Њутн (1642-1727) је објавио Математичке принципе природне филозофије, (-{Principia Mathematica Philosophia Naturalis}-), његово чувено дело у којем су детаљно изложени Њутнови закони кретања, на којима почива класична механика; и Њутнов закон гравитације, који описује једну од четири основне силе у природи, гравитацију.</s><s>Обе ове теорије су се слагале са извршеним огледима.</s><s>Класичној механици су такође значајно допринели Лагранж, Хамилтон, и други, који су открили нове формулације, принципе и резултате.</s><s>Закон гравитације је подстакао и развој астрофизике, који описује астрономске појаве физичким теоријама..</s>
<s>Физика у 18. веку</s>
<s>Од 18. века па надаље, термодинамика је доживела значајна открића која су имали Бојл, Јанг, и многи други.</s><s>Бернули је користио статистичке методе са класичном механиком да би извео термодинамичке резултате 1733. године, иницирајући тиме развој статистичке механике.</s><s>Томпсон је демонстрирао претварање механичког рада у топлоту 1798. године.</s>
<s>Физика у 19. веку</s>
<s>Године 1847, Џул је формулисао закон о одржању енергије, било у облику топлоте или механичке енергије.</s><s>Електрицитет и магнетизам су проучавали Фарадеј, Ом, и други.</s><s>1855. године, Максвел је ујединио ове две појаве у јединствену теорију електромагнетизма, и описао их је Максвеловим једначинама.</s><s>Ова теорија је претпоставила да је светлост електромагнетни талас.</s>
<s>Вилхелм К.</s><s>Рендген () (1845-1923) открио је 1895. године зраке који су могли да прођу кроз непровидне материје, каква је човекова рука, и назвао их је X-зраци, а те зраке данас зовемо рендгенским зрацима.</s><s>Ти зраци су електромагнетно зрачење високе фреквенције.</s><s>Радиоактивност је открио 1896.године Хенри Бекерел, а даље су је проучавали Пјер Кири, Марија Кири и други.</s><s>Ово је поставило темеље новом пољу нуклеарне физике.</s>
<s>Томсон је открио електрон 1897. године, једну од основних честица носиоца наелектрисања.</s><s>Он је 1904. године предложио је први модел атома. (Постојање атома је познато још од 1808. године, када га је предвидео Далтон.</s>
<s>Физика у 20. веку</s>
<s>1905. године, Ајнштајн је уобличио теорију релативности (специјалну и општу), уједињавајући простор и време у јединствен ентитет и створио нову, релативистичку, теорију гравитације.</s><s>Био је један од неколицине научника који су поставили темеље квантној физици.</s>
<s>Радерфорд је из огледа са расејањем алфа честица на атомима злата извео постојање компактног атомског језгра, са позитивно наелектрисаним јединицама протонима 1911. године.</s><s>Неутрално наелектрисане честице, неутроне, је открио Чедвик, 1932.</s>
<s>Почетком 1900, Планк, Ајнштајн, Бор, и други су развили квантну теорију, да би објаснили аномалије у експерименталним резултатима, те су тада увели појам дискретних енергетских нивоа.</s><s>1925, Хајзенберг и Шредингер су формулисали квантну механику, која је објединила дотада стечена сазнања о квантном-микросвету и објаснила резултате многобројних експеримената.</s><s>У квантној механици, исходи физичког мерења подлежу законима вероватноће; теорија је прописала начине и правила за израчунавање ових вероватноћа.</s>
<s>Квантна механика је такође развила теоретске алате за физику чврстог стања, која изучава физичка својства чврстих тела и физику флуида која проучава супстанције у течном стању, укључујући појаве као што су кристална структура, полупроводност и суперпроводност, као и суперфлуидност или течне кристале.</s><s>Међу пионире ове области физике спада Блох, који је описао понашање електрона у кристалним структурама 1928.</s>
<s>Током Другог светског рата, све зараћене стране су истраживале нуклеарну физику, желећи да направе атомску бомбу.</s><s>Немачки напори нису успели, али је савезнички Пројекат Менхетн остварио циљ.</s><s>У Америци, тим предвођен Фермијем је остварио прву вештачки произведену нуклеарну ланчану реакцију 1942, а 1945. прва нуклеарна експлозија је изведена у Аламогорду, у Новом Мексику.</s>
<s>Квантна теорија поља је формулисана да би обезбедила конзистентност квантне механике и Специјалне теорије релативности.</s><s>Свој модерни облик је достигла у касним 1940-тим радовима Фајнмана, Швингера, Томонаге и Дајсона.</s><s>Они су формулисали теорију квантне електродинамике, која, квантним методама, описује електромагнетне интеракције.</s>
<s>Квантна теорија поља је обезбедила оквир за модерну теорију честица, која изучава основне силе природе и основне честице.</s><s>1954, Јанг и Милс су поставили темеље који су довели до стандардног модела, који је употпуњен 1970, и успешно описује све до сада познате честице.</s>
<s>Види још
Класична механика
Статистичка физика
Електромагнетика
Термодинамика
Квантна механика
Релативистичка физика
Физика честица
Нобелова награда за физику</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>-{Peter Woit (January 2017).</s><s>Fake Physics,}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>-{Encyclopedia of Physics at Scholarpedia}-
-{PhysicsCentral – Web portal run by the American Physical Society}-
-{Physics.org – Web portal run by the Institute of Physics }-
-{The Skeptic's Guide to Physics }-
-{Usenet Physics FAQ – A FAQ compiled by sci.physics and other physics newsgroups}-
-{Website of the Nobel Prize in physics }-
-{World of Physics An online encyclopedic dictionary of physics}-
-{Nature: Physics}-
-{Physics announced 17 July 2008 by the American Physical Society}-
-{Physicsworld.com – News website from Institute of Physics Publishing }-
-{Physics Central – includes articles on astronomy, particle physics, and mathematics.}-</s>
|
57 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Астрономија | <s>Астрономија (старогрчки: αστρον + νόμος и у преводу значи закон звезда) је наука која проучава објекте и појаве изван Земље и њене атмосфере.</s><s>Она проучава порекло, развој, физичка и хемијска својства, кретање, као и процесе који се одвијају на небеским телима (као што су планете, звезде, звездани системи, галаксије...), појаве као што је космичко позадинско зрачење, и настанак, развој и судбину свемира.</s><s>Особе које се баве астрономијом зову се астрономи.</s>
<s>Астрономија је једна од најстаријих наука.</s><s>Астрономи раних цивилизација изводили су планска запажања о ноћном небу, а астрономски артефакти су пронађени и из много ранијег периода.</s><s>Међутим, било је потребно откриће телескопа пре него што је астрономија могла да се развије у савремену науку.</s><s>Историјски гледано, астрономија је укључивала разноврсне дисциплине као што су астрометрија, небеска навигација, посматрачка астрономија, израда календара, па чак и астрологија, али професионална астрономија се данас често поистовећује са астрофизиком.</s><s>Од 20. века, професионална астрономија је подељена на посматрачке и теоријске гране.</s><s>Посматрачка астрономија усмерена је на стицање и анализирање података, углавном коришћењем основних принципа физике.</s><s>Теоријска астрономија је усмерена према развоју рачунарских или аналитичких модела за описивање астрономских објеката и појава.</s><s>Два поља допуњују једно друго, тако да теоријска астрономија настоји објаснити резултате посматрања, а посматрања се користе се за потврду теоријских резултата.</s>
<s>Астрономија се мора разликовати од астрологије која је псеудонаука о предвиђању људске судбине посматрањем путања звезда и планета.</s><s>Иако два поља деле заједничко порекло и део методологије (наиме, коришћење ефемерида), она су различита.</s>
<s>Ова наука се разликује од свих других због тога што изучава све оно ван планете Земље.</s><s>Иако на први поглед изгледа као неважна, астрономија и њене гране су веома битне за разумевање свега у универзуму.</s>
<s>Астрономи аматери су допринели многим важним астрономским открићима, и астрономија је једна од преосталих наука у којој аматери још увек могу играти активну улогу, посебно у откривању и посматрању пролазних појава.</s>
<s>Лексикологија
Реч астрономија буквално значи закон звезда или, зависно о преводу, култура звезда, и изведена је из грчког αστρονομία, астрономиа, која је настала од речи άστρον (астрон — звезда) и νόμος (номос — закон или култура).</s>
<s>Употреба израза астрономија и астрофизика
Уопштено, у данашње време, било појам астрономија било астрофизика може се користити за ову тему.</s><s>Према речничкој дефиницији, астрономија се односи на „проучавање материје и тела ван Земљине атмосфере и њихових физичких и хемијских својстава“, а астрофизика се односи на грану астрономије која се бави „понашањем, физичким својствима и динамичким процесима небеских објеката и појава“.</s><s>Понекад, као у уводу уџбеника Физички свемир () Френка Шуа, астрономија се користи за описивање квалитативног проучавања теме, док се астрофизика користи за описивање дела науке оријентисаног на физику.</s><s>Но, пошто се већина модерних астрономских истраживања бави темама везаним за физику, модерна астрономија може се у ствари назвати и астрофизиком, иако је појам астрономија у значењу шири од појма астрофизика, и подразумева више области, као што су на пример астрометрија, небеска механика, космологија, па и неке мултидисциплинарне области као што су астробиологија, археоастрономија, и слично.</s><s>Многи професионални астрономи у ствари су школовани као физичари.</s><s>Један од водећих научних часописа у пољу зове се Астрономија и астрофизика ().</s>
<s>Историја</s>
<s>Рана историја</s>
<s>У раним временима, астрономија је једино обухватала посматрање и предвиђања кретања објеката видљивих голим оком.</s><s>На неким местима, као што је Стоунхенџ, ране културе скупиле су масивне предмете који су вероватно имали одређене астрономске сврхе.</s><s>Поред њихових церемонијалних употреба, ове опсерваторије могле су бити коришћене да се изради и прати календар и утврде годишња доба, што је важан фактор за знање када засадити усеве, као и у разумевању дужине године.</s><s>Астрономија је такође имала велик утицај на развој човечанства, јер су прикупљено знање и искуство унапредили економију, трговину, поморство.</s>
<s>Пре него што су измишљени инструменти као што је телескоп рано проучавање звезда и неба је вршено голим оком, са доступних повољних положаја, високих грађевина и земљишта.</s>
<s>Најранији познати астрономски уређај је Антикитера механизам, антички грчки уређај за прорачунавање кретања планета, који датира из око 150—80. п. н. е., и први је предак астрономских рачунара.</s><s>Он је откривен на древној олупини код грчког острва Антикитера, између Китере и Крита у Егејском мору.</s><s>Уређај је постао познат по својој примени диференцијала, за кога се раније веровало да је смишљен у 16. веку, и минијатуризацију и сложеност његових делова, упоредивих са сатом из 18. века.</s><s>Изворни механизам приказан је у Бронзаној збирци Националног археолошког музеја у Атини, заједно са репликом.</s>
<s>Како су се цивилизације развијале, посебно Месопотамија, Египат, Персија, Грчка, Маје, Индија, Кина, Нубија и исламски свет, прављене су астрономске опсерваторије и почеле су се истраживати идеје о природи свемира.</s><s>Већина ране астрономије у ствари се састојала од картирања положаја звезда и планета, наука која се данас назива астрометрија.</s><s>Из ових запажања, формиране су ране идеје о кретању планета, а природа Сунца, Месеца и Земље у свемиру су филозофски истраживане.</s><s>У Месопотамији су поделили годину на 12 месеци и дали имена сазвежђа Зодијака.</s><s>У Египту су одредили трајање године, а преступна година потиче од тог времена.</s><s>Халдејци су открили да се помрачења Месеца понављају у циклусу познатом као сарос.</s><s>У то доба су у Кини умели да предвиде помрачење Месеца и Сунца, а време су мерили сунчаним сатовима.</s><s>Нагнутост еклиптике у односу на небески екватор је процењена још 1000. п. н. е. у Кини.</s><s>У културама Америка, пре Колумба, имали су прецизне податке о кретањима небеских тела и о трајању године.</s><s>У Старој Грчкој су увели поред посматрања и мисаоне експерименте и логичко закључивање.</s><s>Аристарх (310—210. п. н. е.) је ставио Сунце у центар око кога обилази Земља и друге планете (хелиоцентрични систем).</s><s>Хипарх (180—125. п. н. е.) је направио каталог звезда и разврстао их на основу сјаја у шест група; открио је прецесију земљине осе, а проценио димензије и удаљеност Месеца.</s><s>Птолемеј је геоцентрични систем описао у делу „Велика синтеза“.</s><s>Овај систем подразумева редослед у коме се Земља налази у центру, а затим Месец, Меркур, Венера, Сунце, Марс, Јупитер, Сатурн и на крају звезде.</s><s>Птолемеј је редослед одредио на основу брзина објеката на небу.</s><s>Месец обиђе небо за један месец, Сунце за годину дана, а Сатурн за 29,5 година.</s><s>Да би помирио погрешне идеје са посматрањима Птолемеј сматра да се свака планета окреће у малим круговима (епицикли) док орбитира око Земље.</s><s>Птолемејов Геоцентрични систем је била водећа теорија током наредних 1400 година.</s><s>Током средњег века, посматрачка астрономија је углавном стагнирала у средњовековној Европи, барем до 13. века.</s><s>Међутим, посматрачка астрономија процветала је у исламском свету и другим деловима света.</s><s>Арапска култура, у познатом свету, постаје центар астрономије од 9. века.</s><s>Од тада, Арапи, граде бројне опсерваторије – велике астрономске инструменте, зидне квадранте коришћени за мерење надморске висине астрономских објеката на преласку преко равни север-југ (меридијана).</s><s>Неки од истакнутих арапских астронома су направили значајне доприносе науци, рецимо Ал-Батани и Тебит.</s><s>Астрономи су у том периоду увели многа арапска имена која се сада користе за имена сјајнијих звезда на небу.</s><s>Такође се верује да су комплекси у Великом Зимбабвеу и Тимбукту могле имати астрономску опсерваторију.</s><s>Европљани су сматрали да није било астрономских осматрања у преколонијалној средњовековној подсахарској Африци, али модерна открића показују другачије.</s>
<s>Научна револуција</s>
<s>Никола Коперник (1473—1543) је описао хелиоцентрични систем у делу „О кружењу небеских тела“ 1543. године.</s><s>Овај систем показује да Земљина оса није фиксирана и да је Месец Земљин сателит.</s><s>Галилео Галилеј (1564—1642) у посматрање уводи дурбин открива планине на Месецу, уочава да Венера има мене и схвата да њихово постојање може да се објасни само ако кружи око Сунца а не око Земље.</s><s>Уочава тамне мрље на Сунцу и открива четири Јупитерова сателит, а у Млечном путу види појединачне звезде.</s><s>Године 1616. теолошки саветници инквизиције осудили су га због тога што је заступао нову астрономију (залагао се за Коперников хелиоцентрични систем), и тада му је забрањено да заступа, предаје и брани осуђено учење.</s><s>Почетком 17. века у Холандији се појављују први телескопи рефрактори.</s><s>Године 1608.</s><s>Ханс Липершеи (Hans Lippershey) пријавио је патент за откриће телескопа, али је одбијен јер су сличне инструменте пријавили и други оптичари Захарије Јансен (Zacharias Janssen) и Јакоб Метијус (Jacob Metius).</s><s>У исто време, Галилео Галилеј је 1609. године унапредио оптичку конструкцију и први употребио телескоп за астрономска посматрања.</s><s>Галилео Галилеј је користио телескопе који су имали увећање 15 и 20 пута и димензије сочива 2-3 центиметра.</s><s>Године 1663. године Џејмс Грегори је конструисао рефлектујући телескоп са великим удубљеним примарним огледалом и мањим удубљеним секундарним огледалом које је одбијало назад кроз отвор у примарном огледалу до сочива које се налазило на доњем крају цеви.</s><s>Исак Њутн (1643-1727) је 1672. године поправио конструкцију и додао равно секундарно огледало које је одбијало прикупљену светлост на окулар постављен са стране главне цеви</s>
<s>Кеплер је први математички дошао до законитости који су исправно описали кретања планета са Сунцем у жижи елиптичних путања којим се крећу планете.</s><s>Међутим, Кеплер није успео да састави теорију која стоји иза закона које је записао.</s><s>Тек су Њутново откриће небеске динамике и његов закон гравитације коначно објаснили кретање планета.</s>
<s>Даља открића пратила су побољшања у величини и квалитету телескопа.</s><s>Опсежније звездане каталоге израдио је Лакај.</s><s>Астроном Вилијам Хершел направио је детаљан каталог маглина и јата, а у 1781. открио планету Уран, прву пронађену помоћу телескопа.</s><s>Удаљеност до једне звезде је први пут објављена у 1838. када је Фридрих Бесел измерио паралаксу звезде 61 Лабуда.</s>
<s>Крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, пажња коју су проблему три тела посветили Ојлер, Клеро и Д'Аламбер довела је до тачнијег предвиђања о кретању Месеца и планета и процвата небеске механике.</s><s>Овај рад су додатно усавршили Лагранж и Лаплас, чиме су масе планета и сателита могле бити процењене према пертурбацијама њихових путања.</s>
<s>Значајан напредак у астрономији дошао је увођењем нових технологија, укључујући спектроскопију и фотографију.</s><s>Фраунхофер је открио око 600 линија у спектру Сунца у 1814—1915. које је, 1859, Кирхоф приписао присутности различитих елемената на Сунцу.</s><s>За остале звезде у свемиру се показало да су сличне нашем Сунцу, али са широким распоном температура, маса, и величина.</s>
<s>Природа наше галаксије, Млечног пута, као засебне групе звезда која има милијарде чланова била је и раније позната, али је показано тек у 20. веку, да у свемиру постоје и друге галаксије, сличне Млечном путу.</s><s>Убрзо затим, откривено је и ширење свемира, уочено као удаљавање већине галаксија од нас.</s><s>Савремена астрономија је такође открила многе егзотичне објекте као што су квазари, пулсари, блазари, и радио-галаксије, те је искористила ова запажања за развој физичких теорија које описују неке од тих објеката упоредо са једнако егзотичним објектима као што су црне рупе и неутронске звезде.</s><s>Физичка космологија направила је огроман напредак током 20. века, са моделом Великог праска којег су снажно подржали докази које су обезбедиле астрономија и физика, као што су микроталасно позадинско зрачење, Хаблов закон, и количина и однос елемената у свемиру.</s>
<s>Током 62.</s><s>Генералне скупштине УН, 2009. је проглашена за Међународну годину астрономије (МГА2009).</s>
<s>Посматрачка астрономија</s>
<s>У астрономији, информација се прима углавном детекцијом и анализом видљиве светлости или других врста електромагнетског зрачења.</s><s>Посматрачка астрономија може бити подељена према посматраном делу електромагнетског спектра.</s><s>Неки делови спектра могу се видети са површине Земље, док су остали делови видљиви само са великих висина или из свемира.</s><s>Посебне детаљи о овој подели следе у наставку.</s>
<s>Радиоастрономија</s>
<s>Радиоастрономија проучава зрачења са таласним дужинама већим од приближно једног милиметра.</s><s>Радиоастрономија се разликује од већине других облика посматрачке астрономије у томе што се посматрани радио таласи могу третирати као таласи пре него као дискретни фотони, тј. као честице.</s><s>Због тога је сразмерно лакше мерити амплитуду и фазу радио-таласа, што није тако лако обавити на краћим таласним дужинама.</s>
<s>Иако неке радио-таласе одашиљу астрономски објекти у облику топлотног зрачења, већина радио зрачења која се види на Земљи је у облику синхротронског зрачења, које настаје када електрони интерагују са магнетским пољем.</s><s>Осим тога, један број спектралних линија које производи међузвездани гас, нарочито спектрална линија молекуларног водоника, се детектује на радио-таласним дужинама (на 21 -{cm}-).</s>
<s>Разноврсни објекти се могу посматрати на радио-таласним дужинама, укључујући супернове, међузвездани гас, пулсаре и активна галактичка језгра.</s>
<s>Инфрацрвена астрономија</s>
<s>Инфрацрвена астрономија бави се откривањем и анализом инфрацрвеног зрачења (са таласним дужинама већим од црвеног светла и мањим од радио-зрачења).</s><s>Осим таласних дужина блиских видљивој светлости, атмосфера умногоме упија инфрацрвено зрачење, а и сама значајно зрачи у инфрацрвеном делу спектра.</s><s>Сходно томе, инфрацрвене опсерваторије морају бити смештене на високим, сувим местима или у свемиру.</s><s>Инфрацрвени спектар користан је за проучавање објеката који су превише хладни да би зрачили видљиво светло, попут планета и звезданих дискова.</s><s>Дуже инфрацрвене таласне дужине такође могу да продру кроз облаке прашине који заустављају видљиву светлост, што омогућава посматрање младих звезда у молекуларним облацима као и галактичких језгара.</s><s>Неки молекули снажно зраче у инфрацрвеном, што се може користити за проучавање хемије у свемиру, као и откривање воде у кометама</s>
<s>Оптичка астрономија</s>
<s>Историјски гледано, оптичка астрономија, такође звана астрономија видљиве светлости, је најстарији облик астрономије, јер је први инструмент којим је посматрано небо — људско око.</s><s>Посматрања телескопом да би се сачувала су првобитно цртана руком и прављене су скице.</s><s>У касном деветнаестом веку, посматрања су почела да се бележе помоћу фотографије.</s><s>Савремене слике се израђују помоћу дигиталних детектора, посебно детектора који користе правоугаону матрицу сензора ().</s><s>Иако се сама видљива светлост простире од око 4000Å до 7000Å (400-{nm}- до 700-{nm}-), иста опрема која се користи на овим таласним дужинама се користи и за посматрање блиско-ултраљубичастих и блиско-инфрацрвених делова спектра.</s>
<s>Ултраљубичаста астрономија</s>
<s>Ултраљубичаста астрономија се углавном односи на посматрање у ултраљубичастим таласним дужинама отприлике између 100 и 3200Å (10 до 320-{nm}-).</s><s>Светло на овим таласним дужинама упија Земљина атмосфера, тако да се осматрања на њима морају вршити из високих слојева атмосфере или из свемира.</s><s>Ултраљубичаста астрономија је најбоља за проучавање топлотног зрачења и спектралних емисионих линија топлих плавих звезда (типа OB) које су веома сјајне у овом делу спектра.</s><s>То укључује и плаве звезде у другим галаксијама.</s><s>Остали објекти који се често посматрају у ултраљубичастом светлу укључују планетарне маглине, остатке супернових, и активна галактичка језгра.</s><s>Међутим, ултраљубичасто светло лако упија међузвездана прашина, и мерења ултраљубичастог зрачења објеката морају бити исправљана због овог ефекта екстинкције.</s>
<s>Астрономија икс-зрака</s>
<s>Астрономија икс-зрака или рендгенска астрономија је проучавање астрономских објеката на таласним дужинама икс-зрака.</s><s>Типично, објекти одашиљу икс-зраке као синхротронско зрачење (произведено од електрона који се крећу око линија магнетског поља), топлотно зрачење ретких гасова (закочно зрачење) на температурама изнад 107 (10 милиона) Келвина, и топлотно зрачење густих гасова (зрачење црног тела) на температурама изнад 107 Келвина.</s><s>Будући да икс-зраке упија Земљина атмосфера, сва посматрања икс-зрака морају се обављати високолетећим балонима, ракетама или свемирским опсерваторијама.</s><s>Значајни извори икс-зрака су рендгенске бинарне звезде, пулсари, остаци супернова, елиптичне галаксије, галактичка јата, и активна галактичка језгра.</s>
<s>Астрономија гама-зрака</s>
<s>Астрономија гама-зрака је проучавање астрономских објеката у најкраћим таласним дужинама електромагнетског спектра.</s><s>Гама-зраци могу бити посматрани директно путем сателита као што су Комптонова опсерваторија гама зрака или специјализованих телескопа званих атмосферски Черјенковљеви телескопи.</s><s>Черјенковљеви телескопи у ствари не детектују гама зраке директно већ препознају блескове видљиве светлости произведене када гама зраке упија Земљина атмосфера.</s>
<s>Већина извора гама-зрачења су у ствари експлозије гама-зрака, објекти који производе гама зрачење за неколико милисекунди до неколико хиљада секунди пре него што нестану.</s><s>Само 10% извора гама-зрака су стални извори.</s><s>Они укључују пулсаре, неутронске звезде, и кандидате за црне рупе, као што су активна галактичка језгра.</s>
<s>Подручја посматрачке астрономије ван електромагнетског спектра
Поред електромагнетног зрачења, постоји још начина да посматрамо свемир са планете Земље.</s>
<s>У неутринској астрономији, астрономи користите посебне подземне објекте као што су -{SAGE}-, -{GALLEX}- и Камиока II/III за детектовање неутрина који потичу углавном из Сунца, али и из других објеката као што су супернове.</s>
<s>Космички зраци састоје се из честица велике енергије који се могу видети када уђу у Земљину атмосферу и интерагују са честицама у њој.</s><s>Очекује се да ће неки будући детектори неутрина бити осетљиви и на неутрине настале када космички зраци улете у Земљину атмосферу.</s>
<s>Детекција гравитационих таласа је ново поље астрономије, у којем се покушавају наћи гравитациони таласи.</s><s>Детектори као што је -{LIGO}- () већ постоје, али како се гравитациони таласи екстремно тешко могу посматрати, ове опсерваторије још нису имале резултата.</s><s>Детекција и посматрање гравитационих таласа ће помоћи даљи развој теорије, као и проучавање изузетно компактних објеката у свемиру.</s>
<s>Планетарна астрономија има велике користи од директног посматрања помоћу свемирских летелица и мисија доношења узорака материјала са планета и осталих небеских тела у Сунчевом систему.</s><s>Ово подразумева мисије са даљинским сензорима, роботизованим возилима која могу да обаве експерименте на површини планете, ударних објеката који омогућавају даљинско посматрање материјала унутар небеских тела, као и мисије за враћање узорака које омогућавају непосредно, лабораторијско испитивање.</s>
<s>Астрометрија и небеска механика</s>
<s>Једна од најстаријих области у астрономији, и у целокупној науци, је мерење положаја небеских тела.</s><s>Историјски гледано, познавање тачних положаја Сунца, Месеца, планета и звезда је одувек било важно у небеској навигацији.</s>
<s>Пажљива мерења положаја планета је довело до сазнања и разумевања гравитационе силе у свемиру, и могућности да се утврде прошли и будући положаји планета са великом прецизношћу, поље познато као небеска механика.</s><s>Скора праћења небеских тела који пролазе близу Земље ће нам омогућити да предвидимо сусрете и потенцијалне сударе Земље са тим објектима.</s>
<s>Мерења звездане паралаксе оближњих звезда ствара основ за мерење даљина ближој галактичкој околини.</s><s>Мерења паралаксе оближњих звезда представља основ за утврђивање карактеристика удаљених звезда, простим поређењем њиховим особина.</s><s>Мерења радијалне брзине и сопственог кретања приказује кретање и положај објеката у Млечном путу.</s><s>Астрометрички резултати се такође користе за мерење распореда тамне материје у Галаксији.</s>
<s>За време 1990-их година, астрометријска техника мерења звезданих колебања је коришћена за откривање вансоларних планета које орбитирају око оближњих звезда.</s>
<s>Теоријска астрономија</s>
<s>Теоријска астрономија користи широк спектар алата који укључује аналитичке моделе и рачунарске нумеричке симулације.</s><s>Сваки од ових модела има своје предности и мане.</s><s>Аналитички модели просеца генерално су најбољи за увид у суштину онога шта се дешава.</s><s>Нумерички модели могу открити постојање феномена и ефеката који на други начин не могу да се виде.</s>
<s>Теоретичари у астрономији настоје да створе теоријске моделе и схвате шта би били њихови посматрани резултати.</s><s>Ово помаже посматрачима да траже податке који могу да потврде или побију модел или да помогну у одабиру између неколико алтернативних или сукобљених модела.</s><s>Теоретичари такође покушавају да створе или измене моделе узимајући у обзир нове податке.</s><s>У случају недоследности, основна тенденција је да се покуша са прављењем минималних модификација модела како би одговарао добијеним подацима.</s><s>У неким случајевима, велика количина недоследних података временом може довести до потпуног одбацивања модела.</s>
<s>Теме којима се баве теоретичари у астрономији су: звездана динамика и еволуција; формирање галаксија, структуре великих размера материје у свемиру; порекло космичких зрака; општа релативност и физичка космологија, укључујући космологију струна и физику астрочестица.</s><s>Општа теорија релативности служи као алат за мерење својства структура великих размера код којих гравитација игра значајну улогу у физичким појавама које се изучавају и као основа за (астро)физику црних рупа и проучавање гравитационих таласа.</s>
<s>Тамна материја и тамна енергија су тренутно међу водећим темама у астрономији, и тренутно су то само теоријски модели настали током проучавања галаксија при покушају да се објасне одређени посматрачки подаци.</s>
<s>Неке широко прихваћене и проучаване теорије и модели у астрономији, сада укључени у Ламбда-ХТМ модел су модел Великог праска, инфлација свемира, тамна материја и фундаменталне теорије физике.</s>
<s>Неколико примера овог процеса:</s>
<s>Области астрономије према предмету изучавања</s>
<s>Астрономија Сунца</s>
<s>На удаљености од око осам светлосних минута (149.476.000 -{km}-), налази се најчешће проучавана звезда, Сунце, типична звезда главног низа звездане класе -{G2V}- и стара око 4,6 милијарди година.</s><s>Сунце није променљива звезда, али подлеже периодичним променама у активности познатим као Сунчев циклус.</s><s>То је 11-годишња флуктуација у броју Сунчевих пега.</s><s>Сунчеве пеге су области потпросечне температуре које су повезане са интензивном магнетном активношћу.</s>
<s>Сунце је временом повећавало своју луминозност, повећавши је за око 40% од времена кад је постало звезда главног низа.</s><s>Сунце такође има периодичне промене у луминозности које могу имати значајан утицај на Земљу.</s><s>За Маундеров минимум, на пример, верује се да је проузроковао мини ледено доба у средњем веку.</s>
<s>Видљива спољна површина Сунца се зове фотосфера.</s><s>Изнад овог слоја налази се танка област позната као хромосфера.</s><s>Ово је окружено прелазном облашћу нагло повећаних температура, а затим и супер-загрејаном короном.</s>
<s>У средишту Сунца је језгро, простор довољно високе температуре и притиска за одигравање нуклеарне фузије.</s><s>Изнад језгра је радијациона зона, где плазма проводи енергију путем зрачења.</s><s>Спољни слојеви формирају конвективну зону где гас преноси енергију првенствено преко конвекције.</s><s>Верује се да граница између радијационе и конвективне зоне ствара магнетну активност Сунца, која између осталог изазива и Сунчеве пеге.</s>
<s>Сунчев ветар честица плазме непрестано струји од Сунца све док не дође до хелиопаузе.</s><s>Честице Сунчевог ветра интерагују са магнетним омотачем Земље и тако стварају Ван Аленов појас зрачења, као и поларну светлост.</s>
<s>Планетарна астрономија</s>
<s>Истраживање планета даје податке о саставу и орбитама планета, сателита, патуљастих планета, комета, астероида и других тела која орбитирају око Сунца, као и вансоларне планете.</s><s>Сунчев систем је релативно добро проучен, углавном телескопским посматрањима и касније свемирским летелицама.</s><s>Ово је омогућило добро разумевање настајања и развоја овог планетарног система, иако су многа нова открића и даље у току.</s>
<s>Сунчев систем је подељен на унутрашње планете, главни појас астероида, спољашње планете, Којперов појас и Ортов облак.</s><s>Унутрашње или планете Земљиног типа су Меркур, Венера, Земља и Марс.</s><s>Астероидни појас садржи велики број астероида и патуљасту планету Цереру.</s><s>Спољашње планете, гасовити џинови, или планете Јупитеровог типа су Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун.</s><s>Иза Нептуна лежи Којперов појас са неколико патуљастих планета од којих је најпознатији Плутон, и коначно Ортов облак, станиште комета, који се можда протеже и на удаљености од око једне светлосне године.</s>
<s>Планете су створене из протопланетарног диска који је окруживао прото-Сунце.</s><s>Кроз процес који је укључивао гравитационо привлачење, сударе и акрецију, диск је стварао згрушњења материје које су, временом, постале протопланете.</s><s>Притисак зрачења Сунчевог ветра је избацио већи део преостале материје, а само планете са довољном масом су задржале своје атмосфере.</s><s>Планете су наставиле да избацују преосталу материју за време трајања периода интензивног бомбардовања (као доказ тог периода остали су ударни кратери на Месецу).</s><s>За време овог периода, неке од протопланета су се судариле, што је водећа хипотеза настанка Месеца.</s>
<s>Једном када планета достигне довољно велику масу, материјали различитих густина одвајају се током планетарне диференцијације.</s><s>Овај процес може створити камено или метално језгро, окружено омотачем и спољном површином.</s><s>Језгро може имати чврсте и течне области, и нека планетарна језгра производе сопствено магнетно поље које штити њихову атмосферу да је не одува Сунчев ветар.</s>
<s>Унутрашња топлота планете или сателита настаје од судара који су створили тело, од радиоактивних материјала (нпр. уран, торијум или 26алуминијум), или плимског загревања.</s><s>Неке планете и сателити накупе довољно топлоте да се покрену геолошки процеси као што су вулкани и тектонски покрети.</s><s>Оне планете које накупе или успеју да поврате атмосферу могу такође подлећи површинској ерозији од стране ветра или воде.</s><s>Мања тела, без плимског загревања, хладе се брже и њихове геолошке активности престају са изузетком ударних кратера.</s>
<s>Звездана астрономија</s>
<s>Проучавање звезда и њиховог развоја је у основи разумевања свемира.</s><s>Знања о звездама су добијена помоћу посматрања, теоријског истраживања и из рачунарских симулација.</s>
<s>Стварање звезда се одиграва у густим областима прашине и гаса, познатим као молекуларни облаци.</s><s>Када су дестабилизовани, делови тог облака могу да колабирају под утицајем гравитације, да би формирали протозвезде.</s><s>Довољно густо и вруће језгро ће покренути процес фузије, и тако створити звезду главног низа.</s>
<s>Скоро сви елементи тежи од водоника и хелијума су настали унутар језгара звезда.</s>
<s>Карактеристике звезде која настаје зависе највише од њене масе.</s><s>Што је звезда масивнија, већа је њена луминозност, и брже се троши водоник у језгру.</s><s>Временом, водоник се у потпуности претвори у хелијум, и звезда почиње да се мења.</s><s>Фузија хелијума захтева веће температуре језгра, тако да звезда нараста и у величини и у густини језгра.</s><s>Тако настаје црвени џин.</s><s>Црвени џин живи кратак временски период, пре него што се хелијум у језгру у потпуности потроши.</s><s>Веома масивне звезде такође могу да прође кроз одређене фазе развоја које подразумевају фузију тежих елемената.</s>
<s>Коначна судбина звезде зависи од њене масе.</s><s>Звезда масе веће од око осам Сунчевих маса постаје супернова, док се мање звезде формирају планетарну маглину и претворе у беле патуљке.</s><s>Остатак супернове је густа неутронска звезда, или, ако је звездана маса била најмање три пута већа од Сунчеве, црна рупа.</s><s>Блиски двојни системи звезда могу поћи комплекснијим еволуционим путем, као што је пренос масе на белог патуљка који потенцијално може изазвати супернову.</s><s>Планетарне маглине и супернове су неопходне за ширење метала у међузвездано окружење; без њих, све нове звезде (и њихови системи планета) били би створени само из водоника и хелијума.</s>
<s>Галактичка астрономија</s>
<s>Наш Сунчев систем орбитира унутар Млечног пута, спиралне пречкасте галаксије која је члан Локалне групе галаксија.</s><s>То је ротирајућа маса гаса, прашине, звезда и других објеката, које држе на окупу међусобна гравитациона привлачења.</s><s>Пошто се Земља налази у прашинастом спољашњем краку, постоје многи делови Млечног пута који су за нас невидљиви.</s>
<s>У средишту Млечног пута је језгро, шире (дебље) у односу на околни диск галаксије.</s><s>Језгро има издужени облик (облик пречке) и садржи у центру, како се верује, супермасивну црну рупу.</s><s>Оно је окружено са четири примарна крака који се увијају од центра ка споља.</s><s>Ово је регион активног формирања звезда који садржи мноштво младих звезда, популације I. Диск је окружен лоптастим халоом старих популације II, као и релативно густим концентрацијама звезда познатих као глобуларна јата.</s>
<s>Између звезда се налази међузвездани простор, простор ретке материје.</s><s>У најгушћем делу, молекуларни облаци састављени од молекуларног водоника и других елемената формирају регионе звезданих породилишта.</s><s>Они почињу као неправилна тамна маглина, која се концентрише и колапсира (у запреминама одређеним Џинсовом дужином) да би формирала згуснуте протозвезде.</s>
<s>Како се појављују масивније звезде, оне претварају облак у H II регион, област сјајног јонизованог гаса и плазме.</s><s>Звездани ветар и експлозије супернових од ових најмасивнијих звезда служе за ширење облака, често остављајући иза себе једно или више младих отворених јата звезда.</s><s>Ова јата се постепено растурају и звезде се прикључују популацији Млечног пута као појединачне звезде.</s>
<s>Проучавање кретања материје у Млечном путу и другим галаксијама је доказало да у њима постоји више масе него што се може измерити у видљивој материји.</s><s>Хало тамне материје изгледа да је доминантна маса, иако природа ове тамне материје остаје непозната.</s>
<s>Вангалактичка астрономија</s>
<s>Проучавање објеката ван наше галаксије је грана астрономије која се бави формирањем и еволуцијом галаксија, њиховом морфологијом и класификацијом, и испитивањем активних галаксија.</s><s>Ово последње је важно за разумевање структуре великих размера у свемиру.</s>
<s>Већина галаксија је организована у јасне облике који омогућавају њихово класификовање.</s><s>Оне су обично подељене на спиралне, елиптичне и неправилне галаксије.</s>
<s>Као што им име каже, елиптичне галаксије имају облик елипсе.</s><s>Звезде се крећу дуж насумичних орбита без преовлађујућег правца.</s><s>Ове галаксије садрже мало или нимало међузвездане прашине, мало звезданих породилишта и углавном старије звезде.</s><s>Елиптичне галаксије се често налазе у језгрима галактичких јата, и могу настати спајањем великих галаксија.</s>
<s>Спирална галаксија је организована у раван, ротирајући диск, обично са избочином или пречком у средишту и светлим краковима који се шире према ивици.</s><s>Кракови су области звезданих породилишта којима масивне младе звезде дају плаву нијансу.</s><s>Спиралне галаксије су типично окружене халоом старијих звезда.</s><s>И Млечни пут и Андромедина галаксија су спиралне галаксије.</s>
<s>Неправилне галаксије су хаотичног изгледа, и нису ни елиптичне ни спиралне.</s><s>Око четвртина свих галаксија су неправилне, и особеност изгледа тих галаксија можда је резултат гравитационих интеракција.</s><s>Оне су, по правилу, галаксије мањих димензија, у поређењу са спиралним и елиптичним.</s>
<s>Активна галаксија је галаксија која емитује значајну количину своје енергије из извора који нису звезде, прашина и гас; већ из згуснуте области у језгру, за коју се обично мисли да је супермасивна црна рупа која емитује зрачење због материјала који у њу упада.</s>
<s>Радио-галаксија је активна галаксија која је веома светла у радио делу спектра, и избацује огромне облаке гаса.</s><s>Активне галаксије које емитују зрачење високе енергије укључују Сејфертове галаксије, квазаре и блазаре.</s><s>Квазари су најсветлији познати објекти у свемиру.</s>
<s>Структуру великих размера у свемиру представљају групе и јата галаксија.</s><s>Ова структура је организована у хијерархију група, од којих су највећа суперјата.</s><s>Укупна материја је организована у галактичким нитима и зидовима, који остављају велике празнине међу собом.</s>
<s>Космологија</s>
<s>Космологија ( — свет, универзум и λογος — наука, проучавање) се бави проучавањем свемира у целини.</s>
<s>Посматрања структуре великих размера у свемиру, област позната као физичка космологија, допринела је разумевању о стварања и еволуције космоса.</s><s>Фундаментална за модерну космологију је добро позната теорија Великог праска.</s><s>Концепт Великог праска води порекло још и пре открића позадинског микроталасног зрачења 1965. године, које је несумњиво изнело ову теорију у први план.</s>
<s>Током овог ширења, свемир је прошао кроз неколико еволуционих фаза.</s><s>У веома раним моментима, сматра се да је свемир доживео веома брзу инфлацију, која је уједначила почетне услове.</s><s>Након тога, нуклеосинтеза је произвела обиље елемената у раном свемиру. (Види још нуклеокосмохронологија.)</s>
<s>Кад су настали први атоми, свемир је постао провидан за зрачење, ослобађајући енергију коју данас видимо као позадинско микроталасно зрачење.</s><s>Свемир који се и даље ширио ушао је у Тамно доба због недостатка звезданих извора енергије.</s>
<s>Хијерархијска структура материје почела је да се ствара од малених варијација у густини масе.</s><s>Материја се акумулира у најгушће области, стварајући облаке гаса и најраније звезде.</s><s>Ове масивне звезде су изазвале рејонизацију и верује се да су створиле већину тежих елемената (тежих од водоника и хелијума) у раном свемиру.</s>
<s>Гравитационе скупине су се нагомилале у дуге нити, остављајући празнине за собом.</s><s>Постепено, скупине гаса и прашине су се спајале и створиле прве примитивне галаксије.</s><s>Временом, оне су увлачиле све више и више материје, и често су биле организоване у групе и јата галаксија, а затим и у суперјата великих димензија.</s>
<s>Сматра се да је основно за структуру свемира постојање тамне материје и тамне енергије.</s><s>За њих се данас сматра да чине 96% масе свемира, мада не постоји ни најмање сазнање о њиховој физичкој природи.</s><s>Због овог разлога, много напора се троши у покушајима схватања њихове физике.</s>
<s>Међудисциплинарна проучавања
Астрономија и астрофизика су развиле значајне међудисциплинарне везе са другим наукама.</s><s>Археоастрономија и етноастрономија проучавају древне и традиционалне астрономије у њиховом културном контексту, користећи археолошке и антрополошке доказе.</s><s>Астробиологија је наука о настанку и еволуцији биолошких система у свемиру, са посебним нагласком на могућност постојања ванземаљског живота.</s>
<s>Проучавање атома, молекула и једињења у свемиру, укључујући њихов настанак, интеракције и уништење зове се астрохемија.</s><s>Ове супстанце се обично налазе у молекуларним облацима, иако се могу наћи и у звездама ниских температура, смеђим патуљцима и планетама.</s><s>Космохемија је проучавање елемената, молекула и једињења пронађених у Сунчевом систему, укључујући порекло елемената и распоред односа изотопа.</s><s>Оба ова поља представљају спој астрономије и хемије.</s>
<s>Аматерска астрономија</s>
<s>Астрономија је једна од наука којој аматери могу највише да допринесу.</s>
<s>Астрономи аматери посматрају разне небеске објекте и појаве, понекад опремом коју су сами направили.</s><s>Најчешћи циљеви су Месец, планете, звезде, комете, метеорски ројеви, те разни објекти дубоког неба као што су звездана јата, галаксије и маглине.</s><s>Једна грана аматерске астрономије, аматерска астрофотографија, укључује прављење фотографија ноћног неба.</s><s>Многи аматери се специјализују у посматрању одређених објеката, врста објеката, односно врста догађаја који их занимају.</s>
<s>Већина аматера ради на видљивим таласним дужинама, али постоје и они који експериментишу са таласним дужинама ван видљивог спектра.</s><s>То укључује коришћење инфрацрвених филтера на конвенционалним телескопима, као и коришћење радио-телескопа.</s><s>Пионир аматерске радиоастрономије је Карл Јански који је почео да осматра небо на радио-таласним дужинама 1930-их.</s><s>Један број астронома аматера користити било телескопе направљене у самоградњи или телескопе који су првобитно изграђени за астрономска истраживања, а који су сада доступни аматерима (нпр. Телескоп од једне миље).</s>
<s>Астрономи аматери и даље научно доприносе астрономији.</s><s>У ствари, то је једна од ретких научних дисциплина у којој аматери још увек могу да учине значајне доприносе.</s><s>Аматери, рецимо, могу да врше посматрања окултација која се користе за усавршавање орбита малих планета.</s><s>Они такође могу открити комете, и обављати редовна посматрања променљивих звезда.</s><s>Побољшања у дигиталној технологији омогућила су аматерима да остваре импресиван напредак у области астрофотографије.</s>
<s>Још једна ствар због које је астрономија специфична, је то што иде и до крајњих граница што се тиче могућности бављења аматерски њоме.</s><s>Довољно је само заузети добар положај, имати нешто при руци ради записивања и уколико неко жели да иоле буде озбиљнији, довољан му је и јефтин двоглед.</s>
<s>Отворена питања у астрономији</s>
<s>Мада је астрономија начинила огромне кораке у разумевању природе свемира и његовог садржаја, постоје важна питања која су још увек остала отворена.</s><s>Одговори на њих могу захтевати изградњу нових инструмената на Земљи и у свемиру, и могуће нова открића у теоретској и експерименталној физици.</s><s>Шта је порекло распореда звезданих маса?</s><s>То јест, зашто астрономи увек виде исти распоред звезданих маса — иницијалну функцију масе — без обзира на почетне услове?</s><s>Потребно је боље разумевање процеса стварања звезда и планета.</s><s>Има ли ванземаљског живота у свемиру?</s><s>Посебно, има ли другог интелигентног живота?</s><s>Ако има, шта је објашњење за Фермијев парадокс?</s><s>Постојање ванземаљског живота има важне научне и филозофске импликације.</s><s>Каква је природа тамне материје и тамне енергије?</s><s>Изгледа да оне доминирају еволуцијом и судбином свемира, па ипак ми још увек не знамо каква је њихова природа.</s><s>Зашто је свемир настао?</s><s>Зашто су, на пример, физичке константе распоређене тако да дозвољавају постојање живота?</s><s>Може ли то бити резултат космолошке природне селекције?</s><s>Шта је узрок инфлације која је учинила наш свемир хомогеним?</s><s>Шта је коначна судбина свемира?</s><s>Шта је претходило великом праску?</s>
<s>Види још
Астрономија у Србији
Списак астронома
Астрофизика
Астрологија
Физика
Свемир</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Милутин Миланковић, Историја астрономске науке, друго издање, Београд, 1979.</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Астрономски магазин
Астрономија. рс
NASA
Међународна Година Астрономије 2009.</s><s>Астрономска слика дана
Zika.rs — Svemir — портал за иновације и футуристику, вести из области астрономије и истраживања свемира
Златно доба науке: Астрономија, Алџазира Балкан - Званични канал</s>
|
58 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%BE%D0%B1%D0%B8 | Хоби | <s>Хоби је име за активност која се обавља због личног задовољства, а не због новчаних награда или примања.</s><s>Кроз хоби особа може проширити знање, вештину и искуство те успоставити (бројне) контакте с другим људима које занима исти хоби.</s><s>За успехе у хобију особа може добити и награде од круга истомишљеника или од шире заједнице (нпр. за сликарство или фотографију), али основа хобија је лично задовољство.</s>
<s>Све чиме се људи баве може бити предмет хобија: уметност и музика, плес, сликарство, техника као и моделарство (рецимо железничко моделарство), програмирање; наука (рецимо астрономија, математика), спорт, занатски послови као што су столарство, шивење; пољопривреда (рецимо виноградарство, вртларство), пчеларство, узгој бонсаија или активности попут узгоја и дресуре паса, сакупљања марака, посматрања птица...</s>
<s>Понекад хоби прерасте у посао.</s><s>Пионири својим новим хобијима понекад започну нову индустрију (нпр. Стив Џобс и Стив Возниак индустрију -{PC}- рачунара својим Еплом).</s>
<s>Спољашње везе</s>
|
60 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B5 | Природне науке | <s>У науци, термин природна наука се односи на рационални приступ изучавању универзума, односно повиновање правилима или законима почетка природе.</s><s>Термин природна наука се такође користи да би се одвојила она поља науке, која користе научни метод за проучавање природе од друштвених наука, које користе научни метод за проучавања људског понашања и друштва, и од формалних наука, као што су математика која је дуго припадала природним наукама и логика, које користе другачију методологију.</s><s>Природне науке су:
Астрономија
Биологија
Науке о Земљи
Физика
Физичка хемија
Хемија</s>
<s>Спољашње везе</s>
|
62 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D1%88%D1%87%D0%BB%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%87 | Рашчлањивач | <s>Рашчлањивач () је рачунарски програм или компонента рачунарског програма која анализира неки садржај тако што утврђује хијерархију међу елементима.</s>
<s>Рецимо да у некој датотеци врсте XML постоји следећа ниска:</s>
<s>"<osoba> <ime>Петар</ime> <prezime>Петровић</prezime> <email>[email protected]</email> </osoba>".</s>
<s>Из ове, за програм неразумљиве ниске знакова, одговарајући рашчлањивач ће да издвоји име (Петар), презиме (Петровић) и еадресу (-{[email protected]}-) и после ће са тиме програм даље моћи да нешто ради (нпр. да пошаље е-пошту Петру Петровићу).</s>
<s>Рашчлањивачи генерално долазе из окружења за програмирање (делови компилатора), и такође су нешто што програмери морају да направе.</s>
<s>fa:تحلیلگر نحوی
pl:Parser</s>
|
63 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%9D%D0%A3-%D0%BE%D0%B2%D0%B0%20%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B0%20%D0%B7%D0%B0%20%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D1%83%20%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83 | ГНУ-ова лиценца за слободну документацију | <s>ГНУ-ова лиценца за слободну документацију (; скраћено ГЛСД, на енглеском -{GNU FDL}- или -{GFDL}-) је копилефт лиценца за слободну документацију коју је осмислила Задужбина за слободни софтвер, а за потребе Пројекта ГНУ.</s>
<s>Ова лиценца дозвољава кориснику лиценцираног материјала да исти умножава, редистрибуира, и модификује, под условом да сви умношци и изведена дела буду доступна под истом лиценцом.</s><s>Умношци могу бити комерцијално продавани, али уколико се производе у већим количинама (већим од 100), оригинални документ или изворни код морају бити учињени доступним примаоцу рада.</s>
<s>ГЛСД је развијена за потребе референтних приручника, документационог и сличних материјала који обично прате ГНУ софтвер.</s><s>Међутим, може се користити за било која текстуална дела, независно од њиховог садржаја или намене.</s><s>На пример, Википедија користи ГЛСД за сав свој текстуални садржај.</s>
<s>Види још
Википедија:Текст ГНУ-ове лиценце за слободну документацију.</s>
<s>Пројекат ГНУ</s>
|
64 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA%20%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8 | Списак људи | <s>Овде је списак људи о којима постоје чланци на српској Википедији.</s><s>Списак је раздвојен на више делова, главна и основна подела је на имена и презимена по азбучном реду.</s><s>У сваком списку под једним словом азбуке се у две колоне пописују биографски чланци који постоје на овој Википедије, са леве стране, у првој колони иде списак људи чије име почиње под тим словом, а са десне стрене, у другој колони, иде списак људи чије презиме почиње тим словом.</s><s>Уколико особа нема презиме, као на пример Аристотел, онда је сортирана само према имену и то само у левој колони.</s>
<s>Пре него што почнете да пишете нечију биографију, погледајте прво овај списак да видите да ли та страница можда већ постоји.</s><s>Да би списак био увек ажуран пожељно је да у њега додате све оне биографије које сте ви написали, или оне за које приметите да нису у списку.</s>
<s>Остали спискови
Списак сликара (подела такође по азбуци)
Списак математичара
Списак лингвиста
Списак богумилских владара
Списак географа
Списак папа Римокатоличке цркве
Списак познатијих аикидока
Списак председника влада Југославије
Списак римских царева
Списак староегипатских владара
Списак српских научника
Списак српских историчара
Списак владара светитеља</s>
<s>Спискови по националности
Списак познатих Албанаца
Списак познатих Срба
Списак познатих Чеха</s>
<s>Види још
Биографија
Категорија Биографије.</s><s>Портал:Биографија
Википедија:Тим/Биографије</s>
|
65 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0 | Ћирилица | <s>Ћирилица је писмо које се користи у неколико словенских језика, као што су: белоруски, бугарски, македонски, руски, русински, српски и украјински, а такође и у већем броју других језика у областима Евроазије.</s><s>Ознака савремене ћирилице према -{ISO 15924}- је -{Cyrl 220}-, а њене старословенске варијанте -{Cyrs 221}-.</s>
<s>Савремена ћириличка писма су базирана на старословенској ћирилици, која је настала на јужнословенским просторима, у време када су многе, првенствено источне јужнословенске области, биле под влашћу Првог бугарског царства.</s>
<s>Ћирилицу и глагољицу су формулисали Ћирило и Методије који су донели хришћанство код Јужних Словена, или њихови ученици.</s><s>То је основа алфабета који се користе у разним језицима, бившим или садашњим, у деловима југоисточне Европе и северне Евроазије, а посебно код оних са словенским пореклом, и код несловенских језика који су под утицајем руског језика.</s><s>Године 2011, око 252 милиона људи у Евроазији је користило ћирилицу као званични алфабет у својим националним језицима, при чему Русија обухвата око половине тог броја.</s><s>Са пријемом Бугарске у Европску унију 1. јануара 2007, ћирилица је постала треће званично писмо Европске уније, након латинице и грчког писма.</s>
<s>Ћирилица је изведена из грчког унцијала, проширена словима из старијег глагољичког алфабета, укључујући неке лигатуре.</s><s>Та додатна слова су додата за старословенске гласове који нису присутни у Грчком.</s><s>Писмо је названо у част два византијска брата, Ћирила и Методија, који су раније креирали глагољичко писмо.</s><s>Модерни научници верују да су ћирилицу развили и формализовали рани ученици Ћирила и Методија.</s>
<s>У раном 18. веку ћириличко писмо које је коришћено у Русији је знатно реформисано по налогу Петра Великог, након његовог повратка из дипломатске мисије у западној Европи.</s><s>Нова форма слова је постала ближа латинском писму, неколико архаичних слова је уклоњено и неколико слова је лично дизајнирао Петар Велики (као што је „Я”, које је било инспирисано латиничким словом „R”).</s><s>Западноевропска типографска култура је такође прихваћена.</s>
<s>Име</s>
<s>Пошто су писмо осмислили ученици и следбеници Ћирила и Методија, употреба Ћириловог имена за означавање овог писма представља израз одавања почасти, а не означавање ауторство.</s><s>Име „ћирилица“ често збуњује људе који нису упознати са историјом писма, пошто не идентификује земљу порекла (за разлику од „грчког писма“).</s><s>Неки га називају „руским писмом“ пошто је руски најпопуларнији и најутицајнији алфабет базиран на овом писму.</s><s>Неки бугарски интелектуалци, попут Стефана Цанева, су изразили забринутост због тога, и предложили да се ћириличко писмо уместо тога назове „бугарским алфабетом“, али тај предлог није наишао на подршку у стручној и широј јавности.</s>
<s>Словенска ћириличка писма су позната и као азбука, што је изведено из старих имена прва два слова већине ћириличких писама (као што је и термин алфабет проистекао из прва два грчка слова алфа и бета).</s>
<s>Из назива за ћирилицу изведене су и одговарајуће придевске одреднице.</s><s>Тако се у српском језику користе четири придевска облика: ћирилички и ћирилични, односно ћирилски и ћириловски.</s><s>Према мишљењу Одбора за стандардизацију српског језика, препоручује се први облик (ћирилички), уз напомену да је дозвољен и други облик (ћирилични), који није неправилан.</s><s>Трећи и четврти облик (ћирилски и ћириловски) имају и додатна значења (на пример, појам ћирилска књижевност у ужем смислу означава књижевну делатност самог Ћирила).</s>
<s>Језици који користе ћирилицу</s>
<s>Следећи језици користе или су користили ћирилицу:
индоевропски језици
словенски језици
руски
украјински
белоруски
српски
македонски
бугарски
црногорски
индо-ирански језици
осетски
таџички
романски језици
румунски (до 19. века а у Молдавији између 1940. и 1989. (види молдавски)), видети румунска ћирилица
остали индоевропски језици
ромски (у Србији и земљама бившег СССР)
курдски (код Курда који живе у земљама бившег Совјетског Савеза)
алтајски језици
туркијски језици
азерски (1939—1991)
татарски
туркменски (1940—1994)
узбечки (1940—1998, од 1998. који уз ћирилицу користи и латиницу)
киргишки
казашки и гангушки (од 1957)
угро-фински језици
удмуртски
килдински саамијски
мордвински
остали, махом алтајски језици, уз неке кавкаске и један кинески дијалект (дунгански језик)
абаски
абхаски
адиџеји
ајсорски
алтајски
аварски
балкарски
башкирски
бурјатски
чеченски
чувашки
чукчијски
даргваски
дунгански
евенкски
кабардијански
калмички
карачејски
каракалпачки
карелијански
какаски
кантски
комски
корјачки
кумички
лачки
лезгијански
мансијански
маријски
монголски
нанајски
ненецки
ногајски
оријатски
селкупски
табасарански
татски
тувански
удекански (удегански) и јакутски језици)
вештачки језици
међусловенски
словио
лингва франка нова</s>
<s>Дунгани, исламизовани Кинези из Казахстана који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем.</s><s>Дунгански дијалект је једини из кинеске групе језика који не користи кинеске карактере и једини језик синотибетске породице који користи ћирилицу као стандардни писани систем.</s>
<s>Ћириличко писмо за Русе
Главница писма настала је из ране ћирилице, која је била дериват глагољице и грчког уставног писма унцијале.</s><s>За највероватније састављаче ћирилице узимају се Климент Охридски или Константин Преславски, али то питање до данас није коначно решено.</s><s>Највећи број слова потиче из грчког писма, док неки знакови представљају мање или више упрошћене облике глагољских слова.</s><s>Ћирилица је добила име по млађем од два брата, словенска просветитеља, Ћирилу, за кога се обично претпоставља да је саставио глагољицу.</s>
<s>Коришћење у различитим језицима
(Гласови су означени коришћењем Сампе и представљају само апроксимативне вредности.)</s>
<s>Док главница језика који се користе ћирилицом имају фонемску ортографију, постоје и изузеци, углавном у руском: ЕГО (значи њега), а изговара се као /jɪˈvo/ уместо /je'go/.</s>
<s>Срицање имена варира, посебно кад су у питању транскрипције/транслитерације -{Y/J/I}-, -{GH/G/H}- и -{ZH/J}-.</s>
<s>Словенски језици</s>
<s>Руски</s>
<s>Напомене везане за тврди и меки знак
Када се јотовани самогласник (самогласник који почиње са /j/) нађе иза сугласника, сугласник бива палатализован (/j/ се меша са сугласником) а /j/ неће бити изговорено.</s><s>Тврди знак означава да се то не треба десити, док ће се /j/ појавити испред самогласника.</s><s>Меки знак означава да се сугласник палатализује али да ће се /j/ испред самогласника чути.</s><s>Меки знак на крају речи означава да се сугласник пред њим палатализује.</s><s>Примери: -{та — ta}-; -{тя — t}-j-{a; тья — t}-j-{ja; тъя — tja; т — t; ть — t}-j.
У ортографији пре реформе правописа руског језика, у староруском језику, као и у црквенословенском ови се знакови зову „јеровима“ (дебелим и танким).</s><s>Историјски, „тврди и меки знаци“ узимају место данас непостојећих муклих гласова задњег и предњег реда. (У српском језику су се ти гласови прво уједначили у мукли глас средњег реда, а у тзв. „јакој позицији“ дали непостојано а. Данас тај средњег реда постоји у бугарском.</s><s>Погледајте напомене за бугарски језик.)</s>
<s>Историјска слова</s>
<s>Пре 1918. постојало је још четири слова у употреби: Іі (замењено са Ии), Ѳѳ (-{Фита}- „фита“ или „тита“ или „тета“, замењена са Фф), Ѣѣ (-{Ять}- „јат“, замењено са Ее), и Ѵѵ (-{ижица}- „ижица“, замењено са Ии).</s>
<s>Украјински</s>
<s>Као у руском са изузецима:
-{Г}- је звучан струјни сугласник и зове се „Ге“.</s><s>Изговара се приближно као -{Х}-, али не исто /ɦ/. Између -{Ге}- и -{Де}- налази се Гје (Ґ, ґ) и изговара се као /-{g}-/. (Ово слово није било званично коришћено у Совјетском Савезу, па се не налази у многим ћириличким фонтовима.)
-{Је}- се изговара као /e/ и зове се „Е“. -{Јо}- не постоји.</s><s>Између -{Е}- и -{Же}- постоји слово -{Је}- (Є, є) које се изговара као /je/ и које изгледа као слово С са цртом у средини.</s><s>Руско слово Э не постоји.
-{И}- се изговара као /ɪ/ и зове се „-{Y}-“ (тврдо -{И}-).</s><s>Кратко -{И}- се зове „јот“.</s><s>Између -{Y}- и кратког -{Y}- постоји слово -{И}- -{(І, і)}- и изговара се као /-{i}-/ а изгледа као латиничко слово -{I}- и слово -{Ји}- (-{Ї}-, -{ї}-) и изговара се као /-{ji}-/ а изгледа као латиничко слово -{I}- са дијарезом (две идентичне тачке изнад слова као код руског слова Јо).</s><s>Јери не постоји.</s><s>Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
-{Шча}- се изговара као два посебних гласа, ш и ч</s>
<s>Белоруски</s>
<s>Као руски осим:
-{И}- изгледа као латиничко слово -{I (І, і)}-. (Али, кратко -{И}- изгледа као у руском)
Између -{У}- и -{Еф}- постоји слово кратко -{У}- (Ў, ў), које изгледа као -{У (У)}- са акцентом брев и изговором /-{w}-/ као у енглеским дифтонзима у „-{now}-“ и „-{low}-“.
-{Шча}- не постоји.</s><s>Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
-{Г}- представља звучан струјни сугласник.</s><s>Изговара се као слабије -{г}- /ɣ/. Има Ґґ.
„-{Дз}-“ као „-{Дз}-“, „-{Дж}-“ као „-{Џ}-“.</s>
<s>Бугарски</s>
<s>Као руски осим:
Је се изговара као /E/ и зове се „E“.</s><s>Јо не постоји.</s><s>Руско слово Е не постоји.
-{Шча}- се изговара као -{ШТ}- /ʃt/ и зове се „-{Штъ}-“.</s><s>Тврди знак се користи за полугласник, /ə/ (Ъ).</s><s>Јери не постоји.</s>
<s>Српски</s>
<s>Као руски осим:
Изговор српске азбуке је другачији од изговора руске.</s><s>Сугласници се изговарају само коришћењем полугласника као помоћи.</s><s>Је се изговара као /E/ и зове се „Е“.</s><s>Јо не постоји.</s><s>Руско слово Е не постоји.</s><s>Између -{Д}- и -{Е}- постоји слово -{Ђ (Ђ, ђ)}-, које се изговара као /-{dʑ}-/ и изгледа као -{Ћ}-, само што има закривљење на десној ножици.</s><s>Кратко -{И}- не постоји.</s><s>Између -{И}- и -{К}- налази се слово Ј (Ј, ј) и изговара као /j/, а изгледа као латиничко слово Ј.</s><s>Између -{Л}- и -{М}- је слово -{Љ (Љ, љ)}- које се изговара као /-{ʎ}-/ и изгледа као -{Л}- са прилепљеним меким знаком са десне стране.</s><s>Између -{Н}- и О је слово -{Њ (Њ, њ)}- које се изговара као /-{ɲ}-/ и изгледа као -{Н}- са прилепљеним меким знаком са десне стране.</s><s>Између Т и -{У}- налази се слово -{Ћ (Ћ, ћ)}- које се изговара као /tɕ/ и изгледа као мало латиничко слово -{H}- са цртицом у горњем делу леве усправне линије.</s><s>Између -{Ч}- и -{Ш}- налази се слово -{Џ (Џ, џ)}- које се изговара као /dʒ/ и које личи на -{Ц}- само са цртицом помереном на средину доње водоравне линије.
-{Ш}- је последње слово; остало не постоји.</s>
<s>Македонски</s>
<s>Као у српском осим:
Између -{З}- и -{И}- се налази слово -{З́ з́;}- које се изговара као /ʑ/ а исто је као латиничко слово -{S}-.
-{Ђ}- се мења -{Ѓѓ}- а изговара се као /ɟ/ и изгледа као -{Г}- са акутом.
-{Ћ}- се мења са -{Ќќ}- а изговара се као /c/ и изгледа као -{К}- са акутом.</s>
<s>Црногорски</s>
<s>Као у српском осим:
Између -{З}- и -{И}- се налази слово -{З́ з́;}- (мек изговор жј).</s><s>Између -{С}- и -{Т}- се налази слово -{Ć ć;}- (мек изговор шј).</s>
<s>Несловенски језици
Ове азбуке су махом настале на основу руске, али са поприличним разликама, поготову кад су у питању кавкаски језици.</s><s>У централној Азији коришћење ћирилице је постало често предмет политичких спорова по распаду Совјетског Савеза јер подсећа на совјетску власт.</s><s>Одређени број језика је уместо ћирилице почео да користи друга писма.</s>
<s>Казашки</s>
<s>Симболи у загради су искључиво за двосмерно пресловљавање (транслитерацију).</s>
<s>Ћирилица у Уникоду
У Уникоду ћирилички блок се простире између од -{U+0400}- до -{U+052F}-.</s><s>Знаци између позиције -{U+0400}- и -{U+045F}- су у основи знаци из кодног распореда -{ISO 8859-5}- померени нагоре за 864 позиција.</s><s>Знакови у опсегу између -{U+0460}- и -{U+0489}- су историјски и не користе се у савременим језицима.</s><s>Знакови у простору од -{U+048A}- и -{U+052F}- су додатни знаци за различите несловенске ћириличке азбуке.</s>
<s>Уникод не укључује акцентована ћириличка слова, али се могу добити комбиновањем са различитим дијакритичким знацима.</s><s>Тако се додавањем -{U+0301}- („комбинујући акут“) после слова које се жели акцентовати добија акцентовано слово (тј. -{ы}-́ -{э}-́ -{ю}-́ -{я}-́).</s><s>Неки језици (као што је савремени црквенословенски језик) још увек нису у потпуности подржани.</s>
<s>-{
}-</s>
<s>У уникоду верзије 9.0, ћириличка слова, укључујући националне и историјска писма, су кодирана у неколико различитих блокова:
Ћирилица: U+0400–U+04FF
Ћирилички додатак: U+0500–U+052F
Ћирилица продужено-A: U+2DE0–U+2DFF
Ћирилица продужено-B: U+A640–U+A69F
Ћирилица продужено-C: U+1C80–U+1C8F
Фонетички продужеци: U+1D2B, U+1D78
Комбинујући полузнаци: U+FE2E–U+FE2F</s>
<s>Види још
Ћирилизација</s>
<s>Напомене</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>[cited in Šmid, 2002]</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Постанак и опстанак ћирилице (РТС Образовно-научни програм - Званичи канал)
Претварање ћирилице у латиницу
Ћириличко писмо на omniglot.com
Превођење текста у ћирилицу, са изузецима
Уникодова страна -{„Cyrillic“}- (PDF)
Уникодова страна -{„Cyrillic Supplement“}- (PDF)
Подаци о ћириличкој транслитерацији и ћириличким рукописима
Генератор за руски типографски пуњач текста
-{The Cyrillic Charset Soup overview and history of Cyrillic charsets.}-
-{Transliteration of Non-Roman Scripts, a collection of writing systems and transliteration tables}-
-{data entry in Old Cyrillic}- / Стара Кирилица
-{Cyrillic and it's Long Journey East - NamepediA Blog, article about the Cyrillic script}-</s>
|
67 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0 | Математика | <s>Математика ( што значи учење) је формална и егзактна наука, која је настала изучавањем фигура и рачунањем с бројевима.</s>
<s>Иако не постоји општеприхваћена дефиниција математике, под математиком се у ширем смислу подразумева да је она наука о количини (аритметика), структури (алгебра), простору (геометрија) и промени (анализа).</s>
<s>Математика је наука која изучава аксиоматски дефинисане апстрактне структуре користећи логику.</s><s>Изучаване структуре најчешће потичу из других природних наука, најчешће физике, али неке од структура су дефинисане и изучаване ради интерних разлога.</s>
<s>Историјски, математика се развила из потребе да се обављања прорачуна у трговини, вршење мерења земљишта и предвиђање астрономских догађаја.</s><s>Ове три почетне примене математике се могу довести у везу са грубом поделом математике на изучавање структуре, простора и промена.</s>
<s>Изучавање структуре почиње са бројевима, у почетку са природним бројевима и целим бројевима.</s><s>Основна правила за аритметичке операције су дефинисана у основној алгебри а додатна својства целих бројева се изучавају у теорији бројева.</s><s>Изучавање метода за решавање једначина је довело до развоја апстрактне алгебре која између осталог изучава прстенове и поља, структуре које генерализују особине које поседују бројеви.</s><s>Физички важан концепт вектора се изучава у линеарној алгебри.</s>
<s>Изучавање простора је почело са геометријом, прво Еуклидовом геометријом и тригонометријом у појмљивом тродимензионалном простору, али се касније проширила на нееуклидске геометрије које имају централну улогу у општој релативности.</s><s>Модерна поља геометрије су диференцијална геометрија и алгебарска геометрија.</s><s>Теорија група изучава концепт симетрије, и представља везу у у изучавању простора и структуре.</s><s>Топологија повезује изучавање простора и измјене фокусирајући се на концепт континуитета.</s>
<s>Разумевање и описивање измена мерљивих променљивих је главна карактеристика природних наука, и диференцијални рачун је развијен у те сврхе.</s><s>Централни концепт којим се описује промена варијабле је функција.</s><s>Многи природни проблеми су водили успостављању везе између вредности и количине измене, и методи развијени при томе, се изучавају у диференцијалним једначинама.</s><s>Бројеви који представљају континуалне величине су реални бројеви, и детаљно изучавање њихових својстава и функција је предмет анализе.</s><s>Због математских разлога, уведен је концепт комплексних бројева који се изучавају у комплексној анализи.</s><s>Функционална анализа је сконцентрисана на -{n}--димензионалне просторе функција постављајући тиме основу за изучавање квантне механике.</s>
<s>Ради појашњавања и изучавања основа математике, развијене су области теорија скупова, математичка логика и теорија модела.</s>
<s>Важна област примењене математике је вероватноћа и статистика која се бави изучавањем и предвиђањем случајности и случајних појава.</s><s>Нумеричка анализа изучава нумеричке методе израчунавањем а дискретна математика је заједничко име за области математике које се користе у рачунарским наукама.</s>
<s>Области проучавања</s>
<s>Наука о бројевима</s>
<s>Математика се бави проучавањем бројева.</s><s>Њиховим проучавањем је започето и проучавање структура.</s><s>Од свих скупова бројева, најпре су формирани и проучавани природни бројеви, а затим цели бројеви.</s><s>Формирани су реални бројеви, као бројеве који представљају континуалне величине.</s><s>Из математичких разлога уведен је концепт комплексних бројева.</s>
<s>{|style="border:1px solid #ddd; text-align:center; margin:auto" cellspacing="20"
| || || || ||
|-
|Природни бројеви|| Цели бројеви || Рационални бројеви|| Реални бројеви || Комплексни бројеви
|}</s>
<s>Алгебра</s>
<s>Математика се бави проучавањем структура (математичких структура), које спадају у грану математике - алгебру.</s>
<s>Алгебра обухвата:
{|style="border:1px solid #ddd; text-align:center; margin:auto" cellspacing="15"
| || || || || ||
|-
|комбинаторика || Теорија бројева || Теорија група || Теорија графова || Теорија низова || Алгебра
|}</s>
<s>Изучавање структура је започето проучавањем бројева.</s><s>На почетку су формирани и проучавани природни бројеви и цели бројеви.</s><s>Основна правила за аритметичке операције су дефинисана у основној алгебри а додатна својства целих бројева се изучавају у теорији бројева.</s><s>Изучавање метода за решавање једначина је довело до развоја апстрактне алгебре која првенствено изучава прстенове и поља, тј. структуре које генерализују особине које поседују бројеви.</s><s>Важан физички концепт вектора изучава се у линеарној алгебри.</s><s>Ради појашњавања и изучавања основа математике, развијене су области теорија скупова, математичка логика и теорија модела.</s>
<s>Геометрија</s>
<s>Математика се бави проучавањем простора, који спада у грану математике - геометрију.</s>
<s>Геометрија обухвата:
{|style="border:1px solid #ddd; text-align:center; margin:auto" cellspacing="15"
| || || || || ||
|-
|Геометрија || Тригонометрија || Диференцијална геометрија || Топологија || Фрактална геометрија || Теорија мера
|}</s>
<s>Изучавање простора је започело са геометријом.</s><s>Најпре је настала Еуклидска геометрија и тригонометрија у појмљивом тродимензионалном простору, која се касније проширила на нееуклидске геометрије које имају централну улогу у општој релативности.</s><s>Модерна поља геометрије су диференцијална геометрија и алгебарска геометрија.</s><s>Теорија група изучава концепт симетрије.</s><s>Топологија изучава структуре у простору и њихове измене при непрекидним пресликавањима.</s>
<s>Анализа</s>
<s>Математика се бави проучавањем бесконачно малих промена, које спадају у грану математике - математичку анализу.</s>
<s>Анализа обухвата:
{|style="border:1px solid #ddd; text-align:center; margin:auto" cellspacing="20"
| || || || || ||
|-
|Анализа || Векторска анализа|| Диференцијална анализа || Динамички системи || Теорија хаоса || Комплексна анализа
|}</s>
<s>Теорија диференцијалног рачуна је развијена из потреба природних наука за разумевањем и описивањем промена које се изврше код мерљивих варијабли.</s><s>Централни концепт којим се описује промена варијабле је функција.</s><s>Многи природни проблеми су водили успостављању везе између вредности и количине измене.</s><s>Методе које су развијене за описивање и проучавање оваквих проблема се изучавају у теорији диференцијалних једначина.</s><s>Бројеви који представљају континуалне величине су реални бројеви, и детаљно изучавање њихових својстава и функција је предмет математичке анализе.</s><s>Због математичких разлога, уведен је концепт комплексних бројева који се изучавају у комплексној анализи.</s><s>Функционална анализа је усмерена на анализирање n-димензионалних простора функција постављајући тиме основу за изучавање квантне механике.</s>
<s>Примењена математика</s>
<s>Примењена математика користи сазнања из математике како би дошла до решења стварних проблема.</s>
<s>Примењена математика обухвата:</s>
<s>Важна област примењене математике су вероватноћа и статистика које се баве изучавањем и предвиђањем случајности и случајних појава.</s><s>Нумеричка анализа изучава нумеричке методе израчунавања, а дискретна математика је заједничко име за области математике које се користе у рачунарским наукама.</s>
<s>Историја математике</s>
<s>Историја математике се сматра стално растућом серијом апстракција.</s><s>Прва апстракција, коју деле многе животиње, су вероватно били бројеви: реализација да колекције од две јабуке и колекција од две поморанџе (на пример) има нешто заједничко, наиме квантитет њихових чланова.</s>
<s>Као што то потврђују штапићи за бројање нађених на костима, осим способности да бројања физичких објеката, могуће је да су праисторијски људи исто тако могли да броје апстрактне квантитете, попут времена – дана, сезона, година.</s>
<s>Доказ за комплекснију математику се не јављају до око 3000. п. н. е., кад Вавилонци и Египћани почињу да користе аритметику, алгебру и геометрију за опорезивање и друге финансијске прорачуне, за градњу и конструкцију, и за астрономију.</s><s>Најранија употреба математике је била у областима трговине, мерења земљишта, сликања и ткалачким обрасцима и записивању времена.</s>
<s>У вавилонској математици елементарна аритметика (сабирање, одузимање, множење и дељење) су се најраније појавили судећи по археолошким рекордима.</s><s>Рачунање предатира писање.</s><s>Бројевни системи су били многобројни и разноврсни.</s><s>Прве познате записане бројеве су оставили Египћани у текстовима током Средњег краљевства као што је Ахмесов папирус.</s>
<s>Између 600 и 300. п. н. е. Стари Грци су почели систематско изучавање математике.</s>
<s>Током Златног доба ислама, а посебно током 9. и 10. века, математичари су произвели мноштво важних иновација градећи на темељима грчке математике: највећи део тих открића су доприноси персијских математичара као што су ел Хорезми, Омар Хајам и Шараф ел Дин ел Туси.</s>
<s>Све до краја 16. века главне гране математике биле су геометрија, и аритметика.</s><s>У 16. веку почела се развијати алгебра, а у 17. веку стварање диференцијалног и интегралног рачуна означило је почетак интензивног развоја анализе, који је свој врхунац постигао у 18. веку.</s><s>Настале Теорије диференцијалних једначина постале су важно средство у испитивању закона природе у класичној и небеској механици.</s>
<s>Појавом нееуклидских геометрија, математичке логике и теорије скупова у 19. веку започета је критичка ревизија до тада изграђених математичких теорија, што је битно утицало на карактер, методе и начине развоја математике 20. века.</s><s>У 20. веку, постојеће области су се прошириле, а развијене су и нове области, као што су теорија вероватноће, статистика, топологија, апстрактна алгебра и друге.</s>
<s>Примена математике</s>
<s>Данас се математика јако развила и има примене у много грана, како природних, тако и друштвених наука.</s><s>Важна грана примењене математике је Статистика (стохастичка математика), која се бави изучавањем и предвиђањем случајности и случајних појава.</s><s>Нумеричка математика изучава нумеричке методе израчунавања, а дискретна математика је заједничко име за више грана математике која се великим делом користе као алати у рачунарским наукама.</s><s>Развијена је и математичка теорија рачунарства, као и низ других интердисциплинарних грана.</s>
<s>Математика у настави</s>
<s>Основне концепције наставе математике</s>
<s>Према Ђ. Поји, великом методичару, учење и настава математике заснивају се на следећим основним концепцијама:
активно учење,
мотивација и
узастопне фазе.</s>
<s>Поја даје паралелу између наставе математике и трговине.</s><s>Наставник „продаје науку”.</s><s>Ученик је мање или више заинтересовани „купац”.</s><s>Ако је продавац у сукобу са купцима и потенцијални купци могу одустати од трговине.</s><s>Међу најзначајнијим задацима продавца сматра се да заинтересује купце за своју робу.</s><s>Добри продавци постоје због својих купаца уважавајући их и по њима, купац је увек у праву.</s>
<s>Постулати методике наставе математике
Водити ученика кроз континуиран низ адекватних активности тј.оних активности које не скрећу ученика са развојног пута његове интелигенције.</s><s>Допустити ученику да сам изграђује појмове, да сам открива чињенице и правила, да уопште сам решава сваки проблем, дакле да стваралачки ради.</s><s>Математичко образовање је дужно да убрзава, да интензивира учеников ментални развој, да максимално скраћује и проширује спонтани развојни пут његове интелигенције.</s>
<s>Мисаони поступци
За разумевање и решавање проблема у математици неопходно је да ученик, осим учења садржаја математике, овлада основним логичким законима и формама мишљења.</s><s>Са наведеним условима може се одговорити на питања: да ли се нешто може и како ће се применити?</s><s>Морамо вршити одређена истраживања да бисмо пронашли прави пут ка решењу служећи се, пре свега, мисаоним поступцима и методама које нас усмеравају у истраживању и омогућују да брже пронађемо пут до решења.</s><s>Анализа – рашчлањавање објекта истраживања на саставне одредбе.</s><s>Синтеза – обједињавање релевантних одредаба у нову целину.</s><s>Апстракција – издвајање битних карактеристика конкретних појава и стварање новог идеализованог система.</s><s>Конкретизација – примена идеализованог система на конкретне појаве.</s><s>Упоређивање или компарација –откривање сличности и разлике између појава.</s><s>Аналогија – сличност садржаја и метода које омогућавају трансфер сазнања.</s><s>Генерализација или уопштавање – мисаона операција којом се извесне одредбе приписују свим објектима неког скупа.</s><s>Специјализација – примена заједничких одредби елемената скупа на његов прави подскуп.</s><s>Интуиција – сазнање до кога се није дошло путем искуства или размишљањем већ наслућивањем.</s>
<s>Математика и остале науке</s>
<s>Такође се прилично често показало да развој математике не мора нужно пратити развој физике или неке друге "конкретније" знаности, то јест математика се може развијати „сама за себе“", а примјена онога што се добије већ се нађе током година развоја других наука (примери за то нису одвише једноставни, али, рецимо, Риманов простор је један пример за то - развио се сам по себи, а примену је нашао тек у теорији релативности)</s>
<s>Математика у цитатима
"Не би ли се музика могла описати као математика осећаја, а математика као музика разума?</s><s>Њихов дух је исти.</s><s>Тако музичар осећа математику, а математичар мисли музику.</s><s>Једна ће појачати осећај другој кад засја људски ум подигнут у савршенство.", Владимир Девиде
"Математика није нипошто досадна или без маште, већ напротив, попут племените дјевојке која узвраћа љубав оном ко је воли и разуме", Владимир Девиде
"Свим људима нису све ствари потребне, али је рачун не само свима него и свакоме јако потребан.</s><s>Ко рачунати или барем бројити не зна, мора се избрисати из броја свих људи, иначе нема пријатељства међу трговцима, ни љубави међу суседима, ни слуге у општини, нити праведност у правди стално становати може!", Платон
"Математика је симбол наше интелектуалне снаге и јамства да ће се људски ум увек борити за узвишене циљеве", Данило Блануша
"Знање којем тежи геометрија је знање о вечноме.", Платон</s>
<s>Види још</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>-{Marcus du Sautoy, A Brief History of Mathematics, BBC Radio 4 (2010).}-
.
—A concise history of mathematics from the Concept of Number to contemporary Mathematics.
-{Hazewinkel, Michiel (ed.), Encyclopaedia of Mathematics.</s><s>Kluwer Academic Publishers 2000. – A translated and expanded version of a Soviet mathematics encyclopedia, in ten (expensive) volumes, the most complete and authoritative work available.</s><s>Also in paperback and on CD-ROM, and online.}-
-{Maier, Annaliese, At the Threshold of Exact Science: Selected Writings of Annaliese Maier on Late Medieval Natural Philosophy, edited by Steven Sargent, Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1982.}-
-{Ali Akbar Velajati (2016).</s><s>Istorija kulture i civilizacije islama i Irana (Preveo s persijskog dr Muamer Halilović).</s><s>Centar za religijske nauke „Kom”.</s><s>Beograd (pp.</s><s>209–259.)}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Наука 50: Број (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)
Корак по корак математика (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)
Математика у срцу (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)
Из живота познатих математичара: Рене Декарт (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)
Из живота познатих математичара: Леонард Ојлер (РТС Образовно-научни програм Званични канал)
Златно доба науке: Алгебра (Алџазира - Званични канал)
Научни фељтон: Историја математике код Срба - Корени 1. епизода (РТС Образовно-научни-програм - Званични канал)
Историја науке: Михајло Петровић-Алас (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)
Математика живота (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)
Математички портал
-{Free Mathematics books Free Mathematics books collection.}-
-{Encyclopaedia of Mathematics online encyclopaedia from Springer, Graduate-level reference work with over 8,000 entries, illuminating nearly 50,000 notions in mathematics.}-
-{HyperMath site at Georgia State University}-
-{FreeScience Library The mathematics section of FreeScience library}-
-{Rusin, Dave: The Mathematical Atlas.</s><s>A guided tour through the various branches of modern mathematics.}-
-{Cain, George: http://www.math.gatech.edu/~cain/textbooks/onlinebooks.html[ Online Mathematics Textbooks] available free online.}-
-{Tricki , Wiki-style site that is intended to develop into a large store of useful mathematical problem-solving techniques.}-
-{Mathematical Structures, list information about classes of mathematical structures.}-
-{Mathematician Biographies.</s><s>The MacTutor History of Mathematics archive.</s><s>Extensive history and quotes from all famous mathematicians.}-
-{Metamath.</s><s>A site and a language, that formalize mathematics from its foundations.}-
-{Nrich, a prize-winning site for students from age five from Cambridge University}-
-{Open Problem Garden, a wiki of open problems in mathematics}-
-{Planet Math.</s><s>An online mathematics encyclopedia under construction, focusing on modern mathematics.</s><s>Uses the Attribution-ShareAlike license, allowing article exchange with Wikipedia.}-
-{Some mathematics applets, at MIT}-
-{Weisstein, Eric et al.: Wolfram MathWorld: World of Mathematics.</s><s>An online encyclopedia of mathematics.}-
-{Patrick Jones' Video Tutorials on Mathematics}-
-{Citizendium: Theory (mathematics).}-
-{Maths.SE A Q&A site for mathematics}-
-{MathOverflow A Q&A site for research-level mathematics}-
-{National Museum of Mathematics, located in New York City}-</s>
<s>Природне науке
Грчки изрази
Формалне науке
Образовни материјали</s>
|
68 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0 | Математичка анализа | <s>Математичка анализа (старогрчки ανάλυσις, análysis, решење) је област математике која између осталог проучава граничне вредности, интеграле, изводе и редове.</s><s>Област се помиње и под именима виша математика, инфинитезимални рачун, а у енглеској литератури као „Калкулус“ ().</s><s>То је веома широка област математике и предмет је вишегодишњих студија на факултетима.</s>
<s>У принципу, дели се на два дела: диференцијални и интегрални рачун.</s><s>Проучавање бесконачних редова и аналитичких функција такође спада у домен аналитичке математике.</s>
<s>Историјски развој</s>
<s>Диференцијални рачун
Диференцијални рачун и диференцирање проучавају промене функција реалних променљивих при променама независне варијабле, тј. независне променљиве.</s><s>Полази се од проблема налажења тангенте на криву, који је први објавио Исак Бароу (-{Isaac Barrow: Lectiones geometricae}-, 1670).</s><s>Исак Њутн (-{Isaac Newton}-) је открио метод (1665—1666) и сугерисао Исаку Бароу, свом професору математике, да методу укључи у уџбеник.</s><s>У својој првобитној теорији, Њутн је посматрао функцију као променљиву, флуентну количину, и разлику, или износ промене, назвао флукс (-{fluxion}-).</s><s>Дефинисао је нагиб криве у тачки као прираштај тангенте на ту криву у малој околини дате тачке.</s><s>Данас веома познату биномну теорему Њутн је применио да нађе гранични случај, што значи да је диференцијални рачун Њутну био потребан за бесконачне низове.</s><s>Употребио је ознаке икс, односно ипсилон са тачком изнад () за флукс, и исто са две тачке изнад () за флукс флукса.</s><s>Тако, ако је -{}-, где је -{t}- време потребно телу да би се прешло пут -{х}-, тада је флукс икса тренутна брзина, а флукс флукса је тренутно убрзање.</s><s>Лајбниц (-{Leibniz}-) је такође открио исту методу 1676. године, објавио је 1684.</s><s>Њутн је није објавио све до 1687. (у -{Philosophiae Naturalis Principia Mathematica}-, Математички принципи природне филозофије).</s><s>Зато се развила горка расправа око приоритета открића.</s><s>Заправо, данас је познато, обојица су дошли до истог открића независно један од другог.</s><s>Савремена нотација дугује Лајбицу -{dy/dx}- и издужено -{S}- (од „сума“) за интеграл.</s>
<s>Интегрални рачун
Интегрални рачун и интеграција користе се за израчунавање површина, запремина тела, дужина криве, тежишта, момента инерције.</s><s>Вуче корене још од Еудокса Книдског (-{Eudoxus of Cnidus}-, 408-347. п. н. е.), грчког астронома и математичара, и његове методе „исцрпљивања“ из периода око 360. п. н. е. Архимед је у свом делу „Метода“ развио начин налажења површина ограничених кривама, разматрајући их подељене многобројним паралелним линијама и проширио идеју на налажење запремина неких тела.</s><s>Због тога га неки називају оцем интегралног рачуна.</s>
<s>Почетком 17. века, поново се појавио интерес за мерење запремина интегралном методом.</s><s>Кеплер је користио процедуре налажења запремина тела узимајући их као композицију бесконачног скупа инфинитезимално (бесконачно) малих елемената (Stereometrija doliorum, Мерење запремина буради, 1615).</s><s>Ове идеје је поопштио Кавалијери (-{Cavalieri}-) у свом делу -{Geometria indivisibilibus continuorum nova}- (1635), у којем је употребио идеју да се површина састоји из недељивих линија, а запремина од недељивих површина.</s><s>То је данас познати Кавалијеријев принцип, а такође то је био и концепт Архимедове методе.</s><s>Џон Валис у свом делу Бесконачна аритметика (John Wallis, Arithmetica ifinitorum, 1655) је аритметизовао Кавалијерове идеје.</s><s>У том раздобљу су инфинитезималне методе интензивно кориштене за тражење дужина кривих и површина.</s>
<s>Савремена математика
Негде у данашње време, интеграција се почела тумачити једноставно као операција инверзна диференцирању.</s><s>Коши (Cauchy) је 1820-их диференцијални и интегрални рачун поставио на сигурније основе заснивајући их на лимесу.</s><s>Диференцирање је дефинисао као граничну вредност количника, а интегрирање као граничну вредност збира.</s><s>Дефиницију интеграла помоћу граничне вредности уопштио је Риман (Riemann).</s>
<s>У двадесетом веку, схватање интеграла је проширено.</s><s>У почетку, интегрирање се односило на елементарну идеју мерења (мерење дужина, површина, запремина) са непрекидним функцијама.</s><s>Са појавом теорије скупова, функције су се почеле третирати као пресликавања, не обавезно непрекидна, и појавило се општије и апстрактније схватање мере.</s><s>Лебег (Lebesgue) је објавио дефиницију интегрирања засновану на Лебеговој мери скупа.</s><s>Појавио се Лебегов интеграл.</s>
<s>Теорије математичке анализе се обично проучавају у контексту реалних бројева, комплексних бројева, и реалних и комплексних функција.</s><s>Међутим, оне се могу дефинисати и проучаватии у било ком другом простору математичких објеката, који има дефинисану близину (тополошки простор) или специфичније раздаљину (метрички простор).</s>
<s>Важни концепти</s>
<s>Метрички простори</s>
<s>У математици, метрички простор је скуп где је појам растојања (звани метрика) између елемената скупа дефинисан.</s>
<s>Највећи део анализе се одвија у неком метричком простору; најшире коришћени су реална линија, комплексна раван, Еуклидов простор, други векторски простори, и цели бројеви.</s><s>Примери анализе без метрика обухватају теорију мера (која описује величину, а не растојање) и функционалну анализу (која изучава тополошке векторске просторе који не морају да имају никакав осећај за даљину).</s>
<s>Формално, метрички простор је уређени пар , где је скуп, а је метрика на , i.e., функција</s>
<s>таква да за свако важи следеће:
ако и само ако ,
(симетрија) и
(неједнакост троугла) .</s>
<s>Полазећи од трећег својства и узимајући да је , може се показати да је (не-негативно).</s>
<s>Низови и лимити</s>
<s>Низ је уређена листа.</s><s>Попут скупа, он садржи чланове (који се називају и елементи).</s><s>За разлику од скупа, друге ствари, и исти елементи могу да се појаве више пута на различитим позицијама у низу.</s><s>Низ се најпрецизније може дефинисати као функција чији домен је пребројив тотално уређен скуп, као што су природни бројеви.</s>
<s>Један од најважнијих својстава низа је конвергенција.</s><s>Неформално, низ конвергира ако има лимит.</s><s>Настављајући информално, (појединачно-бесконачно) низ има лимит ако се приближава некој тачци x, званој лимит, кад -{n}- постане веома велико.</s><s>Другим речима, за један апстрактни низ (-{an}-) (са -{n}- у подразумеваном опсегу од 1 до бесконачности) растојање између -{an}- и x се приближава 0 кад -{n}- → ∞, што се означава са</s>
<s>Главне области
Математичку анализу чине следеће области:</s>
<s>Елементарне функције
Граничне вредности
Изводи
Интеграли
Испитивање функција
Реална анализа
Сингуларни интеграли
Хармонијска анализа
Комплексна анализа
Функционална анализа
Спектрална анализа
Диференцијалне једначине
Парцијалне диференцијалне једначине
Системи диференцијалних једначина</s>
<s>Реална анализа</s>
<s>Реална анализа (традиционално, теорија функција реалних вредности) је грана математичке анализе која се бави реалним бројевима и реално-вредносним функцијама реалних променњивих.</s><s>Специфично, она се бави аналитичким својствима реалних функција и низова, укључујући конвергенцију и лимите низова реалних бројева, калкулус реалних бројева, и непрекидност, глаткост и сродна својства функција реалних вредности.</s>
<s>Комплексна анализа</s>
<s>Комплексна анализа, традиционално позната као теорија функција комплексних променљивих, је грана математичке анализе која истражује функције комплексних бројева.</s><s>То је корисно у многим гранама математике, укључујући алгебарску геометрију, теорију бројева, примењену математику; као и у физици, укључујући хидродинамику, термодинамику, машинство, електротехнику, и посебно, квантну теорију поља.</s>
<s>Комплексном анализом се специфично обухватају аналитичке функције комплексних променљивих (или генерално мероморфне функције).</s><s>Због тога што засебни реални и имагинарни делови аналитичке функције морају да задовоље Лапласову једначину, комплексна анализа је широко применљива на дводимензионе проблеме у физици.</s>
<s>Функционална анализа</s>
<s>Функционална анализа је грана математичке анализе, у чијој основи је изучавање векториских простора обогаћено неком врстом структуре везане за лимите (нпр. унутрашљи производ, норма, топологија, etc.) и линеарним операторима који делују на тим просторима поштујући ове структуре у одговарајућем смислу.</s><s>Историјски корени функционалне анализе леже у студијама функционих простора и формулисању својстава трансформација функција попут Фуријеве трансформације, као трансформација којима се дефинишу континуирани, унитарни и други оператори између функцијских простора.</s><s>Испоставило се да је ова тачка гледишта посебно корисна при студирању диференцијалних и интегралних једначина.</s>
<s>Диференцијалне једначине</s>
<s>Диференцијална једначина је математичка једначина за једну непознату функцију са једном или неколико променљивих која повезује вредности саме функције и њених извода разних редова.</s><s>Диференцијалне једначине играју проминентну улогу у инжењерству, физици, економији, биологији, и другим дисциплинама.</s>
<s>Диференцијалне једначине се јављају у многим областима науке и технологије, специфично кад год детерминистичка релација обухвата неке од непрекидно варирајућих квантитета (моделованих функцијама) и кад су њихове брзине промене у простору и времену (изражене у виду деривата) познате или постулиране.</s><s>Ово је илустровано у класичној механици, где је кретање тела описано његовом позицијом и брзином као функција времена.</s><s>Њутнови закони омогућавају изражавање (дате позиције, брзине, убрзања и разних сила које делују на тело) тих променљивих динамички у виду диференцијалне једначине за непознату позицију тела као функције времена.</s><s>У неким случајевима, ова диференцијална једначина (звана једначина кретања) може да буде експлицитно решена.</s>
<s>Теорија мера</s>
<s>Мера на скупу је систематски начин додељивања броја сваком подесном подскупу датог скупа, интуитивно интерпретирана као његова величина.</s><s>У том смислу, мера је генерализација концепата дужине, површине и запремине.</s><s>Посебно важан пример је Лебегова мера на Еуклидовом простору, којом се додељују конвенцијалне дужине, површине, и запремине Еуклидове геометрије подесним подскуповима -димензионог Еуклидовог простора .</s><s>На пример, Лебегова мера интервала у реалним бројевима је њена дужина у свакодневном смислу речи – специфично, 1.</s>
<s>Технички, мера је функција која додељује ненегативни реални број или +∞ (извесним) подскуповима скупа .</s><s>Она мора да додели 0 празном скупу и да буде (пребројиво) адитивна: мера 'великог' подскупа која се може разложити у коначни (или пребројиви) број 'мањих' раздвојених подскупова, је сума мера „мањих” подскупова.</s><s>Генерално, ако се жели да се асоцира конзистентна величина са сваким подскупом датог скупа уз задовољавање других аксиома мере, могу се наћи само тривијални примери као што је пребројавајућа мера.</s><s>Ова проблем је био решен путем дефинисања мере само на потколекцији свих подскупова; такозваним мерљивим потскуповима, од којих се очекује да формирају -алгебру.</s><s>То значи да су пребројиве јединице, пребројиви пресеци и комплементи мерљивих потскупова мерљиви.</s><s>Немерљиви скупови у Еуклидовом простору, на којима се Лебегова мера не може козистентно дефинисати, су неопходно компликовани у смислу да су помешани са својим комплементом.</s><s>Њихово постојање је нетривијална последица аксиома избора.</s>
<s>Нумеричка анализа</s>
<s>Нумеричка анализа је студија алгоритама који користе нумеричку апроксимацију (за разлику од општих симболичких манипулација) за проблеме математичке анализе (што је различито од дискретне математике).</s><s>Модерна нумеричка анализа не тражи прецизне одговоре, пошто је прецизне одговоре често немогуће добити у пракси.</s><s>Уместо тога, највећи део нумеричке анализе се бави налажењем апроксимативних решења уз задржавање грешака у разумним границама.</s><s>Нумеричка анализа природно налази примене у свим пољима инжењерства и физичких наука.</s><s>У 21. веку су бројни елементи научних прорачуна нашли примену у већини природних наука, па чак и грана уметности.</s><s>Обичне диференцијалне једначине се јављају у небеској механици (изучавању планета, звезда и галаксија); нумеричка линеарна алгебра је важна за анализу података; стохастичке диференцијалне једначине и ланци Маркова су есенцијални у симулирању живих ћелија у медицинским и биолошким истраживањима.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Математичка анализа, (Проф. Др Светозар Курепа), први дио - диференцирање и интегрирање, Техничка књига, Загреб, 1975.</s><s>Виша математика I (академик Радивоје Кашанин), четврто издање, Завод за издавање уџбеника СРБиХ, Сарајево, 1969.
-{Aleksandrov, A. D., Kolmogorov, A. N., Lavrent'ev, M. A. (eds.).</s><s>1984.</s><s>Mathematics, its Content, Methods, and Meaning.</s><s>2nd ed.</s><s>Translated by S. H. Gould, K. A. Hirsch and T. Bartha; translation edited by S. H. Gould.</s><s>MIT Press; published in cooperation with the American Mathematical Society.}-
-{Binmore, K.G. 1980–1981.</s><s>The foundations of analysis: a straightforward introduction.</s><s>2 volumes.</s><s>Cambridge University Press.}-
-{Johnsonbaugh, Richard, & W. E. Pfaffenberger.</s><s>1981.</s><s>Foundations of mathematical analysis.</s><s>New York: M. Dekker.}-
}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>-{Earliest Known Uses of Some of the Words of Mathematics: Calculus & Analysis}-
-{Basic Analysis: Introduction to Real Analysis by Jiri Lebl}- (Creative Commons BY-NC-SA)
-{Mathematical Analysis-Encyclopædia Britannica}-
-{Calculus and Analysis}-
-{Real Analysis - Course Notes}-</s>
|
70 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D1%84%D1%83%D0%BD%D0%BA%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Степена функција | <s>Степена функција с једном променљивом је функција облика : где су и константни реални бројеви а променљив реалан број.</s>
<s>За анализу ове функције разликују се следећи случајеви:
је природан број
је негативан цео број
је позитиван рационалан број
је негативан рационалан број
је реалан број</s>
<s>Елементарне функције</s>
|
73 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%85%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Археологија | <s>Археологија (од грчких речи -{αρχαίος}- = стар, (у савременом грчком и прастар) и -{λόγος}- = наука, реч, мисао) је наука која изучава материјалне остатке, тј. све уочљиве трагове људских делатности ради упознавања њихове садржине у одређеном времену и простору, као и њиховог значења у одређеном социјалном, економском и историјском окружењу.</s><s>Иако је уобичајено да се њено проучавање везује за „старине“, тј. за давну прошлост, њоме је обухваћено време од најстаријих материјалних остатака, па све до данашњих дана.</s>
<s>По свом садржају и циљевима археологија је друштвено-историјска научна дисциплина.</s><s>По научним изворима и методи рада археологија је истовремено и егзактна наука, што значи да се базира на материјалним остацима (покретним и непокретним) потпомажући се притом, ако их има, писаним изворима ради што бољег тестирања хипотезâ.</s><s>Њен основни и трајни циљ таквог начина рада јесте упознавање човека као интелигентног члана људског друштва, ствараоца и творца континуиране културне еволуције.</s>
<s>Археологија поседује одређене методе у изучавању прошлости људи.</s><s>Поред тога ослања се и на цео низ других, помоћних научних дисциплина као што су: геологија, палеонтологија, антропологија, етнологија, античка историографија, хемија и др. На археологију се може гледати и као на друштвену науку и хуманистичку науку.</s><s>Ово зависи од парадигме која се посматра.</s>
<s>Резултати и плодови археолошких истраживања постижу свој циљ ако постану приступачни, видљиви и разумљиви не само стручњацима, него и свима онима чију пажњу привлачи археологија као изразито социјална и антрополошка наука.</s>
<s>Археологија и друштвене науке
Археологија, која се у новије доба све више везује уз антропологију а не историју како је то било уобичајено у претходном раздобљу и то нарочито у Европи, проучава људска друштва и објекте које су она оставила за собом.</s><s>То нарочито долази до изражаја током проучавања праисторије о којој су готово увек једина сведочанства њени материјални остаци (нпр. оруђа од камена, кости и метала, керамика, остаци архитектуре, итд.).</s><s>Поред праисторије археологија се бави и проучавањем историјских периода, то јест периода у којима постоје писани извори, и она у том случају углавном има улогу помоћне историјске науке.</s><s>Иако су неки од њених спектакуларнијих открића главни знак препознавања археологије, такви су налази сразмерно ретки и најчешће недовољно документовани тако да они врло често немају велику вредност са становишта научне археологије.</s><s>Модерна археологија се заснива на тимском раду и детаљном документовању и анализи свих налаза (укључујући ту и информације о природној средини, људске остатке, архитектуру, артефакте, биофакте, итд.) и њихових асоцијација у циљу што прецизнијег реконструисања људских култура и уопште људског живота у прошлости.</s>
<s>Успон археологије</s>
<s>Кирнијак из Анконе (14. век) се сматра оцем за археологију.</s><s>Шездесетих година 19. века наука је довела у питање датум стварања света које је, према бискупу Ашеру, падало у 4004. годину п. н. е. Сазнање о геолошким временским распонима, удружено с Дравиновом теоријом еволуције, донело је свест о спорости и постепености развоја људских друштава и артефаката.</s><s>Праисторија је са све већом поузданошћу дељена даље на фазе, а артефакти подвргавани детаљнијој класификацији.</s><s>Тако је у првој половини 20. века на основу годова, варва и анализа полена утврђивана релативна и апсолутна хронологија праисторијског раздобља.</s>
<s>После Другог светског рата створила се јака веза између археологије и природних наука.</s><s>Вилард Либи открио радиокарбонски метод датовања.</s><s>Јавила се могућност да се одреди старост без прибегавања међусобних културних поређења.</s><s>Култура се анализира као систем који се може раставити на више подсистема: технолошки, друштвени, идеолошки .</s>
<s>Археолошки локалитет</s>
<s>Локалитет је место људске активности коју можемо сагледати у концентрацији артефаката и одбачених сировина.</s><s>У мобилним заједницама разликујемо станишта на отвореном и пећинска станишта.</s><s>Ако је могуће дефинисати кратке фазе окупације на локалитету, треба гледати на распоред артефаката и костију унутар и око непокретних структура (нпр. огњиште), да би се уочило постојање устаљених шема.</s><s>Овим се бави део археологије који се назива етноархеологија.</s>
<s>Проучавање локалитета не може открити више од једног аспекта друштвеног понашања.</s><s>За ширу интерпретацију неопходно је узети у обзир целокупну територију на којој је група функционисала.</s><s>Територија годишњег домета (хоме ранге), укључује територију на коју је заједница настањивала и на којој се кретала током једног временског периода (једне године).</s><s>Та територија обухвата станишта (кампове који могу бити: сезонски, транзитни, оставе и сл).</s><s>Сви налази са једног локалитета требало би да се посматрају у оквиру шире културне целине (културне групе или комплекса), како би била сагледана људска активност тога поднебља.</s>
<s>Рекогносцирање терена</s>
<s>Данас је теренско истраживање у археологији обично део свеобухватнијег истраживања неког подручја.</s><s>Један од првих великих теренских пројеката у централној Италији покренут је средином 20. века када је расподела обрадиве земље ситним сељацима условила нагло интензивирање пољопривреде.</s>
<s>Раније су значајни локалитети рекогносцирани и ископавани зато што се полазило од тога да њихови планови, објекти и натписи одсликавају политичку и економску структуру подручја.</s><s>Данас је вероватније да ће истраживање подразумевати свеобухватну анализу на регионалном нивоу у настојању да се осветли шира економска, пољопривредна и друштвена целина у оквиру које су функционисали појединачни локалитети.</s>
<s>Истраживање терена може бити обилазак терена и бележење, затим из ваздуха као и подводно, које се не разликује много од на копну.</s><s>Ослања се на рониоце и визуелно снимање делова морског дна.</s><s>Фотографисање, бележење и рекогносцирање налазишта под водом попут потонулих бродова или разбацаног бродског товара почива на истим основним принципима као рад на копну али је наравно тежи и тражи више времена.</s>
<s>На археолошко налазиште могу да упуте и топоними, имена насеља, који често указују на неку делатност у прошлости.</s><s>Имена као што су Градац, Црквина или Гробљиште указују на могућност постојања археолошких споменика у том крају.</s><s>Други традиционални метод је прикупљање података из литературе, археолози примењују и поступке који укључују употребу метода и инструмената из других струка.</s>
<s>Први, најстарији и најједноставнији метод за рекогносцирање терена је обилазак који подразумева уочавање мањих колебања у својствима терена и ако је то могуће уочавање артефаката на површини.</s><s>Изабрано подручје покрива се мрежом што омогућава систематично испитивање.</s><s>Сваки налаз мора се убележити према координатама основне мреже.</s>
<s>Допринос теренском раду и документовању даје снимање из ваздуха.</s><s>Снимак из ваздуха може при повољним условима регистровати земљом затрпане остатке на које указују промене у боји површинског слоја тла или вегетација.</s>
<s>Када није могуће уз помоћ снимања из ваздуха утврдити положај налазишта на располагању је известан број направа за геофизичко истраживање.</s>
<s>Археологија и природне науке
Иако је рођена у окриљу хуманистичких наука археологија је у тесној вези са природним наукама, што је неопходно и обострано корисно.</s><s>Карактер овог односа се у протеклих 150 година драстично мењао у складу са променама методологије и циљева које је археологија постављала.</s>
<s>Археометрија је област која се бави израчунавањем, односно користи технике и методе првенствено физике и хемије, да би дошла до одређених резултата попут хемијског састава материјала пронађеног на локалитету и сл.</s>
<s>Експериментална археологија ова област користећи експерименталне методе долази до резултата и закључака (првенствено у рекогносцирању).</s>
<s>Насеобинска археологија је грана археологије којом се обједињују проучавања насеља и некропола, односно сложених активности популационих група и индивидуа у оквиру насеља.</s>
<s>Ћилибар, фосилизована смола, чији су основни састојци суцинитска киселина и ћилибарско уље, је одличан пример спреге природних наука и археологије.</s><s>Анализе ћилибара, првенствено инфрацрвена спектрографија, показују како физичко хемијске методе могу да утичу на археолошки модел и управо је захваљујући овим анализама ћилибар постао показатељ културних преображаја и праисторијске трговине.</s>
<s>Иако су геологија, педологија и археологија три различите научне дисциплине, допуњују се и узајамно користе добијене резултате.</s><s>Археологија и геологија имају своју хронологију, геолошка хронологија почиње архаиком, а завршава се квартаром, млађи део квартара - холоцен, обухвата подеоке археолошке хронологије.</s><s>Педологија се служи и геолошком и археолошком временском хронологијом.</s><s>Пре почетка радова врши се рекогносцирање терена.</s><s>Геолог описује положај и старост слојева, као и њихову повезаност.</s><s>По завршетку се детерминише петролошко-минералошки материјал који је нађен приликом ископавања у културним слојевима, да би се преко налаза утврдио радијус кретања некадашњих становника.</s><s>На основу педолошких истраживања земљишта, по којим се на пример утврђује каква је била вегетација, карактеристике и тип земљишта, у сарадњи са археологијом може се открити да ли је у прошлости на том локалитету човек само боравио или се и бавио земљорадњом, тј. да ли је био ратар, номад или ловац.</s>
<s>Палоботаника (понекад и археоботаника) је научна област археологије и ботанике која се бави проучавањем макро и микробиљних остатака са археолошких локалитета.</s><s>Палеоботаника као интердисциплинарна грана ботанике тесно сарађује са археологијом.</s><s>Одређивање и интерпретација налаза биљних остатака дају увид у прилике, животне и прехрамбене навике и економске односе у одређеној епохи.</s><s>Најчешћи налази су остаци хране, семе, дрво, текстил (у угљенисаном стању) и полен и дрво у анаеробном медију.</s><s>Палинологија, прегледом поленских анализа, доказала је да има велики значај приликом утврђивања природног окружења праисторијских заједница, односа између човека и природе, односно активности праисторијских људи.</s><s>Палинологија се развија у оквиру палеоботанике са циљем да допринесе потпунијем сагледавању еволуције биљног света.</s>
<s>Тафономска анализа остатака фауне са археолошких локалитета, кроз реконструкцију различитих етапа током формирања слојева (биоценеза, некроценеза, липтоценеза, тафоценеза) даје податке о вези човека и животиња у прошлости.</s>
<s>Антропологија је блиско повезана са археологијом.</s><s>Значај антрополошких истраживања огледа се у могућности одређивања пола, старости, скелетне грађе, реконструисање висине, детерминација типолошке структуре скелетног материјала откривеног на археолошком локалитету.</s><s>Занимљиво је да је могуће реконструисати лице древног човека, на основу изгледа лобање.</s>
<s>Датовање</s>
<s>Датирање има кључни значај за уношење реда у археолошки материјал.</s><s>Развој метода датирања, било да су у питању „традиционалне“ или егзактно научне, сведочи о сналажљивости и околишним путевима закључивања који решавање археолошког проблема чине врло фасцинантним задатком.</s>
<s>Методе датовања
Метода радиоактивног угљеника-14 (C-14) примењује се од средине 20. века, како у археологији, тако и у другим наукама, то јест од када је Вилард Ф.</s><s>Либи објаснио да се полураспад угљеника-14 (C-14), који стално настаје у атмосфери из атома азота, а после се полураспадом од око 5.730 година враћа у атоме азота, може користити да се одреди старост остатака органске материје у археолошким налазима.</s><s>За ово откриће је добио и Нобелову награду за хемију.</s><s>Овакво датовање засновано је на распадању радиоактивних атома угљеника-14 (C-14), који су били уграђених метаболизмом у животињско и биљно ткиво, насупрот стабилности два преостала угљеникова изотопа C-12 и C-13.</s><s>Њихов однос је углавном сталан (на један атом угљеника са масом 14 долази атома са масом 13 и атома са масом 12.</s><s>Језгро угљеника-14 (C-14) је нестабилно и распада се према експоненцијалном закону радиоактивног распада, са временом полураспада од 5.730 година.</s><s>Живи организам прехраном стално надокнађује распале атоме угљеника-14 (C-14), али после смрти то престаје и количина угљеника-14 (C-14) се смањује током времена.</s><s>Мерењем преостале количине угљеника-14 (C-14),у односу на угљеник-12 (C-12) у узорку органског порекла може се одредити време које је протекло од смрти, то јест може се утврдити старост узорка.</s>
<s>Поред тога, полураспада калијума-40 у аргон-40 износи 1.250.000 година, а калијум се налази у многим вулканским стенама и то су истраживачи прошлости живота и Земље искористили за одређивање приближне старости налазишта старијих од 100.000 година.</s>
<s>Датовање термолуминисценцијом користи се од 1953.</s><s>Термолуминисценција је емисија светлости која се јавља када загревамо материју која не проводи електричну енергију.</s><s>Порекло ове појаве лежи у јонизујућој радијацији, којој је материјал био изложен током боравка у земљи.</s><s>Елементи као што су уранијум, торијум, калијум и рубидијум, током свог радиоактивног распада емитују нуклеарне радијације.</s><s>Када оне продру у минерал губе енергију, а један од резултата је и јонизација, односно електрони се одвајају од њихових матичних атома.</s><s>Већина се одмах рекомбинује, а неки се задржавају у „замкама“ (неправилностима кристалне решетке), све док се поново не загреју до одређене температуре.</s><s>За археолошко датовање ова температура је 300-500 °-{C}-.</s><s>На археолошким локалитетима наилази се на материјал који је горео, попу керамике, огњишта и сл.</s><s>Током времена из околине у коју је предмет био укопан прикупља се нови број електрона (пошто су ослобођени из замке током горења) пропорцијално времену током кога је материјал био потхрањен у земљи.</s><s>Уколико се овај материјал поново изложи загревању, доћи ће до емитовања фотона.</s><s>Ова емисија је природна термолуминисценција.</s><s>Старост се утврђује односом природне термолуминисценције и индуковане дозе.</s>
<s>Дендрохронологија је метода датовања, базирана на радовима астронома Ендруа Дагласа, једна од првих метода апсолутног датовања, откривена у првим деценијама XX века.</s><s>Полазећи од тога да годови на дрвету представљају својеврсни календар доказано је и да ширина попречних годова на дрвету зависи од тога каква је климатски била година када је дрво добило тај год.</s><s>Комбинација годова је јединствена за неколико година и у истим климатским условима је потпуно идентична за свако поједино дрво који је живело у исто време.</s>
<s>Компаративно-историјски метод датовања је утврђивање старости поређењем са писаним изворима.</s><s>Културе које нису оставиле писане трагове о себи доводиле су се у непосредну или посредну везу са културама Блиског истока и Египта, где се према писаним изворима установила прецизна временска скала.</s>
<s>Когнитивна археологија</s>
<s>Когнитивна археологија подразумева проучавање начина размишљања у прошлости на основу материјалних остатака и углавном се сматра модерном археологијом.</s><s>Писани извори и уметност су вредан извор информација, али углавном су проучавани у домену историчара уметности и историчара.</s><s>За праисторијски период где су писани извори у потпуности одсутни, раније генерације археолога из су тежиле стварању пандана у историји.</s><s>Претпостављало се шта су древни људи веровали и мислили.</s><s>Данас се покушава истражити како су праисторијски људи реаговали на концепте кроз своје култне обреде.</s>
<s>Начини сахрањивања и некрополе</s>
<s>Чин сахране подразумева поштовање или осећање везано за мртву индивидуу, а можда и свест о посмртном животу.</s><s>Декоративни објекти могу дочарати изглед појединца, по лепоти или по престижу.</s>
<s>Неандерталац је прво људско биће које је своје мртве с пијететом сахрањивало.</s><s>На неколико места у Француској и Италији покојник је заштићен ломљеним каменом, облуцима или каменим плочама.</s><s>У Регурдуу (Француска) покојник је положен на велику гомилу камена, које је саграђена камена конструкција за скелет медведа.</s><s>Та и нешто једноставније конструкције у пећини Монте Чирчео (Италија) антиципирају целокупну каснију фунералну архитектуру.</s>
<s>Начин сахрањивања, изглед гроба и надгробног обележја одређени су сепуларним кодексом заједнице који је заснован на религијским представама, заштитним магијским поступцима, типу емоционалне реакције на сам чин смрти.</s><s>Мисао о гробу као станишту прати се од најстаријих култура.</s>
<s>Постоји неколико начина сахрањивања која су практикована од праисторијских заједница:
инхумација
инфламација
експликација и декарнација
акватичко сахрањивање
мумифицирање
секундарно и парцијално сахрањивање
антропофагија</s>
<s>Једна од најважнијих карактеристика једне културе је облик сахрањивања, тако да чак поједина раздобља носе назив према начину како су припадници култура тога доба сахрањивани, као што су Култура поља са урнама или Култура тумула.</s><s>У истој културној групи могу се јавити поред доминантног и други начини сахрањивања, што може бити резултат утицаја других етничких заједница, као и различитих религијских група унутар исте</s>
<s>Такође и гробови и гробна обележја носе печат разних култура и религија али се може уочити да је задржана основна функција и порука:
указивање намене
идентификација верских, етичких, религијских атрибута
спречавање девастације гроба
Према начину настанака можемо их поделити у пет група:
задесни
импровизовани
масовни
кенотафоси
гробови са утаљеним сепукралним обликом</s>
<s>Археологија и религије</s>
<s>Религија се може схватити као понашање или владање које указује у веровање и жељу да се угоди божанској владајућој моћи, али и као друштвена институција.</s><s>Шеме понашања могу бити одговор на религиозна веровања и могу бити прожета кроз свакодневни живот, тако да је археолошки тешко разликовати.</s>
<s>Религиозни ритуали укључују извођење чинова обожавања према божанству или узвишеном бићу.</s><s>Ово садржи најмање четири различите компоненте:
Привлачење пажње, које захтева употребу светих места (храмова), осветљења, звук и мириса који осигуравају усмерење пажње на ритуалне чинове.</s><s>Свето место је често обележено светим симболима који се понављају.</s><s>Све ово могу бити археолошки индикатори ритуала.</s><s>Гранична зона између два света, укључује различите активности попут ритуалног прања (у смислу прочишћавања).</s><s>Ритуали су се одигравали на отвореном или у храмовима, у обредима што се одражава и на архитектуру храма.</s><s>Присуство божанства је неопходно за успешан и ефективан ритуал.</s><s>У већини друштава оно је симболизовано материјалним обликом или сликом.</s><s>Ритуални симболи могу бити иконографски обожавана божанства.</s><s>Ритуални симболи често се уочавају у погребном ритуалу.</s><s>Активно учествовање укључује покрете, јело, пиће и сл.</s><s>У неким културама подразумева поклоне и жртвовање.</s>
<s>Види још
Историја археологије
Археолошка теорија
Филозофија археологије
Археоботаника
Теренско истраживање у археологији
Подводна археологија
Српско археолошко друштво
Списак археолога
Списак српских археолога
Археолошки туризам
Хуманистика</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>На српском</s>
<s>На енглеском</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Историја српске археологије: Рађање археологије (2000. год.), РТС Образовни научни програм - Званични канал
Историја српске археологије: Утемељење школе 1. део (2000. год.), РТС Образовни научни програм - Званични канал
Историја српске археологије: Утемељење школе 2. део (2000. год), РТС Образовни научни програм - Званични канал
Преци и потомци: Први истраживач Винче - Милоје Васић РТС Образовни научни програм - Званични канал
Централни институт за конзервацију: Брига за потомство 1. део, РТС Трезор - Званични канал
Централни институт за конзервацију: Брига за потомство, 2. део (2014), РТС Трезор - Званични канал
Сутра сам ја: На раскршћу времена, РТС Образовно -научни програм - Званични канал
Vesti iz arheologije
e-journal for archaeology
www.rastko.rs</s>
<s>Грчки изрази
Помоћне историјске науке
Друштвене науке
Хуманистичке науке
Хуманистика</s>
|
74 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D0%BA%D1%80%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B5%20%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B8 | Укрштене речи | <s>Укрштене речи или укрштеница су врста загонетке која поред забаве, омогућава учење и проширивање општег знања.</s>
<s>Објављују се у специјализованим енигматским часописима, али и у осталим штампаним медијима, често као енигматски додатак на више страна.</s><s>Стандардне укрштене речи су дводимензионална табела са редовима и колонама поља у које треба уписати тражене речи.</s><s>По правилу се у свако поље табеле уписује по једно слово.</s><s>Речи се на тај начин укрштају, а задатак решавача је да их одгонетне помоћу приложених описа (дефиниција) и тако испуни цео лик.</s><s>Уписивањем онога што се зна, добија се могућност да се открију и решавачу мање познате или непознате речи, што сам чин решавања чини узбудљивим и неизвесним, док тачно попуњене укрштене речи код решавача изазивају осећај постигнућа и успеха, због чега је ова загонетка и постала тако популарна.</s>
<s>Укрштене речи се традиционално решавају оловком на хартији, али данас постоје и рачунарске укрштенице за чије решавање се користе тастатура и миш.</s><s>Такве укрштене речи се називају „електронске“ или „онлајн“ укрштене речи.</s>
<s>Историја укрштених речи</s>
<s>Назив првих укрштених речи на свету је оспораван.</s><s>Неке такве загонетке уврштене су у ефемерну публикацију -{The Stockton Bee}- (1793–1795).</s><s>Израз „укрштене речи” први пут су написане 1862. године у часопису Наш млади народ у Сједињеним Државама.</s><s>Загонетке попут укрштених речи, на пример загонетке двоструког дијаманта, појавиле су се у часопису Св. Никола, који је објављиван од 1873. године.</s><s>Још једне укрштене речи су се појавила 14. септембра 1890. у италијанском часопису -{Il Secolo Illustrato della Domenica}-.</s><s>Дизајнирао их је Ђузепе Ајролди под називом „Per passare il tempo” („Да прође време”).</s><s>Ајролдијева загонетка је била мрежа од четири са четири поља без засенчених квадрата, и укључиваола је хоризонталне и вертикалне напомене.</s>
<s>Проучаваоци историјата укрштених речи слажу се да је прве укрштене речи саставио Британац Артур Вин () и објавио 21. децембра 1913. у забавном додатку њујоршког недељника Ворлд ().</s><s>За кратко време ова енигматска иновација постала је веома популарна и током раних двадесетих година 20. века су и други издавачи новина почели да је штампају у својим издањима.</s><s>Током времена она је попримила своју препознатљиву форму - са црним пољима којих није било у укрштеници Артура Вина.</s><s>Након успеха у Америци, пренета је и у Европу, па је тако у Енглеској прва укрштеница објављена 1922, док је 1925. у Паризу почео да излази први специјализовани лист са укрштеним речима.</s>
<s>Прве укрштене речи у Уједињеном Краљевству објављене су у фебруару 1922. у Пирсонс магазину () , а прва Тајмсова () укрштеница је штампана 1. фебруара 1930.</s><s>Британски аутори укрштеница су убрзо смислили нове варијације укрштених речи, а једна од њих је криптична укрштеница код које се тражена решења не описују директно, већ кроз решавање неке друге загонетке.</s>
<s>Сматра се да најтеже и најквалитетније укрштене речи доноси амерички Њујорк тајмс, у којем се ова загонетка без прекида објављује од 1942.</s>
<s>Елементи укрштенице
Основни елементи стандардне укрштенице су лик (дијаграм), речи које се у њој укрштају и описи или дефиниције.</s><s>Ова три елемента могу се комбиновати на разне начине, што даје више варијанти основног модела.</s>
<s>Лик (дијаграм укрштенице) је обично правоугаоног, а ређе квадратног облика, али може бити и сасвим неправилног облика.</s><s>Величина варира од сасвим малих дијаграма, до тзв. „мамутских“ укрштеница које садрже и по више хиљада речи.</s>
<s>Уколико у једном реду или колони има више речи, оне се одвајају „црним пољима“.</s><s>Тежња је да оваквих поља буде што мање, при чему је њихов број један од главних критеријума при оцењивању квалитета неке укрштенице.</s><s>Постојање црних поља често доводи до тога да на појединим местима у укрштеници нема укрштања речи, односно, постоји само водоравна или усправна реч, а ако је у тој речи више таквих „изолованих поља“ решавање укрштенице је отежано, што се сматра недостатком и одступањем од правила.</s>
<s>У скандинавским укрштеницама тај проблем не постоји, будући да су једнословни појмови описани.</s><s>Распоред црних поља може бити симетричан (по вертикалној или хоризонталној оси) или асиметричан (слободан).</s><s>Симетрични распоред је унапред задат и састављачу је због тога знатно отежано састављање, док код несиметричног распореда састављач у току израде укрштенице уноси та поља, што знатно олакшава само састављање.</s>
<s>Конструкција лика треба да обезбеди и везу између речи (решења) и описа (дефиниције).</s><s>С обзиром на то, укрштенице се деле на:
класичне - где се веза између решења и описа обезбеђује обројчавањем, односно доделом редних бројева речима у лику, при чему се описи дају у одвојеном тексту, углавном испод дијаграма укрштенице или лево од њега;
скандинавке - код којих су описи унети у неискоришћена поља дијаграма на тај начин да је у горњем делу описног поља унет опис за водоравну реч, а у доњем делу поља (одвојеног водоравном линијом) опис за усправну реч.</s>
<s>Речи су најзначајнији елемент укрштенице.</s><s>У начелу је дозвољено користити све граматичке врсте, али уз значајна ограничења у погледу избора и облика.</s><s>Поред појединачних речи, могу да се користе и појмови са више речи, нарочито ако је укрштеница тематска (називи књижевних дела, сложени топоними, синтагме, пословице, називи значајних догађаја и др).</s><s>Такође се користе и скраћенице, разне ознаке, акроними и сл.</s><s>У српској енигматици речи од два слова могу бити било која комбинација слова, без ограничења, с тим да се кроз одговарајуће описе омогући решавачу да дође до решења.</s>
<s>Ова правила нису иста у свим земљама.</s><s>У укрштеницама које се објављују у САД дијаграм је квадратног облика, речи не могу бити краће од 3 слова, а лик мора бити централно симетричан, тј. кад се обрне за 180 степени да се добије потпуно иста слика.</s><s>У словеначкој енигматици нису дозвољене речи од једног слова, речи од два слова се не описују, а користе се само именице у једнини.</s>
<s>Ограничења у избору речи и појмова постоје у српској енигматици као прећутна пракса, коју је усвојила већина енигмата, али не и као прописан и верификован стандард.</s>
<s>Описи (дефиниције) су текстови који објашњавају тражену реч.</s><s>Свака реч у укрштеници мора да има опис (осим једнословних речи у неким случајевима).</s><s>Постоје и укрштенице без описа (криптограмне, бројчане, скандисмерке, шестосмерке, осмосмерке) у које се слова, односно речи, уносе према неким другим критеријумима.</s>
<s>Врсте укрштених речи
Поред стандардне форме, данас постоји већи број разних врста укрштеница с обзиром на лик, број црних поља, описе, избор речи итд.</s><s>Овде су наведене оне које се највише срећу у енигматској штампи на подручју Србије и бивше Југославије.</s><s>Класична (стандардна) укрштеница — правоугаоног или ређе квадратног облика, са унутрашњим или спољним обројчењем, издвојених описа;
Бела укрштеница — црна поља нису унета у дијаграм тако да решавач, поред уписивања тражених речи, мора да открије и уцрта положај црних поља;
Скандинавка — описи (дефиниције) нису издвојени, већ су уписани у саму укрштеницу на местима црних поља, или у рубним описним пољима (додатном реду и додатној колони на горњој и левој страни дијаграма.</s><s>Ова енигматска врста је најпопуларнија на подручју Србије и бивше Југославије.</s><s>Швајцарска укрштеница — уместо црних поља, речи унутар лика се раздвајају „пречкама“, (дебелим црним линијама), па су на тај начин искоришћени сви квадратићи унутар лика;
Хаос укрштеница — у овом случају описи су измешани, а решавач треба да открије који опис се односи на коју реч у лику;
Аритмогрифна укрштеница (бројаница) — ова укрштеница нема описе, а сва поља су нумерисана.</s><s>У укрштеницу се уписује један или два основна појма и слова у тим речима се нумеришу, односно свако слово добије свој број.</s><s>По правилу да сваком броју одговара одређено слово, укрштеница се решава заменом свих бројева одговарајућим словима;
Криптограмна укрштеница — слична је претходној с тим да сваком броју одговарају по три слова, што значи да не постоји једнозначан однос бројева и слова као у аритмогрифној укрштеници.</s><s>Од та три слова два су унапред дата, а треће непознато се добија одгонетањем основног појма (или основних појмова) укрштенице;
Мозаичка укрштеница — код ове укрштенице дата су само решења (обично поређана по азбуци), а решавач мора пронаћи њихова места у дијаграму и уписати их;
Домино укрштеница (слагалица) — укрштеница без описа у којој су задани квадратни или правоугаони исечци испуњеног лика (слични домино-плочицама), а решавач мора да их сложи у лик да би добио коректну укрштеницу;
Слоговна укрштеница — у ћелије лика се уписују слогови, а не појединачна слова;</s>
<s>Укрштене речи у Србији
Прва модерна укрштеница у Србији објављена је 18. марта 1925. у „Илустрованом листу“, а потом и у „Дечјим новинама“ број 2 од октобра 1925.</s><s>Аутор ове друге је извесни Ч. Алексијевић Браца.</s><s>У дневном листу „Политика“ укрштене речи су почеле да се редовно објављују од 2. марта 1933, а после прекида у ратном периоду, од 18. новембра 1952.</s>
<s>Укрштене речи су у Србији, као и у другим земљама, стекле велику популарност тако да су се већ између два светска рата појавили и први енигматски листови где су најзаступљенија загонетка биле укрштене речи.</s><s>Убрзо након завршетка Другог светског рата појавили су се нови енигматски листови, да би крајем деведесетих година 20. века дошло до експанзије енигматске штампе, тако да данас у Србији излази око 80 енигматских листова.</s><s>Скоро све новине и часописи имају по неку укрштеницу или периодичне енигматске додатке.</s><s>Неки од ових листова имају фиксиране периоде и датуме излажења, а неки излазе повремено, без унапред одређеног датума.</s><s>Већину енигматских листова издају приватни издавачи, од којих су многи енигмати, а мањи број је у власништву великих издавачких кућа као што су „Политика“ или „Вечерње новости“.</s>
<s>Најдуговечнији енигматски лист у Србији је „Енигма“, чији је први број изашао 7. јула 1951, а угашен је 1. маја 2023. године.</s><s>Био је у дугом периоду једно од издања новинске куће „Вечерње новости“.</s>
<s>Задњих година се у домаћој енигматици усталио тип укрштених речи који би се условно могао назвати српски модел.</s><s>То је рад код кога се речи тако укрсте да образују празан квадратолики простор 6х6 поља или већи, без црних поља унутар њега (у енигматском жаргону тај се простор зове „белина“).</s><s>Кроз овакву белину обично пролазе један или више тематских појмова.</s><s>Белина 6х6 или већа сматра се значајним енигматским достигнућем, поготово када је у њу укомпоновано два или више тематских појмова.</s><s>Ова белина се у другим језицима тешко може остварити, али језик и структура речи у српском језику ово дозвољавају.</s>
<s>Неке од честих особа које се појављују у српским укрштеним речима су Ото Лого, Ита Рина, и Ив Монтан.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Пауновић Момир: Укрштеница - краљица загонетки, Београд 2003.</s><s>Гласник - периодично гласило Енигматског савеза Србије
Енигма - Енигматски часопис, Београд</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Званична интернет страница Енигматског савеза Србије
-{Why are crossword puzzles symmetrical? (from The Straight Dope)}-
-{How to make a crossword puzzle (from The PuzzleMakers.net)}-
-{Crossword Puzzle}-
-{Try Arthur Wynne's original crossword digital}-</s>
<s>Енигматика</s>
|
75 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Филозофија | <s>Филозофија () јесте наука која се бави општим и темељним проблемима у вези са стварношћу, постојањем, знањем, вредностима, разумом, умом и језиком.</s><s>Лексикон страних речи и израза дефинише филозофију као „мудрост, научни рад на изграђивању општег погледа на свет и сам тај поглед на свет“.</s>
<s>Реч филозофија је настала у старогрчком језику у облику φιλοσοφία, а после је пренета у и у буквалном преводу значи љубав према мудрости.</s><s>Питагори се приписује да је први употребио речи филозоф и филозофија.</s><s>Реч је уведена као супротност софистима — мудрацима важним у античкој Грчкој који су продавали своје знање као учитељи — док се филозофи, као људи који воле мудрост, нису бавили мудрошћу због новца.</s>
<s>Историјски, филозофија је обухватала све облике знања.</s><s>Од времена античког грчког филозофа Аристотела до 19. века, „природна филозофија“ је обухватала астрономију, медицину и физику.</s><s>На пример, Њутнова књига из 1687. године се звала Математички принципи природне филозофије, а касније је класификована као књига физике.</s><s>У 19. веку је развој модерних истраживачких универзитета довео до професионализације и специјализације академске филозофије и других дисциплина.</s><s>У модерно доба, нека истраживања која су традиционално била део филозофије су постала засебне академске дисциплине, укључујући психологију, социологију, лингвистику и економију.</s>
<s>Области филозофије
Филозофија изучава више поља као што су епистемологија, логика, метафизика, етика и естетика.</s>
<s>Епистемологија</s>
<s>Епистемологија или теорија сазнања је грана филозофије која се бави природом и обимом знања, попут односа између истине, веровања и теорије оправдања.</s>
<s>Скептицизам је позиција у којој се доводи у питање свака могућност која би потпуно потврдила сваку истину.</s><s>Регрес аргумент је основни проблем у епистемологији.</s><s>Јавља се када у потпуности желимо да докажемо изјаву П, за чији доказ нам треба други доказ.</s><s>Тада добијемо ланац који може имати три облика који су сви према Минхаузеновој трилеми недовољни.</s><s>Једна опција је инфинитизам, где ланац траје вечно.</s><s>Друга опција је фундационализам где се ланац доказа на крају ослања на основна уверења или аксиоме, који остају недоказани.</s><s>Последња опција је кохерентизам где прави ланац доказа кружи тако да доказ на крају самог себе доказује.</s>
<s>Рационализам је позиција према којој у процесу сазнања пресудну улогу и значај има разум.</s><s>Према емпиризму , посматрање преко чулног искуства је извор знања.</s><s>Рационализам тврди да сваки могући предмет знања може се препознати из кохерентних просторија без посматрања.</s><s>Емпиризам такође тврди да је бар неко знање само ствар посматрања и често наводи концепт tabula rasa, где се појединци не рађају са менталним садржајем тј. да се знање гради на основу искуства или перцепције.</s><s>Епистемолошки солипсизам је идеја да је постојање света изван ума је неодговориво питање.</s>
<s>Логика</s>
<s>Логика је грана филозофије која изучава идеалне методе мишљења и испитивања; унутрашње и спољно посматрање, дедукцију и индукцију, образовање хипотеза и експеримент, анализу и синтезу.</s>
<s>Логика је наука o формалним условима, принципима и правилима исправног, коректног мишљења.</s><s>Представља вештину и методу правилног мишљења.</s><s>Она је „логија“ или метода сваке науке, сваког учења и сваке уметности .</s><s>Дефинише се као наука зато што се процес правилног мишљења може, као код физике и математике, свести на законе, а вештина је зато што вежбањем човек стиче сигурност у своје мишљење.</s>
<s>Метафизика</s>
<s>Прво одређење метафизике дато је код Аристотела, али јој он никада не даје то име већ је назива -{prima philosophia}-, односно, прва филозофија.</s><s>Ова област филозофије се бави оним што је највише, самом суштином ствари.</s><s>Не интересују је појединачности, својства и особености свеколиког чулног света, она истражује прве и највише принципе природе и сазнања.</s>
<s>Политичка филозофија</s>
<s>Политичка филозофија је грана филозофије која у свом најапстрактнијем облику разматра концепте и аргументе преко којих се формира политичка мисао.</s><s>Дебата о значењу речи „политичко“ је један од највећих проблема политичке филозофије.</s><s>У ширем схватању, под овим појмом се подразумева политичка пракса и институције од којих се састоји власт сваке државе.</s>
<s>Етика</s>
<s>Етика се бави изучавањем морала и појмовима доброг и исправног.</s><s>Свака етичка теорија садржи бар две компоненте - теорије: ону која одређује шта је добро или вредно и она која одређује шта је исправно.</s><s>Заједно са естетиком спада у заједничку област филозофије која се назива аксиологија или теорија вредности</s>
<s>Естетика</s>
<s>Естетика је грана филозофије која се бави посебним обликом људског стваралаштва, уметношћу.</s><s>Естетика испитује лепо и вредно у уметности, суштину уметничког стварања и доживљаја уметничког дела.</s><s>Потиче од грчке речи -{αισθητική}-, што значи „онај који примјећује“ или „осетљив“.</s><s>За Имануела Канта, естетика је „наука која посматра услове осећајне перцепције“.</s>
<s>Појам филозофије
Традиција филозофског мишљења дуга је више од 2500 година и представља једну од најширих области академског изучавања.</s><s>Уопштено гледано, филозофија је сваки облик рационалног истраживања који настоји да одгонетне и пронађе принцип бивствовања или постојања.</s><s>У филозофској традицији можемо пронаћи велики број различитих приступа и метода, почев од Сократовог метода постављања питања у облику дијалога, па све до аналитичке филозофије, која традиционалне филозофске проблеме (као што су истина или постојање апсолутног) превазилази логичком анализом језика.</s><s>У традиционалном смислу филозофија се бави фундаменталним истраживањем основних феномена људске егзистенције, као што су сазнање, уметност, логика или етика.</s><s>Предмет савремених филозофских истраживања могу бити најразличитије теме, почев од филозофске логике, па све до филозофије секса или филозофије спорта.</s><s>Филозофија у савременом смислу такође укључује и истраживања основних принципа различитих интелектуалних дисциплина, а такви правци добијају име према називу дисциплине чијим се проучавањем баве, као што су филозофија математике или филозофија науке.</s>
<s>Филозофско држање (од Сократa и Платона, па до класичне немачке филозофије) подразумева тежњу ка откривању натчулних или апсолутних принципа егзистенције, па стога можемо рећи да је филозофија традиционално повезана са питањима и проблемима откровења или просветљења у различитим учењима хришћанских теолога и теозофа.</s><s>Међутим, оно што савремену филозофију разликује од античке или средњовековне јесте њено јасно разликовање од науке и религије.</s><s>Овај преокрет донела је научна револуција XVII века, током које су истакнути појединци, заинтересовани за изучавање природе и њених закона, себе називали „природним филозофима“.</s><s>Развој универзитета, професионализација науке и осамостаљивање појединих научних дисциплина довели су до тога да се филозофија у академском смислу ограничи на нешто ужи круг проблема и питања којима се може бавити.</s>
<s>Ипак, још увек је релативно распрострањено схватање према коме се филозофија бави питањима која су ван домашаја природних наука и религије.</s><s>Традиционално одређење филозофије као мишљење мишљења (видети Аристотелови списи: Метафизика), мишљење другог реда или мета ниво мишљења, налази се у самим коренима континенталне филозофије и још увек је прилично распрострањено.</s><s>Међутим, за разлику од религије, која се заснива на идејама вере и откровења, филозофија настоји да у што већем броју случајева пружи рационално објашњење својих ставова.</s>
<s>Такође постоји уобичајено, свакодневно или лаичко схватање филозофије, према коме се она своди на „питања о смислу живота“.</s>
<s>Основне филозофске методе су анализа, критика, интерпретација и спекулација, иако филозофска истраживања често обухватају доста шири круг различитих интересовања.</s>
<s>Периодизација развоја филозофије
Античка филозофија (од VII века п. н. е. до 529. г.)
Средњовековна филозофија (од 529 г. до XV века)
Модерна филозофија (од XV века до Хегелове смрти 1831. г.)
Савремена филозофија (од 1831. године до данас)</s>
<s>Области филозофског изучавања
Онтологија односно „метафизика“ проучава основе цјелокупне стварности, или биће свега бивствујућег.</s><s>Име онтологија се појављује први пут у XVII век-у, а име метафизика у I веку п. н. е..</s><s>Аристотел је науку о првим узроцима стварности називао првом филозофијом или теологијом.</s><s>Немачки филозоф Кристијан Волф разликовао је онтологију као општу метафизику од посебних метафизика: теологија, психологија и космологија.</s>
<s>"Биће“ је током историје филозофије тумачено као темељ постојања ничим условљен, као апсолут или супстанција.</s><s>Супстанција се различито тумачила: идеја код Платона, бивство код Аристотела, дух и материја код Декарта, апсолутни дух код Хегела, воља за моћ код Ничеа...</s>
<s>Теорија сазнања или епистемологија се бави основним принципима сазнања, односно основним претпоставкама нашег сазнајног апарата и његових функција.</s><s>Уместо овог појма користи се и појам гносеологија.</s><s>Називи потичу од грчких ријечи gnosis (знање) и episteme (сазнање).</s><s>Њеним оснивачем се сматра енглески филозоф Џон Лок из XVII века.</s><s>Теорија сазнања проучава корене настанка, услове могућности, порекло и границе људског сазнања.</s>
<s>Филозофија науке изучава и систематски анализира основне појмове научне праксе као што су теорија, закон, експеримент, верификација, вероватноћа, интерпретација), као и проблеме могућности будућег развоја и крајњег досега (овдје се преклапа са епистемологијом) научног сазнања.</s>
<s>Логика је филозофска дисциплина која проучава формалне структуре основних облика мишљења или ваљаног закључивања (дедукција, индукција).</s><s>Основни логички појмови, који потичу још из античког периода (Аристотел), јесу појам, суд и закључак.</s>
<s>Етика се бави изучавањем и одређивањем појмова доброг и исправног.</s><s>Као филозофска дисциплина проучава мотиве, циљеве и норме човјековог дјеловања и моралног просуђивања.</s><s>Сама ријеч потиче од грчке ријечи ethos - обичај.</s><s>Предмет етике је морал.</s>
<s>Естетика се бави посебним обликом људског стваралаштва - уметношћу.</s><s>Термин естетика је први пут употребио Баумгартен у XVIII веку.</s><s>Она испитује лијепо и вриједно у умјетности, суштину умјетничког стварања и доживљаја умјетничког дјела.</s>
<s>Филозофија политике је грана филозофије која се бави појмовима и аргументима политичког мишљења.</s><s>Њен главни проблем је разјашњење природе политичке моћи и њеног ограничења путем друштвених установа, као и оправдавање постојања државе.</s>
<s>Аксиологија (грчки: axios — вриједан, достојан дивљења) је грана филозофије која се бави вриједностима: моралним, научним, умјетничким, политичким, економским религијским и др.</s>
<s>Филозофска антропологија (грчки: anthropos - човјек) се бави суштином тј. природом људског бића.</s>
<s>Види још</s>
<s>историја филозофије</s>
<s>Напомене</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Classics of Philosophy (Vols.</s><s>1, 2, & 3) by Louis P. Pojman
The English Philosophers from Bacon to Mill by Edwin Arthur
European Philosophers from Descartes to Nietzsche by Monroe Beardsley
Cottingham, John.</s><s>Western Philosophy: An Anthology.</s><s>2nd ed.</s><s>Malden, MA: Blackwell Pub., 2008.</s><s>Print.</s><s>Blackwell Philosophy Anthologies.</s><s>A Source Book in Indian Philosophy by Sarvepalli Radhakrishnan, Charles A. Moore
Medieval Islamic Philosophical Writings edited by Muhammad Ali Khalidi
The Phenomenology Reader by Dermot Moran, Timothy Mooney
Existentialism: Basic Writings (Second Edition) by Charles Guignon, Derk Pereboom
Contemporary Analytic Philosophy: Core Readings by James Baillie
The Cambridge Dictionary of Philosophy by Robert Audi
The Routledge Encyclopedia of Philosophy (10 vols.) edited by Edward Craig, Luciano Floridi (available online by subscription); or
The Concise Routledge Encyclopedia of Philosophy edited by Edward Craig (an abridgement)
; in 1996, a ninth supplemental volume appeared that updated the classic 1967 encyclopedia.</s><s>International Directory of Philosophy and Philosophers.</s><s>Charlottesville, Philosophy Documentation Center.</s><s>Directory of American Philosophers.</s><s>Charlottesville, Philosophy Documentation Center.</s><s>Routledge History of Philosophy (10 vols.) edited by John Marenbon
History of Philosophy (9 vols.) by Frederick Copleston
A History of Western Philosophy (5 vols.) by W. T. Jones
History of Italian Philosophy (2 vols.) by Eugenio Garin.</s><s>Translated from Italian and Edited by Giorgio Pinton.</s><s>Introduction by Leon Pompa.</s><s>Encyclopaedia of Indian Philosophies (8 vols.), edited by Karl H. Potter et al. (first 6 volumes out of print)
Indian Philosophy (2 vols.) by Sarvepalli Radhakrishnan
A History of Indian Philosophy (5 vols.) by Surendranath Dasgupta
History of Chinese Philosophy (2 vols.) by Fung Yu-lan, Derk Bodde
Instructions for Practical Living and Other Neo-Confucian Writings by Wang Yang-ming by Chan, Wing-tsit
Encyclopedia of Chinese Philosophy edited by Antonio S. Cua
Encyclopedia of Eastern Philosophy and Religion by Ingrid Fischer-Schreiber, Franz-Karl Ehrhard, Kurt Friedrichs
Companion Encyclopedia of Asian Philosophy by Brian Carr, Indira Mahalingam
A Concise Dictionary of Indian Philosophy: Sanskrit Terms Defined in English by John A. Grimes
History of Islamic Philosophy edited by Seyyed Hossein Nasr, Oliver Leaman
History of Jewish Philosophy edited by Daniel H. Frank, Oliver Leaman
A History of Russian Philosophy: From the Tenth to the Twentieth Centuries by Valerii Aleksandrovich Kuvakin
Mauter, T., Ed.</s><s>The Penguin Dictionary of Philosophy.</s><s>London, Penguin Books.</s><s>Runes, D., Ed. (1942).</s><s>The Dictionary of Philosophy.</s><s>New York, The Philosophical Library, Inc.</s><s>Angeles, P.A., Ed. (1992).</s><s>The Harper Collins Dictionary of Philosophy.</s><s>New York, Harper Perennial.</s><s>Hoffman, Eric, Ed. (1997) Guidebook for Publishing Philosophy.</s><s>Charlottesville, Philosophy Documentation Center.</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Филозофија и..., РТС Образовно - научни програм - Званични канал
Stanford Encyclopedia of Philosophy
The Internet Encyclopedia of Philosophy
Indiana Philosophy Ontology Project
PhilPapers – a comprehensive directory of online philosophical articles and books by academic philosophers
Philosophy Timeline
Map of Western Philosophers
Philosophy Magazines and Journals
Philosophy (review)
Philosophy Documentation Center
Popular Philosophy</s>
<s>Грчки изрази
Хуманистика</s>
|
76 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Географија | <s>Географија или земљопис је комплексна наука која проучава природне и друштвене појаве и процесе у геопростору, те везе и односе између њих.</s><s>Назив географија је грчког порекла и долази од -{gea}--Земља и -{grafein}--писати, описивати.</s><s>Прва особа која је користила реч „γεωγραφία” био је Ератостен (276—194. п. н. е.).</s><s>Уз филозофију и историју, географија припада међу најстарије науке људске цивилизације.</s><s>Она се за објашњавање географског простора користи методама природних и друштвених наука.</s><s>С обзиром на разнозначност геопростора, географија је као наука врло комплексна.</s><s>То је једина дуална наука, која повезује природне и друштвене науке.</s><s>Назива се и светском дисциплином.</s>
<s>Географија је, дакле, синтетичка наука, која спаја многа достигнућа бројних наука ради објашњавања географског простора.</s><s>Она припада у групи природних наука, јер јој је основно полазиште у природним обележјима геопростора.</s><s>Географија као наука о географском простору (Земљиној површини) објашњава раширеност, утицаје и међузависност свих најважнијих природних и друштвених чиниоца, који суделују у обликовању геопростора као целине или његових просторних делова (регија).</s><s>Задатак географије као науке је да у сваком тренутку пружи комплексну и свеобухватну информацију о стању географских појава и процеса, те о узрочно-последичним везама и односима као и законима и закономерностима што произилазе из њих.</s><s>Једноставније речено, географско знање нам је потребно да бисмо разумели савремену ситуацију на планети, те да бисмо на основу тога усмерили развој у будућности, што се остварује кроз просторно планирање у складу са принципима одрживог развоја.</s>
<s>Етимологија и терминологија
Термин географија потиче из класичне старине, а упућује на првотно значење географије.</s><s>Етимолошки елементи (морфеми) према којима је настала реч географија јесу префиксни морфем гео- који долази од грч. γεο- земљо-, који се односи на земљу; γῆ Земља, те суфиксални морфем -графија који долази од грч. -γραφια -пис(ање), а сродан је морфемима -граф, -графика, -графички, -графизам, грч. -γραφος -писац, који пише; γράφω пишем, γραφικός писмени.</s><s>Географија тада није била наука с одређеним објектом и циљем проучавања, већ нека врста опште енциклопедије о Земљи.</s><s>Реч географија први је сковао Ератостен око 200. п. н. е. како би означио описно учење о Земљи.</s><s>На темељу првобитног значења географије у западним и јужним словенским језицима током 19. века настаје и реч земљопис (чеш. -{zeměpis}-, ск. -{zemepis}-, сл. -{zemljepís}-) која је заживела као име географског основношколског предмета у Југославији 1950-их.</s>
<s>Кратак приказ развоја географске науке
Географија је без сумње једна од најстаријих наука.</s><s>Још у праисторији људи су покушавали рационално објаснити појаве и процесе у простору и спознати њихов хронолошки распоред.</s><s>Иако је наука као вид људске активности била присутна у већини старих цивилизација, највише писаних трагова о природи као целини налазимо код античких филозофа.</s><s>За географију важне научне резултате из тог времена дали су Аристотел-о мозаичности Земљине површине и топлотним појасевима и Ератостен-о заобљености Земље и њеном обиму те закономјерном појављивању природних стихија.</s><s>Ератостен је у 3. веку п. н. е. први употребио назив географија.</s>
<s>У средњем веку долази до стагнације науке па тиме и географије.</s><s>Тадашња наука се развијала једино у склопу исламског цивилизацијског круга.</s><s>Истакнути географи тог доба су ел Бируни и ел Идриси.</s>
<s>Значајнији развој географије на западу потакла су велика географска открића.</s><s>Захваљујући морепловцима као што су: Кристифор Колумбо, Васко де Гама, Магелан и др. Брзи развој астрономије и небеске механике у 16. и 17. веку представљао је основу за теоријско осмишљавање кретања небеских тела и последица њиховог кретања по Земљу.</s>
<s>Почетак развоја научне географије приписује се холандском географу Бернарду Варенијусу, који је написао значајно дело под насловом Општа географија.</s><s>Упркос значајним техничким открићима која су утицала на развој географије у 17. и 18. веку, она остаје углавном дескриптивна наука све до појаве великог географског истраживача њемачког порекла Александра Хумболта који почетком 19. века удара темељ савременој географији.</s><s>Уз њега је веома значајан и Карл Ритер који је био под јаким утицајем филозофије Имануела Канта.</s><s>Значајан допринос из тог доба дали су В. М.</s><s>Девис у САД-теорија развитка рељефа као географски циклус и Владимир Докучајев у Русији-географска зоналност тла и његова класификација по генетској основи.</s>
<s>Током 19. века оснивају се катедре за географију на универзитетима широм Европе а њена тадашња карактеристика је вештачка одвојеност на природну и друштвену.</s><s>Крајем истог века појављује се под утицајем учења Фридриха Рацела географски детерминизам као један погрешан правац унутар географије.</s><s>Као реакција на та застрањивања јављају се почетком 20. века нове генерације географа које истичу јединство географске науке.</s><s>Појављују се посибилизам у географији, чији је заступник Пол Видал де ла Бланш и хорологиза коју је увео Алфред Хетнер што је утицало на настанак и развој регионалне географије.</s><s>Познати географски теоретичар из тог доба је и А. А. Григоријев са својом разрадом учења о географском омотачу.</s>
<s>Данас постоји велика потреба за синтетичким географским радовима посебно у вези са материјалном производњом и актуелним проблемима квалитета и преображаја природне средине, као и разумног кориштења природних ресурса.</s>
<s>Подела географије
Основна подела географије је на: општу и регионалну географију.</s>
<s>Општа географија је у ствари укупност компонентних аналитичких проучавања геопростора.</s><s>Она се дијели на:
физичку географију (природну), која проучава географски омотач и његове структурне елементе (литосфера, атмосфера, хидросфера, педосфера, биосфера) и на
друштвену географију (антропогеографију), која проучава производно-територијалне комплексе и њихове елементе (становништво, насеље, привреда).</s>
<s>Компонентне науке у склопу физичке географије су: геоморфологија, климатологија, хидрологија, педологија, биогеографија и палеогеографија.</s>
<s>Компонентне науке у склопу друштвене географије су: демографија, географија становништва, географија насеља, економска географија, политичка географија и историјска географија.</s><s>Такође свака од ових компонентних наука има своје дисциплине и поддисциплине.</s>
<s>Картографија и математичка географија су се развијале у склопу географије а данас представљају самосталне науке при чему је географима неопходно познавање њихових метода и резултата.</s><s>У новије време општој географији се додаје и геоекологија.</s>
<s>Регионална географија би се могла дефинисати као примена општегеографских знања у проучавању конкретне територије, издвојене на основу неког од критерија географске регионализације.</s><s>Она је дакле синтетичка научна дисциплина.</s><s>Регионална географија даље се дели на:
општу регионалну географију и
посебну регионалну географију.</s>
<s>Гране географије</s>
<s>Општа географија
Као синтетичка наука, географија укључује и аналитичке студије одређених појава и објеката Земљине површине.</s><s>Укупност свих грана аналитичких студија формира општу географију.</s><s>Према томе, односе ли се аналитичка проучавања на објекте и појаве природне средине или људске делатности, општа се географија дели на физичку географију и антропогеографију.</s>
<s>Физичка географија
Главни чланак: Физичка географија
Физичка географија (или физиогеографија) дели се на геоморфологију, хидрографију, климатологију и биогеографију.</s><s>Раније се у физичку географију убрајала и математичка, односно астрономска географија с геодезијом и картографијом, али будући да су се развиле у самосталне науке, оне се не могу укључити у систем опште географије иако је у географском раду практично познавање њихових принципа неопходно потребно.</s><s>Географија проучава рељеф Земљине површине, а хидрографија воде.</s><s>Због разлике између морских, језерских и текућих вода, хидрографија се дели на океанографију (океани и мора), лимнологију (језера) и потамологију (реке).</s><s>Климатологија проучава климу с географског становишта, тј. особине и значење климе за остале објекте и појаве Земљине површине.</s><s>Напокон, биогеографија проучава значење органског света на Земљиној површини, његову распрострањеност и услове распрострањености.</s><s>Према томе, је ли тежиште на проучавању флоре или фауне, биљна географија или фитогеографија разликује се од животињске географије или зоогеографије.</s><s>Стога су најважније гране физичке географије следеће:</s>
<s>{| style="border:1px solid #ddd; text-align: center; margin: auto;„ cellspacing=”15"
| || || ||
|-
| биогеографија || екогеографија иуправљање ресурсима животне средине|| геодезија || геоморфологија
|-
| || || ||
|-
| глациологија || хидрологија и хидрографија || климатологија ипалеоклиматологија|| пејзажна екологија
|-
| || || ||
|-
| квартарна наука || обалска географија || океанографија || педологија
|-
|
|-
| палеогеографија
|}</s>
<s>Антропогеографија
Главни чланак: Антропогеографија
Главни је географски фактор на Земљиној површини људско друштво, а међусобне односе људског друштва и природне средине на Земљи проучава антропогеографија или хуманистичка географија.</s><s>Будући да су активности људског друштва и природне средине на Земљиној површини врло сложене, највећи број специјалних грана и огранака географије постоји управо у антропогеографији.</s><s>Осим проучавања становништва као целине (демогеографија), истиче се географија насеља, која се њима бави као географском појавом (посебно развијен правац који проучава градове — полеогеографија).</s><s>Сложене проблеме привредне делатности друштва проучава економска географија (има много огранака и смерова, нпр. аграрна, индустријска, саобраћајна географија и др.).</s><s>Географске услове историјског развоја проучава историјска географија, а географске претпоставке и проблеме политичких творевина (држава) политичка географија.</s><s>Медицинска географија проучава географску раширеност појединих болести, хигијенске услове живота у појединим географским подручјима и тиме омогућује доношење планских мера за побољшање здравствених прилика у свету.</s><s>Посебно подручје антропогеографије чине стратешка и војна географија.</s><s>Најважније гране антропогеографије јесу следеће:</s>
<s>{| style="border:1px solid #ddd; text-align: center; margin: auto;„ cellspacing=”15"
| || || ||
|-
| економска географија || историјска & врем. геог. || културна географија || медицинска географија
|-
| || || ||
|-
| полит. геог. & геополитика || демогеографија или демографија || саобраћајна географија || развојна географија
|-
| || || ||
|-
| религијска географија || друштвена географија || туристичка географија || урбана географија
|}</s>
<s>U različite pristupe području antropogeografije koji su nastali relativno nedavno mogu se ubrojiti:
Бихевиорална географија
Феминистичка географија
Културна теорија
Геозофија</s>
<s>Еколошка географија
Главни чланак: Еколошка географија
Еколошка географија је грана географије која описује просторне аспекте интеракција између људи и природног света.</s><s>Она захтева традиционалне аспекте физичке и антропогеографије, као и начине по којима људска друштва концептуализирају околину.</s>
<s>Еколошка географија се појавила као мост између физичке и антропогеографије због растуће специјализације наведена два поља.</s><s>Штавише, како се људски однос према околини мењао као последица глобализације и технолошких промена, увидела се потреба за новим приступом ради разумевања промена и динамичких односа.</s><s>Примери истраживачких поља у еколошкој географији јесу управљање у кризним ситуацијама, управљање ресурсима животне средине, одрживост и политичка екологија.</s>
<s>Геоматика
Главни чланак: геоматика</s>
<s>Геоматика је грана географије која је настала након квантитативне револуције у географији средином 1950-их.</s><s>У геоматици се користе традиционалне просторне технике кориштене у картографији и топографији као и њихова примена на рачунаре.</s><s>Геоматика је постала пространо поље с многим дисциплинама које користе технике попут ГИС-а и даљинских истраживања.</s><s>Геоматика је такође довела до ревитализације појединих географских одсека посебно у Северној Америци, где је овај предмет био у силазној путањи током 1950-их.</s>
<s>Геоматика обухвата велика подручја која укључују просторну анализу попут картографије, географских информационих система (ГИС), даљинских истраживања и глобалних позиционих система (ГПС).</s>
<s>Регионална географија
Главни чланак: Регионална географија
Све наведене специјалности, гране и огранци опште географије, односно физичке и антропогеографије, имају аналитичко значење, те се с обзиром на објект, циљ и задатке географске науке користе као помоћне дисциплине.</s><s>Комплексно проучавање просторне стварности на Земљиној површини, тј. основни и битни део географског рада, ослања се деломично на опште резултате тих аналитичких студија, уколико их има.</s><s>Будући да просторна стварност Земљине површине, тј. особине природне средине, и друштвено-економска и културна надградња, нису једнолике, већ састављене од просторно разноликих и временски променљивих индивидуалних целина или географских подручја, употребљава се за комплексно битно географско проучавање и назив регионална географија.</s><s>Главни поступак у регионалној географији је регионализација која покрива одговарајуће технике просторног разграничења међу регијама.</s>
<s>Сродна подручја
Урбанистичко планирање, регионално планирање и просторно планирање: ове дисциплине користе географску науку ради асистирања у одређивању начина развоја земље, да би се достигли одређени критеријуми попут сигурности, лепоте, економских могућности, очувања изграђене и природне баштине и тако даље.</s><s>Планирање градова и руралних подручја може се сматрати примењеном географијом.</s><s>Регионална наука: током 1950-их појавио се покрет регионалне науке под водством Волтера Ајсарда, а главни циљ тог покрета било је осигуравање веће квалитативне и аналитичке базе у географским питањима насупрот дескриптивним настојањима традиционалних географских програма.</s><s>Регионална наука обухвата корпус знања у којем просторна димензија има фундаменталну улогу попут регионалне економије, управљања ресурсима, теорије локације, урбанистичког и регионалног планирања, саобраћаја и комуникација, антропогеографије, популацијске дистрибуције, крајобразне екологије и квалитета животне средине.</s><s>Интерпланетарне науке: док је дисциплина географије обично заокупљена Земљом, овај се термин неслужбено користи за описивање истраживања других светова попут планета у Сунчевом систему или чак изван њега.</s><s>Истраживање система већих од саме Земље обично чини део астрономије или козмологије.</s><s>Истраживање других планета обично се назива планетологијом (планетарном науком).</s><s>Предлагали су се и алтернативни термини попут ареологије (проучавање Марса), али њихова употреба није заживела.</s>
<s>Методе у географији
У објашњавању географских појава и процеса, њихових узајамних веза и односа те њихових закона и закономерности, географија се служи географском, картографском, аналитичком, синтетичком и дескриптивном методом истраживања с тим што се данас све више користе математичко-статистичке методе и методе експеримента.</s><s>Такође треба споменути и све већу примену информатике географији што је резултовало појавом географских информационих система (ГИС) који су увелико олакшали рад са великим бројем података у географији.</s>
<s>Будући да су просторни међуодноси кључни у овој синоптичкој науци, карте су њено кључно оруђе.</s><s>Класична картографија се модернијим приступом придружила географској анализи, географским информационим системима (ГИС) темељеним на употреби рачунара.</s>
<s>У својем раду географи користе четири међуодносна приступа:
систематски — групира географско знање у категорије које се могу глобално истраживати.
регионални — проучава систематске везе међу категоријама за поједине регије или места на планету.
дескриптивни — једноставно наводи локације обележја и популација.
аналитички — испитује зашто се проналазе обиљежја и популације у одређеном географском простору.</s>
<s>Картографија
Главни чланак: Картографија
Картографија се бави приказивањем Земљине површине помоћу апстрактних симбола.</s><s>Иако друге географске субдисциплине користе карте у приказивању властитих анализа, само стварање карата је довољно апстрактно да се посматра засебно.</s><s>Картографија је из скупа нацртних техника нарасла у стварну науку.</s>
<s>Картографи морају учити когнитивну психологију и ергономику како би разумели који симболи најбоље представљају информације о Земљи, те бихевиоралну психологију како би подстакли читаоце својих карата да реагују на информацију.</s><s>Они морају такође да познају геодезију и прилично напредну математику како би разумели како облик Земље утиче на искривљеност симбола на карти пројектованих на равну плочу ради прегледности.</s><s>Може се рећи, без много полемике, да је картографија неоспорно семе из којега расте велики део поља географије.</s><s>Већина ће географа навести очараност картама у детињству као рани знак да су завршили у том подручју.</s>
<s>Географски информацијски системи
Главни чланак: Географски информацијски систем</s>
<s>Географски информациони систем бави се чувањем информација о Земљи ради аутоматске обраде рачунаром на поуздан начин прикладан сврси информације.</s><s>Осим свих осталих субдисциплина географије, ГИС стручњаци морају да разумеју рачунарство и системе базе података.</s><s>ГИС је толико револуционирао подручје картографије да се свака израда карата ради уз помоћ неког облика ГИС софтвера.</s><s>ГИС се такође односи на науку употребе ГИС софтвера и ГИС техника ради приказивања, анализирања и предвиђања просторних односа.</s><s>У том смислу ГИС означава географску информацијску науку.</s>
<s>Даљинска истраживања
Главни чланак: даљинска истраживања</s>
<s>Даљинска истраживања могу се дефинисати као умеће и наука прикупљања информација о обележјима Земље на начин да се мерења изводе на даљину.</s><s>Подаци прикупљени даљинским истраживањима долазе у разним облицима попут сателитских и ваздушних снимака, те података прикупљених приручним инструментима.</s><s>Географи све више користе податке из даљинских истраживања како би прикупили информације о Земљиној површини, океанима и атмосфери, јер: а) пружају објективну информацију у разноликим просторним мерилима (од локалног до глобалног), б) осигуравају синоптички поглед на интересно подручје, ц) омогућују приступ удаљеним и/или неприступачним местима, д) осигуравају спектралну информацију изван видљивог дела електромагнетског спектра и е) олакшавају истраживања о промени обележја/подручја у времену.</s><s>Подаци из даљинских истраживања могу се анализирати независно или у конјункцији с осталим слојевима дигиталних података (нпр. у географском информацијском систему).</s>
<s>Географске квантитативне методе
Главни чланак: Геостатистика
Геостатистика се бави анализом квантитативних података, посебно применом статистичке методологије у истраживању географских феномена.</s><s>Геостатистика се опширно користи у разним пољима која укључују: хидрологију, геологију, истраживање нафте, временску анализу, урбанистичко планирање, логистику и епидемиологију.</s><s>Математичка основа за геостатистику произлази из групне анализе, линеарне дискриминантне анализе и непараметријских статистичких тестова, те бројних других подручја.</s><s>Примене геостатистике почивају увелико на географским информацијским системима посебно у интерполацији (процени) немерених тачака.</s><s>Географи тренутно значајно доприносе методу квантитативних техника.</s>
<s>Географске квалитативне методе
Главни чланак: етнографија
Географске квалитативне методе или технике етнографског истраживања користе антропогеографи.</s><s>У културној географији постоји традиција примене техника квалитативног истраживања које се такође користе у антропологији и социологији.</s><s>Опсервације учесника и продубљени интервјуи помажу антропогеографима у прикупљању квалитативних података.</s>
<s>Историја географије
Главни чланак: Историја географије</s>
<s>Најстарије познате карте света потичу из 9. века п. н. е., а припадале су Вавилонцима.</s><s>Тежња за спознајом просторног распореда свих појава на Земљиној површини сеже у најдаљу познату историју, али је она остварена тек у античкој Грчкој.</s><s>Хипократ, Аристотел, Хипарх, особито Ератостен (један од првих који је мерио пречник Земље), настојали су да објасне опште феномене Земље као целине.</s><s>Касније се Агрипа, Страбон и Плиније Старији, према практичним потребама (експанзија Римског царства), оријентишу на описе земаља.</s><s>Док је прва, старија географска оријентација готово искључиво природонаучна и спекулативна, друга је практичарска и описна, с посебним нагласком на човеку и његову деловању на Земљи.</s><s>Од 3. века, кинеске методе географских истраживања и њихова географска литература много су сложенији него у Европи тога времена, што је случај све до 13. века.</s>
<s>У средњем веку оријентална, арапска географија наставља углавном природонаучну античку традицију.</s><s>Проширење општих сазнања надопуњено је тада и значајнијим описима, практичарским радовима (Масуди, Ал Идриси, Ибн Баттута, Ибн Кхалдун).</s><s>Европска средњовековна географија (космографија) заостаје за античком и арапском географијом.</s><s>Након путовања Марка Пола те поновним оживљавањем интереса за дела античких писаца (посебно након великих географских открића) почиње живљи рад који има само описно значење, с великим баластом сувишних појединости и необичних, често фантастичних прича и описа.</s>
<s>У 17. и 18. веку, због напретка техничких наука (1617. прва триангулација, 1682.</s><s>Касинијева нова карта света), постаје хоризонт географских сазнања шири (Бернхард Варен), али се сав географски рад још ограничава на описно-статистички преглед појединих држава.</s><s>Тек радови немачких географа Александара фон Хумболта (1769—1859) и Карла Ритера (1779—1859) стварају потпуно нове основе за развој географије, која отада постаје научна дисциплина.</s><s>А. Хумболт и К.</s><s>Ритер сматрају се оснивачима модерне научне географије, јер су за циљ географије поставили објашњавање узрочности предмета и појава који се јављају у простору.</s><s>Према Хумболту, главно значење има упоредно проучавање природне средине, јер „човек зависи од природе и њој се прилагођава”".</s><s>К.</s><s>Ритер, напротив, полази од делатности човека и према њој одређује значење и особине појединих делова Земље.</s><s>Тим се смером развијала географија у другој половини 19. века, али је због снажног развитка природних наука превладала природонаучна оријентација, посебно у опћој географији (физичка географија).</s>
<s>Антропогеографија је с Фридрихом Рацелом (1844—1904) почела јачати хуманистички смер у географији, али се ипак није развила ни осамосталила као физичка географија, јер је тешко било тачно разграничити предмет проучавања и наћи праве методе рада.</s><s>Неки су антропогеографи сматрали њезиним објектом само појаве материјалне људске активности, а други и културне, политичке, религиозне, психичке и др. Дуализам у географији (одвајање физичке од антропогеографије) није се могао одржати, јер је настао као последица недостатка јединственог школовања.</s><s>Готово су све новоосноване катедре из географије на универзитетима попуњавали у другој половини 19. век стручњаци из других сродних наука.</s><s>Тек под крај 19. и на почетку 20. века нове генерације географских стручњака истичу јединство географске науке.</s><s>У Француској Видал де Ла Блаш удара темеље модерној регионалној географији, која је дала низ добрих синтетичко-географских студија.</s><s>У Немачкој је обележен нов смер појавом А. Хетнера.</s><s>Велика потреба за синтетичким географским радовима, посебно током Првога светског рата, подстакла је развој, модерне, јединствене географије код Енглеза, Американаца, Руса и других народа, а то је појачано после Другог светског рата.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Hanno Beck: Geographie.</s><s>Europäische Entwicklung in Texten und Erläuterungen.</s><s>Alber, Freiburg. (Orbis academicus.</s><s>Problemgeschichten der Wissenschaft in Dokumenten und Darstellungen.</s><s>Band 2/16).</s><s>Daniela Dueck: Geographie in der antiken Welt.</s><s>Zabern, Darmstadt.
-{Ulrich Eisel: Die Entwicklung der Anthropogeographie von einer 'Raumwissenschaft' zur Gesellschaftswissenschaft.</s><s>Kassel, Gesamthochschulbibliothek.</s><s>1980.}-
-{Gerhard Hard: Die Geographie.</s><s>Eine wissenschaftstheoretische Einführung. de Gruyter, Berlin 1973.}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Кратка историја картографије: Како су наши преци мапирали свет (ТВ Историја - Званични јутјуб канал)
Srpsko geografsko društvo
Geografija.hr — edukativni internet projekt Hrvatskog geografskog društva
Geografski odsjek PMF-a Sveučilišta u Zagrebu
Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu
Hrvatsko geografsko društvo
Internacionalna geografska unija
-{National Geographic Online}-
-{Geographie auf SwissEduc Unterrichtsmaterialien}-
-{Geographisches Informationssystem inkl.</s><s>Literatur-, Adress- und Linksuche sowie Web-Mapping-Anwendung}-
-{Geographisches Portal — mygeo.info mit Online Wörterbuch Deutsch Englisch}-
-{Linksammlung sowie News und Buchtipps — geomagazin.net}-
-{GEO-LEO — Virtuelle Fachbibliothek Geowissenschaften, Geographie, Bergbau, Thematische Karten}-</s>
<s>Друштвене науке</s>
|
78 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Историја | <s>Историја (од грчке ријечи -{ἱστορία [istoría]}- — хисторија — „истраживање, знање које се стиче истраживањем“) или повијест () јесте наука o људима у времену.</s><s>То је општи израз који се односи на прошле догађаје, као и на памћење, откривање, скупљање, организовање, представљање и тумачење информација о одређеним догађајима.</s><s>Научници који се баве историјом се зову историчари.</s><s>Догађаји који су се догодили прије писане историје сматрају се преисторијом.</s>
<s>Међутим, повест и историја нису баш идентични синоними, иако се тако чини.</s><s>Повест је нешто што се заиста догодило и што је сто одсто потврђено, а историја је наша интерпретација повести.</s><s>Повест је да се десио Косовски бој на Газиместану 1389. године, а предмет историје су одговори на питања: ко је учествовао, ко је победио, ко је издајник итд.</s>
<s>Српски историчар Чедомир Антић тврди да историја није наука, већ научна дисциплина.</s>
<s>Историја се може односити и на академску дисциплину — историографију — која користи причу како би испитала и анализирала низ прошлих догађаја и објективно утврдила обрасце узрока и посљедица које их одређују.</s><s>Историчари понекад расправљају о природи историје и о њеној употреби разматрањем дисциплине студија тј. њене сврхе, као начин пружања „перспективе“ о проблемима садашњости.</s>
<s>Приче које су заједничке за одређену културу, а немају основа у спољашњим изворима (као што су приче о Марку Краљевићу или о Косовској бици) обично се сврставају као културна баштина, јер се над њима не може спровести „непристрасна истрага“ како захтјева историја као наука.</s><s>Херодот, грчки историчар из 5. вијека прије н. е. који се сматра „оцем историје“, је заједно са својим савремеником Тукидидом, дао основе за стварање савремене људске историје.</s><s>Њихов рад наставља да се чита и данас и ствара подјелу између Херодотовог вида историје који се фокусира на културу и Тукидидовог који се фокусира на војну историју.</s>
<s>Савремена историја је широг опсега, и обухвата проучавање појединих области и одређених тематских елемената историјског истраживања.</s><s>Историја је често дио основног и средњег образовања, а академске студије историје су главна дисциплина универзитетских студија.</s>
<s>Етимологија</s>
<s>Појам „историја“ потиче од грчке речи ἱστορία што значи испитивање, испитивањем остварено знање, објашњење, описивање, приповедање…</s><s>Ова реч је за старе Грке подразумевала знање стечено испитивањем и слушањем.</s><s>Грчку реч “istoria“ први пут срећемо код Херодота из Халикарнаса, „оца историје“.</s><s>Он је ову реч у својим делима употребио пет пута.</s><s>Посредством латинског, ова реч је касније дошла у све савремене европске језике.</s><s>У латинском језику је реч историја имала исто значење као и у грчком.</s><s>Реч историја је кроз векове мењала своју садржину.</s><s>У неким европским језицима се упоредо за историју користе речи које су изведене од других корена.</s><s>У немачком језику се, нпр, користи реч geschichte (од gesta — догађај), у словеначком zgodovina, у чешком -{dejiny}-, а у пољском dzieje.</s><s>У Хрватској се до 19. века употребљавала реч догодовштина или догађајница.</s><s>У овим језицима се под тим појмовима подразумевају сами догађаји.</s><s>У наше време, оба појма употребљавају се двојако и означавају историјски процес, развој људског друштва или науку која се бави изучавањем тог процеса.</s>
<s>Предмет проучавања</s>
<s>Предмет проучавања историје чине догађаји из прошлости који се односе на човека као на друштвено биће.</s><s>Многи догађаји из прошлости нису предмет проучавања историје (историја Сунчевог система, историја Земљине коре итд).</s><s>Међутим, то не значи да историјску науку не интересују и природни процеси.</s><s>Историја проучава и оне природне појаве које су се непосредно одразиле на животе људи (епидемије, потреси, поплаве итд).</s><s>Предмет проучавања историје јесте човек као друштвено биће.</s><s>Његова физиолошка и биолошка страна предмет су проучавања других наука.</s>
<s>Историја није наука о човеку и људима уопште, већ о људима као друштвеним бићима у времену и простору.</s><s>Простор и време битне су категорије у историјској науци.</s>
<s>Историчари пишу у контексту свог времена, и уз дужно поштовање тренутно доминантних идеја о томе како да тумаче прошлост, а понекад пишу с циљем подучавања њиховог сопственог друштва.</s><s>По речима Бенедета Крочеа, „Сва историја је савремена историја“.</s><s>Историју омогућава формирање 'истинског дискурса прошлости' путем продукције наратива и анализе догађаја из прошлости везаних за људску расу.</s><s>Модерне дисциплине историје су посвећене институционој продукцији тог гледишта.</s>
<s>Сви догађаји који су запамћени или сачувани у некој аутентичној форми сачињавају историјске записе.</s><s>Задатак историјског истраживања је да идентификује изворе који су најкориснији за произвођење прецизног описа прошлости.</s>
<s>Изучавање историје се понекад класификује као део хуманистичких наука док се у другим околностима сматра делом друштвених наука.</s><s>Оно се исто тако може сматрати мостом између те две опште области, којим се обухватају методологије обе области.</s><s>Индивидуални историчари строго подржавају једну или другу класификацију.</s><s>У 20. веку француски историчар Фернан Бродел је револуционисао проучавање историје, користећи спољашње дисциплине као што су економија, антропологија, и географија у изучавању опште историје.</s>
<s>Традиционално, историчари су располагали забележеним догађајима из прошлости, било у писаном облику или у виду оралне традиције, и покушавали су да нађу одговоре на историјска питања путем изучавања тих извора.</s><s>Од почетка, историчари су исто тако користили изворе попут монумената, натписа, и слика.</s><s>Генерално, извори историјског знања се могу поделити у три категорије: записани, речени, физички очувани, и историчари обично користе све три категорије.</s><s>Писање је маркер који раздваја историју од онога што долази раније.</s>
<s>Археологија је дисциплина која је посебно корисна у раду са затрпаним местима или објектима, који након ископавања доприносе изучавању историје.</s><s>Међутим археологија ретко стоји сама.</s><s>Она користи описне изворе као допуну својих открића.</s><s>Археологија се састоји од опсега методологија и приступа који су независни од историје; другим речима, археологија не попуњава празнине у текстуалним изворима.</s><s>Уместо тога историјска археологија је специфична грана археологије, која често производи контрастне закључке у односу на писане изворе.</s><s>На пример, Марк Леон који се бави ископавањем и тумачењем историјског Анаполиса у Мариланду, САД; је настојао да разуме противречност између текстуалних докумената и материјалне евиденције, демонстрирајући поседовање робова и неједнакост богатства изучавањем свеукупног историјског окружења, упркос идеологије „слободе“ садржане у писаним документима свог времена.</s>
<s>Постоји мноштво начина на које се може организовати историја, укључујући хронолошки, културолошки, територијални и тематски.</s><s>Те поделе нису међусобно искључиве, и знатна преклапања су често присутна, као на пример у „Међународном женском покрету у добу прелаза, 1830—1975“.</s><s>Историчар се може истовремено бавити веома специфичним и веома општим, мада је модерни тренд ка специјализацији.</s><s>Област звана Универзална историја се одупире специјализацији, и трага за универзалним обрасцима или трендовима.</s><s>Историја је често била студирана са неким практичним или теоретским циљем, мада се исто тако може изучавати из пуке интелектуалне радозналости.</s>
<s>Метод</s>
<s>Општа метода историјске науке се дуго, све до почетка 20. века, изграђивала на темељима политичке историје и практично је била специјална методологија политичке историје.</s><s>Први део методологије односи се на проналажење и познавање историјских извора.</s><s>Изворна грађа је основа за историјску реконструкцију.</s><s>Овај део историјске методологије назива се хеуристика.</s><s>Број историјских извора за одређени догађај обично ће зависити од тога у ком периоду се догађај одвијао.</s><s>За период до 12. века извори су ретки.</s><s>Од 15. века извори су све бројнији.</s><s>У 19. и 20. веку број историјских извора у свету је непрегледан.</s><s>Од 16. века се појављују едиције историјских извора.</s><s>Извори су умножени штампом и тиме постају доступни широком кругу стваралаца.</s>
<s>Сакупљени извори, сами по себи, нису увек довољни за темељ научног рада.</s><s>Потребно је извршити критичку анализу извора што је други део историјске методологије.</s><s>Критика извора може бити спољашња (или критика текста) која утврђује у каквом је стању текст, утврђују се ближи подаци о датуму и месту настанка као и подаци о личности аутора уколико је аутор познат, и унутрашња (или критика исказа) која испитује у коликој мери се треба поклонити поверење неком извору (веродостојност).</s>
<s>Најтежи део историјске методологије је повезивање догађаја и веза — синтеза.</s><s>Синтезом се ствара јасна слика о неком историјском догађају, појави, делатности, истакнутој личности...</s><s>Последња фаза методологије је експозиција тј. излагање добијених резултата усменим или писменим путем.</s>
<s>Подела историје</s>
<s>Временска подела</s>
<s>Подела историје на временске периоде назива се периодизација.</s><s>Циљ периодизације је да се издвоје посебни временски периоди унутар којих историјски развој има специфична обележја која га чине карактеристичним у односу на претходне и касније периоде.</s><s>Покушаји да се историја подели на периоде постојали су још у антици.</s><s>Грчки и римски историчари вршили су периодизацију на различите начине.</s><s>Ипак, у старом веку је најприхваћенија била подела на четири велика царства: асирско, међанско-персијско, грчко-македонско и римско.</s>
<s>Ова подела није одговарала хришћанима јер није обухватала многе народе које су Грци и Римљани називали Варварима.</s><s>Хришћанска периодизација заснива се на библијском приказу догађаја, односно на историју „изабраног народа“, Јевреја.</s><s>Тако је настала подела историје на шест периода (aetates) чији је творац свештеник Августин: 1) од Адама до Ноја, 2) од Ноја до Аврама, 3) од Аврама до Давида, 4) од Давида до Вавилонског ропства, 5) од Вавилонског ропства до Христовог рођења, 6) од Христа до краја света.</s><s>На темељу Августинове периодизације заснива се и данашњи начин рачунања времена кога је установио монах Дионисије Мали у 7. веку.</s><s>Нову периодизацију донео је период хуманизма.</s>
<s>Временску поделу историје на три велика раздобља разрадио је немачки научник Кристофер Келер у другој половини 17. века.</s><s>Он историју дели на следеће периоде: -{istoria antqua}- — период до Константина Великог (4. век), -{istoria mediiaevi}- — период од оснивања до пада Цариграда под турску власт и istoria nova (период након 1453. године).</s><s>Касније су извршена померања датума.</s><s>За крај старог века узета је 476. година односно пад Западног римског царства, а за почетак новог века 1492. година (откриће Америке).</s><s>Било је покушаја да се за почетак новог века узме 1517. година тј. почетак Реформације.</s>
<s>Термин „савремено доба“ први пут је употребљен 1807. године када је Наполеон Бонапарта извршио реформу наставе у Колеж ле Франсу.</s><s>Француски историчари прихватили су га након Бечког конгреса 1815. године, а касније и немачки историчари.</s><s>Енглески историчари прихватили су га половином 19. века.</s><s>За почетак савременог доба узимао се почетак индустријске, односно Француске револуције.</s>
<s>Немачки историчар Карл Лапрехт извршио је поделу историје према „цикличној теорији“ на: анимизам (првобитна заједница), симболизам (до 9. века), типизам (до 13. века), конвенционализам (до 15. века), индивидуализам (до 18. века) и субјективизам (од 19. века).</s><s>Карл Маркс творац је марксистичке периодизације према начину производње на следеће периоде: првобитна заједница, робовласништво, феудализам, капитализам и комунизам.</s>
<s>Територијална подела
Историјски развој дели се и са гледишта простора.</s><s>Данас би писање светске историје због количине података био толико комплексан задатак да га ни најбољи стручњак не би могао извршити.</s><s>Још у античком свету је било покушаја да се напише историја света.</s><s>Први који је писао о историји ван граница Грчке био је Полибије који се, уз Херодота и Тукидида, сматра трећим великим историчарем Грчке.</s><s>У средњем веку покушаје приказивања светске историје срећемо у делима писаца „универзалних хроника“.</s><s>Напредак у приказивању светске историје учињен је у периоду хуманизма.</s><s>У 18. веку се јављају велике историје света.</s><s>Заокрет у том погледу учинио је немачки историчар Леополд Ранке (1795—1886) који је, поред бројних дела, написао једну историју света у којој је критиковао дотадашње начине писања светске историје.</s><s>У својој светској историји иступио је са тезом да је задатак опште историје да изрази повезаност историје разних народа у оквире великих збивања која их повезују.</s><s>Његов поглед на историју света је европоцентризам.</s><s>Под Европом је на првом месту подразумевао германске и романске државе док је словенске народе сматрао другоразредним.</s>
<s>Подела по проблематици
Подела по проблематици јавила се у 16. веку када је постало јасно да се живот људског друштва у прошлости не може посматрати без познавања свих његових аспеката.</s><s>Свака наука испитује и памти свој развој (важне датуме, открића, истакнуте појединце итд.) због чега се појавио велики број историја.</s><s>Политичка, војна и дипломатска историја су се најбрже развијале због интереса политичких елита те су, стога, познате и као историја у класичном смислу.</s><s>Међутим, у историју спадају и историје филозофије, права, уметности, књижевности, економије, религије, културе, просвете...</s><s>Тимски рад историчара и стручњака омогућава потпуније истраживање.</s><s>Обједињавање више историјских дисциплина означава се појмом „тотална историја“.</s>
<s>Историјски извори</s>
<s>Основна грађа за историјску реконструкцију је изворна грађа.</s><s>Историчар нема непосредан увид у догађаје из прошлости већ о њима сазнаје на основу историјског материјала.</s><s>Историјски материјал представља информацију о неком догађају из прошлости.</s><s>Садржан је у историјским изворима.</s><s>Историјски извори су предмети, текстови и чињенице које садрже историјски материјал.</s><s>До 19. века под изворима су се подразумевали само писани текстови.</s><s>Од тада се изворима сматрају и усмена предања, споменици, уметничка дела, оружја, оруђа, новац и сл.</s><s>Најважнија подела историјских извора је подела на остатке и традицију.</s><s>Остаци су историјски извори који су настали узгредно, као саставни део историјског догађаја о којима говоре.</s><s>За разлику од традиције, намена остатака није да сведоче о догађају у коме су настали.</s><s>У остатке спадају обичаји, обреди, институције, оружје, оруже, новац, уметничка дела, споменици, натписи, језик, повеље, исправе...</s><s>Традиција је мање поуздана за спознају прошлости.</s><s>Дели се на: усмену (митови, легенде, анегдоте, пословице...), литерарну (хронике, анали, натписи...), публицистичку (леци, новине, часописи, јавна писма...), ликовну (портрети, скулптуре, слике...).</s>
<s>Врсте историјских извора
За проучавање различитих историјских периода користе се различити историјски извори.</s><s>За проучавање модерне историје најсигурније је користити изворе који су настали коришћењем модерне технологије.</s><s>То су: акустични документи, фотографије, филмови итд).</s>
<s>Писани извори најзначајнија су и најбројнија група историјских извора.</s><s>Први писани извори за европску историју потичу из грчко-римског света.</s><s>Најстарији писани извори ових цивилизација су натписи на тврдом материјалу.</s><s>Овим натписима бави се епиграфика.</s><s>За читав период античке историје најзначајнији писани извори су акти.</s><s>У државама Средоземља у античко доба натписи су готово једини извор за познавање друштвеног живота људи.</s><s>За античку историју значајни су и археолошки налази.</s>
<s>У најстарије средњовековне изворе спадају анали који говоре о догађајима који су, према мишљењу њихових аутора, били значајни да се забележе.</s><s>Карактеристика анала је шкртост, сувопарност, ређање догађаја хронолошким редом без систематичности...</s><s>Сродне аналима су и хронике с тим што је излагање повезано, а оквир је много шири.</s><s>Значајни извори за средњовековну историографију су и биографије и хагиографије.</s><s>Најзначајнији извори за средњи век су повеље и акта чијим се проучавањем бави дипломатика.</s>
<s>У историјске изворе спадају и регистарске, земљишне, пописне и матичне књиге, картографски материјал (мапе, планови), публицистички материјал, закони и законодавни текстови, аутобиографски извори (мемоари, дневници, аутобиографије).</s>
<s>Помоћне историјске науке</s>
<s>У циљу прикупљања, сређивања, објашњавања и критичке анализе извора развио се читав низ помоћних историјских наука.</s><s>Сврха помоћних историјских наука је да служе знању о историји.</s><s>Оне помажу историјској науци да испуни свој методолошки задатак.</s><s>Нарочито су значајне за хеуристику, односно прикупљање извора, као и за критику извора.</s>
<s>У помоћне историјске науке у ужем смислу убрајају се:</s>
<s>У помоћне историјске науке спадају и самосталне науке које имају свој предмет истраживања, методологију и терминологију.</s><s>Историјска наука користи се њиховим резултатима као најопштија, свеобухватна наука.</s><s>То су:</s>
<s>Праисторија</s>
<s>Праисторија или преисторија, није предмет проучавања историчара, већ се њоме бави археологија.</s><s>Праисторија је период до појаве писма.</s><s>Датум који означава крај праисторије, дан када су писани извори постали корисни академски извори, варира од региона до региона.</s><s>У Египту је углавном прихваћено да се праисторија завршава око 3200. п. н. е. док је крај праисторије на Новој Гвинеји око 1900. п. н. е.</s>
<s>Велики историчари
Грчког историчара Херодота, који је живео у 5. веку п. н. е., називају „оцем историје“.</s><s>Он је први који је тежио прикупљању свих релевантних податка о одређеним прошлим догађајима (такође и податке о страним земљама и народима) до којих је могао доћи, из свих приступачних извора.</s><s>Упоређивао је разне изворе, критички их оцењивао и настојао дати што објективнију слику, суздржавајући се од вредносних судова („Ја не судим, само извештавам“).</s><s>Оцем модерне историје као науке сматрају Леополда Ранкеа.</s>
<s>Види још
Филозофија историје
Списак политичко-територијалних промена у свету током историје</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Увод у историју са основама помоћних историјских наука - Проф. др Миомир Дашић, Титоград 1988. година
-{The American Historical Association's Guide to Historical Literature, 3rd ed., eds.</s><s>Mary Beth Norton and Pamela Gerardi (2 vol, Oxford U.P. 1995) 2064 pages; annotated guide to 27,000 of the most important English language history books in all fields and topics}-
-{Benjamin, Jules R. A Student's Guide to History (2009)}-
-{Furay, Conal, and Michael J. Salevouris.</s><s>The Methods and Skills of History: A Practical Guide (2010)}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Историјска читанка</s>
<s>-{Best history sites .net}-
-{BBC History Site}-
-{Internet History Sourcebooks Project See also Internet History Sourcebooks Project.</s><s>Collections of public domain and copy-permitted historical texts for educational use}-
-{The History Channel Online}-
-{History Channel UK}-</s>
<s>Друштвене науке
Хуманистичке науке
Хуманистика
Грчки изрази</s>
|
79 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BA%D0%B0 | Музика | <s>Музика ( - уметност муза, лат. musica) је уметност стварања уређених односа између тонова.</s><s>Музика има три основна елемента: мелодију, ритам и хармонију.</s><s>Стварање, извођење, важност, а некад и дефиниција музике веома су зависне од културе и социјалних аспеката.</s><s>Музика се дели у жанрове и поджанрове, али њихове границе и везе понекад зависе од личне интерпретације.</s>
<s>Једно заокружено и целовито остварење музичке уметности се зове музичко дело или композиција.</s><s>Међутим, музика је репродуктивна уметност, слично као и драма или плес, што значи да се она не своди само на компоновање, него да је компоновано дело потребно и извести (репродуковати, интерпретирати) да би се могло пружити публици као готов производ уметности.</s><s>Музику изводе интерпретатори, а може се репродуковати на два начина:
живим извођењем на лицу места, односно конкретним извођењем дела пред публиком на концерту или некој пригодној свечаности;
пуштањем пре снимљеног садржаја с носача звука (-{CD}-, -{DVD}- и сл.) преко савремене електронске опреме, као што су радио, -{Hi-Fi}-, и сл.</s>
<s>Појам и дефиниција</s>
<s>Сама реч музика потиче од грчког μουσική τέχνη (-{mousikē téchnē}-) - уметност муза, од чега се задржала само прва реч μουσική, што је дериват од речи μούσα (-{mousa}-), што значи муза.</s><s>Даље се светом проширио латински облик -{musica}-, који је углавном описивао угодне звукове.</s><s>Управо је такав облик најчешћи у светским језицима.</s>
<s>Дефинисати музику већ је мало теже, а то су покушавали многи, од музиколога до интерпретатора.</s><s>Филозоф музике Ендру Канија доноси дефиницију која гласи: „Музика је било који догађај намерно изведен или уређен за слушање који или поседује неку основну музичку особину, попут тона и ритма, или се слуша ради тих особина.“ Углавном, за музику се може рећи да је уметност која се изражава певаним и/или свираним тоновима, разним звуковима, шумовима и тишином између њих.</s><s>Звуковима и шумовима се користе понајвише модерни композитори кад желе поближе музички да опишу неки садржај.</s><s>Тишину пак између тонова чине предаси (паузе).</s>
<s>Уз то што је репродуктивна (извођачка) уметност, музика спада у фине (лепе) уметности јер јој је циљ естетика.</s><s>Као што се филм назива седмом уметношћу, тако је музика по традиционалној естетици прва уметност (односно прва на попису уметности).</s><s>Музика има и додирних тачака с позориштем, не само зато што се практикује у њему, већ постоји и жанр које је посуђује и од једног и од другог - мјузикл.</s><s>Уско везан са сво троје (али посебно с музиком) је и плес.</s>
<s>Музика је уобличено време, будући да се може доживети само у току неког времена (за разлику од сликарства које уобличује простор).</s><s>Због тога музика мора имати ритмичко уређење свог сировог материјала - тонова и других звукова.</s><s>Осим тога, музика се уређује и помоћу мелодије (низа тонова разних висина) и хармоније (истовремености разних висина тонова).</s><s>Тако ритам, мелодија и хармонија постају основни елементи музике.</s>
<s>Музика као физичка наука</s>
<s>Музичку грађу чине звукови, а они настају осциловањем неког тела, које тако постаје извор звука.</s><s>Звучни таласи се преносе ваздухом у облику кругова од извора звука до нашег ува.</s><s>Кад су осцилације у зраку редовне, оно што се чује је тон - дакле правилан, јасан звук.</s><s>Кад су пак осцилације нередовне, чује се само шум или бука - звукови углавном више-мање неугодне људском уву (иако се и они користе у музици).</s>
<s>Један извор осцилација може изазвати исте осцилације и у другим предметима, али њихове осцилације морају бити у складу с осцилацијама извора.</s><s>То се зове резонанција.</s><s>Тако звук људског гласа не производе само гласне жице него и резонантна осциловања у шупљини лубање.</s><s>Слично и звучна кутија неког музичког инструмента осцилује резонантно с почетним кретањем које је извођач дао инструменту.</s><s>На пример, виолинска кутија резонује на осцилације жице виолине и појачава тон.</s><s>Фреквенција осциловања (број осцилација у секунди) одређује висину звука.</s><s>Што је више осцилација у секунди, виши је и тон.</s><s>Људско уво је изванредно осетљиво на разлике у висини и има опсег од око 20 до чак 20.000 осцилација у секунди.</s><s>Један мешовити збор производи фреквенције између отприлике 64 и 1500, а концертни клавир између 20 и 4176.</s><s>Кад група музичара свира заједно, они усклађују своје инструменте при чему је тон А дефинисан са 440 -{Hz}--а.</s>
<s>Историја</s>
<s>Први облици музике</s>
<s>Први облици музике настају у старијем каменом добу - палеолиту.</s>
<s>Прва истраживања врши Чарлс Дарвин у 19. веку.</s><s>Научници који су се тада бавили истраживањем музике нису били образовани музиколози.</s><s>Постоји више теорија о настанку музике.</s><s>Човек је почео да испушта низове гласова покушавајући да привуче супротан пол.</s><s>Човек пева из потребе да комуницира са другим људима из заједнице.</s><s>Човек покушава да имитира звукове из природе.</s><s>Током рада човек удара гранчицама које користи као алат и схвата да се тај звук може поновити.</s>
<s>Те теорије нису прихваћене зато што није постојало материјалних доказа.</s><s>Жил Комбарје је тврдио да музика захтева интелект (развијене менталне способности).</s><s>Током вршења разних експедиција и истраживања Афричких и Амазонских прашума откривене су заједнице (племена) на ниском степену развоја.</s><s>Жил Комбарје присуствује обредима и ритуалима разних племена и долази до закључка да музика настаје и развија се као део магијског обреда.</s><s>Људи првобитне заједнице певају једноставне песме (само неколико тонских висина које се стално понављају).</s><s>Певање је имало улогу да доведе врача у стање транса како би он могао да комуницира са боговима (силе природе).</s>
<s>Музика била је строго функционална.</s><s>Није се смела певати ван обреда јер се сматрало да то може разбеснети богове.</s><s>Музика је најчешће била ритмичка.</s><s>Као инструменти користе се људски глас и тело.</s><s>Све време учествује у обреду.</s><s>Људи су пљескали длановима или су се ударали по телу (мировање није било дозвољено).</s><s>Музика је била врло изражајна и гласна јер се сматрало да ће тако лакше допрети до богова.</s><s>Ова музика најпре подразумева текст и мелодију.</s>
<s>Ови ритуали се сматрају за порекло уметности уопште јер обједињују све врсте уметности.</s><s>Таква појава назива се синкретизам.</s><s>Током обреда који је служио као припрема за лов људи су цртали ликове животиња које иду да лове.</s><s>Исто тако ритуал је временом добио и облик сценске игре зато што су људи по повратку приказивали целом племену сцене из лова (такође у оквиру обреда).</s>
<s>Године 1877. амерички истраживач и проналазач Томас Алва Едисон изумео је фонограф (први уређај који је могао да сними и поново репродукује звук).</s><s>Овај уређај се користио за снимање песама Америчких Индијанаца који живе у резерватима.</s><s>Користећи ове снимке и упоређујући их са другим обредним песмама научници су потврдили теорију Жила Комбарјеа.</s>
<s>Музика старих робовласничких цивилизација</s>
<s>Од IV миленијума п. н. е. до 476. године, на подручју Средоземља, Средњег и Далеког истока развијале су се моћне робовласничке цивилизације: Египат, Индија, Кина, Месопотамија, Израел, Грчка и Рим.</s><s>Класним друштвеним раслојавањем, јавила се и подела на музику владајуће класе - робовласника и музику обесправљеног народа - робова.</s>
<s>Музика народа Старог века</s>
<s>О музици старог Египта зна се понајпре због разних налаза на подручју Грчке, с којом су били у додиру, а и значење музичке културе Египта је баш у томе што грчке теорије вуку корен из Египта.</s><s>Египћанима је музика служила првенствено за верске обреде, а познавали су харфе, које су уметнички израђивали, флауте и систруме (врста металних удараљки).</s>
<s>У Кини, која је имала веома дугу музичку традицију, музика је повезивана с филозофијом.</s><s>Њихов највећи филозоф Конфуције је учио да „музика оплођује клице врлина које човек носи у срцу“.</s><s>Добра је музика значила ред, а лоша неред у држави.</s><s>Пет тонова њихове лествице представљало је пет елемената, а каснија лествица од 12 тонова месеце у години.</s><s>Музику су изводили на великим церемонијама, а познавали су доста инструмената.</s>
<s>Индија је такође давала важно место музици.</s><s>Сматрали су је божјим даром, који треба враћати боговима песмом и свирком.</s><s>Чини се да је индијска лествица била веома слична кинеској - била је пентатонска (од пет тонова).</s><s>Једним од најстаријих њиховим инструмената сматрамо вину (са седам жица и резонатором), а ценили су и звона.</s><s>Већину ових података историчари црпе из религиозно-филозофских књига, веда.</s>
<s>Музика је у Палестини доживела процват у време Давида и Саломона.</s><s>Јеврејима је музика служила у богослужју, али су посебни јер им није представљала магијско средство.</s><s>Нису се музиком опијали, већ су њоме изазивали свечано расположење.</s><s>Имали су веома богату селекцију инструмената: триангле, рогове, бубњеве, свирале, харфе, лутње.</s><s>Њихово певање псалама и зборско певање преузела је средњовековна католичка музика.</s>
<s>Античка Грчка и Рим</s>
<s>У античкој Грчкој држава се бринула о развоју уметности, а у средишту њихове уметности била је музика.</s><s>Такво занимање за уметност настаје из чињенице да су у Грчкој тековине културе биле добро целог народа.</s><s>Иако је од грчке музике сачувано само дванаестак записа, о њој се сазнаје из литературе, па се зна да је музика имала важну улогу у држави и друштву, одгоју омладине и, наравно, митологији.</s><s>На примјер, Аполон, бог (међу осталим) сунца, дакле склада и среће, био је заштитник и бог музике.</s><s>Примјена музике код њих је била свестрана: певали су у збору лирске песме, славили богове химнама, а и у драми је музика имала важну улогу.</s><s>Било је доба кад су сви мушкарци до тридесете морали примати музичку обуку из државних музичких школа.</s><s>Постојале су Питијске игре, музичко-уметнички пандан олимпијскима.</s><s>Развили су теорију музике, и имали су лествице (силазне), које су називе добијале по покрајинама: дорска, фригијска и лидијска.</s><s>Китари, лири и другим жичаним инструментима приписивали су својство продубљивања људских осјећаја и уношења склада, а дувачким моћ узбуђивања и довођења у екстазу.</s>
<s>Кад су Римљани покорили Грчку, преузели су и њихову музику, инструменте и нотно писмо, од осталих народа трубе, али ту музику нису даље унапређивали, па јој је вредност пала.</s><s>Онолико музичког смисла нису имали, па им је музика служила за улепшавање гозби, приредаба и игара.</s><s>Ту је музику сачувао филозоф Боетиус у делу -{De institutione musica}-, на којој почива развиће целокупне данашње музике.</s>
<s>Средњи век</s>
<s>Музика средњег века познавала је два смера - црквену (сакралну) и народну (световну) музику.</s>
<s>Старија сакрална музика надовезује се на жидовску и грчко-римску, а преузела је много и од нехришћанских народа, првенствено источњачких, што је вешто примењивала у свом литургијском певању.</s><s>Важан део литургијске музике до данас чини грегоријанско певање, једногласно и непромењиво црквено певање.</s><s>Збирку таквих мисних напева саставио је и прочистио у сурадњи са својим бенедиктинцима у књигу Антифонариј папа Гргур -{I}-, те га можемо назвати реформатором литургијске музике Из Рима се такво певање проширило по целом хришћанском свету, чему је помогао и Карло Велики.</s>
<s>Световна музика је у 12. веку добила нову врсту песама коју су гајили трубадури.</s><s>У њима је најчешће реч о витешким војним и љубавним подухватима, њихова оданост, поштење, милосрђе итд.</s><s>У Немачкој су такви певачи називани Минесенгерима, а имали су правилнике (табулатуру) по којем се учила уметност.</s><s>Све су то били путујући музичари, које су власти и црква прогонили, али их је народ волео, јер су били весели, шаљиви и лакоумни, а обједињавали су много занимања у једном.</s><s>Знали су да свирају девет инструмената, измишљати риме, жонглирати, опонашати гласове животиња, ...</s>
<s>Ренесанса</s>
<s>Као и све друге уметности, музика је тада доживјела препород и означила крај веза са средњим веком.</s><s>Појављује се занимање за културна достигнућа антике, и тежња да се антика прикаже у препорођеном руху.</s><s>Новост је штампање нота - 60 година након Гутенберговог изума штампе.</s><s>Музику ренесансе одликују јасан израз и једноставни облици, а у музичке мајсторе ренесансе се убрајају Ђиованија Луиђија Палестрина, Орланда ди Ласа и Словенац Јакоб Галус-Петелина.</s>
<s>Својеврсну везу између средњег века и ренесансе чини раздобље готике.</s><s>У то је доба је опсег инструмената повећан: најраширенији је инструмент фидел (нем.: -{Fiedel}-), претеча данашњих гудачких инструмената.</s><s>Постојале су харфа, лира, лутња (неизмењена до данас), рогови, фруле, звончићи, бубњеви.</s><s>Појавиле су се и оргуље (тада називане краљицом инструмената), те клавикорд и чембало - претече клавира.</s>
<s>Барок и рококо</s>
<s>Уметнички стил барока, одјек је напретка на подручју свих наука, које тад попримају обрисе сличне данашњим - астрономија, математика и физика доживљавају процват, уведен капиталистички систем, излазе прве новине, уведена је пошта, конструисан глобус ...</s><s>Уз све ово барок је ипак био веома везан уз цркву, тачније процес противреформације, јер је црква хтела да привуче вернике путем раскоши и спољашњег сјаја.</s><s>Барок се најснажније испољавао баш тамо где је противреформација била најснажнија - у Италији, Немачкој, Аустрији, Шпанији, Пољској.</s>
<s>Највећи мајстори барока су Јохан Себастијан Бах и Георг Фридрих Хендл, а познати су још и Хенри Персел, Куперин, Какини, Антонио Вивалди, Лили, Шуц.</s><s>Барок је накићен, пун украса и кривудавих линија, а музици је донио полифони стил, ознаке за динамику и темпо, те нове врсте дела (опера, суита, ораторијум, кантата и други).</s>
<s>У другој половини 18. века барок прераста у рококо, посебно у Француској.</s><s>Рококо и почетак класике се у музици назива галантним стилом, а карактеришу га мале, дражесне, витке форме; хедонистички је и не толико формалан.</s><s>Његови важни представници су синови Ј.</s><s>С.</s><s>Баха.</s>
<s>Важно је напоменути да у овом периоду барок у музици не одговара увек по годинама бароку у другим уметностима (књижевности, сликарству), па је важно посматрати их одвојено.</s>
<s>Класицизам</s>
<s>Ново, велико раздобље започето 1730.</s><s>Класично је у њему је савршено јединство облика и садржаја, а назива се још и Бечком класиком.</s><s>У ово време до највише је мере уздигнут сонатни облик, а усавршени су симфонија, гудачки квартет и класична опера.</s>
<s>Највећи мајстори класике, бечки класици, су тројка Хајдн – Моцарт – Бетовен, с тим да је Бетовен ушао и у романтизам.</s><s>Других је композитора било много, занимљивији су Луиђи Бокерини, majstor komorne muzika, Доменико Чимароза, највећи заступник опере бафа (шаљиве опере), Ђиовани Батиста Перголези ...</s>
<s>Класиком се некад сматрају и романтизам и барок, али то је само раздобље од 1730. до 1820. (види ниже).</s><s>Правилнији би назив био озбиљна музика, иако ни он није сасвим примерен, будући да класицизам (класика) не мора бити озбиљан, али је озбиљан у односу на модерне жанрове.</s>
<s>Романтизам</s>
<s>Стил 19. века, у којем превладава фантазија и осећаји.</s><s>Настаје као реакција на неиспуњена обећања Француске револуције, незадовољан и разочаран, уметник се повлачи у себе, у прошлост - већином средњи век.</s><s>Повлачи се и у природу, многа романтичарска дела величају жубор потока, шуштање лишћа, годишња доба.</s><s>Тако се, одласком у природу - на село - развија и занимање за фолклор, оно народно.</s><s>Ово пак подстиче родољубље, па су многи романтичари били борци за права народа.</s>
<s>За романтизам су значајна краћа дела, моментална узбуђења; мелодија је сад једноставна, без скокова, чак припроста, а сад скоковита, узбуђена, обесна.</s><s>Оно што је некад било нескладно, дисонантно, сад се томе даје предност, а све опет звучи добро - то је разлог зашто су неки интервали и акорди у неким раздобљима сматрани дисонантним, а у неким нису.</s><s>Романтизам је веома богат ритмичким и мелодијским елементима, увек проналази нове интерпретације.</s><s>Његови највећи композитори су Франц Шуберт, Роберт Шуман, Фредерик Шопен, Рихард Вагнер, Јоханес Брамс, Франц Лист и др.</s>
<s>Елементи и одреднице музике</s>
<s>Већина стручњака се слаже да су основни елементи музике
тон (који одређује мелодију и хармонију)
ритам (његове компоненте темпо, мера и артикулација)
динамика
особине тона као што су тембар и текстура тона.</s>
<s>При музичком извођењу важно је фразирање, а оно заједно с темпом и динамиком даје делу лепоту, те у потпуности зависи од извођача.</s><s>У музици постоје и украси, музички орнаменти који кратким изменама тонова „играју“ око главног тона мелодије.</s>
<s>Начин бележења тонова на папиру се назива нотацијом, те је она обично предуслов практичног извођења музике, те се учи од самог почетка студирања музике.</s><s>Нотација се кроз векове развијала, још од старогрчке нотације.</s><s>У средњем веку Гвидо Арецо је развио неуме којима се бележило грегоријанско певање, а поставио их је на четири обојене црте.</s><s>Од њих су се развило корално нотно писмо, у облику квадратића, а од њега данашње нотно писмо на пет црта.</s>
<s>Гвидо Арецо је развио солмизацију, називе тонова који се користе при певању, а касније је томе додата и музичка абецеда.</s>
<s>Подела музике</s>
<s>Музику је веома тешко поделити и категорисати сасвим тачно, због њене комплексности.</s><s>Ипак, велике се поделе лако могу направити.</s>
<s>По томе чиме се изводи, музика се може поделити на:
вокалну - музика која се пева, тј. изводи певаним тоновима;
инструменталну - музику која се свира, тј. која се изводи свирањем на инструменту;
вокално-инструменталну - комбинацију обе наведене.</s>
<s>По наслову дела музика може бити:
програмна - уметничка дела која имају одређен наслов којим нам се открива музички садржај (програм).</s><s>Сва вокална дела спадају у ову врсту, јер имају речи, па тиме и наслов.
апсолутна - музичка дела која насловом не откривају ауторову замисао (иако, наравно, и оне имају програм).</s><s>Оваква дела најчешће носе само ознаке за темпо, облик композиције и сл.: Алегро, Рондо, Престо итд.</s>
<s>Постоји и веома широка подела музике по жанровима, а ређе су поделе историјске, зависно од периода у којем је музика настала, и националне, зависно о националности композитора.</s><s>Сасвим посебан род је народна музика, која има и друкчија правила (најчешће у певању), те која чини посебан смер на академијама.</s><s>Из ове музике су „позајмљивали“ највише романтичари, али и класичари, јер је веома богата мелодијама и лепотом.</s>
<s>Врсте певања
Архаично певање је нетемперовано певање што значи да нема крај (бескрајно се понавља).</s><s>Логогена мелодија је мелодија која има мали број тонова и мали опсег тонских висина које се стално понављају.</s><s>Логогена (Грчка реч "лого" у преводу „реч“) што значи да је текст имао важнију улогу.</s><s>Патогена мелодија је мелодија коју људи певају у тренуцима великог узбуђења или туге.</s><s>Патогена (Грчка реч „патос“ у преводу „узбуђење“).</s><s>Везана је за појединца, никад се не може тачно поновити и има велики тонски опсег (најчешће оплакивање блиске особе која је умрла).</s><s>Мелогена мелодија (Грчка реч „мелос“ у преводу „певање, мелодија“) што значи да има тачно утврђену мелодију која је стална и не мења се.</s><s>Традиционално народно певање - фолклор.</s><s>Најстарији облици традиционалне музике се чувају у ритуалима племена и у фолклору цивилизованих народа.</s><s>Дечје песме.</s><s>Песме које су најближе дечјем менталном нивоу (једноставне - са неколико тонова).</s><s>Респонзоријално певање.</s><s>Песме у којима се смењује певање групе и солисте.</s><s>Антифоно певање.</s><s>Песме у којима се смењују две групе певача.</s><s>Солистичко певање.</s><s>Није увек везано за тужбалице.</s><s>Јавља се и у фолклору.</s><s>Рудиментарно певање.</s><s>Песме чија мелодија садржи више гласова (вишегласје).</s><s>Хетерофоно певање (хетерофонија - разногласје).</s><s>Током извођења песама у ритуалима племенских заједница дешавало се да неко из групе скрене са утврђене интонације што није узроковало настанак вишегласја али је мењало мелодијски ток.</s><s>Бордун.</s><s>Певање у коме један певач пева мелодију а други певач или група све време „држи“ исти тон без промене висине.</s><s>Канон.</s><s>Певање у којем више певача или више група пева исту песму али у различитим интервалима времена.</s><s>Један певач или група почне, у тачно одређеном тренутку други певач или група почиње да пева мелодију од почетка.</s>
<s>Музичари</s>
<s>Музичари су сви људи који се баве музиком, а то могу раде на много начина:
Композитори пишу музичка дела; од њих почиње процес музике.</s><s>Идеје налазе у народној музици, свакодневном животу или им једноставно долазе „из главе“ - то је као сваки други процес стварања уметности.</s><s>Композитори морају познавати веома много ствари - историју музике, облике композиција, хармонију, звук сваког појединог инструмента...</s><s>Интерпретатори изводе музику: певањем, свирањем, или комбинацијом наведеног.</s><s>Много их је више од композитора а обично се у већ у основношколском музичком образовању определе за одређени инструмент, мада после могу учити нешто друго.</s><s>Они су репродуктивни уметници, а тек у сурадњи аутора и интерпретатора се музичко дело остварује у целости.</s><s>Велика техничка вештина интерпретатора назива се виртуозношћу, али уз њу је потребна и уметничка вештина.</s><s>Могу изводити сами (соло) или у групама (ансамблима), који имају више врста - постоје хорови, оркестри, мањи вокални ансамбли, гудачки/дувачки/ударачки ансамбли, нестандардни, коморни, инструментални ансамбли ...</s><s>Диригенти су водитељи већих ансамбала - хорова и/или оркестара, те ређе других концертних група.</s><s>Већина користи штапић, а пред собом имају партитуру - нотни папир са записаним деоницама свих инструмената, једних изнад других.</s><s>Морају поседовати велико музичко знање те добар слух, због чега постоје многи композитори-диригенти.</s><s>Музиколози су научници који се баве музиком, односно њеним проблемима.</s><s>Веома широка и важна грана музикологије је етномузикологија, наука о народној музици.</s><s>Градитељи инструмената израђују музичке инструменте, али не измишљају нове дизајне инструмената.</s><s>Најпознатији класични градитељ је свакако Антонио Страдивари, а познате су и породице Амати и Гуарнери.</s><s>Музички педагози су наставници и професори у основним и средњим школама, музичким академијама и другим конзерваторијима те разним курсевима.</s><s>Основна се школа похађа паралелно са „обичном“ основном, те јој је веома слична.</s><s>Средња музичка школа такође се може похађати паралелно с неком другом средњом школом, али то није обавезно и на то се одлучују само неки.</s><s>Академија је назив за високообразовну установу који се користи у музичкој, ликовној и драмској уметности.</s><s>Диск-џокеј (], скр.</s><s>ДЈ) су људи који пуштају музику, било у дискотекама, ревијама или једноставно на радију и телевизији.</s><s>Иако се данас овај назив најчешће веже уз модерну електронску музику, ДЈ-еви су постојали много пре ње, а и данас већина веома цени старе грамофонске плоче из 50-их.</s><s>Ипак, дигитална музика и модерни формати чине једну уобичајену димензију њиховог посла.</s>
<s>Одређенији приступ музици; материјал музике</s>
<s>Музика је уобличено време (за разлику од сликарства које уобличава простор).</s><s>Музика се може доживети само у току времена.</s><s>Из тог разлога музика по дефиницији мора да има ритмичко уређење свог сировог материјала (тонова).</s><s>Сем помоћу ритма, музика може бити уређена помоћу мелодије (редослед различитих висина тонова) и хармоније (истовременост одређених висина тонова).</s>
<s>Тачна дефиниција шта музика јесте а шта није, није могућа.</s><s>Није обавезујуће да музику прави човек, поготово ако хоћемо да узмемо у обзир пев птица и сличне звукове из природе.</s><s>Безбрижно звиждање, звуци кретања локомотиве као и штимовање инструмената су други гранични случајеви код којих је сваки покушај постављања оштре границе између музике и „не-музике“ немогућ.</s>
<s>На крају крајева, авангардни композитори 20. века су сасвим свесно померали границе музике тако што су се одрекли да обликују ритам, хармонију а камоли мелодију; у концертним салама су пуштали снимке звукова из свих могућих животних области, као и звуке створене помоћу генератора случајности (алеаторика) а неретко је и тишина декларисана као музика (Џон Кејџ).</s>
<s>Наука о музици</s>
<s>Наука о музици и њене дисциплине обрађују са научне тачке гледишта настанак и развој музике, њене ствараоце - композиторе, њихова дела и извођаче (оркестар) као и музичке инструменте.</s>
<s>Даљи правци истраживања музике су теорија музике која анализира музику и даје упутства за њено компоновање, и њена краљевска дисциплина хармонија као и музичка социологија и музичка психологија.</s>
<s>Музичке дисциплине се могу грубо поделити у три групе:
систематске музичке дисциплине: музичка социологија, музичка естетика, музичка акустика, музичка педагогија, музичка психологија, етномузикологија
примењене музичке дисциплине: музичка критика, познавање музике, конструисање инструмената
историјске музичке дисциплине: познавање инструмената, нотације, слога, музичких извора, иконографија, стилистика, пракса извођења музике</s>
<s>Врсте, форме, жанрови и стилови</s>
<s>Систематизацијом музике по интерсубјективним критеријумима баве се дисциплине познавања врста музике и музички облици (види врсте и облици музике) као и стилистика (види стилски правци музике). and it describes the layout of a composition as divided into sections.</s>
<s>Наука о музици је направила више димензија уређења, од којих су неке са више а неке са мање успеха примењене.</s>
<s>Социолошки аспекти музике</s>
<s>Mnogo je primera o važnosti музике i njenoj ulozi u društvu i životu čoveka.</s><s>Martin Luter postavljao је muziku odmah iza teologije, a u prošlosti је музичко образовање bilo је sasvim uobičajeno (za više slojeva društva).</s><s>Popularnost muzičkih festivala godinama ne jenjava, a Evrovizija proširuje pojam Evrope duboko u Aziju.</s><s>Himna - svečana pesma - jedan je od osnovnih državnih simbola.</s>
<s>Примене музике
Музика не мора бити извођена само на Концертима, данас она налази многе друге примене.</s>
<s>Лечење музиком
Од давнина су познати утицаји музике на људске осећаје, па је и ова грана лечења давно заживјела.</s><s>Први је описао утицаје музике на душу Ал-Фараби (око 872—950.).</s><s>У 17. веку су дошли до закључка да музика и плес изврсно помажу код меланхолије и очаја.</s>
<s>Филмска музика
То је музика која је компонована посебно за филм, а може бити и пре написана музика употребљена у филму (она се разликује од саундтрака).</s><s>Њена је важност у томе што ствара угођај те потпомаже промоцију филма.</s><s>Користи се јер подстиче емоционалну повезаност с радњом, а често помаже карактеризацији ликова.</s><s>Многе филмске композиције постану популарне и изван филмова, те се често поновно изводе (Тема Џона Вилијамса из Шиндлерове листе и Звезданих ратова; насловна музика Макса Стејнера из филма Прохујало с вихором и др.).</s>
<s>Војна музика</s>
<s>Војна се музика данас најчешће практикује на церемонијама, подизањима застава, јубилејима, постројавањима и др., али у прошлости је имала и практичну сврху - у ратном метежу звук трубе или бубња преносио је заповеди, јер се музика боље чула од заповедниковог гласа.</s><s>Војна музика је поједностављена, њен опсег инструмената чине разне врсте бубњева те дувачи.</s><s>Обично су - из практичних разлога - сви инструменти лако преносиви.</s><s>Из војне музике развила се лимена музика, музика лимених инструмената, војнички устројена, а која се изводи и на колеџима.</s>
<s>Музичка педагогија
клавирски педагози</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>-{BBC Blast Music}-
-{The Virginia Tech Multimedia Music Dictionary}-
-{The Music-Web Music Encyclopedia}-
-{Dolmetsch free online music dictionary}-
-{Musical Terms}-
-{"On Hermeneutical Ethics and Education: Bach als Erzieher"}-
-{Monthly Online Features From Bloomingdale School of Music}-
-{Arts and Music Uplifting Society towards Transformation and Tolerance}-
-{Scientific American, Musical Chills Related to Brain Dopamine Release}-
-{Notation}- – одличан музички софтвер за складање музике, и повезнице ка многим МИДИ странама свих врста музике
-{Classicalarchives.com}- – највећа колекција МИДИ класичних фајлова на нету, 5 фајлова/дневно могуће преузети без плаћања
-{ByComposer}- – страница са доста добрих класичних -{MIDI}- записа
-{www.bestmidi2mp3.com}- - одличан програм за превод -{MIDI}- у -{MP3}-
-{www.pistonsoft.com}- - програм за превод -{MIDI}- у -{MP3, WAV, WMA, OGG}-</s>
<s>Грчки изрази</s>
|
80 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0 | Опера | <s>Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање.</s><s>Опера се појавила у Италији око 1600-е године и углавном је повезана са западном класичном музичком традицијом.</s><s>Опера користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума.</s><s>Међутим, уопштено гледајући опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике.</s><s>Уз певача су у пратњи музички ансамбл у распону од малог инструменталног ансамбла до пуног симфонијског оркестра.</s><s>Опера може имати плес, а ово је посебно истинито код француске опере за велики део њене историје.</s>
<s>Традиционална опера има три врсте певања: рецитатив, декламацију и арију, тј. отпевану соло деоницу.</s><s>Кратка певна деоница назива се и ариосо.</s><s>Све врсте певања прате музички инструменти.</s>
<s>Певачи и њихове улоге разврставају се према распону гласа.</s><s>Мушки гласову могу бити бас, бас-баритон, баритон, тенор и контратенор.</s><s>Женски гласови могу бити алт, мецосопран и сопран.</s><s>Свака од тих врста има подврсте. (На пример, подврсте сопрана: лирски сопран, колоратурни сопран, спинто сопран, драмски сопран.) Те подврсте помажу да певач добије улоге које најбоље одговарају боји и квалитету његовог гласа.</s>
<s>О релативном значају речи и музике у опери се расправља још од 17. века.</s><s>Визуелне уметности као што је сликарство користе се како би створио сценски спектакл, који се сматра важним делом извођења.</s><s>Осим тога, у опери се често користи плес.</s><s>Због свега тога је славни оперски композитор Рихард Вагнер доделио опери знамениту титулу -{Gesamtkunstwerk}-, што би се могло превести као „збирно уметничко дело“.</s>
<s>Позадина опере</s>
<s>Истовремено постоје уметнички облици из других делова света, а многи од њих су древног порекла, и такође се понекад називају опере.</s><s>Обично иду уз придев који означава регије (на пример, кинеска опера).</s><s>Ове независне традиције нису производ западне опере, али су веома различит облик музичког позоришта.</s><s>Опера исто тако није једини облик западног музичког позоришта у античком свету.</s><s>У грчкој драми се користи певање и инструментална пратња, а у модерним временима, појављују се други музички облици.</s>
<s>Оперска терминологија</s>
<s>Речи у опери су познате као либрето (дословно „мала књига“).</s><s>Неки композитори, посебно Рихард Вагнер, написали су своја либрета, други су радили у тесној сарадњи са својим либретистима, нпр. Моцарт с Лоренцом да Понтеом.</s><s>Традиционална опера се састоји од два начина певања: рецитатива, прелаза током развијања радње у опери, често певани у немелодијском стилу карактеристичним за оперу, и арија у којој ликови изражавају своје емоције у вишеслојном мелодијском стилу.</s><s>Дуети, трија и друге врсте ансамбла се често јављају, а рефрени се користе за коментар на акцију.</s><s>У неким облицима опере, као што су сингспиел, комична опера, оперете, и полуопера, у рецитативима је углавном замењен говорним дијалогом.</s><s>Мелодични или полумелодијски одломци се јављају усред или уместо рецитације, а такође се називају „ариосо“.</s><s>Током барокног и класичног раздобља рецитативи се могу појавити у два основна облика: -{secco}- (суви) рецитатив, у пратњи само „континуа“, која је често била не више од чембала или -{„accompagnato“}- (такође познат као -{stromentato}-) у којем оркестар пружа пратњу.</s><s>Од 19. века музичка пратња -{accompagnato}- се много више користи, а оркестар има много већу улогу.</s><s>Рихард Вагнер је извршио револуцију у опери укидањем готово свих разлика између арија и рецитације у потрази за оним што је он назвао „бескрајне мелодије“.</s><s>Каснији композитори следе Вагнеров пример, иако су неки попут Стравинског у свом -{The Rake's Progress}- надјачали силазни тренд.</s>
<s>Историја</s>
<s>Настанак опере</s>
<s>Реч опера је скраћени облик италијанског израза -{opera in musica}- (музичко дело), чиме се жели описати опера као збир музичких дела: соло певања, хорског певања, као и игре у једном делу.</s><s>Прво дело које се сматра опером у данашњем смислу је опера Дафне (-{Daphne}-) италијанског композитора Јакопа Перија из 1597. године, а текст за ту оперу је обновио Отавио Ринучини.</s><s>Написана је за елитни круг фирентинских хуманистичких уметника који су се окупљали у просторијама "Camerata".</s><s>Намера је била да се опером Дафне оживи класична грчка трагедија, као део целокупног буђења античких вредности у периоду ренесансе.</s><s>Следећа Перијева опера Еуридика (-{Euridice}-) из 1600. године је најстарија сачувана оперска партитура.</s>
<s>Изговорен или декламиран дијалог уз свирку оркестра, што се у опери зове речитатив, јесте темељна особина мелодраме у њеном изворном смислу.</s><s>Најпознатији пример такве музике је Менделсонова музика за Сан летње ноћи.</s><s>Невидљиви оркестар који је у мелодрами 19. века наглашавао драмску радњу данас се може препознати у филмској музици.</s><s>Филмски спектакли с озбиљном музиком директно наслеђују традицију мелодраме, а њихови специјални ефекти могу се сматрати наследницима и конкурентима облика велике опере.</s>
<s>Међу раним елементима из 16. века, који се још нису сложили у препознатљиву оперу, треба споменути дворску параду звану маска.</s><s>Нови елементи маске могу се видети у драми Олуја Вилијама Шекспира (око 1611. године).</s><s>Музичко-драмски елементи могу се видети и у мадригалима из 16. века, који су се уланчавали како би се постигла драмска радња.</s>
<s>Ако се осврнемо на још старија раздобља, видећемо да се музика користила већ у средњовековним мистеријаима.</s><s>Сачувало се једно музичко дело које је старије од Дафне, Филотеја, које је на верски текст компоновао свештеник по имену Силберман.</s><s>Осим тога, музика Хилдегарде из Бингена изводила се на сцени у драмском облику.</s>
<s>Барокна опера</s>
<s>Опера се убрзо проширила изван оквира дворске публике.</s><s>Око 1637. године у Венецији се појавила идеја „оперне сезоне“ (унутар карневала), где су се опере изводиле јавно уз наплату улазница.</s><s>Истакнути оперни композитори 17. века су Франческо Кавали и Клаудио Монтеверди, чији је Орфеј (1607) најстарија опера која се још увек изводи.</s><s>Монтевердијево касније дело Одисејев повратак (1640) такође се сматра врло важном раном опером.</s><s>У Венецији се развија вокална деоница арије.</s><s>Даље се опера проширила на Рим, где је сценографија и костимографија постала уверљивија, с обзиром се на то раније није претерано обазирало.</s><s>Долазак опере у Напуљ је довело до настанка нумера као посебних музичких целина у опери.</s><s>Те ране барокне опере мешале су комедију с елементима трагике, што је сметало профињенијим духовима, па је тако покренута прва у великом низу оперних реформа.</s><s>Вођа реформе је био песник Пјетро Метастасио, чија либрета су увела облик опера сериа ("озбиљна опера"), пун морализирања.</s><s>Комедија је у барокној опери добила своју грану: опера буфа ("смешна опера"), која се развијала засебно, а делимично се заснивала на традицији Комедије дел арте.</s>
<s>Италијанска је опера поставила стандарде за барок.</s><s>Италијанска либрета била су стандард, чак и за Немца Хендла, који је писао за Енглезе, или Моцарта, који је писао у Бечу крајем 18. века.</s>
<s>Белканто</s>
<s>Под бел кантом (ита., bel canto, лепо певање) подразумевамо развијено, виртуозно певање које је имало улогу да истакне способности и лепоте људског гласа и да изједначи јачину гласа у свим регистрима.</s><s>Белканто настаје у Италији и након неког времена је, због дате слободе импровизовања коју су имали певачи, деоница арије постала и превише развијена и слободна.</s><s>Тада долази до настанка великог јаза између арије и речитатива који касније Французи "доводе у ред" тиме што смањују виртуозност арије а значајно раде на квалитету речитатива.</s>
<s>Француска опера</s>
<s>Насупрот операма увезеним из Италије, развила се засебна француска традиција, где се певало на француском.</s><s>Засновао ју је један Италијан, Жан-Батист Лили, који је основао француску музичку академију и владао француском опером од 1672. године надаље.</s><s>Лилијеве увертире, течни и уредни рецитативи, плесна интермеца, дивертисмани и оркестрални пасажи између сцена поставили су схему коју је променио тек Глук готово сто година касније.</s><s>Текст је био једнако важан као и музика: компликоване алегорије служиле су за ласкање краљу, а завршетак је готово увек био срећан.</s><s>Опера је у Француској затим укључила и балетне делове, као и разрађену сценску машинерију.</s>
<s>Француска барокна опера, коју је разрадио Рамо, добила је једноставнији облик због реформе коју је спровео Кристоф Вилибалд Глук (Алкестида и Орфеј) крајем 1760. их година.</s><s>Француска је опера била под утицајем школе бел канто, коју су заступали Росини и други Италијани.</s>
<s>Опера буфа и опера comique</s>
<s>Опера буфа или комична опера, настала је из италијанске увертире.</s><s>Француска опера с говореним дијалогом назива се комична опера без обзира на тему.</s><s>Једна врста комичне опере је оперета.</s><s>Оперета је заједно с водвиљом довела до мјузикла, који је досегао врхунац у Њујорку.</s>
<s>Романтична опера и велика опера</s>
<s>Ђузепе Верди је главни представник романтичне опере.</s><s>Елементи француског облика велике опере појавили су се први пут у Росинијевој опери Виљем Тел (1829) и Мејерберовој опери Роберт ле Диабле (1831).</s>
<s>Немачка опера</s>
<s>Моцартов сингспиел Чаробна фрула (1791), написан на немачком, увео је традицију немачке опере, коју су у 19. веку развили Бетовен, Вебер, Хајнрих Маршнер и Вагнер.</s>
<s>Вагнер је створио стил у којем се рецитатив и арија мешају уз сталну пратњу оркестра.</s><s>Вагнер је такође обилно користио лајтмотиве (иако их је први користио Вебер), који повезују одређену мелодију с одређеним ликом или појмом током целе опере.</s>
<s>Остале националне опере
Шпанија је створила свој облик опере, назван зарзуела.</s><s>Почевши од Михаила Глинке, руски композитори су написали више значајних опера (Модест Мусоргски, Антон Рубинштајн, Петар Чајковски и Николај Римски-Корсаков).</s>
<s>Након Вагнера: веризам и модернизам</s>
<s>Након Вагнера, опера је кренула разним путевима.</s><s>Једна реакција кратког века била је сентиментална „реалистична“ мелодрама веризма.</s><s>Ту можемо споменути велико име, Ђакомо Пучини с операма Манон Леско, Боеми, Тоска, Мадам Батерфлај, Турандот и др. Друга реакција на Вегнеров митски средњи век је психолошка снага и социјална анализа Рихарда Штрауса.</s>
<s>Током 20. и 21. века, иако је по читавом свету опера постала популарнија него икад, модерне опере које су ушле у канон могу се набројити на прсте, а међу њих спадају: Wozzeck (Берг), Живот развратника (Стравински), Питер Грајмс (Бритн) и Разговори кармелићанки (Поуленц).</s>
<s>Карактеристике</s>
<s>Певање представља саму срж опере.</s><s>У великој опери (-{grand opera}-), врсти опере која се најчешће изводи у данашње време, читав текст је певан.</s><s>Овакве опере обухватају како соло певање, тако и хорске деонице и играчке нумере (углавном балетске), а често су и бриљантни примери ликовне уметности у погледу сценографије и костима.</s><s>За разлику од овога, у комичним операма (-{opera buffa}-) најчешће нема већих, грандиозних сцена, а често ни хор није толико заступљен, а радња између арија је приказана речитативима (ит. -{recitativo}-), полу-говорним полу-певаним пасажима уз (углавном само акордску) пратњу најчешће редукованог оркестра или клавијатурног инструмента (клавир или чембало).</s><s>Сам термин комична опера имплицира забавну радњу.</s><s>Овај назив се односи на опере са ведријом темом од озбиљних опера (ит. -{opera seria}-).</s><s>Ова разлика се појавила у 18. веку и сматрало се да комичне опере треба да се баве обичним људима и местима и да имају срећан крај, док озбиљне опере треба да се баве митолошким или историјским темама које се завршавају трагично.</s><s>Касније, тема комичних опера је постала основа за веристичке опере, али оне су се најчешће завршавале трагично (такве су Травијата Ђузепеа Вердија, Кавалерија Рустикана Пјетра Маскањија (-{Pietro Mascagni}-), Боеми и Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија и многе друге).</s><s>Веселије теме су у 19. веку постале основа за оперете које су се касније (у 20. веку) развиле у водвиље и (најпре у САД) мјузикле.</s>
<s>Певачке улоге се у опери разврставају по распону и боји гласа.</s>
<s>Мушки гласови могу бити (од највишег ка најнижем):
контратенор (ит. -{contratenore}-),
тенор (ит. -{tenore}-),
баритон (ит. -{baritono}-),
бас-баритон (ит. -{baritono basso}-) и
бас (ит. -{basso}-).</s>
<s>Женски гласови су:
сопран (ит. -{soprano}-),
мецосопран (ит. mezzo[-]soprano) и
алт (ит. -{alto}-), који се некада називао и контралт (ит. -{contralto}-).</s><s>Сваки од ових гласова има и подврсте (на пример, код сопрана то су
лирски сопран,
драмски сопран,
колоратурни сопран,
спинто сопран, и као посебна врста,
вагнеријански сопран).</s><s>За детаљнији преглед фахова види Гласовни фахови.</s><s>Напомена - већина музичких примера из опера је наведено према -{Opera kalauz}- - -{Kertész Iván – Fiesta-Saxsum}- 1997.</s>
<s>Савремени, недавни, и модернистички трендови</s>
<s>Модернизам</s>
<s>Можда најочигледнија стилска манифестација модернизма у опери је развој атоналности.</s><s>Тај корак даље од традиционалних тоналитета у опери почео је с Вагнером, а посебно са „Тристан акордом“.</s><s>Композитори као што су Рихард Штраус, Клод Дебиси, Ђакомо Пучини, Паул Хиндемит и Ханс Пфицнер потиснули су вагнеровску хармонију даље с екстремнијим коришћењем хроматизма и већим кориштењем дисонанце.</s>
<s>Оперски модернизам има свој прави почетак у операма два бечка композитора, Арнолда Шенберга и његовог помоћника Албана Берга.</s><s>Оба композитора су били заговорници атоналности и његовог каснијег развоја (као што је било код Шенберга), додекафонија.</s><s>Шенбергови рани музичко-драмски радови, „Очекивање” (-{Erwartung}-) iz 1909, премијерно приказан 1924. године и „Сретна рука“ (-{Die Glückliche Hand}-) приказују велику употребу хроматске хармоније и дисонанце у целини.</s><s>Шенберга такође повремено користи „говорећи глас“ (-{sprechstimme}-), који је описао као:</s>
<s>Две опере Шенберговог ученика Албана Берга, -{„Wozzeck“}- и опере “Лулу” (остављене непотпуне због смрти композитора) деле многе исте карактеристике као што је већ описано горе.</s><s>Иако Берг комбинује своје високо лично тумачење Шенбергове додекафоније, која представља начине свирања разних група по 12 тонова са мелодијским прелазима који су више традиционалне тонске природе (сасвим Малеријанског карактера).</s><s>Ово можда делимично објашњава зашто су његове опере остале у стандардном репертоару, упркос својој контроверзној музици и радњама.</s><s>Шенбергове теорије су утицале (директно или индиректно) на значајан број оперских композитора све до данас, чак и ако они сами нису компоновали користећи његове технике.</s><s>Композитори који су били под овим утицајем су: Енглез Бенџамин Бритн, Немац Ханс Вернер Хензе, и Рус Дмитриј Шостакович.</s><s>Филип Глас такође користи атоналност, иако се његов стил може уопштено описати као минимализам, обично сматран као још један од музичких развоја из 20. века.</s>
<s>Међутим, кориштење додекафоније у оперском модернизму изазвала је реакцију међу неколико водећих композитора.</s><s>Истакнути предводник ове реакције је био руски композитор Игор Стравински.</s><s>Након састављања очито модернистичке музике за балете „Петрушка“ и „Посвећење пролећа“ у продукцији Сергеј Дјагиљева, године 1920.</s><s>Стравински се окренуо неокласицизму, који је кулминирао у његовом оперском ораторијуму „Oedipus Rex“.</s><s>Када је компоновао целу оперу која је била без сумње опера (надахнута радовима Римског-Корсакова „Славуј“ из 1914, и Мавра из 1922), у -{„The Rake’s Progress“}- он је наставио да игнорише сериалистичке технике и написао „број“ оперу у стилу из 18. века, користећи диатоницизам.</s><s>Његов отпор серијализму показао се као инспирација за многе друге композиторе.</s>
<s>Остали трендови</s>
<s>Заједнички тренд током целог 20. века, како у опери тако и уопште оркестарском репертоару, је смањење оркестара.</s><s>Како се покровитељство за уметност смањује, наруџбине и наступи са новим музичким радовима се остварује са мањим буџетима, врло често резултирајући мањим делима попут камерних дела или опера у једном чину.</s><s>Многе опере од Беџамина Бритна су написане за само 13 инструменталиста, Марк Адамова опера у два чина „Мале жене“ је написана за 18 инструменталиста.</s>
<s>Још једна карактеристика опера у 20. веку је појава савремене историјске опере.</s><s>„Смрт Клингхофера“ и опера „Никсон у Кини“ Џона Адамса, и -{„Dead Man Walking“}- опера Џејка Хеџија потцртавају драматизацију недавних догађаја на сцени, где су ликови описани у опери били живи у време премијере саме опере.</s><s>Ранији модели опере углавном су се бавили више удаљеном историјом, поновна обрада савремених измишљених прича (обраде популарних представа), или приче из митова и легенди.</s>
<s>Метрополитен опера у Њујорку извјештава да је просечна старост њених покровитеља сада 60 година.</s><s>Многе оперске компаније, су имале сличан тренд, и интернет странице оперских компанија су препуне покушаја да привуку млађу публику.</s><s>Овај тренд је део ширег тренда „проседе“ публике за европску класичну музику у последњој деценији 20. века.</s>
<s>Од мјузикла назад према опери</s>
<s>Од касних 1930-их, неки позоришни мјузикли почињу се писати с више оперске структуре.</s><s>Ови радови укључују сложене полифоне ансамбле и одражавају музичка догађања свог времена. -{„Porgy i Bess“}-, под утицајем џез стилова, и оперете -{„Candide“}- са својим отвореним, лирским одломцима и фарсичним пародијским операма, обе прво изведене на Бродвеју, али су постале прихваћене као део оперског репертоара.</s><s>"Прича са западне стране“, -{„Brigadoon“}- у мјузиклима -{„Sweeney Todd“}-, „Евита“ и друге драматичне приче са сложеном музиком и сада се понекад могу видети у операма.</s><s>Неки мјузикли, почевши са рок опером „Томи“ из 1969. и „Исус Христ суперзвезда“ из 1971. су потпуно састављени и написани са рецитативом уместо дијалога, говорећи своје емотивне приче углавном кроз музику, у стилу рок опера.</s>
<s>Оперски гласови</s>
<s>Певачи и улоге које они играју се прво разврставају према њиховим вокалним распонима.</s><s>Мушки певачи су разврстани по вокалном распону као: бас, бас-баритон, баритон, тенор и контратенор.</s><s>Женски певачи су разврстани по вокалном распону као: контраалт, мецосопран и сопран.</s><s>Осим тога, певачки гласови се лабаво препознају по карактеристикама осим распона, као што је боја звука или боје, вокалног квалитета, окретност, снага, и прилагођеност гласа музичком инструменту.</s><s>Тако се сопран може назвати лирским сопраном, -{coloratura}-, -{soubrette}-, -{spinto}-, или драматични сопран.</s><s>Ови појмови дефинишу улоге најпогодније за вокалне особености певача.</s><s>Немачки Фач систем је посебно организован систем, иако не описује у потпуности певачки глас, повезујући певачки глас с вокалном класификацијом.</s><s>Посебан певачки глас може се променити драстично у току његовог/њеног живота, ретко достижући вокалну зрелост до тридесете године, а понекад тек у средњим годинама.</s>
<s>Занимљивости
За почетке опере се обично сматрају драме из античке Грчке.</s><s>Међутим, Египћани су изводили „Хеб-Сед“ (египатски, Празник репа) 2000 година раније.</s><s>Хеб-Сед је прерастао у „Пасије“ у којима су Египћани глумили у причама из славне прошлости Египта уз музику и певање.</s><s>Прва јавна оперска кућа (-{San Cassiano}-) отворена је у Венецији 1637. године где је „отац опере“, Клаудио Монтеверди (1567—1643), направио помак у нагласку на више музичку оперу у односу на оперу засновану на дијалогу.</s><s>Монтеверди је помогао у устоличењу Венеције као главног светског оперског града.</s><s>После 13 година оперета „Весела удовица“ аустро-угарског композитора Франца Лехара, поново се вратила на сцену Народног позоришта Сарајево.</s><s>Године 2013. је одржана премијера којом је дириговао Дарио Вучић, а режирао Крунослав Цигој - признати оперски певач из Хрватске.</s><s>Насловну улогу је тумачила сопранисткиња Аида Чорбаџић.</s><s>Баритон београдског Народног позоришта Драгутин Матић глумио је грофа Данила Даниловича.</s><s>Матићу је ово била прва сарадња са Сарајевом.</s><s>Чувена швајцарска оперска певачица Лиза Дела Каза, једна од највећих интерпретаторки Моцартових и Штраусових дела у првој половини 20. века, преминула је у понедјељак 10. децембра 2012. у 93. години у швајцарском граду Минстерлинген, саопштила је Бечка државна опера.</s>
<s>Види још
Списак познатих опера
Међународно такмичење соло певача „Лазар Јовановић”
Водвиљ
Кабаре
Оперета
Мјузикл
Варијете
Зингшпил</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Apel, Willi, ed. (1969).</s><s>Harvard Dictionary of Music, Second Edition.</s><s>Cambridge, Massachusetts: The Belknap Press of Harvard University Press.
}-
The New Grove Dictionary of Opera, edited by Stanley Sadie, 5,448 pages, is the best, and by far the largest, general reference in the English language. and.</s><s>The Viking Opera Guide, edited by Amanda Holden, 1,328 pages.
-{The Oxford Illustrated History of Opera, ed.</s><s>Roger Parker (1994)}-
The Oxford Dictionary of Opera, by John Warrack and Ewan West, 782 pages.</s><s>Opera, the Rough Guide, by Matthew Boyden et al, 672 pages.</s><s>John Louis DiGaetani: An Invitation to the Opera, Anchor Books, 1986/91.
-{Dorschel, Andreas, 'The Paradox of Opera', The Cambridge Quarterly 30 (2001), no.</s><s>4. pp.</s><s>283–306.</s><s>ISSN (printed): 0008-199X. ISSN (electronic): 1471-6836.</s><s>Discusses the aesthetics of opera.}-
-{Rous, Samuel Holland (1919).</s><s>The Victrola Book of the Opera.</s><s>Stories of The Operas with Illustrations....</s><s>Camden, New Jersey, U. S. A.: Victor Talking Machine Company.</s><s>View at Internet Archive.}-
-{Simon, Henry W.: A Treasury of Grand Opera, Simon and Schuster, New York, 1946.}-
-{Howard Mayer Brown, "Opera", The New Grove Dictionary of Music and Musician.</s><s>2001.</s><s>Oxford University Press}-
-{"Louis II", Encyclopædia Britannica. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/348741/Louis-II}-
-{"Opera", Encyclopædia Britannica. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/429776/opera}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Narodno pozorište Sarajevo - Opera
Живот и каријера: Јасмина Трумбеташ Петровић, РТС Уметничка музика - Званични канал
Живот и каријера: Софија Пижурица, РТС Уметничка музика - Званични канал
Operabase - Baza podataka opera predstava
StageAgent – synopses & character descriptions for most major operas
What's it about? – Opera plot summaries
Vocabulaire de l'Opéra
OperaGlass, a resource at Stanford University
HistoricOpera – historic operatic images
"America's Opera Boom" By Jonathan Leaf, The American, July/August 2007 Issue
Opera~Opera article archives</s>
<s>Музички облици</s>
|
81 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B0%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE | Вајарство | <s>Вајарство или скулптура ( - клесати, урезивати) је уметност обликовања тродимензионалних облика (кипова) у материјалима као што су камен, мермер, дрво, метал, глина, стакло, пластика и многи други.</s><s>Вајарство, као сликарство и архитектуру убрајамо у ликовну, али и у пластичну или просторну уметност, јер вајар уметнички обликује простор.</s>
<s>Већина скулптура има чисто естетски тј. уметнички циљ.</s><s>Када тродимензионални објекат – скулптура, поред уметничког поседује и употребни аспект, можемо је назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан, а када су употребни и уметнички аспект балансирани, назива се функционалном скулптуром, а како уметнички аспект препушта више места употребном, вајарство постаје дизајн.</s>
<s>Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, и када се томе придода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптуру.</s><s>Такве скулптуре припадају нефигуративном – апстрактном вајарству.</s>
<s>Појам</s>
<s>Вајарство није више фиксан појам који би се за стално применио на одређену категорију предмета или скупа активности, већ се ради о имену једне уметности која се непрекидно развија, мења, и шири своје активности; непрестано уврштавајући нове врсте предмета у свој оквир.</s><s>Ширина појма у другој половини двадесетог века је већ била далеко већа него што се то могло замислити неколико десетљећа раније, а у флуидном стању уметности на почетку 21. века нико не може са сигурношћу предвидети шта се све може уврстити у вајарско дело у ближој или даљој будућности.</s>
<s>Одређене карактеристике које су у претходним вековима сматране суштинским за уметност вајарства, највећим делом нису више присутне у модерном вајарству, те тако више не могу припадати његовој дефиницији.</s><s>Једна од најбитнијих је она која се тиче представљања природе.</s><s>Пре двадесетог века, вајарство је сматрано предметном уметношћу, оном која имитира облике природе, најчешће људски лик, али такође и неживе предмете, игре, различите типове прибора и књиге, обично у пратњи вајане или клесане људске фигуре.</s><s>Почетком двадесетог века, међутим, у вајарству се такође појављују непредметне, апстрактне форме.</s><s>За функционалне предмете и објекте као што су намјештај, вазе, и грађевине, је и раније сматрано да могу бити експресивни и лепи иако нису огледало природе, али се тек у двадесетом веку јављају нефункционална, непредметна (апстрактна) тродимензионална уметничка дела.</s>
<s>Пре 20. века, вајарство је првенствено сматрано уметношћу чврсте форме, или масе.</s><s>Истина, и раније су постојали негативни елементи вајарства, односно рупе и шупљине у маси чврсте форме, и они су били саставни део дизајна, али је њихова улога била секундарна.</s><s>Међутим, у модерном вајарству највећи број дела је сасвим обрнуо овакво схватање, усмеравајући пажњу посматрача на просторне аспекте вајарског дела који су сада постали доминантни.</s><s>Просторно вајарство је данас генерално прихваћено као грана вајарства.</s>
<s>У прошлости је такође сматрано да су вајарско дело и компоненте које га чине непромењивог облика и величине, као и да су лишене могућности кретања.</s><s>Развојем кинетичког вајарства и ова схватање је доведено у питање, будући да се непокретност и постојаност више не могу сматрати суштинским за уметност вајарства.</s>
<s>Типови скулптуре
Сваку скулптуру која стоји у простору називамо пуна пластика, а од пуне пластике се разликује рељеф.</s><s>Рељеф су испупчења и удубљења изведена на равној површини која служи као подлога, тако да се рељеф може посматрати само са предње стране.</s>
<s>Скулптура се може, по типу поделити на: Бисте - Минијатурне фигуре - Статуе
Биста је скулпторско дело које приказује тродимензионални горњи део човека, од појаса нагоре, а то подразумева, груди, рамена и главу.</s><s>Овај тип скулптуре се најчешће ради у природној величини, а материјали су: мермер, камен, дрво, бронза...</s><s>Минијатурна фигура - фигурина, статуета је скулпторско дело (Бисте и Статуе) мањег формата које приказује људе, божанства, предмете или животиње.</s><s>Овај тип скулптуре је и најстарији облик скулпторског дела - Вилендорфска Венера, а материјали од којих се раде су: теракота, керамика, метал, стакло, порцелан, дрво, камен, пластика...</s><s>Статуа је скулпторско дело које приказује тродимензионални приказ једне целине, било да су у питању људи, божанства, предмети или животиње.</s><s>Статуе се могу бити саставни део неког ентеријера или да се налазе у слободном простору - споменици, фонтане, спомен обележја...</s>
<s>Скулптура која приказује само тродимензионални лик човека се може поделити на:
Статуа, Кип, Фигура - Тродимензионални приказ целокупна човекова фигура
Портрет - Тродимензионални приказ главе
Биста или Попрсје - Тродимензионални приказ од појаса нагоре
Коњаник - Тродимензионални приказ људске фигуре на коњу</s>
<s>Скулпторски елементи у архитектури - фасада, фриз, стуб, - се називају фасадна пластика и то се као елементи могу наћи:
фигура
рељеф
биста
орнаментарна пластика</s>
<s>Вајарски појмови и концепти
Амбијентална скулптура - Акт - Арматура - Асамблаж - Бронза - Биста - Нађени предмет - Инсталација - Клесана скулптура - Кинетичка скулптура - Ленд-арт - Мермер - Мобилије - Одлевак - Рељеф - Теракота</s>
<s>Ликовни елементи вајарског дела</s>
<s>Два најбитнија елемента вајарског дела (или скулптуре), масу и простор, једино је могуће виртуелно раздвојити.</s><s>Свако вајарско дело је настало од материјала који имају масу и егзистирају у тродимензионалном простору.</s>
<s>Маса скулптуре је материја која заузима одређени део простора.</s><s>Простор као елемент скулптуре се јавља на три основна начина: материјалне компоненте скулптуре се шире и простиру у и кроз простор; материја затвара или омеђује неки простор — стварајући шупљине и празнине у скулптури; и материјалне компоненте скулптуре се повезују у и преко простора у једну вајарску, односно уметничку целину.</s>
<s>Важност која се придаје маси или простору приликом стварања скулптуре значајно варира.</s><s>У египатским скулптурама, али и у већини скулптура, на пример модерног вајара Константина Бранкузија, маса је од велике, или готово апсолутне важности, и већина идеја египатских уметника и Бранкузија су уско повезане тражењем одређених, јасно дефинисаних облика форме масе материјала.</s><s>С друге стране, у делима неких других модерних вајара као што су Антоан Певзнер или Наум Габо, маса је сведена на минимум, и чине је транспарентне пластичне плоче или танки метални штапови.</s><s>Чврста форма самих компоненти је овде од мање важности, пошто је њихов главни задатак да створе утисак кретања кроз простор, или да затворе, или омеђе одређени простор.</s><s>У делима вајара као што су Хенри Мур и Барбара Хепворт, елементи као што су простор и маса су третирани као више или мање равноправни партнери.</s>
<s>Немогуће је одједном, и у потпуности сагледати тродимензионални облик једне скулптуре.</s><s>Посматрач једино може сагледати целину, ако обиђе око ње, или се окрене око себе, у случају да се налази у унутрашњости неког од монументалних модерних вајарских дела.</s><s>Због овога, понекад се погрешно подразумева да скулптуру треба конструисати с циљем представљања серије задовољавајућих пројекција (погледа), као и да ти вишеструки погледи представљају главну разлику између вајарства и сликарства.</s><s>Такав приступ игнорише чињеницу да је могуће схватити чврсте форме као заобљене волумене, конципирајући идеју заобљења из било које пројекције или угла посматрања.</s><s>Велики део скулптура је стваран са идејом да буде схваћен првенствено као волумен.</s>
<s>Волумен је фундаментална јединка тродимензионалне чврсте форме коју је могуће конципирати.</s><s>Неке скулптуре се састоје од само једног волумена, друге чини више њих.</s><s>Људску фигуру вајари обично схватају као композицију више волумена, сваки од којих одговара неком од већих делова тела, као што су глава, врат, труп и екстремитети.</s>
<s>Шупљине и удубљења у скулптури, а које су пажљиво дефинисане као и чврсте форме, су од једнаке важности за целину, и понекад их се назива негативним волуменом.</s>
<s>Површине скулптуре су у суштини, оно што је видљиво.</s><s>Преко промена форме површина долазимо до закључака о унутрашњој структури скулптуре.</s><s>Стога, површина има два аспекта: обухвата и дефинише унутрашњу структуру маса скулптуре и уједно је део скулптуре који је повезује с простором.</s>
<s>Експресивни карактер различитих врста површина је од највеће важности за скулптуру.</s><s>Конвексне површине сугеришу пуноћу, уздржаност, затварање, спољашњи притисак унутрашњих сила.</s><s>У индијском вајарству такве површине имају посебно метафизичко значење.</s><s>Представљањем „инвазије” простора у масу скулптуре, конкавне површине сугеришу деловање спољашњих сила које су индикатор колапса и ерозије.</s><s>Равне површине имају тенденцију да дају утисак тврдоће и укочености материјала.</s><s>Равне површине су стриктне и нефлексибилне, и не одају утисак унутрашњих и спољашњих притисака.</s><s>Површине које су конвексне у једној кривини, а конкавне у другој, могу сугерисати утицај унутрашњих сила и притисака, али су у исто време рецептивне за спољашње силе и притиске.</s><s>Асоцирају на раст форме, односно ширење волумена у простору.</s>
<s>За разлику од сликара који ствара светлосне ефекте у свом делу, вајар обликовањем форми скулптуре индиректно манипулише светлошћу.</s><s>Дистрибуција светлости и сене преко форми скулптуре зависи од правца и интензитета светлости из спољашњих извора.</s><s>Тако да, до одређене границе вајар може одредити врсту утицаја коју ће та спољашња светлост имати на његову скулптуру.</s><s>Уколико му је познато место где ће његово дело бити изложено, он може прилагодити форме своје скулптуре врсти светлости којој ће бити изложена.</s><s>На пример, прозрачна сунчева светлост Египта и Индије, захтева другачији третман од слабе светлости ентеријера једне средњовековне катедрале на северу Европе.</s><s>Могуће је створити ефекте светло-сена (или кјароскура), усецањем или моделирањем дубље у материју, где усечене форме стварају утисак дубоке сене, а избочења примају светлост.</s><s>Многи вајари готике су у својим делима користили светло и сену као упечатљив експресивни елеменат, потенцирајући мистериозну тамноћу са формама које се ломе преко сене која долази из тамне позадине.</s><s>Грчки, индијски и многи вајари италијанске ренесансе, моделовали су форме својих скулптура тако да приме светлост на начин на који ће волумен и маса скулптуре да оставе утисак прозрачне светлосне јасноће.</s>
<s>Боја скулптуре може бити природна, или настала вештачким путем, односно бојењем материјала који чине скулптуру.</s><s>У блиској прошлости, прецизније са почецима модерне скулптуре, вајари су више него икада раније у историји постали свесни лепоте многих материјала који се користе у вајарству, покушавајући да искористе њихове природне особине, нарочито боју и текстуру.</s><s>У савремено доба, постоји тенденција коришћења чистих вештачких боја и индустријски већ обојених материјала, као битног елемента скулптуре.</s>
<s>Вајарске технике
Разлика између техника моделирања, клесања и изливања је од фундаменталне важности за вајарство, које уједно кроз историју представљају три основне технике вајарства.</s><s>Конструисање склапањем истих или различитих материјала, као и склапање варењем делова метала, такође припадају основним техникама, али су оне настале у 20. веку.</s><s>Моделирање је техника у коју се одлично уклапају глина и восак, пошто се ради о материјалима које је због њихових природних карактеристика, могуће лако обликовати, додавањем, или скидањем материје.</s>
<s>Клесање је вајарска техника која се користи са материјалима, које због њихове тврдоће није могуће обликовати без употребе алата и вајарског оруђа.</s><s>Материјали који се најчешће обликују овом методом су: камен, дрво, слоновача и мермер.</s>
<s>Излевање је вајарска техника у којој завршене скулптуре настају преко калупа који се праве на основу претходно урађених модела, обично у глини.</s>
<s>Када се направи модел у глини, у глину се забадају танке лимене плочице да би се направило више одвојених комада калупа.</s><s>За портрет, калуп је обично састављен од пет делова.</s><s>Горњи део главе, стражњи део главе, и предњи део из два или три дела.</s><s>Након тога, модел прекријемо текућим гипсом како би након стврдњавања добили гипсани калуп.</s><s>Калуп тако постаје негатив модела.</s><s>Након што смо из готовог калупа извадили сувишну глину и очистили га, унутрашњи део се премаже специјалном смешом (вазелин, сапуница), која спречава да се материјал од кога лијемо скулптуру залепи за подлогу калупа.</s>
<s>Најчешће коришћен материјал за излевање кроз историју скулптуре су бронза и гипс, мада постоје и примери у гвожђу, а у модерно доба развојем индустрије и технологије и нових материјала, овом методом се праве и скулптуре у резини и пластици.</s>
<s>Вајарски материјали
Вајарски материјали: Глина - Глинамол - Гипс - Легуре - разни метали - Бронза - Дрво - Камен - Мермер - Жица - Цеви - металне и пластичне - Метал - Стакло - Слонова кост - Лим, алуминијска и бакарна фолија - Папир - Папир маше - папир-пластика - Пластика - Акрил - Клирит - Битумен и други материјали - Песак - Лед - Снег - Со - Комбинована техника - разни материјали</s>
<s>Глина - земља, иловача, је најједноставнији, али истовремено и најсуптилнији вајарски материјал.</s><s>Глина се обликује рукама и додатним алаткама и са њом започињу свој вајарски израз предисторијски и примитивни народи, као и деца, али и сами вајари који прављењем глиненог модела, и узимањем гипсаног калупа са њега, изливају своје скулптуре у разним материјалима, као што су бронза, пластика итд.</s>
<s>Глину, као вајарски материјал су употребљавали Египћани, Грци, Ертрурци, Индијци, Кинези, Јапанци, Астеци, Маје, али свака култура на себи својствен начин.</s><s>Глина као вајарски материјал, разноврсном термичком обрадом поприма нове карактеристике, тако да су Грчки вајари на теракотама - „печена глина“, приказивали призоре из свакодневног живота, а Етрурци су цело своје вајарство, посебно ликове на рељефима саркофага, моделирали у глини.</s><s>Мајолика и фајанса је печена, бојена и глазирана Глина.</s><s>Мајолику су познавале већ мезопотамска и касније, исламска архитектура.</s><s>Порцелан настаје печењем посебне врсте беле глине на врло високој температури.</s><s>Техника прављења порцелана потиче из Кине и Јапана.</s><s>У доба рококоа у Европи је порцелан постао популаран и тражен, а индустрије порцелана су се развила у француском граду Севресу и немачком граду Мајсену.</s><s>Камен и мермер су скупи скулпторски материјали, а спадају у сам врх пластичних материјала.</s><s>У каменом добу човек је класао камен пешчар и направио прву камену фигурину у част жене.</s><s>Месопотамци су ликове својих владара клесали у граниту, Египћани у базелиту.</s><s>Грци су своја божанства клесали од камена, а Римљани своје цареве.</s><s>Клесање камена је замрло у средњем веку, али су се вајари готике поново вратили камену, камену слабије тврдоће и у њему су радили рељефе, фризове и склуптуре у катедралама.</s>
<s>Вајарски алати и оруђа
Да би се једно вајарско дело - скулптура - извело, постоје неопходни вајарски алати који су потребни за рад.</s><s>Када је у питању моделовање скулптуре (глина, восак), неопходно је имати вајарски штафелај на коме се ваја модел који се касније одлива.</s>
<s>На штафелај се поставља „арматура“ - обично је то комад дрвета обавијен и обложен жицом - која ће да држи материјал са којим се ваја, а затим се наноси, део по део, вајарски материјал.</s><s>За наношење материјала се користе дрвене и жичане шпахтле, разних величина и облика са којима се додаје или скида материјал у коме се ради.</s><s>Вајарски штафелај се користи за моделовање биста и фигурина, а за моделе већих димензија се користе дрвени подијуми на којима се, у зависности од облика и величине фигуре, поставља арматура.</s>
<s>Историја скулптуре</s>
<s>Европа</s>
<s>Египатска скулптура</s>
<s>У Старом Египту религија диктира монументалност, униформност, фронталност и укоченост у уметности, а осим архитектонских остварења египатску уметност чине и вајарска дела:
Портретне статуе и бисте
Радиле су се у случају да мумија пропадне, а имале су смирен став и код седеће и код стојеће фигуре, са избаченом ногом, која не показује кретање, већ повећава статичност.</s><s>Уздржаност, укоченост – репрезентативност, монументалност.</s><s>Наглашена је оса симетрије.</s><s>Вајало се помоћу пројекција па су фигуре «сапете» и представљене су чеоно.</s><s>Задња страна скулптуре се ослањала на зид, тако да те фигуре никад нису слободне.</s><s>Египатске статуе су биле бојене, али се боја током векова изгубила.</s><s>Рељефи
Рељефи имају исте побуде као и скулптура – мотиви везани за живот, илуструју живот умрлог.</s>
<s>Сагледава се и пут умрлог ка «оном свету».</s><s>Рељеф је плитак и ближи сликарству него вајарству.</s>
<s>Постоје две врсте: Ниски барељеф (благо испупчени облици) и упуштен рељеф (урезан)</s>
<s>Рељеф је близак гравури, обојен је, а због своје плиткоће нема светлости и сенке.</s><s>Мушка тела су тамнија од женских.</s><s>Бојење је континуирано и униформно, без нијанси.</s>
<s>Грчка скулптура</s>
<s>У доба Грчке, од 9. века пре нове ере до 1. века скулптура пролази кроз фазе које прате и развој Грчке цивилизације, од архајског доба до Хеленистичке Грчке.</s><s>Архајско доба
У архајско доба египатска уметност врши директан утицај на скулптуру Грчке: руке приљубљене уз тело, стилизоване фризуре, припијена одјећа истакнута плитким рељефом.</s><s>Због страха скулптора да не поломе камен, плитко клесане скулптуре су изгледале изразито укочено.</s><s>Класично доба
Скулптури класичног доба су успели постићи савршено мајсторство у обради камена.</s><s>Општа тежња грчке скулптуре била је идеализација која је достигла свој врхунац у класично доба.</s><s>Та потпуна идеализација довела је до тога да су све грчке скулптуре високе, витке и савршено пропорционалне.</s><s>Хелинистичко доба
Хеленистичка скулптура се препознаје, било по слојевитој и непрегледној композицији, било по покрету који је јако наглашен, или по дубокој обради површине којом се добива велики контраст осветљених делова и сенки што појачава немир садржан у скулптури и узбуђење које преноси на посматрача.</s>
<s>Етрурска скулптура</s>
<s>Етрурска култура се развијала на подручју данашње централне Италије од 9. - 3. века п. н. е. када Етрурски градови падају под власт Рима који преузима и развија ову културу.</s><s>У оквиру античке уметности етрурска уметност ствара посебну и препознатљиву групу, иако се увелико ослања на грчке изворе (посебно у сликарству и керамици, преко увезених предмета из грчких колонија на југу Италије).</s>
<s>Значај веровања у загробни живот, код Етрураца показује и израда саркофага који су састављени од сандука на којима обавезно лежи скулптура покојника.</s><s>На предњој страни саркофага најчешће се налази плитак рељеф схваћен као цртеж, а не као пластика .</s>
<s>Гробове у унутрашњости су Етрурци осликавали.</s><s>Задатак тих цртежа био је остварити атмосферу сличну дому у тежњи да се од гроба створи околина у којој је покојник живео.</s>
<s>Реалистичку фигуралну и орнаменталну декорацију храмова радили су углавном у теракоти, коју су често осликавали (глава Хермеса из Веија, многобројни саркофази и стеле), а постоје и изузетно дела у бронзи (Капитолска вучица, Химера из Ареза, Марс из Тодија, итд.).</s>
<s>Римска скулптура</s>
<s>Почеци римске скулптуре ослањају се на етрурску скулптуру или су дословна копија грчких мајстора у мермеру.</s><s>Док су у класичној Грчкој интереси били усредсређени на тражење, обликовање општег, идеалног људског лика, у римској је уметности акцент на приказивању појединачног и карактеристичног.</s><s>То најбоље долази до изражаја у мноштву портрета римских грађана (14 000 скулптура).</s><s>На тим портретима се постижу меки прелази светла и сенке меканом обрадом површине, а карактеризација понекад иде до потпуне натурализације .</s>
<s>Јединствени су и римски рељефи који су обично бивали везани за заветне објекте - саркофаге, тријумфалне стубове или славолуке.</s><s>Најбољи рељефи се налазе на „Титовом славолуку“ из 81. године, а представљају освајање и разарање Јерусалима.</s><s>Утисак просторности на овим рељефима постиже се комбинацијом високог рељефа у првом, и плиткога у другом плану .</s>
<s>Трајанов стуб, (Рим, 106. –113. године, мермер, висина траке рељефа око 1,27 -{m}-.) је најпознатији тријумфални стуб.</s><s>Он је украшен од базе до врха наративним рељефима који у виду спиралне траке обавијају стуб и у плитком рељефу приказују победоносни рат против Дачана.</s>
<s>Једини сачувани коњанички споменик је римског цара, Марка Аурелија, филозофа и песника.</s><s>На овој бронзаној скулптури велики облици су ситним детаљима спојени на крајње природан начин.</s><s>Ово дело било је узор великим коњаничким скулптурама ренесансе - (Донатело и Андреа дел Верохио).</s>
<s>Средњовековна скулптура</s>
<s>У раном средњем веку, архитектура је предложила скулптуру и одредила места на којима ће она моћи да се прихвати и изрази, она одређује које ће се површине скулптурално обрадити.</s><s>Ово је време непостојања скулптуре.</s><s>Користи се једино врло плитки рељеф за саркофаге, гробне плоче, олтарске преграде.</s><s>Украси су у комбинацији розета и крижева, све у строгој геометрији .</s>
<s>Готска скулптура</s>
<s>Скулптура, у овом периоду има неодељиви задатак на украшавању катедрала и употребљава се као допуна архитектури и украшавање архитектонских елемената, капитела ступова, пиластера и конзола.</s><s>Балдахинска пластика је била основни елеменат развоје скулптуре као самосталног дела у уметности.</s><s>У 12. и 13.-том веку то је пре свега катедралска пластика, а мотиви су из живота Христа и девице Марије, као и из живота светаца.</s><s>Преко рељефа који је био у пре у употреби скулптура долази до изражавању волуминозности и до типа просторне скулптуре.</s><s>Главни значај добија презентација људског тела које се све више конфронтира са пропорцијом и природним облицима, а моменат реализма означили су и облици који су од првобитног шематизма добијали на индивидуалности.</s>
<s>Ренесансна скулптура</s>
<s>Са сачуваном скулптуром из антике, скулптура је постала једна од првих уметности овог доба, где је дошло до промена у схватању у односу на средњовековну скулптуру.</s><s>Јавља се скулптура као посебно дело- слободно стојећа и уметници успешно савладавају драматизацију сцена, експресивност у представљању емоција људског лица или драперије.</s><s>Велики изазов су биле скулптуре са коњима и портрети, а јављају се бисте познатих личности а познате су и ситне пластике и медаље .</s>
<s>Барокна скулптура</s>
<s>У Бароку се скулптуре одликују бујном волуминозношћу тела и узнемиреним драперијама, покренутошћу и снагом израженом у композицији, те дубоком моделацијом због чега се појављују снажни контрасти светлости и сенке (у дубоким рељефним обрадама композиције).</s><s>Таква вајарска дела као да бујају на свим могућим местима – у унутрашњости грађевина, у црквама, по степеништима и дворанама палата и двораца, и споља, избијајући уз портале, подмећући леђа под балконе, те врве по крововима, израњају из фонтана и бројних јавних споменика на трговима градова.</s><s>По својој тематици, скулптуре најчешће обухватају хришћанске теме и ликове, затим митолошке ликове и групе, а често су то и портретске скулптуре, као и надгробне скулптуре.</s>
<s>Рококо скулптура</s>
<s>Рококо је у првом реду декоративни стил, па се, опседнутост орнаментиком јавља и у скулптури, као и у архитектури и сликарству.</s><s>Орнаментика није једини смисао касно барокног ликовног израза, иако у првом реду доприноси препознавању и временском одређивању дела овог стила.</s><s>После монументалности стила у доба Луја XIV, рококо доноси у другој четвртини 18. века лаки, освежавајући тон, осмех и умањену сразмеру.</s><s>У вајарству највећи допринос су дали Французи: Лемоан, Фалконе и Клодион.</s>
<s>Азија
На Далеком истоку, религија је такође доминирала у уметничким стиловима и формама.</s><s>У уметности Индије и Тибета биле су посебно заступљене обојене дрвене, камене и бронзане религиозне скулптуре, као и камене скулптуре које су биле делови великих храмова.</s>
<s>Кинеска уметност се карактерише резбарењем у жаду, бронзи, лончарству (укључујући невероватну глинену војску ратника Си'ана цара Ћина.</s><s>Кинески стилови прилично варирају од периода до периода и традиционално се називају именом династије која је у то доба владала.</s>
<s>Периоди у јапанској уметности такође су добили име по царским династијама, и такође, као и кинеска уметност, веома се разликује од периода до периода, а скулптуре су монументалне и готово увек религиозне.</s>
<s>Африка</s>
<s>Утврдити тачан датум афричких скулптура је веома тешко јер су то већином дрвене фигуре, а време трајања дрвета је од 150 до 250 година.</s><s>Већина скулптура су прилагођене ваљкастом облику дебла дрвета, и често су обојене јарким бојама или су питању инкрустрације - делићи шкољке, комадићи обојеног стакла, зуби животиња и др, утиснути у дрво.</s>
<s>У неким деловима афричког континента резбаре се кљове слона и животињске кости.</s><s>Камена скулптура је веома ретка, као и примена метала, јер је знање о ливењу бронзе било једино у западној Африци, и то у скулптурама из Бенина из 13. -14. века која су се изведила техником „cire perdue“ - ливење уз помоћ модела од воска.</s>
<s>Посебну категорију афричке ликовне уметности, а то је и дио религијско-магијског фолклора, чине маске - ратничког или култнога значења (тотемизам, анимализам, мистичне иницијације и др.), од обичне имитације животињских глава до невероватних фантастичних и застрашујућих скулпторских облика, који се обликују од најразноврснијих материјала - резбаре се, инкрустрирају, фарбају са обилатим додацима перја, лишћа, комада дрвета, костију животиња, крзна и сл.</s>
<s>Афрички антинатурализам и једноставност, сажетост, као и широка палета боја и облика су извршили велики утицај на један део сликара и вајара из доба експресионизма и фовисзма, посебно на кубисте Матиса и Пикаса).</s>
<s>Претколумбијско доба</s>
<s>Северна Америка
У Северној Америци су живела многа номадска племена „северноамеричкихх Индијанаца“ који, због свог начина живота, нису оставили зидане грађевине и монументалне скулптуре, а једина скулпторска дела „северноамеричких Индијанаца“ су дрвени, често обојени тотеми и живописне маске са животињским и људским ликовима.</s><s>Данас се могу видети ти тотеми, готово нетакнуте културе, у северозападној обали Америке (Канада, Орегон, јужна Аљаска).</s>
<s>Средња Америка
Култура Оцмека
Својеврсна камена пластика (велике камене главе, олтари, људске фигуре са великим образима), фигурине од жада и нефрита, божанства са цртама јагуара, потврђују постојање једног раслојеног друштва, са једне стране владари и свештеници, а са друге стране занатлије и сељаци.</s><s>Култура Маја
Производили су вишебојну керамику с реалистичним мотивима, скулптуре у кречњачком камену, камене стеле са рељефима и натписима, церемонијалне камене секире и др. У скулптури Маја је владао гротескни - натуралистички стил који је нарочито препознатљив у дугачким и целовитим рељефима на којима доминирају ликови чудовишних људи и невероватних и фантастичних животињских облика.</s>
<s>Култура Астека
Астеци, народ који је у 14. веку дошао са севера Америке и населио Мексиканску висораван где је, на острву у средини језера саградио своју престоницу Теночтитлан (данашњи Мексико).</s><s>Астеци су од својих суседа преузели стару средњоамеричку културу чије су основне одлике пирамидални храмови и камене скулптуре.</s>
<s>Јужна Америка
Култура Инка
Осим што су били веома вешти градитељи, Инке, су били и веште занатлије – њихова је грнчарија вешто осликана геометријским шарама, или је украшена портретима и ликовима животиња.</s><s>Оруђе и оружје је богато изгравирано орнаментима, а израђено је од сребра, злата, бакра и бронзе.</s><s>Археолози су пронашли и многобројне остатке скулптура које су у правилу приказивале божанства.</s>
<s>Модерна скулптура</s>
<s>Корени модерне уметности се обично вежу за другу половину 19. века, када се јавља отпор и жестока критика класицизма и академског схватања уметности, како од стране уметника тако и од стране критичара уметности.</s><s>Први уметнички покрет који је праксом исказао своје незадовољство према академским учењима и схватањима био је импресионизам, крајем 1860-их година.</s><s>Импресионисти су заговарали ослобађање уметника од тираније подређивања уметничког дела теми или предмету представљања, и такође слободу у истраживању ликовних елемената, као што су боја, потез, композиција и форма.</s><s>Тај став је остварио снажан, такорећи револуционаран утицај и на вајарство.</s><s>Француски вајар Огист Роден био је први који је усвојио неке ставове импресиониста у свом делу, посебно по питању слободе форме и кренуо у истраживање преко студија живих модела, за разлику од претходне скоро двовековне академске традиције која се базирала пре свега на студијама класика грчке, римске и уметности ренесансе, са тачно дефинисаним канонима о томе како треба да изгледа довршено уметничко дело.</s>
<s>Роден је успео да буде нов и другачији, без раскидања са традицијом вајарства.</s><s>Али, ипак су његова дела изазивала силовите дискусије међу критичарима, многи од којих су их сврставали у импресионистичка.</s><s>Разлог због којих се то дешавало, налази се у чињеници да је Роден понекад само сугерисао форме, остављајући машти посматрача да их допуни, а у неким случајевима је остављао нетакнуте делове камена, (на пример, скулптура у мермеру „Божија рука“ из 1898. године).</s>
<s>Румунски вајар Константин Бранкузи, једно време помоћник Родена, а касније уједно с њим сматран зачетником модерне скулптуре, такође је у својим делима исказао константно интересовање за формалне проблеме вајарства.</s><s>Истражујући идеју крајње једноставности форме, дужи низ година је радио на скулптури „Пољубац”, која се састоји од групе у форми кубуса.</s><s>Иако је идеја била радикална за време у ком је дело настало и чак нас може подсетити на карикатуру, у суштини проблем који је наизглед покушавао да реши Бранкузи и није тако нов.</s><s>Још је Микеланђело имао схватање по ком је задатак вајарства „ослобађање форме која је заробљена у мермерном блоку”.</s><s>Вероватно је Бранкузи хтео да приђе проблему са супротне позиције, покушавајући да дефинише облике фигуре, и у исто време задржи што је више могуће првобитну форму мермерног блока.</s>
<s>Галерија скулптура</s>
<s>Познати вајари
Фидија - Поликлет - Микеланђело Буонароти - Бенвенуто Челини - Огист Роден - Хенри Мур - Жан-Леон Жером - Иван Мештровић - Алберто Ђакомети</s>
<s>Види још
Српско вајарство</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература
Castedo Leopoldo, A History of Latin American Art and Architecture from Pre-Columbian Times to the Present; International Thomson Publishing. . - историја уметности и архитектуре Латинске Америке</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Медеја: Како настаје једна скулптура (Салваторе Рицути, вајар и професор на Академији у Палерму; Јутјуб)
Уметност Старог Египта
Уметност Старе Грчке
Готска уметност
Барок и Рококо
Афричка историја уметности
1200 година италијанског вајарства - Сајт са илустрацијама дела италијанских вајара, хронолошки и по епохама.</s>
<s>Уметност</s>
|
82 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82 | Спорт | <s>Спортом (из латинског -{deportare}-, одатле старофранцуски -{desporter}-, одатле староенглески -{disport}-, одатле данашњи спорт и значи разонођење, одмарање, уживање) се називају такмичења која су најчешће у сфери физичких активности, али постоје и спортови који нису везани за физичку активност, као на пример шах.</s><s>Неки од разлога за бављењем спортом могу бити разонода, развијање тела, побољшање способности, такмичарски дух, као и финансијска добит.</s><s>Обично је такмичење или игра између две стране, од којих свака покушава да премаши другу.</s><s>Неки спортови дозвољавају нерешену игру; други обезбеђују методе за решавање нерешених исхода, како би осигурао један победник и један губитник.</s><s>Већи број таквих такмичења са два исхода може бити организовано на турниру, чиме се производи шампион.</s><s>Многе спортске лиге имају годишњег шампиона, који се одређује уређивањем игара у редовној спортској сезони, чему у неким случајевима следи финална игра.</s><s>Постоје стотине спортова, почевши од оних између појединачних такмичара, до оних са стотинама истовремених учесника, било у тиму или који се такмиче као појединци.</s><s>У појединим спортовима као што су трке, велики број такмичара се може такмичити, сваки против свих других, са једним победником.</s>
<s>Спорт је генерално сматра системом активности који се заснива на физичком атлетицизму или физичкој спретности.</s><s>Велика спортска такмичењима као што су Олимпијске игре признају само спортске сусрете који задовољавају ову дефиницију.</s><s>Низ других организација, као што је Савет Европе користе дефиниције којима се искључују активности без физичког елемента из класификације спорта.</s><s>Међутим, бројне компетитивне али нефизичке активности захтевају признавање као душевни спортови.</s><s>Међународни олимпијски комитет (кроз -{ARISF}-) признаје шах и бриџ као -{bona fide}- спортове, а -{SportAccord}-, међународна асоцијација спортских федерација, препознаје пет нефизичких спортова: бриџ, шах, даму, го и кинески шах, и ограничава број душевних игара које се могу признати као спорт.</s>
<s>Спортови обично се регулишу скупом правила или обичаја, који служе за осигурање поштене конкуренције и омогућавају конзистентно одлучивање о победнику.</s><s>Победа може бити одређена физичким догађајима као што су бодовање голова или првим преласком линије.</s><s>Такође може бити одређена помоћу судија који бодују елементе спортске перформансе, укључујући објективне или субјективне мере као што су технички учинак или уметнички утисак.</s>
<s>Обично се чувају записи о перформансама, а за популарне спортове, ове информације могу бити на широко објављиване или описане у спортским вестима.</s><s>Спорт је такође значајан извор забаве за неучеснике, при чему гледалачки спорт привлачи велике гомиле на спортске стадионе и дворане, а шира публика се досеже путем емитовања спортских догађаја.</s><s>Спортско клађење је у неким случајевима строго регулисано, и у појединим случајевима је од централног значаја за спорт.</s>
<s>Према А.Т.</s><s>Кернију, консултантској кући, глобална спортска индустрија је вредела 620 милијарди долара од 2013. године.</s><s>Најдоступнији и највише практиковани спорт на свету је трчање, док је фудбал најпопуларнији навијачки спорт.</s>
<s>Значење и употреба</s>
<s>Етимологија</s>
<s>Реч „спорт“ потиче од старофранцуске речи -{desport}- са значењем „разонода“.</s><s>Најстарија дефиниција у енглеском која потиче из око 1300. године је „све што људи налазе занимљивим или забавним“.</s>
<s>Друга значења обухватају коцкање и догађаје који су приређени у сврху коцкања; лов; и игре и разоноду, укључујући оне које захтевају вежбање.</s><s>Рогет дефинише именицу спорт као „активност која се предузима ради опуштања и забаве“ и која је синонимна са разонодом и рекреацијом.</s>
<s>Номенклатура</s>
<s>Појединачни термин „спорт“ се користи на већини енглеских дијалеката како би се описао општи концепт (нпр. „Деца која учествују у спорту“), а „спортови“ се користи да опишу вишеструке активности (нпр. „Фудбал и рагби су најпопуларнији спортови у Енглеској“).</s>
<s>Историја</s>
<s>Артефакти и структуре сведоче о постојању спорта у Кини још пре 2.000. п. н. е. Постоје индикације да је гимнастика била популарна у Кинеској античкој прошлости.</s><s>Монументи фараона указују на чињеницу да су бројни спортови, укључујући пливање и риболов, били добро развијени и регулисани пре неколико хиљада година у древном Египту.</s><s>Други египатски спортови су бацање копља, скок у вис и рвање.</s><s>Спортови у античкој Персији као што је традиционална иранска борилачка вештина зорхана имају блиску везу са вештинама ратовања.</s><s>Међу другим спортовима који воде порекло из Песије су поло и јуста.</s>
<s>Широк опсег спортова је већ био успостављен до времена античке Грчке.</s><s>Војна култура и развој спорта у Грчкој су знатно утицали на једно на друго.</s><s>Спортови су постали такав проминентан део њихове културе да су Грци створили Олимпијске игре, које се у древним временима одржавале сваке четири године у малом селу у Пелопонезу званом Олимпија, Грчка.</s>
<s>Спортови су били у све већој мери организовани и регулисани од времена античких олимпијада све до садашњег века.</s><s>Индустријализација је довела до повећања количине слободног времена, омогућавајући људима да присуствују и прате навијачке спортове и да учествују у атлетским активностима.</s><s>Ови трендови су настављени са појавом масовних медија и глобалних комуникација.</s><s>Професионализам је постао превалентан, што је додатно повећало популарност спорта, пошто сад спортски навијачи могу да прате подвиге професионалних спортиста - док истовремено уживају у вежбању и конкуренцији везаној за аматерско учешће у спорту.</s><s>Од почетка 21. века, се води све интензивнија дебата о томе да ли ће трансродни спортисти моћи да учествују у спортским догађајима који су у складу са њиховим пост-транзиционим родним идентитетом.</s>
<s>Подела
Једна од главних подела спортова може бити на групне и самосталне:
У групне (заједничке) спортове спадају сви спортови који се изводе групно, где највеће место заузимају спортске игре, као на пример фудбал, кошарка, одбојка, рукомет, ватерполо, вилбал, хокеј и други.</s><s>У самосталне (појединачне) спортове спадају спортови где се појединац сам залаже за своје успехе.</s><s>У појединачне спортове спадају атлетика, борилачки спортови, гимнастика, пливање, и други.</s>
<s>У многим појединачним спортским дисциплинама на званичним такмичењима збир бодова учесника из исте екипе се сабира да би се добио екипни победник, то јест клуб који је имао најбоље учеснике.</s>
<s>Неки спортови могу се изводити и појединачно и групно.</s><s>Ту спадају тенис, уметничко клизање, стони тенис, скокови у воду и много других.</s>
<s>Спорт може бити такмичарског или слободног карактера.</s><s>Такмичарски карактер је када спортисти наступају на такмичењима у жељи за постизањем врхунских резултата.</s><s>Обично се ради такмичења организују редовни или повремени турнири где учествује више екипа (тимова) или појединаца.</s><s>Међу такмичењима која широм света изазивају највећу пажњу и интересовање су свакако Олимпијске игре и Светско првенство у фудбалу, а велику популарност имају и такмичења Формуле 1, као и многа друга.</s>
<s>Услед телевизијске публике која се мери милионима, спорт је данас постао и уносан бизнис.</s><s>Мултинационалне корпорације дају велике суме новца како би се њихове рекламе појавиле на важним спортским догађајима, а трансфери најбољих спортиста из једног у други клуб се мере десетинама милиона долара.</s>
<s>Слободни (аматерски) карактер је када се спортисти баве спортом из себи познатих разлога, а најчешће то буду рекреативни и здравствени разлози.</s>
<s>Класификација спорта
Класификација спорта обухвата поделу спорта на различите подврсте.</s>
<s>Прва подела је на:
Рекреативни спорт (карактерише га редовни програм вежбања и такмичења у циљу очувања здравља и физичке спремности)
Школски спорт (тренинзи и систем такмичења су прилагођени узрасту спортиста, како би се свакоме омогућило да испољи свој таленат)
Аматерски спорт (спортисти појединци стичу друштвену афирмацију, остварују неку допунску зараду и сл.)
Спорт инвалида (окупља инвалиде и организује такмичења у циљу телесне и менталне рехабилитације)
Професионални спорт (спортисти, њихови тренери, менаџери и остало особље су плаћени за активно бављење спортом и он је њихово основно занимање)</s>
<s>Поред тога може се делити и на:
Елитни или врхунски спорт треба да омогући најбољим појединцима да постану врхунски.</s><s>Врхунски спортски успеси нису могући без масовног бављења спортом, јер се најбољи појединци репродукују из њега принципом селекције.</s><s>Нетакмичарски спорт је индивидуални спорт сваког појединца и подразумева универзалну вредност јер се њиме активно могу бавити све категорије становништва.</s><s>Такмичарски спорт кључни значај придаје победи, конкуренцији, жртвовању (победа постаје друго име за спорт).</s>
<s>Попис спортова</s>
<s>Постоје бројне поделе спортова, и тешко је направити потпуно тачно разграничење.</s><s>Често се говори о олимпијским спортовима, тј. онима који су у програму зимских или летњих Олимпијских игара, те о осталим, неолимпијским спортовима.</s><s>Постоје и спортови као што су модерни петобој или триатлон коју су у ствари спој неколико различитих спортова, те дакле спадају у засебну категорију.</s>
<s>Атлетика
бацачке дисциплине (диск, копље, кугла, кладиво)
тркачке дисциплине (спринт, средње пруге, дуге пруге, високе и ниске препоне, штафете)
скокови (вис, даљ, троскок, мотка)
вишебој</s>
<s>Екипни спортови с лоптом</s>
<s>Екипни спортови с лоптом развили су се из средњоамеричке игре лоптом:
амерички фудбал
аустралијски фудбал
фистбол
канадски фудбал - врло сличан америчком фудбалу
келтски фудбал
кошарка
корфбол
мали фудбал
нетбол
фудбал
одбојка
одбојка на песку
рагби (заједнички назив за два спорта - рагби јунион и рагби лига, некад се спомиње и као амерички фудбал, мада је то погрешно)
рукомет
рукомет на песку
ватерполо
улична кошарка</s>
<s>Спортови у којима се лоптица удара рекетом
бадминтон
стони тенис
сквош
тенис</s>
<s>Спортови у којима се лоптица удара палицом или батом
бенди
бејзбол
голф
дворански хокеј
хокеј на трави
хокеј на ролшуама
хурлинг
инлајн хокеј
крикет
лакрос
поло
скејтер хокеј
софтбол
улични хокеј</s>
<s>Бициклизам
цестовни бициклизам
циклокрос
бициклизам на писти
брдски бициклизам</s>
<s>Гимнастика
аеробик
ритмичка гимнастика
општа гимнастика
спортска гимнастика
спортска акробатика
трамполин
плес</s>
<s>Спортови снаге
бодибилдинг
дизање тегова</s>
<s>Спортови прецизности
билијар
снукер
боћање
голф
куглање
стреличарство
стрељаштво
пикадо</s>
<s>Водени спортови
једрење
кајак и кану на мирним водама
кајак и кану на дивљим водама
роњење на дах
оријентацијско роњење
пливање
синхроно пливање
ватерполо
веслање
скокови у воду
сурфовање</s>
<s>Спортови на снегу и леду
алпско скијање
боб
брзо клизање
брзо клизање на кратким стазама
керлинг
хокеј на леду
нордијска комбинација
нордијско скијање
санкање
скелетон
скијашки скокови
сноубординг
уметничко клизање
биатлон</s>
<s>Спортови с више спортских дисциплина
биатлон
модерни петобој
триатлон</s>
<s>Борилачки спортови и вештине
аикидо
ашихара
арнис
капуера
бокс
бразилски џијуџицу
рвање
џудо
џуџуцу
карате
кендо
кемпо
кик-бокс
крав мага
кунг фу
мачевање
mешовите борилачке вештине (-{MMA}- ()t)
нинџуцу
теквондо
тајђићуен
тајландски бокс
савате</s>
<s>Спортови с лоптом
пицигин
зога фалу</s>
<s>Мото-спортови
аутомобилизам
-{DTM}-
формула 1
картинг
мотоциклизам
мотокрос
наскар
рели</s>
<s>Коњички спортови
касачке трке
коњичке трке
препонско јахање
поло</s>
<s>Екстремни спортови
алпинизам
-{BASE}- скакање
брдски бициклизам
банџи скокови
екстремни бициклизам
пењање по леду
кајт сурфовање
падобранство
пејнтбол
параглајдинг
планинарење
пустоловне трке
рафтинг
роњење на дах
скатебоардинг
скијање на води
слободно пењање
портско пењање
трекинг
змајарење</s>
<s>Мисаоне игре
бриџ
шах</s>
<s>Традиционални спортови
надвлачење конопца
Сињска алка
трка на прстенац
камена с рамена
потезање клипа</s>
<s>Улога спорта у друштву</s>
<s>Аустралијска бискупска конференција објавила је 25. септембра 2014. изјаву о друштвеној правди Круна за Аустралију.</s><s>Дати максимум у нашој спортској нацији у којем истичу одгојну улогу спорта, нарочито међу младима, те упозоравају на друштвену опасност ако се из видика изгубе истинске спортске вредности, повлађујући само новцу и успеху.</s><s>У документу стоји да се предлаже детаљни испит савести о тому како се живи спорт, јер догађа се да се менталитет победе по сваку цену нагло проширио и у непрофесионалном спорту до те мере „да су и најмлађи изложени притиску због постизања резултата, да играју и кад су озлеђени, да крше правила те да не поштују дух игре“.</s><s>У документу се изричито осуђује сваки вид допинга и залаже се да се популарним спортистима не толерише насилно понашање изван игралишта, те да се не сме порицати да систем нема ништа с тим застрањењима.</s><s>Спорт је огледало друштва, одражава оно најбоље што појединци и нација поседују, али исто тако и најтамнију страну друштва, што за последицу има да се заједница превише навикава на насиље, злоупотребу дрога и алкохола, било да се ради о спортистима или о посматрачима спорта, било да се ради о такмичењу или ван њега, затим проблем пораста незаконитих опклада, корупције и злочина у вези с тим „озбиљно прете целовитости спорта и његовој способности да изграђује заједницу“.</s>
<s>Спорт данас представља осим забаве и рекреације, веома важан део људског и друштвеног идентитета, и појединца и шире друштвене заједнице, била та заједница градски кварт, град, регија или нација.</s><s>Спорт у сваком смислу представља један од најбитнијих феномена популарне културе и када заокупља интересовање људи широм планете без обзира на њихово образовање или материјални статус, може се закључити да је спорт постао веома битан за развој људског друштва, како на глобалном нивоу тако и на нивоу нације и држава.</s><s>Друштво је то које је успело да спорт подигне вишу лествицу и стави га на такву позицију, где се његова улога и те како вреднује.</s>
<s>Омасовљавање спорта почиње као последица индустријализације, урбанизације и саме промене односа становништва према сопственим потребама и жељама.</s><s>Полако и постепено се развијају модерне економске, политичке и културне институције али једна од битних ствари је да се у великој мери отварају врата и спорту.</s><s>Слободно време, које настаје као последица промене начина живота, људи који имају фиксно радно време, условљава настанак нових интересовања, нових укуса и нових потреба у организовању свакодневног живота.</s><s>Потреба за игром, забавом, рекреацијом и физичким активностима најширих слојева становништва почиње да доминира у процесу осмишљавања слободног времена и подстиче стварање, развијање и усвајање нових културних образаца.</s>
<s>На спорт утичу велики број чиниоца који у исто време могу да помогну али и одмогну у обављању физичких делатности.</s><s>Можемо рећи да су ти чиниоци веома разноврсни, попут, родитеља и породице, вршњака, школе, а у последње време и интернета и свих медија преко којих може да се дође до разних информација релевантне спорту, као што је телевизор, мобилни уређаји, компјутери, радио станице, али и жута штампа и друге врсте медија.</s>
<s>Кључну улог имају, друштво, школа и породица, које заједничким снагама морају осмислити активности чији ће садржаји бити привлачни, атрактивни, квалитетни, продуктивни и успешно одговорити на развојне потребе друштва.</s><s>Због тога, друштвена заједница се мора потрудити да се кроз разне културне, спортске, уметничке и рекреативне и друге активности млади остваре а заједно са њима и целокупно друштво.</s><s>Једино тако могу бити задовољни, испуњени и срећни чиме стварају основу здравог друштва.</s>
<s>Друштво пружа повољне или мање оптималне услове за развој спорта.</s><s>Организовање спорта зависи од вредносних оријентација које друштво пропагира.</s><s>Развој догађаја у спорту, у многим земљама ишао је по истој шеми вредносног обрасца за који се друштво залагало.</s><s>Ако желимо да променимо и унапредимо стање спорта, да докажемо да спорт доноси разне бенефиције како појединцу тако и друштву, не може се простим растом, развијањем постојећег спорта постићи истинска хуманизација односа у спорту.</s><s>Није могуће мењати ни спорт, ни односе у спорту а да се не мењају друштвени односи који репродукују спорт.</s><s>Немогуће је говорити о новим односима у спорту, а при томе сачувати друштвене односе са свим њиховим противречним функцијама које се темеље на неправедности.</s>
<s>Спорт је онај домен људске свакодневнице који пружа велике могућности људској суштини да се испољи, да реализује основну особину људске природе.</s><s>Спорт може бити поприште највеличанственијих људских победа али и падова.</s><s>Он појачава друштвене везе и даје могућност нацијама да се иживе и идентификују са својом групом.</s><s>На тај начин спорт се користи као средство социјално-групне интеграције, средство буђења патриотских и националних осећања.</s>
<s>Види још
Списак спортова</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>European Commission (2007), The White Paper on Sport.</s><s>Council of Europe (2001), The Europien sport charter.</s><s>The Meaning of Sports by Michael Mandel (PublicAffairs. ).</s><s>Journal of the Philosophy of Sport</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>-{What is sports?}-
-{"Sport" - a suggested definition}-</s>
|
87 | https://sr.wikipedia.org/wiki/GPG | GPG | <s>Програм GNU Privacy Guard, или скраћено GPG служи за шифровање и потписивање датотека.</s><s>Он функционише по принципу јавног и тајног кључа.</s><s>Јавни кључ је доступан свима, а његова аутентичност се може проверити уз помоћ „отиска“.</s>
<s>Извор
Домаћа страна Страхиње Радића</s>
<s>Спољашње везе
Страна пројекта GPG</s>
<s>Рачунарство
Криптографски софтвер
Софтвер 1999.</s><s>Вишеплатформски софтвер</s>
|
88 | https://sr.wikipedia.org/wiki/GeekCode | GeekCode | <s>__БЕЗКН__</s>
<s>-{GeekCode}- или „код залуђеника“, иако изгледа као низ насумично откуцаних интерпункцијских знакова, је у ствари врста личне карте „залуђеника“ (техничких или рачунарских), која описује особине и склоности власника.</s>
<s>Спољашње везе
http://www.geekcode.com/geek.html</s>
<s>Интернет
Нерд култура</s>
|
90 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82 | Сценска уметност | <s>Сценска уметност је заједнички назив за уметнички израз говором, гестом, глумом, музиком, звуком и другим средствима, која се непосредно представљају публици на отвореној позорници.</s><s>Они се разликују од визуелних уметности, а то су употреба боје, платна или разних материјала за стварање физичких или статичних уметничких објеката.</s><s>Извођачке уметности обухватају низ дисциплина које се изводе пред живом публиком, укључујући позориште, музику и плес.</s>
<s>Позориште, музика, плес, манипулација објектима и друге врсте перформанса присутне су у свим људским културама.</s><s>Историја музике и плеса датира још из праисторијских времена, док циркуске вештине датирају барем из Древног Египта.</s><s>Многе сценске уметности се изводе професионално.</s><s>Наступ може бити у наменски изграђеним зградама, као што су позоришта и опере, на отвореним сценама на фестивалима, на сценама у шаторима као што су циркуси или на улици.</s>
<s>Живи наступи пред публиком су вид забаве.</s><s>Развој аудио и видео снимања омогућио је приватну потрошњу извођачких уметности.</s><s>Извођачка уметност често има за циљ да изрази своје емоције и осећања.</s>
<s>Извођачи</s>
<s>Уметници који учествују у извођачким уметностима пред публиком називају се извођачи.</s><s>Примери за то су глумци, комичари, плесачи, мађионичари, циркуски уметници, музичари и певачи.</s><s>Извођачке уметности такође подржавају радници у сродним областима, као што су писање песама, кореографија и сценски рад.</s><s>Извођачи често прилагођавају свој изглед, као што су костими и сценска шминка, сценско осветљење и звук.</s>
<s>Типови</s>
<s>Извођачке уметности могу укључивати плес, музику, оперу, позориште и музичко позориште, магију, илузију, мимику, изговорену реч, луткарство, циркуску уметност, професионално рвање и извођачку уметност.</s>
<s>Постоји и специјализована форма лепе уметности, у којој уметници своје радове изводе уживо пред публиком.</s><s>Ово се зове извођачка уметност.</s><s>Већина перформанса такође укључује неки облик пластичне уметности, обично у виду реквизита.</s><s>Плес се често називао пластичном уметношћу током ере модерног плеса.</s>
<s>Позориште</s>
<s>Позориште је грана извођачких уметности која се бави извођењем прича пред публиком, користећи комбинацију говора, геста, музике, плеса, звука и спектакла.</s><s>Било који од ових елемената или њих више, сматра се сценском уметношћу.</s><s>Поред стандардног стила наративног дијалога у представама, позориште поприма облике као што су представе, мјузикли, опера, балет, илузија, мимика, класични индијски плес, кабуки, мумерске представе, импровизационо позориште, комедија, пантомима и неконвенционалне или савремене форме попут постмодерног позоришта, постдрамског позоришта или перформанса.</s>
<s>Плес</s>
<s>У контексту извођачких уметности, плес се генерално односи на људски покрет, типично ритмичан и на музику, који се користи као облик забаве публике у окружењу перформанса.</s><s>Дефиниције онога што чини плес зависе од друштвених, културних, естетских, уметничких и моралних ограничења и крећу се од функционалног покрета (као што је народни плес) до кодификованих, виртуозних техника као што је балет.</s>
<s>Постоји још један модерни облик плеса који се појавио у 19-20 веку под називом стил слободног плеса.</s><s>Овај облик плеса је структуриран да створи хармоничну личност која укључује карактеристике као што су физичка и духовна слобода.</s><s>Исадора Данкан је била прва плесачица која је расправљала о „жени будућности“ и развила нови вектор кореографије користећи Ничеову идеју „врховног ума у слободном уму“.</s>
<s>Плес је снажан импулс, али уметност плеса је тај импулс који вешти извођачи каналишу у нешто што постаје интензивно експресивно и што може одушевити гледаоце који немају жељу да сами плешу.</s><s>Ова два концепта уметности плеса – плес као моћан импулс и плес као вешто кореографисана уметност коју углавном практикује неколицина професионалаца – две су најважније повезујуће идеје које се провлаче кроз свако разматрање теме.</s><s>У плесу је веза између два појма јача него у неким другим уметностима, и ниједан не може постојати без другог.</s>
<s>Кореографија је уметност плесања, а особа која се бави овом уметношћу назива се кореограф.</s>
<s>Музика</s>
<s>Музика је уметничка форма која комбинује висину, ритам и динамику за стварање звука.</s><s>Може се изводити коришћењем различитих инструмената и стилова и подељена је на жанрове као што су фолк, џез, хип хоп, поп, рок, итд.</s><s>Као уметничка форма, музика се може појавити у живим или снимљеним форматима и може се планирати или импровизовати.</s>
<s>Како је музика протејска уметност, она се лако усклађује са речима за песме као што физички покрети раде у плесу.</s><s>Штавише, има способност да обликује људско понашање јер утиче на наше емоције.</s>
<s>Историја</s>
<s>Западне извођачке уметности</s>
<s>Почевши од 6. века пре нове ере, у Грчкој је започео класични период извођачке уметности, који су започели трагичарски песници као што је Софокле.</s><s>Ови песници су писали драме које су у неким случајевима укључивале плес (види Еурипид).</s><s>Хеленистички период је започео широку употребу комедије.</s>
<s>Међутим, до 6. века нове ере, западна сценска уметност је у великој мери окончана када је почело мрачно доба.</s><s>Између 9. и 14. века, извођачка уметност на Западу била је ограничена на верске историјске представе и моралне представе, које је црква организовала у част светих дана и других важних догађаја.</s>
<s>Ренесанса</s>
<s>У 15. веку, сценска уметност, заједно са уметношћу уопште, доживела је препород јер је ренесанса почела у Италији и проширила се широм Европе драма, при чему су неки видови уметности укључивали плес, који је извођен.</s><s>Доменико да Пјаценза је заслужан за прву употребу термина ballo (у делу De Arte Saltandi et Choreas Ducendi) уместо danza (плес) за његов балет или balli.</s><s>Термин је на крају постао балет.</s><s>Сматра се да је први балет пер се Балтазар де Божојелсов Ballet Comique de la Reine (1581).</s>
<s>Средином 16. века уметничка комедија је постала популарна у Европи, уводећи употребу импровизације.</s><s>Овај период је такође увео елизабетанске маске, са музиком, плесом и сложеним костимима, као и са професионалним позоришним трупама у Енглеској.</s><s>Драме Вилијама Шекспира крајем 16. века развиле су се из ове нове класе професионалног извођења.</s>
<s>Године 1597, изведена је прва опера, Дафне, и током 17. века опера ће брзо постати омиљена забава за аристократију у већем делу Европе, а на крају и за велики број људи који живе у градовима широм Европе.</s>
<s>Види још</s>
<s>Балет
Драма
Опера
Пантомима
Плес
Позориште
Уметност
Ликовна уметност
Музичка уметност
Књижевност
Филмска уметност</s>
<s>Референце</s>
<s>Референце</s>
<s>Chapin, Anne P., "Power, Privilege and Landscape in Minoan Art", in Charis: Essays in Honor of Sara A. Immerwahr, Hesperia (Princeton, N.J.) 33, ASCSA.</s><s>Gates, Charles, "Pictorial Imagery in Minoan Wall Painting", in Charis: Essays in Honor of Sara A. Immerwahr, Hesperia (Princeton, N.J.) 33, ASCSA.</s><s>Hood, Sinclair, The Arts in Prehistoric Greece, Penguin (Penguin/Yale History of Art).</s><s>Sandars, Nancy K., Prehistoric Art in Europe, Penguin (Pelican, now Yale, History of Art), 1968 (nb 1st edn.; early datings now superseded)
Burckhardt, Jacob, The Civilization of the Renaissance in Italy (1860), a famous classic; . excerpt and text search 2007 edition; also .</s><s>Reynolds, L. D. and Wilson, Nigel, Scribes and Scholars: A Guide to the Transmission of Greek and Latin Literature, Clarendon Press, Oxford, 1974.</s><s>Campbell, Gordon.</s><s>The Oxford Dictionary of the Renaissance. (2003).</s><s>862 pp. online at Oxford University Press</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Bibliography of Performing Arts In The East
European Collected Library on Performing Arts</s>
<s>Хуманистика</s>
|
91 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Геологија | <s>Геологија (од грч. -{γεα [gea]}- — „земља“ и -{λογος [logos]}- — „расправа (дискусија)“) је наука која се бави проучавањем Земље, њеног настанка и процеса који су је обликовали, њеног састава и структуре.</s><s>Научници, који се тим баве, називају се геолози.</s>
<s>Реч „геологија“, први је употребио 1778. године Жан Анри Делик (1727—1817) а терминолошки је дефинисао 1779. године Хорас-Бенедикт од Сосура (1740—1799).</s>
<s>Историјски развој</s>
<s>Геологија је, уз астрономију, једна од најстаријих наука.</s><s>Прва употреба геологије везана је за коришћење техничког камена као грађевинског материјала.</s><s>Још у доба неолита, када се јављају прва насеља, људи су знали која је врста камена добра за коју потребу, па су за прављење алатки користили опсидијан и кремен, а за градњу мермер и кречњак.</s><s>О томе сведоче археолошки налази.</s>
<s>Прва знања о минералним сировинама, њиховом коришћењу и размени, јављају се пре пет хиљада година.</s><s>У то доба су у Белгији и јужној Енглеској постојали подземни рудници кремена.</s>
<s>Најстарији документи у којима се обрађују геолошке теме везани су за развој цивилизације у долини Нила.</s><s>Из Египта потиче мапа настала 1160. п. н. е., на којој су приказани -{Wadi Hammamat}-, -{Wadi Atala}- и -{Wadi El-sid}-, са околином.</s><s>На њој су приказани каменолом и рудник злата -{Bir Umm Fawakir}-, са бројним ознакама за поједине специфичне појаве на том подручју.</s>
<s>Спознаје о врло сложеној проблематици постанка и развитка Земље јављале су се поступно, а неке датирају још из античких времена.</s><s>Но, тек у 15. веку долази до покушаја систематизације знања о Земљи, а поступно се јављају и нови појмови као темељ геологије у настајању.</s>
<s>Питагорејци су, још у 6. веку пре нове ере знали облик и положај Земље.</s><s>Херодот је, у својим списима, описао делту Нила и закључио да се шири у море због приноса муља.</s>
<s>Аристотел је бележио своја запажања о Земљи и њеном настанку.</s><s>Такође, објашњавао је и разне појаве, нпр. да земљотреси настају када се масе ваздуха у земљи сукобе због разлике у температури и експлозивно је напуштају кроз пукотине и пећине.</s><s>У делу -{Meteorologica}- објашњава настанак минерала.</s><s>Уочио је и фосиле, али је сматрао да су то остаци организама који не живе у мору, већ испод земље.</s><s>Сматрао је да имају неорганско порекло, да су неживе материје, као и да представљају неуспешне покушаје настанка живих бића.</s>
<s>Теофраст, који је био Аристотелов ученик, написао је, 314. п. н. е., дело -{Peri Lithon}- (О стенама).</s><s>Ово дело представља каталог минералних супстанци које су се користиле у тадашњем свету и вероватно је прва написана геолошка књига уопште.</s><s>У њој се, по први пут, помињу називи великог броја минерала и стена.</s>
<s>Страбон је разматрао постанак вулкана и земљотреса, али се углавном ослањао на идеје Аристотела.</s><s>Такође је помињао могућност да су фосилни организми трагови живота у стенама.</s>
<s>Овидије је изнео запажања о шкољкама које се налазе у планинама, и закључио да је земља некада била прекривена морем.</s><s>Запазио је и да вода својим деловањем постепено снижава узвишења у рељефу.</s><s>Увидео је да се тако добија материјал који се депонује током поплава и затим суши и очвршћава, чиме прелази у стену.</s>
<s>Плиније Старији је написао прву енциклопедију, у 37 томова, названу -{Naturalis Historia}-.</s><s>У њој је дао прецизан опис појединих минерала, укључујући њихов облик, кристалне пљосни и друга својства.</s><s>Поредио је и тврдоћу минерала, и закључио да је дијамант најтврђи од свих минерала.</s>
<s>У Кини је направљено доста инструмената и справа за геолошка испитивања.</s><s>Стари Кинези су први конструисали гарнитуру за бушење бунара и први сеизмоскоп.</s><s>У Кини је конструисан и први компас.</s>
<s>Кинески научник Шен Ко (1031–1095) поставио је хипотезу о настанку копнених формација: он је запазио фосилне остатке шкољки у геолошком стратуму у планинама стотинама километара далеко од океана, на основу чега је претпоставио да је копно настало ерозијом планина и таложењем прашине .</s>
<s>У средњем веку су остаци изумрлих организама најчешће сматрани „игром природе“ или доказима „општег потопа“.</s><s>Но, већ је Леонардо да Винчи (1452—1519) упозорио да се једним „потопом“ не може објаснити распрострањеност фосилних остатака морских организама на копну.</s><s>Осим тога, он је био свестан дугог трајања геолошке прошлости, а описао је и први геохемијски циклус (вода испире со из тла и односи је у море које се тако заслањује, а због издизања морског дна стварају се лагуне где се вода испарује и таложи нови слој, који опет може бити потопљен...).</s><s>Леонардо да Винчи је схватио и однос ерозије тла и издизања копна (ерозија нарушава равнотежу у литосфери, а она се поновно успоставља издизањем).</s>
<s>Шири интерес за геолошке проблеме изазвале су расправе између тзв. нептуниста и плутониста.</s><s>Плутонисти, на челу са Џејмс Хатоном (1726—1797) су оживели запажање Страбона (1. век п. н. е.) држећи да су поједине стене настале у вези с вулканским ерупцијама.</s><s>Названи су по богу подземља, Плутону.</s><s>Нептунисти, на челу са Вернером су оживели стару идеју Талеса из Милета (7/6. век п. н. е.), приписујући постанак стена литосфере - води.</s><s>Због тога су и добили назив према античком богу океана Нептуну.</s>
<s>Сосур, (18. век) први је схватио да су нагнути слојеви последица кретања литосфере и продора старијих стена кроз млађе.</s><s>Баумонт (19. век) први спознаје улогу раседа у постанку долине Рајне, а тврди и да тектонске силе настају због хлађења Земље и стезања.</s>
<s>Жорж Кивје (1769—1832), природњак и зоолог, поставља темеље научног проучавања фосилних остатака организама.</s><s>Вилијам Смит (1769. – 1839) примењује фосилне остатке за одређивање релативне старости стена Земљине коре .</s><s>Уочава се и латерална различитост стена насталих у исто време, па тако настаје појам фација.</s>
<s>Појам геосинклинале као лабилног седиментационог простора, насталог ломљењем и савијањем Земљине коре добија на значењу 1900. године када га је истакао Хауг при постанку уланчаних горских система а 1908. године предложио Френк Берсли Тејлор (1860—1938).</s><s>Геосинклинала остаје у средишту интереса геолога све до 1960-их, када ју је делом истиснула концепција тектонике плоча.</s>
<s>Важнији геолошки принципи</s>
<s>Принцип актуализма (униформизма) је основни принцип у геологији који представља основно полазиште при свим разматрањима о развоју Земље.</s><s>Он гласи: „Прошлост је кључ за разумевање садашњости“ односно процеси који владају данас су владали и у прошлости па посматрањем данашњих збивања можемо закључивати о геолошкој прошлости.</s>
<s>Принцип суперпозиције први пут је (1669) потпуно објаснио дански природњак Николас Стено.</s><s>Данас овај принцип подразумева да је у тектонски непоремећеним теренима сваки доњи слој старији од оног који га прекрива, али и да је слој у коме се налазе одломци неких стена настао касније од стена чије одломке садржи.</s>
<s>Принцип еволуције пренет на Земљу своди се на закључак да је Земља током своје историје под дејством различитих процеса и различитих интензитета тих процеса претрпела бројне промене, те да се она стално мења (еволуира).</s><s>Л.</s><s>Доло (1893) формулисао је еволуцију Земље као неповратан процес („Закон иреверзибилитета“).</s>
<s>Принцип интрузивних односа се бави пресеком интрузива.</s><s>У геологији када магматска интрузија пресече формацију седиментних стена може се закључити да је магматска интрузија млађа од седиментних стена.</s><s>Постоје бројни облици интрузива, укључујући лаколите, лополите, нек, сил, дајк.</s>
<s>Поља, научно-стручне области, дисциплине, методе</s>
<s>Вулканологија</s>
<s>Вулканологија је наука о вулканима, лави, магми, и различитим геолошким и геофизичким феноменима везаним за вулканизам.</s>
<s>Геолошко картирање</s>
<s>Геолошко картирање је процес који се састоји од прикупљања података ранијих истраживања, анализе постојеће документације, теренског рада, анализе прикупљених података, израде геолошке карте, профила и пратеће техничке документације.</s>
<s>Геомикробиологија</s>
<s>Геомикробиологија је део научне дисциплине микробиологије.</s><s>Поље истраживања геомикробиологије бави се улогом микроба и микробиолошким процесима у геолошким и геохемијским процесима.</s><s>Она је важна посебно када се бави микроорганизмима у изданској води и јавним ресурсима пијаће воде.</s>
<s>Геоморфологија</s>
<s>Геоморфологија (γη, геос, „земља";μορφή, морфос, " облик";λόγος, логос сазнање) је наука о постанку и развићу облика у рељефу Земљине површи, који су настали под утицајем ендогених и егзогених процеса.</s><s>Самим тим, геоморфолошка проучавања не могу се спроводити без доброг познавања геологије.</s>
<s>Геотехника</s>
<s>Геотехника је научно-стручна област, која се бави изучавањем својстава, стања и понашања геолошке средине као и законитости њихових промена под утицајем одређене инжењерске делатности и/или природних процеса.</s><s>Она се бави условима и начинима побољшања својстава и њиховим прилагођењем конкретним инжењерским захтевима као и проблемима израде разноврсних геотехничких конструкција.</s>
<s>Геофизика</s>
<s>Геофизика ( = Земља, = својство, природа) је научна дисциплина, која проучава физичка својства Земљине унутрашњости.</s><s>Геофизика проучава физичка поља Земље (гравитационо, магнетско, електрично) и њихову међусобну интеракцију, као и физичка својства која условљавају кретање сеизмичких таласа, кретање електричне струје, формирање магнето-телурског поља, итд.</s>
<s>Геохемија</s>
<s>Геохемија се бави изучавањем хемијског састава Земље и других планета, хемијских процеса и реакција које су одговорне за састав стена и тла, као и кружењем (миграција) материје и енергије које транспортују Земљине хемијске компоненте у времену и простору, и њихову интеракцију са хидросфером и атмосфером.</s>
<s>Геохронологија</s>
<s>Геохронологија (грчки ge = земља, chronos = време, доба, logos = изучавати) је наука која се бави утврђивањем апсолутне старости стена, фосила, и седимената са одређеним степеном толеранције зависно од метода који је коришћен.</s><s>За ову грану историјске геологије користе се бројне методе за одређивање апсолутне старости.</s>
<s>Глациологија</s>
<s>Глациологија је наука која се бави проучавањем ледника, процесима њиховог настајања, као и проучавањем њиховог утицаја на животну средину.</s><s>Реч глечер долази од латинског glacies што означава лед или мраз, logos - наука (расправа, дискусија).</s>
<s>Даљинска детекција</s>
<s>Даљинска детекција је метод прикупљања информација путем система који нису у директном, физичком контакту са испитиваном појавом или објектом.</s><s>У геологији се анализом аероснимака и сателитских снимака прикупљају разноврсни геолошки подаци.</s>
<s>Економска геологија</s>
<s>Економска геологија је наука која се бави проучавањем минералних ресурса, као дела природних ресурса, њиховом валоризацијом, односно вредновањем минералних ресурса и прорачуном економских ефеката коришћења минералних ресурса.</s>
<s>Нафтна геологија</s>
<s>Нафтна геологија или Геологија лежишта угљоводоника посебно је подручје унутар геологије као научне гране.</s><s>Обухвата бројне засебне дисциплине као изразите специјалности развијане деценијама, а у циљу бољег описивање лежишта нафте и гаса.</s>
<s>Рудничка геологија</s>
<s>Рудничка геологија се бави екстракцијом минералних ресурса из Земље.</s><s>Неки од економски важних ресурса су драго камење, метали, различити минерали попут азбеста, перлита, лискуна, фосфата, зеолита, глине, пловућца, кварца, силицијум, и елемената као што су сумпор, хлор и хелијум.</s>
<s>Инжењерска геологија</s>
<s>Инжењерска геологија представља грану геологије која проучава чврсте стенске масе и тло у циљу извођења техничких (разних врста инжењерских) радова.</s><s>Интеграцијом инжењерске геологије и механике тла, потом настанком механике стена а онда и геотехничких мелиорација она је унапређена и прерасла у научно-стручну област геотехнику.</s>
<s>Историјска геологија</s>
<s>Историјска геологија је наука која се бави проучавањем процеса, догађаја и свих промена на Земљи и у Земљиној кори у току њеног развоја, који траје око 4,5 милијарди година.</s>
<s>Механика тла</s>
<s>Механика тла, у ужем смислу, изучава и описује тло у простору на којем или унутар кога се гради.</s><s>У механици тла проучавају се особине (својства) тла, које су битне са аспекта његовог садејства са различитим врстама објеката.</s><s>Механика тла је предмет изучавања инжењерске геологије и геотехнике.</s>
<s>Минералогија</s>
<s>Минералогија је једна од наука о Земљи која се бави изучавањем минерала, њиховог хемијског састава, кристалне структуре и физичких својстава.</s><s>Посебне дисциплине у минералогији изучавају процесе настанка минерала и појавне облике, баве се класификацијом минерала, њиховом географском дистрибуцијом (распрострањењем) као и могућностима употребе.</s>
<s>Палеоклиматологија</s>
<s>Палеоклиматологија је наука климатских промена од настанка Земље па током целе геолошке историје.</s><s>Она користи податке добијене узорковањем из ледника, годова, седимената, и стена како би се установило климатско стање које је владало у прошлости на целој Земљи.</s>
<s>Палеонтологија</s>
<s>Палеонтологија је наука о развоју живота на Земљи, древних биљака и животиња заснована на фосилима, сведочанствима њиховог постојања сачуваним у стенама.</s><s>Укључује проучавање фосила тела, трагова, брлога, одбачених делова, копролите, и хемијске остатке.</s>
<s>Микропалеонтологија</s>
<s>Микропалеонтологија је грана палеонтологије која се бави проучавањем микрофосила.</s><s>Микрофосили, генерално, су фосили мало већи или не већи од милиметра, односно они фосили за чије проучавање је неопходна употреба микроскопа.</s>
<s>Палинологија</s>
<s>Палинологија је биолошка и геолошка дисциплина која проучава савремени и фосилни полен, палиноморфе (споре, цисте динофлагелата, акритархе, хитинозое и сколекодонте), као и партикулисани органски материјал (POM) и кероген из седиментних стена и минерала.</s>
<s>Петрологија</s>
<s>Петрологија (грчки πέτρα, петра, стена; λόγος, логос, сазнање (расправа, дискусија)) је наука која се бави изучавањем стена и условима њиховог настанка.</s><s>Постоје три дела петрологије које одговарају изучавању три типа стена - петрологија магматских стена, петрологија седиментних стена и петрологија метаморфних стена.</s>
<s>Регионална геологија</s>
<s>Регионална геологија рашчлањује Земљу на поједине заокружене регије: континенте, океане, планинске системе, копнене водене базене, рудне појасеве и друге целине, приказујући њихову грађу, корисне сировине и друге елементе природне животне основе.</s><s>Уз елементе стратиграфске и опште геологије, пажња се посвећује и проблемима усмереног интереса (минералне сировине, вода, могућност геотехничких захвата и др.), па постоји уска веза с инжењерском геологијом и хидрогеологијом, рудном геологијом, сеизмологијом, океанологијом итд.</s>
<s>Седиментологија</s>
<s>Седиментологија је геолошка дисциплина која обухвата праћење, моделирање и описивање различитих седиментационих процеса и њихових седимената на Земљиној површи и у њеној дубини.</s><s>Ти су седименти исталожени у геолошкој прошлости, али се процес седиментације одвија и данас.</s>
<s>Сеизмологија</s>
<s>Сеизмологија је грана геофизике која се бави проучавањем земљотреса и кретања еластичних таласа кроз Земљу.</s><s>Састоји се од посматрања и мерења природних тектонских вибрација.</s><s>Такође обухвата проучавања ефеката земљотреса, као што су цунами таласи, али и изазване вулканске, тектонске, океанске и површинске процесе.</s><s>Сеизмологија помаже у схватању тектонике Земљине коре, структуре унутрашњости Земље и предвиђању земљотреса.</s>
<s>Спелеологија</s>
<s>Спелеологија је научна дисциплина која се бави изучавањем пећина и других подземних крашких облика, њиховом структуром, физичким својствима, историјом стварања, организмима који их настањују, и процесима којим су настали (спелеогенеза) и којим се мењају током времена (спелеохронологија).</s>
<s>Стратиграфија</s>
<s>Стратиграфија је геолошка дисциплина која проучава и даје приказ еволуције Земље, од њеног постанка до данас.</s><s>Она се бави издвајањем стратиграфских јединица (и у оквиру њих слојева и стена) са циљем дефинисања њихове старости и праћења промена које су се дешавале.</s><s>Дакле, стратиграфија се бави идентификовањем и лоцирањем у времену догађаја који су се одигравали и много раније него што је човек постојао на Земљи.</s>
<s>Биостратиграфија</s>
<s>Биостратиграфија је део стратиграфије који се бави корелисањем и одређивањем релативне старости стратума на основу фосилних остатака који се у њима садрже.</s>
<s>Литостратиграфија</s>
<s>Литостратиграфија је дисциплина стратиграфије која се бави разврставањем геолошких стенских јединица на литостратиграфске јединице које носе своја имена.</s>
<s>Хемостратиграфија</s>
<s>Хроностратиграфија</s>
<s>Хроностратиграфија ( chrónos = време; стратиграфија) је геолошка дисциплина која се бави утврђивањем апсолутне старости фосилних остатака и стена као и утврђивањем временског следа геолошке историје Земље.</s><s>Хроностратиграфија старост утврђује на основу времена полураспада радиоактивних елемената у Земљиној кори.</s>
<s>Структурна геологија</s>
<s>Структурна геологија се бави проучавањем тродимензионалног распрострањења стенских маса водећи рачуна о историји деформација.</s><s>Основни циљ структурне геологије је, да користећи прикупљена мерења геометрије стена, разоткрије информације о историји деформације стене, и на крају, спозна напонско поље које је изазвало проучавану деформацију и геометрију.</s><s>Разумевање динамике напонског поља може бити повезано са важним догађајима у регионалној геолошкој историји.</s><s>Тежи се разумевању структурног развоја одређеног подручја у односу на регионалне структурне деформације и у односу на тектонику плоча.</s>
<s>Тектоника</s>
<s>Геотектоника или краће, тектоника је дисциплина динамичке геологије и бави се покретима и деформацијама у Земљиној кори односно литосфери и то на глобалном нивоу, контактима појединих континенталних и океанских плоча које се крећу по горњем слоју астеносфере, тј. Земљином омотачу.</s>
<s>Хидрогеологија</s>
<s>Хидрогеологија је наука која се бави проучавањем подземних вода, њиховим пореклом, условима појављивања, законима кретања, физичкохемијским својствима, узајамним односима између атмосферске, подземне и површинске воде; као и могућношћу њиховог коришћења у одређене сврхе.</s>
<s>Познати геолози</s>
<s>Александар-Шандор Поповић
Јован Жујовић
Светолик Радовановић
Коста Петковић
Сава Урошевић
Јеленко Михајловић
Милорад Димитријевић
Стеван Карамата</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
|
92 | https://sr.wikipedia.org/wiki/GNU | GNU | <s>ГНУ је оперативни систем састављен искључиво од слободног софтвера.</s><s>Његов назив је рекурзивна скраћеница за „ГНУ није јуникс“ (-{GNU's Not Unix}-).</s><s>Ово је одабрано зато што је његов дизајн јуниксолик (-{Unix-like}-), али од Јуникса се разликује по томе што је слободан софтвер и не садржи његов код.</s><s>Развој ГНУ-а је покренуо Ричард Столман, и то је био првобитни циљ Задужбине за слободни софтвер (Free Software Foundation).</s>
<s>Развој ГНУ система је значио и писање многих програма, познатих као ГНУ програми или ГНУ пакети.</s><s>Међу њима су и уређивач текста Емакс, ГНУ-ова збирка компилатора (GNU Compiler Collection), ГНУ-ов дебагер (испитивач) (GNU Debugger) и графичко окружење Гном.</s>
<s>ГНУ систем се обично користи у комбинацији са језгром линукс, које је развијено ван пројекта ГНУ.</s><s>Ова комбинација чини потпуно функционалан оперативни систем, ГНУ са линуксом (GNU/Linux), који се међутим често назива само „Линукс“.</s><s>За детаље погледајте ГНУ и линукс - спор око имена.</s>
<s>ГНУ-ови програми се често користе и самостално.</s><s>Није неуобичајено наћи компоненте ГНУ-а инсталисане на власничким јуникс системима уместо првобитних јуникс програма – посебно оних који су алатке за програмирање и који се често називају заједничким именом ГНУ-ов скуп алатки. (Што је само мали део целине ГНУ система.) Користе се на овај начин јер су се показали као супериорни у односу на еквивалентне јуникс верзије, чак и онда када нису потпуно сагласни са стандардом POSIX.</s><s>Такође, због популарности комбинације ГНУ са линуксом, многи који раде на развоју софтвера инсталишу ГНУ-ов скуп алата на друге системе због компатибилности или зато што скуп ради уједначено на свим платформама.</s><s>Многи ГНУ-ови програми су такође пребачени (-{ported}-) на Microsoft Windows, Мекинтош OS X и разне друге власничке платформе.</s><s>Међутим, разлог за постојање портова (преноса, тј. и других верзија) је да помогну да се ти системи замене слободним софтвером.</s>
<s>Историја
Пројекат ГНУ је јавно оглашен 27. септембра 1983. године на дискусионим групама net.unix-wizards и net.usoft.</s><s>Прави рад на пројекту је почео 5. јануара следеће године, када је Столман дао оставку на МИТ-у да би избегао могућност да универзитет полаже било каква права или да омете расподелу (дистрибуцију) ГНУ-а као слободног софтвера.</s><s>Првобитна објава је праћена Столмановим „Манифестом ГНУ-а“ и другим есејима у којима је изложио своје мотиве за пројекат ГНУ, од којих је један био и „враћање духа сарадње који је преовлађивао у рачунарској заједници у њеним ранијим данима“.</s>
<s>Када је ГНУ предложен, власнички оперативни систем јуникс је већ био у широкој употреби.</s><s>Будући да се архитектура јуникса показала технички стабилном, систем ГНУ је дизајниран тако да буде компатибилан са њим.</s><s>Архитектура Јуникса је омогућавала да ГНУ буде написан од појединачних софтверских компоненти.</s><s>Оне компоненте које су већ биле слободно доступне, као што су систем за прелом текста ТеК и графички систем Икс Windows ће бити прилагођене и поново искоришћене, док ће недостајуће бити написане од нуле.</s>
<s>Године 1985.</s><s>Столман је основао непрофитну организацију Задужбину за слободан софтвер (ЗСС), да би пружала логистичку, правну и финансијску подршку пројекту ГНУ.</s><s>ЗСС такође запошљава и програмере да доприносе ГНУ-у, мада је значајан део развоја био (и још увек је) дело добровољаца.</s><s>Како се ГНУ све више истицао, тако су заинтересовани бизниси почели да доприносе развоју или продаји ГНУ софтвера и техничке подршке.</s><s>Најистакнутији и најуспешнији од ових је био Сајгнус Солушнс (-{Cygnus Solutions}-), данас део Ред Хета (-{Red Hat}-).</s>
<s>Да би осигурао да ГНУ софтвер остане слободан, пројекат је 1989. године издао прву верзију ГНУ-ове Опште јавне лиценце (ГНУ-ова ОЈЛ, познатија по енглеској скраћеници -{GNU GPL}-).</s><s>Ову лиценцу данас користи највећи део ГНУ програма, као и велики број програма слободног софтвера који нису део пројекта ГНУ; то је једна од најчешће коришћених лиценци слободног софтвера на свету.</s><s>Она даје право свима који приме програм да га покрећу, копирају, мењају и прерасподељују (дистрибуирају) а истовремено им брани да наметну даља ограничења на копије које они расподеле.</s><s>Ова идеја се назива копилефт (-{copyleft}-).</s>
<s>До 1990. године, систем ГНУ је имао проширив уређивач текста (Емакс), врло успешан оптимизујући преводилац (компилатор) (GCC) као и већину основних библиотека и алатки једне стандардне јуникс дистрибуције.</s><s>Главна компонента која је још увек недостајала је било језгро.</s><s>У Манифесту ГНУ-а, Столман је поменуо да „основе језгра постоје, али нам недостаје још особина до емулације јуникса“.</s><s>Он је мислио на -{TRIX}-, језгро са удаљеним позивом поступка (-{remote procedure call kernel}-), које је развијено на МИТ-у и чији су аутори одлучили да га расподељују бесплатно (-{for free}-) а који је био компатибилан са верзијом 7. јуникса.</s><s>У децембру 1986. почео је рад на прилагођавању овог језгра.</s><s>Међутим, развојни тим је на крају одлучио да је оно бескорисно као почетна тачка зато што се могло покренути једино на „реткој и скупој 68000 платформи“ (-{„an obscure, expensive 68000 box“}-) и да би га зато требало портовати (пребацити, пренети) на друге платформе пре него што уопште буде коришћено.</s><s>До 1988. је уместо њега разматрано Max (-{Mach}-), језгро са слањем порука (-{message-passing kernel}-), које је развијано на Универзитету Карнеги Мелон, мада је његово издање као слободног софтвера одложено до 1990. године, док развојни тим није уклонио код који је био власништво АТТ-а (-{AT&T}-).</s>
<s>Будући да је Мах обезбеђивало само најниже функције језгра, Пројекат ГНУ је морао да развије делове вишег нивоа језгра, и то као збирку корисничких програма.</s><s>Ова збирка је првобитно требало да се зове Аликс (-{Alix}-), али је касније развијачу (-{developer}-) Мајклу Бушнелу (-{Michael Bushnell}-) драже било део имена Крдо (-{Hurd}-), па је Аликс прво померено за име подсистема и на крају и коначно избачено.</s><s>На крају се развој Крда отегао због техничких и сукоба личности.</s>
<s>Године 1991.</s><s>Линус Торвалдс (-{Linus Torvalds}-) је написао јуникс компатибилно језгро линукс.</s><s>Мада првобитно није био слободан софтвер, Торвалдс је лиценцу променио на ГНУ-ову ОЈЛ 1992.</s><s>Линукс су даље развијали разни програмери преко Интернета.</s><s>1992. је комбиновано са ГНУ системом, што је за резултат имало потпуно функционалан слодобан оперативни систем.</s><s>ГНУ систем се најчешће среће у овом облику, и обично се назива „систем ГНУ-а са линуксом“ или „дистрибуцијом линукса“.</s><s>Од 2005.</s><s>Крдо је у спором развоју те је сада званично језгро ГНУ система.</s><s>Постоји такође и пројекат који ради на преношењу ГНУ система на језгра -{FreeBSD}--ја и -{NetBSD}--ја.</s>
<s>ГНУ-ов софтвер
Део софтвера који је развијен у оквиру пројекта ГНУ:
Системски софтвер
GNU bison - генератор рашчлањивача (parser generator) намењен као замена за yacc
Bash - командна шкољка
BFD - библиотека објектних датотека
Classpath - библиотеке за Јаву
Coreutils - основне јуникс алатке, као што су cat, ls и rm
Emacs - прошириви, самодокументујући уређивач текста
glibc - POSIX стандардна библиотека за Це, са допунском функционалношћу</s>
<s>gzip - библиотека и програм за компресију података
ГНУ-ов алатни ланац за развој софтвера:
GNU Binutils - асемблер (assembler), линкер (linker) и сродни алати
ГНУ-ов систем за градњу (GNU build system) - Automake, Autoconf, Libtool
GCC - оптимизирајући преводилац за многе програмске језике, укључујући Це, Це++, Фортран, Аду и Јаву
GDB - дебагер (debugger)
GNU MDK - развојни комплет (development kit) за програмирање у MIX-у
Screen - мултиплексор (multiplexer) терминала
Texinfo - документациони систем за производњу мрежних (онлајн) и штампаних упутстава
GNU wget - напредно добављање датотека са мрежа и Интернета
GNUnet - децентрализована „peer-to-peer“ комуникациона мрежа дизајнирана да буде отпорна на цензуру
DotGNU - замена за .</s><s>NET
GNU Hurd - скуп сервера утемељен на микрокернелу који обавља исте функције као и јуникс језгро
Апликативни софтвер
GIMP - ГНУ-ов програм за манипулацију сликама (-{GNU Image Manipulation Program}-)
GLPK - пакет намењен решавању проблема у линеарном програмирању (LP), mixed integer programming (MIP) и сличних.</s><s>GMP - библиотека за нумеричке прорачуне у произвољној прецизности
Гном (GNOME) - графичко радно окружење
GNU LilyPond - програм за писање нотних записа
GNU Octave - програм за нумеричке прорачуне сличан MATLAB-у
GNU Privacy Guard (GnuPG) - слободна алатка за енкрипцију која може да замени PGP
GNU Robots - мала игра за рачунарске програмере
GSL - ГНУ-ова научна библиотека (GNU Scientific Library)
GNUstep - изведба (имплементација) OpenStep стандарда за скуп библиотека и развојних алата за графичке апликације
Guile - уградиви (embeddable) интерпретер за Схим (Scheme)</s>
<s>ГНУ пројекат такође расподељује и помаже у развоју других пакета који су настали другде, на пример:
DDD - графичко сучеље () за дебагере
eCos - мали оперативни систем за уклопне/уграђене () уређаје
CVS - контрола изворног кода</s>
<s>У јануару 2004. године било је укупно 260 ГНУ пакета удомљених на ГНУ-овом сајту Савана (Savanah) који служу у ту сврху.</s><s>Остали се могу наћи на другим местима.</s>
<s>Говорници
Следе званични говорници пројекта ГНУ :
Роберт Часел (Robert J. Chassell)
Лоик Дакари (Loïc Dachary)
Рикардо Гали (Ricardo Galli)
Георг Грев (Georg Greve)
Федерико Хајнц (Federico Heinz)
Бредли Кун (Bradley Kuhn)
Ебен Моглен (Eben Moglen)
Ричард Столман (Richard Stallman)
Дејвид Шугер (David Sugar)</s>
<s>Признања
2000: USENIX Признање за животно дело</s>
<s>Види још
Задужбина за слободни софтвер
Покрет слободног софтвера
Слободан садржај
Отворени стандарди
Копилефт
Списак ГНУ пакета</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Копија првобитне објаве Ричарда Столмана
Превод „Манифеста ГНУ-а“ на српски језик
Листа слања gnu-system-discuss, техничка дискусија о ГНУ систему
ГНУ Форум - Велики спољни незванични форум који удомљује Nabble.</s><s>Архивира листе слања многих ГНУ-ових пројеката, што омогућава лакше прегледање и претраживање.</s><s>Столманова објава пројекта ГНУ из 1983.</s><s>Подуже Столманово лично мишљење о пројекту и његовој историји
Слободна универзална енциклопедија и извор за учење (The Free Universal Encyclopedia and Learning Resource), Столманов есеј о ГНУ-овој енциклопедији
ГНУ-пријатељи (GNU-friends), дискусиони форум
Сорсфорџови портови ГНУ-ових алата за Мајкрософтов Windows
Сорсфорџ-олики сајт за пројекте развоја ГНУ-овог софтвера</s>
<s>Пројекат ГНУ
Јуникс
Скраћенице</s>
|
93 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA%20%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82%20%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5%D0%B3%20%D0%BD%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D0%B0 | Списак интернет домена највишег нивоа | <s>Списак највиших интернет домена:</s>
<s>Види још
Највиши интернет домен државних кодова</s>
<s>Спољашње везе
Преглед Интернет домена</s>
<s>Интернет домени
Највиши Интернет домени
Интернет домени</s>
<s>es:Dominio de nivel superior geográfico#Lista de dominios de nivel superior geográfico
he:סיומת אינטרנט#סיומות מדינה</s>
|
94 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA%20%D1%81%D1%83%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85%20%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0 | Списак суверених држава | <s>Ово је азбучни списак свих држава света.</s><s>Уз редне бројеве, списак садржи заставе, скраћене и пуне облике имена држава, њихов међународни статус, те листе њихових зависних и аутономних територија.</s><s>Иако постоје критеријуми за утврђивање и држава и зависних територија, ипак не постоји и политичка усаглашеност око њиховог броја, па је тешко одговорити колико „држава“ има у свету.</s>
<s>Списак садржи:
195 суверених држава (193 чланица и 2 посматрача УН) са њиховим зависним и аутономним територијама, које класификујемо као:
територије са посебним облицима суверенитета, и то:
придружене зависне државе, које се налазе у придруженом и зависном односу према некој другој држави,
територије са посебним суверенитетом, који је дефинисан специјалним међународним уговорима
самоуправне зависне територије,
прекоморске територије, укључујући и слабо насељене територије, те
националне и конститутивне аутономије субјекти и подсубјекти унутар суверених држава и
друге територије, укључујући прекоморске посједе, територијалне претензије, ексклаве и спорне територије.</s>
<s>Списак садржи и:
14 Територија са спорним статусом,
3 Спорне слабонасељене територије,
4 Микронације са одређеним међународним релацијама.</s>
<s>Списак држава</s>
<s>Чланице Уједињених нација
Легенда за колону „међународно признање”</s>
<s>{| class="wikitable plainrowheaders" style="background:white; text-align:left;"
|-
|+Земље чланице УН
|-
!
! style="width:35%;"| Име државе
! style="width:14%;"| Међународнопризнање
! style="width:51%;"| Детаљније
|-
!scope="row" valign="top" |1
|valign=top|
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Владајући талибани, успоставили су Исламски Емират Авганистан, али их није признала ниједна држава.</s><s>Уједињене нације настављају да признају као легитимну владу Авганистана.
|-
!scope="row" valign="top" |2
|valign=top|Азербејџанска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Два аутономна региона:
(фактички, независна држава — Република Арцах)
|-
!scope="row" valign="top" |3
|valign=top|Република Албанија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |4
|valign=top|Народна Демократска Република Алжир
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |5
|valign=top|Република Ангола
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Једна прекоморска ексклава:
Кабинда
|-
!scope="row" valign="top" |6
|valign=top|Кнежевина Андора
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Андора је ко-кнежевина у којој функцију шефа државе по службеној дужности заједнички обављају француски председник и бискуп римокатоличке бискупије, а који је именован уз одобрење Свете столице.
|-
!scope="row" valign="top" |7
|valign=top|
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један аутономни регион:
Барбуда
|-
!scope="row" valign="top" |8
|valign=top|Аргентинска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Аргентина је федерација 23 провинције и 1. савезног округа.</s><s>Има територијалне претензије (на Антарктику):
Аргентински Антарктик
И има спор са УК због територија Фолкландска Острва, Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка Острва и на делу Антарктика.
|-
!scope="row" valign="top" |9
|valign=top|Комонвелт Аустралија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Аустралија је федерална државна заједница која обухвата:
6 држава и 3 унутрашње територије, затим
Једну самоуправну спољну територију:
Две зависне спољне територије:
Три слабо насељене спољне територије:
Острва Ашмор и Картије
Острва Коралног мора
Острва Херд и Макдоналд
Једну територијалну претензију на Антарктику:
Аустралијска антарктичка територија
И три прекоморска подсубјекта:
Лорд Хау
Острва Торесовог мореуза
Острво Маквори
|-
!scope="row" valign="top" |10
|valign=top|Република Аустрија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Аустрија је федерација 9 покрајина
|-
!scope="row" valign="top" |11
|valign=top|Народна Република Бангладеш
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |12 </center></small>
|valign=top|
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |13
|valign=top|Комонвелт Бахама
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |14
|valign=top|Краљевина Бахреин
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |15
|valign=top|Краљевина Белгија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Белгија је федерација 3 региона:
Фламанија, Валонија и Бриселски регион.
|-
!scope="row" valign="top" |16
|valign=top|
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |17
|valign=top|Република Белорусија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |18
|valign=top|Република Бенин
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |19
|valign=top|Вишенационална Држава Боливија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |20
|valign=top|
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Босну и Херцеговину чине два конститутивна ентитета, и то:
један ентитет је република са посебним међународним везама са Србијом:
и други ентитет је федерација од 10 кантона која нема међународних релација:
Ентитети имају једну заједничку територију: Дистрикт Брчко
|-
!scope="row" valign="top" |21
|valign=top|Република Боцвана
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |22
|valign=top|Савезна Република Бразил
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Бразил је федерација 26 држава и 1. федералног дистрикта
Бразилу припадају и 4 спољна подсубјекта:
Фернандо ди Нороња, Атол Рокас, Архипелаг Светог Петра и Павла и Тринидад и Мартин Вас
|-
!scope="row" valign="top" |23
|valign=top|Султанат Брунеј, боравиште мира
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |24
|valign=top|Република Бугарска
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |25
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |26
|valign=top|Република Бурунди
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |27
|valign=top|Краљевина Бутан
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |28
|valign=top|Република Вануату
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |29
|valign=top|Боливарска Република Венецуела
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Венецуела је федерација 23 савезне државе, једне престолне територије и једне прекоморске територије:
Федерална територија
Венецуела има спор са Гвајаном око територије Гвајана Есекиба
|-
!scope="row" valign="top" |30
|valign=top|Социјалистичка Република Вијетнам
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Вијетнам оспорава суверенитет Кине над острвима Спретли и Парацелским острвима
|-
!scope="row" valign="top" |31
|valign=top|Габонска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |32
|valign=top|Gambia Република Гамбија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |33
|valign=top|Република Гана
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |34
|valign=top|Кооперативна Република Гвајана
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Територија региона Гвајана Есекиба је у спору са Венецуелом.
|-
!scope="row" valign="top" |35
|valign=top|Република Гватемала
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |36
|valign=top|Република Гвинеја
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |37
|valign=top|Република Гвинеја Бисао
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |38
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |39
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Две аутономне покрајине:
Једна аутономна област:
|-
!scope="row" valign="top" |40
|valign=top|Хеленска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један аутономни регион са посебним међународ. статусом:
Света гора|-
!scope="row" valign="top" |41
|valign=top|Краљевина Данска
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
Данско краљевство се састоји од уже Данске и две самоуправне прекоморске државе:
|-
!scope="row" valign="top" |42
|valign=top|Комонвелт Доминика
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |43
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |44
|valign=top|Арапска Република Египат
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Територијални спор са Суданом око територије Халаибски троугао
|-
!scope="row" valign="top" |45
|valign=top|Република Еквадор
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Једна прекоморска самоуправна провинција:
Галапагос
|-
!scope="row" valign="top" |46
|valign=top|Република Екваторијална Гвинеја
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Држава се састоји од континенталног дела Рио Муни и
Две прекоморске територије:
Анобон
Биоко
|-
!scope="row" valign="top" |47
|valign=top|Држава Еритреја
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |48
|valign=top|Естонска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |49
|valign=top|Савезна Демократска Република Етиопија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Етиопија је федерација 11 региона и 2 аутономна града.
|-
!scope="row" valign="top" |50
|valign=top|Република Замбија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |51
|valign=top|Зеленортска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |52
|valign=top|Република Зимбабве
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |53
|valign=top|Држава Израел
|style="text-align:center; background:#fcc; font-size:90%" | Делимично непризнат
|A None
Израел има спор и са:
Државом Палестином (тзв. Палестинске енклаве)
као и са Сиријом око територије Голанска висораван
|-
!scope="row" valign="top" |54
|valign=top|Република Индија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Индија је федерација 28 држава и 8 савезних територија.</s><s>Две територије су прекоморске:
Лакадиви
Андамани и Никобари
Индија има још и 14 унутрашњих аутономних региона.</s><s>А индијски суверенитет над Аруначал Прадешом оспоравају НР Кина и Република Кина.</s><s>Индија тврди да има суверенитет над целим Кашмиром, али контролише само део подељен у двије територије.</s><s>Индија такође дејуре има суверенитет над острвом Северни Сентинел на ком живе Сентинелци, изолован народ.</s><s>Због природе ситуације, не може се дефинисати да ли Сентинелци себе сматрају државом или не
|-
!scope="row" valign="top" |55
|valign=top|Република Индонезија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Индонезија се дели на 38 субјекта, од тога има:
један субјект са посебним међународним статусом:
шест аутономних региона:
Папуа
Централна Папуа
Планинска Папуа
Јужна Папуа
Југозападна Папуа
два аутономна округа:
Јогјакарта
Џакарта
а сви остали субјекти су провинције.
|-
!scope="row" valign="top" |56
|valign=top|Република Ирак
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Ирак је федерација 19 губернија, а четири од њих формирају један посебан аутономни регион:
|-
!scope="row" valign="top" |57
|valign=top|Исламска Република Иран
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |58
|valign=top| Ирска Република Ирска
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |59
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |60
|valign=top|Демократска Република Источни Тимор
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |61
|valign=top|Италијанска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Италија обухвата и 5 аутономних регија:
|-
!scope="row" valign="top" |62
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |63
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Основни део Јапана лежи на Јапанском архипелагу који је подељен на 46 префектура и 8 региона</s>
<s>Једна префектура, уједно и регион, лежи одвојено на југу:
Окинава
Део Јапана су и острва:
Бонинска острва, Острво Маркус и Окинотори</s>
<s>Јапан има спор са Русијом око јужних Курилских острва, спор са Јужном Корејом због острва Лијанкур и спор са Кином и Тајваном због Острва Сенкаку
|-
!scope="row" valign="top" |64
|valign=top|Република Јемен
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Држава је подељена на зараћене фракције:
владине снаге уз значајну подршку Саудијске Арабије држе источни део државе
западни део је под контролом фракције Хути
у јужном делу делују сепаратистичке снаге за обнову државе Јужни Јемен
Прекоморски територијални подсубјект:
Сокотра (под контролом је јужњачких сепаратиста)
|-
!scope="row" valign="top" |65
|valign=top|Република Јерменија
|style="text-align:center; background:#fcc; font-size:90%" | није призната од Пакистана
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |66
|valign=top|Хашемитска Краљевина Јордан
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |67
|valign=top|Република Јужни Судан
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Јужни Судан је федерација 10 држава, груписаних у 3 региона.</s>
<s>Има спор са Суданом око територија Абјеј и Кафија-Кинги
|-
!scope="row" valign="top" |68
|valign=top|Република Јужна Африка
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
ЈАР је подељена на 9 провинција.</s>
<s>Део ЈАР-а је и један прекоморски подсубјект:
Острва Принца Едварда
|-
!scope="row" valign="top" |69
|valign=top|Република Казахстан
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Казахстан је подељен на 14 области и 3 федерална града.
|-
!scope="row" valign="top" |70
|valign=top|Краљевина Камбоџа
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |71
|valign=top|Република Камерун
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |72
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Канада је федерација 10 провинција и 3 територије.</s>
<s>А једна територија има аутономију:
Одређену аутономију имају и неки унутрашњи подсубјекти:
Нунатсиавут, Нунавик, Жамези и Регион Кри
|-
!scope="row" valign="top" |73
|valign=top|Држава Катар
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |74
|valign=top|Република Кенија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |75
|valign=top|Народна Република Кина
|style="text-align:center; background:#fcc; font-size:90%" | Република Кина је сматра делом своје територије; Делимично непризната држава
|A None
НР Кина се дели на 33 субјекта, од тога:
Два региона са посебним суверенитетом:
Пет су аутономне покрајине:
Синкјанг
Тибет
Унутрашња Монголија
Остало су 22 провинције и 4 општинска региона.</s>
<s>Истиче претензије на још три територије:
Парацелска острва
Острва Спретли
У ове територијалне претензије су укључени су и Република Кина, Филипини, Вијетнам, Брунеј и Малезија.</s><s>Кина има спор и са Јапаном око Острва Сенкаку, са Индијом и Пакистаном у делу Кашмира, а са Индијом и у делу Аруначал Прадеша
|-
!scope="row" valign="top" |76
|valign=top|Кипарска Република
|style="text-align:center; background:#fcc; font-size:90%" | Није признат од Турске и Северног Кипра
|A None
Постоји спор са сецесионистичким северним делом острва:
Северни Кипар
|-
!scope="row" valign="top" |77
|valign=top|Киргиска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |78
|valign=top|Независна и Суверена Република Кирибати
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
НСР Кирибати је заједница Гилбертових острва и Три удаљена прекоморска архипелага:
Банаба
Лајн острва
Острва Феникс
|-
!scope="row" valign="top" |79
|valign=top|Република Колумбија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Има једну самоуправну прекоморску територију:
Због ове територије, у спору је са Никарагвом
|-
!scope="row" valign="top" |80
|valign=top|Република Кореја
|style="text-align:center; background:#fcc; font-size:90%" | Северна Кореја је сматра делом своје територије
|A None
Један аутономни прекоморски регион:
Чеџу
Спор са Јапаном због острва Лијанкур
|-
!scope="row" valign="top" |81
|valign=top|Демократска Народна Република Кореја
|style="text-align:center; background:#fcc; font-size:90%" | Јужна Кореја је сматра делом своје територије; Делимично непризната држава
|A None
Један прокламовани посебан регион:
Синијџу
|-
!scope="row" valign="top" |82
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |83
|valign=top|Република Конго
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |84
|valign=top|Савез Комора
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Комори су федерација 3 острва Коморског архипелага:
Гранд Комор
Мохели
Анжуан
,а са Француском имају спор око Мајота и једног Расејаног острва
|-
!scope="row" valign="top" |85
|valign=top|Република Костарика
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |86
|valign=top|Република Куба
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Има спор са Сједињеним Државама око Војне базе Гвантанамо
|-
!scope="row" valign="top" |87
|valign=top|Држава Кувајт
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |88
|valign=top|Лаошка Народна Демократска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |89
|valign=top|Краљевина Лесото
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |90
|valign=top|Летонска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |91
|valign=top|Либанска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |92
|valign=top|Република Либерија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |93
|valign=top|Држава Либија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |94
|valign=top|Литванска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |95
|valign=top|Кнежевина Лихтенштајн
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |96
|valign=top|Велико Војводство Луксембург
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |97
|valign=top|Република Мадагаскар
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Мадагаскар има територијални спор са Француском због неких Расејаних острва
|-
!scope="row" valign="top" |98
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |99
|valign=top|Република Северна Македонија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |100
|valign=top|Република Малави
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |101
|valign=top|Малдивска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |102
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Малезија је федерација 13 савезних држава и 3 територије.</s><s>Две државе и једна територија су одвојене морем:
Лабуан
Спор са Кином око Острва Спретли
|-
!scope="row" valign="top" |103
|valign=top|Република Мали
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |104
|valign=top|Република Малта
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |105
|valign=top|Краљевина Мароко
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Мароко тврди да има суверенитет над територијом:
Такође, оспорава суверенитет Шпаније над регионима Сеута, Мелиља и приморским територијама
|-
!scope="row" valign="top" |106
|valign=top|Република Маршалска Острва
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |107
|valign=top|Исламска Република Мауританија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |108
|valign=top|Република Маурицијус
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један прекоморски аутономни регион:
Маурицијус има територијални спор са УК око Архипелага Чагос и са Француском око острва Тромелин
|-
!scope="row" valign="top" |109
|valign=top|Сједињене Мексичке Државе
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Мексико је федерација 31 државе и једног федералног округа.</s><s>Део Мексика су и острва:
Ревиљахихедо
Део покрајине Чијапас је под контролом устаника Запатиста
|-
!scope="row" valign="top" |110
|valign=top|Савез Држава Микронезије
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Микронезија је федерација 4 државна ентитета.
|-
!scope="row" valign="top" |111
|valign=top|Република Савез Мјанмара
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Мјанмар се дели на 7 савезних држава и 7 региона.</s><s>Ва (држава) на истоку земље делује као независна територија, са обећаном аутономијом у оквиру Мјанмара
|-
!scope="row" valign="top" |112
|valign=top|Република Мозамбик
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |113
|valign=top|Република Молдавија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Два аутономна региона:
(фактички независни)
|-
!scope="row" valign="top" |114
|valign=top|Кнежевина Монако
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |115
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |116
|valign=top|Република Намибија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |117
|valign=top|Република Науру
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |118
|valign=top|Савезна Република Немачка
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Немачка је федерација 16 федералних држава.
|-
!scope="row" valign="top" |119
|valign=top|Савезна Демократска Република Непал
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Непал је федерација 7 провинција.
|-
!scope="row" valign="top" |120
|valign=top|Република Нигер
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |121
|valign=top|Савезна Република Нигерија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Нигерија је федерација 36 држава и једног савезног округа.
|-
!scope="row" valign="top" |122
|valign=top|Република Никарагва
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
Никарагва има два аутономна региона:
Јужни Атлантико
Северни Атлантико
Има спор са Колумбијом око прекоморске провинције Сан Андрес и Провиденсија
|-
!scope="row" valign="top" |123
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
Краљевство Нови Зеланд је заједница Новог Зеланда и
две државе које су у посебном придруженом статусу са њим:
— има дипл. односе са 42 земље
— има дипл. односе са 10 земаља
Има и једну прекоморску зависну територију:
ТокелауА део државе су и четири слабо насељене територије:
Кермадек острва
Субантарктичка острва
Острва Три краља
Чатамска острва
Има и једну територијалну претензију на Антарктику:
Росова територија
|-
!scope="row" valign="top" |124
|valign=top|Краљевина Норвешка
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
Има један аутономни регион са посебним међународним статусом, ;
Две слабо насељене прекоморске територије:
Острво Буве
Јан Мајен
Две територијалне претензије на Антарктику:
Земља Краљице Мод
Острво Петра -{I}-
|-
!scope="row" valign="top" |125
|valign=top|Република Кот д'Ивоар
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |126
|valign=top|Султанат Оман
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Оман је подељен на 5 региона и 4 губерније.</s><s>Губернија Мусандам је прекоморска ексклава.
|-
!scope="row" valign="top" |127
|valign=top|Исламска Република Пакистан
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Пакистан је федерација 4 провинције, једне престоне територије, и племенских региона .</s><s>Део Кашмира, који контолише Пакистан, је подељен у две аутономне територије које су у посебном придруженом статусу са Пакистаном:
Гилгит-Балтистан
Пакистан оспорава суверенитет Индије и Кине над осталим деловима Кашмира
|-
!scope="row" valign="top" |128
|valign=top|Република Палау
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |129
|valign=top|Република Панама
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Панама обухвата и 5 индијанских територија.
|-
!scope="row" valign="top" |130
|valign=top|Независна Држава Папуа Нова Гвинеја
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Држава се састоји од источног дела Нове Гвинеје, Бизмарковог архипелага, архипелага Милн Беј, те јој припада и један аутономни регион,
|-
!scope="row" valign="top" |131
|valign=top|Република Парагвај
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |132
|valign=top|Република Перу
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |133
|valign=top|Република Пољска
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |134
|valign=top|Португалска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Два аутономна прекоморска региона:
Због места Оливенса и Талига има спор са Шпанијом
|-
!scope="row" valign="top" |135
|valign=top|Република Руанда
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |136
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |137
|valign=top|Руска Федерација
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Русија је федерација 85 федералних субјеката.</s><s>Нема зависних територија, али има
22. аутономне републике:</s>
<s>четири аутономне територије:</s>
<s>и једна аутономна област, Јеврејска аутономна област
Остали субјекти су 46 федералне области, 9 покрајина и 2 федерална града.</s><s>Једна од области је прекоморска ексклава, Калињинградска област
Део Русије су и острва Нова Земља, Земља Фрање Јосифа, Северна Земља, Новосибирска острва и Курилска острва
Суверенитет Русије над јужним Курилским острвима оспорава Јапан, а над Кримом и Новорусијом, Украјина.
|-
!scope="row" valign="top" |138
|valign=top|Република Ел Салвадор
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |139
|valign=top|Независна Држава Самоа
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |140
|valign=top|Најузвишенија Република Сан Марино
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |141
|valign=top|Демократска Република Сао Томе и Принсипе
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један аутономни регион:
Принсипе
|-
!scope="row" valign="top" |142
|valign=top|Краљевина Саудијска Арабија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |143
|valign=top|Краљевина Есватини
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |144
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |145
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |146
|valign=top|Федерација Свети Кристофер и Невис
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један делимично аутономни регион:
|-
!scope="row" valign="top" |147
|valign=top|Република Сејшели
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Република Сејшели су заједница архипелага Сејшели и још 5 других спољашњих архипелага под администрацијом Спољашњих острва Сејшеча
Чине их Алдабра острва, Фаркуар острва, Алфонсова острва, Амирантска острова и Јужна Корална острва.</s><s>Сејшели оспоравају британски суверенитет над Острвима Чагос
|-
!scope="row" valign="top" |148
|valign=top|A"Senegal">Република Сенегал
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |149
|valign=top|Република Сијера Леоне
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |150
|valign=top|Република Сингапур
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |151
|valign=top|Сиријска Арапска Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Део Сирије је под контролом побуњених фракција.</s><s>Фракција Сиријска Национална Коалиција је призната од 20 суверених држава као легитимна влада Сирије.</s><s>Голанска висораван је под контролом Израела
|-
!scope="row" valign="top" |152
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
САД је федерација 50 савезних држава и једног савезног дистрикта.</s><s>Под суверенитетом САД су и
Две територије у посебном придруженом статусу са САД:
Три зависне прекоморске територије:
Једанаест слабо насељених прекоморских територија:</s>
<s>Две савезне државе су прекоморске:
,а имају и 310 индијанских резервата.</s><s>САД има територијални спор са Кубом због Војне базе Гвантанамо
|-
!scope="row" valign="top" |153
|valign=top|Словачка Република
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |154
|valign=top|Република Словенија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |155
|valign=top||style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Основни део државе лежи на архипелагу Соломони, док је једна провинција одвојена на архипелагу Санта Круз, Темоту
|-
!scope="row" valign="top" |156
|valign=top|Савезна Република Сомалија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Сомалија је званично федерација шест држава,
Двије територије дјелују као самопроглашене аутономије:
Пунтланд
Галмудуг
Док једна дјелује као независна држава:
|-
!scope="row" valign="top" |157
|valign=top|Република Србија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Две аутономне покрајине:
(дефакто под контролом Републике Косово)
|-
!scope="row" valign="top" |158
| valign="top" |Република Судан
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Судан је федерација у 18 вилајета.</s><s>Четири вилајета на западу земље су груписана у полу-аутономни регион Дарфур
Судан има спор са Египтом око територије Халаибски троугао, а са Јужним Суданом око територија Абјеј и Кафија-Кинги
|-
!scope="row" valign="top" |159
| valign="top" |Република Суринам
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |160
| valign="top" |Краљевина Тајланд
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |161
| valign="top" |Уједињена Република Танзанија
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један аутономни регион:
|-
!scope="row" valign="top" |162
| valign="top" |Република Таџикистан
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Једна аутономна република:
Горно-Бадахшан
|-
!scope="row" valign="top" |163
| valign="top" |Тоголешка Република
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |164
| valign="top" |Краљевина Тонга
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |165
| valign="top" |Република Тринидад и Тобаго
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један аутономни регион:
Тобаго
|-
!scope="row" valign="top" |166
| valign="top" || style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |167
| valign="top" |Тунишанска Република
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |168
| valign="top" | (Туркменија)
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |169
| valign="top" |Турска Република
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |170
| valign="top" |Република Уганда
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |171
| valign="top" |Република Узбекистан
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
Једна аутономна република:
|-
!scope="row" valign="top" |172
| valign="top" || style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
УАЕ су федерација 7 емирата.
|-
!scope="row" valign="top" |173
| valign="top" |Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
УК је заједница четири конститутивна ентитета:
Три самоуправне крунске територије:
(укључујући: Олдерни, Сарк и Херм)
Десет прекоморских територија:</s>
<s>Света Јелена, Асенсион и Тристан да Куња
Асенсион</s>
<s>Три слабо насељене територије:
Акротири и Декелија
УК има једну територијалну претензију на Антарктику:
Јужна Оркнијска острва
Јужна Шетландска острва
И има територијалне спорове са Аргентином, Чилеом, Шпанијом, Кипром, Маурицијусом и Сејшелима.
|-
!scope="row" valign="top" |174
| valign="top" || style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Има једну аутономну републику, Крим;
Новорусија и Крим су под контролом Русије
|-
!scope="row" valign="top" |175
| valign="top" |Источна Република Уругвај
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
|-
!scope="row" valign="top" |176
| valign="top" |Република Филипини
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један аутономни регион:
Бангсаморо — раније познат као Муслимански Минданао
Филипини оспоравају суверенитет Кине над острвима Спретли
|-
!scope="row" valign="top" |177
| valign="top" |Република Финска
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Има један аутономни регион са посебним међународним статусом:
|-
!scope="row" valign="top" |178
| valign="top" |Република Фиџи
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Један аутономни регион:
Ротума
|-
!scope="row" valign="top" |179
| valign="top" |Француска Република
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
Француска Република обухвата медитеранску Француску са
Једним аутономним регионом у Европи:
Пет самоуправних прекоморских департмана:</s>
<s>Два придружена прекоморска колективитета:
:</s>
<s>Четири прекоморске зависне територије:</s>
<s>Три слабо насељена колективитета:
острва: Крозе, Кергелен и Св. Павле и Амстердам
Расејана острва у Индијском океану
Острво Клипертон
Једну територијалну претензију на Антарктику:
Аделина земља
Због Расејаних острва у Индијском океану Француска има територијални спор са Мадагаскаром, Маурицијусом, Сејшелима, а због Мајота и са Коморима.
|-
!scope="row" valign="top" |180
| valign="top" |Република Хаити
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |181
| valign="top" |Краљевина Холандија
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A
Краљевина Холандија је заједница медитеранске Холандије и
три прекоморска ентитета:
Ентитет Холандија има и три прекоморске општине:
|-
!scope="row" valign="top" |182
| valign="top" |Република Хондурас
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |183
| valign="top" |Република Хрватска
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |184
| valign="top" || style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |185
| valign="top" || style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |186
| valign="top" |Република Чад
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |187
| valign="top" |Чешка Република
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |188
| valign="top" |Република Чиле
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Чиле има две посебне спољне територије:
Острва Хуан Фернандез
и два прекоморска подсубјекта (поседа):
острва Сала и Гомез и Острва Десвентурадас
Те једну територијалну претензију на Антарктику,
Има и територијални спор са УК и Аргентином због претензија на Антарктику.
|-
!scope="row" valign="top" |189
| valign="top" |Република Џибути
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |190
| valign="top" |Швајцарска Конфедерација
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Швајцарска је федерација 26 кантона.
|-
!scope="row" valign="top" |191
| valign="top" |Краљевина Шведска
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|-
!scope="row" valign="top" |192
|valign=top|Краљевина Шпанија
|style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
Шпанија је заједница 16 унутрашњих аутономних заједница, а три су прекоморске самоуправне покрајине:
И једна слабо насељена територија:
Шпанске суверене територије
Због Мелиље, Сеуте и Шпанских суверених територија, Шпанија има спор са Мароком.</s><s>Због места Оливенса и Талига има спор са Португалијом, а због Гибралтара замрзнут спор са Уједињеним Краљевством.
|-
!scope="row" valign="top" |193
| valign="top" |Демократска Социјалистичка Република Шри Ланка
| style="text-align:center; background:white; font-size:90%" | Општепризната
|A None
|}</s>
<s>Посматрачи у Уједињеним нацијама Легенда за колону „међународно признање”</s>
<s>Делимично признате државе Легенда за колону „међународно признање”</s>
<s>МикронацијеЛегенда за колону „међународно признање”'''</s>
<s>Види још</s>
<s>Напомене</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Државе
Спискови држава
Зависне територије</s>
|
95 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%83%D0%BC%D0%BE%D1%80 | Хумор | <s>Хумор ( – влажност, течност, сок из средњовековне физиологије), увесељење или духовитост је способност људи, објеката или ситуација да изазове осећај забаве у другим људима.</s><s>Тај осећај углавном прати осмех или гласан смех, веома здрав за организам.</s><s>Порекло речи хумор долази од хуморалног лечења старих Грка, који су тврдили да мешавина течности (хумора) контролише људско здравље и осећаје.</s><s>Ова тврдња је касније оповргнута, дефинишући хумор као снажну емоцију која се јавља у случају комичних ситуација у којима се особа осећа надмоћно, или на било који начин бољом од људи, или објеката који изводи шалу.</s>
<s>Теорије</s>
<s>Постоје многе теорије о томе шта је хумор и којој друштвеној функцији служи.</s><s>Преовлађујуће врсте теорија које покушавају да објасне постојање хумора укључују психолошке теорије, од којих велика већина сматра понашање изазвано хумором веома здравим; духовне теорије, које, на пример, могу сматрати хумор „божјим даром“; и теорије које хумор сматрају необјашњивом мистеријом, веома сличном мистичном искуству.</s>
<s>Теорија бенигног кршења, коју подржава Петер Макграв, покушава да објасни постојање хумора.</s><s>Теорија каже да се „хумор јавља само када се нешто чини погрешно, узнемирујуће или претеће, али истовремено изгледа у реду, прихватљиво или безбедно“.</s><s>Хумор се може користити као метод да се лако укључи у друштвену интеракцију тако што ће се отклонити тај незграпан, неугодан или нелагодан осећај друштвених интеракција.</s>
<s>Други верују да 'одговарајућа употреба хумора може олакшати друштвене интеракције'.</s>
<s>Гледишта</s>
<s>Неки тврде да хумор не треба објашњавати.</s><s>Аутор Е. Б. Вајт је једном рекао: „Хумор се може сецирати као што се може жаба, али ствар умире у том процесу, а унутрашњост обесхрабрује све осим чистог научног ума.“ Насупрот овом аргументу, протести против „увредљивости“ карикатура позивају на сецирање хумора или његовог недостатка од стране оштећених појединаца и заједница.</s><s>Овај процес сецирања хумора не одбацује нужно смисао за хумор, већ усмерава пажњу на његову политику и претпостављену универзалност.</s>
<s>Несатирични хумор може се посебно назвати шаљивим хумором или рекреативним шалама.</s>
<s>Порекло појма</s>
<s>У европске језике реч хумор је продрла с медицинском терминологијом.</s><s>Наиме, средњи век и средњовековна ренесансна учења објашњавала су различите темпераменте, у духу Хипократове и Галенове традиције, као мешавину основних особина „елемената” и главних „хумора” у телу: крви, жучи, слузи и црне жучи.</s><s>Нарушавање хармоније животних сокова и преовлађивање једног хумора сматрано је истовремено за предуслов болести и подлогу настраности.</s><s>Одатле је реч хумор добила поред физиолошког и једно психолошко значење: добар, односно лош хумор означавао је човеково расположење.</s><s>Повезивање појма хумор са комичним ефектима среће се у ренесансној комедији.</s>
<s>Историја</s>
<s>Хумор се појављује још у раној историји.</s><s>У Светоме писму, пророк Илија иронично саопштава идолопоклоницима бога Вале:„А кад би у подне, стаде им се ругати Илија говорећи: вичите већма; јер је он бог! ваљда се нешто замислио, или је у послу, или на путу, или може бити да спава, да се пробуди.” (1 цар, 18, 27)</s>
<s>Врсте хумора (шала)</s>
<s>Вербалне форме
Иронија
Сарказам
Сатира
Пародија
Виц
Невербалне
Гримасе (пример Џим Кери)
Пантомима и покрети рукама
Карикатура
Стрип
Узроковање бола (пример Том и Џери цртани филм, филм Сам у кући)
Смешни закони
Разни предмети и направе (маске, пластични носеви....)
Одећа и костими
Смешни звукови</s>
<s>У школи</s>
<s>Употреба хумора игра важну улогу у развоју младих.</s><s>Студије су показале да је хумор посебно важан у друштвеним интеракцијама са вршњацима.</s><s>Полазак у школу је време када важност родитеља бледи у позадину, а друштвена интеракција са вршњацима постаје све важнија.</s><s>Конфликт је својствен овим интеракцијама.</s><s>Употреба хумора игра важну улогу у решавању сукоба и на крају у школском успеху и психолошком прилагођавању.</s><s>Коришћење хумора који је друштвено прихватљив доводи до мање вероватноће да особа буде жртва малтретирања, док употреба самоомаловажавајућег хумора доводи до веће вероватноће да особа постане жртва малтретирања.</s><s>Када су ученици малтретирани, употреба самоомаловажавајућег хумора може довести до погоршања негативних ефеката на психичко прилагођавање ученика школи.</s>
<s>Студије</s>
<s>Смех</s>
<s>Један од главних фокуса модерне психолошке теорије и истраживања хумора је да се успостави и разјасни корелација између хумора и смеха.</s><s>Главни емпиријски налази наводе да смех и хумор немају увек везу један на један.</s><s>Док је већина претходних теорија претпостављала везу између њих готово до те мере да су синоними, психологија је била у стању да научно и емпиријски истражи претпостављену везу, њене импликације и значај.</s>
<s>Дијана Самитат је 2009. године спровела студију којом је испитала диференцијацију емоција у смеху.</s><s>Ангажовали су глумце и рекли им да се смеју са једном од четири различите емоционалне асоцијације коришћењем аутоиндукције, где ће се фокусирати искључиво на унутрашњу емоцију, а не на само изражавање смеха.</s><s>Пронашли су укупну стопу препознавања од 44%, при чему је радост исправно класификована са 44%, голицање 45%, фрустрација 37%, а подсмех 50%.</s><s>Њихов други експеримент тестирао је препознавање смеха у понашању током индукованог емоционалног стања и открили су да се различити типови смеха разликују у погледу емоционалних димензија.</s><s>Поред тога, четири емоционална стања су показала читав низ високих нивоа и ниско узбуђење и валентност пошиљаоца.</s><s>Ова студија је показала да се смех може повезати и са позитивним (радост и голицање) и негативним (подсмех) емоцијама са различитим степеном узбуђења код субјекта.</s>
<s>Здравље</s>
<s>Употреба адаптивног хумора показала се ефикасном за повећање отпорности у суочавању са невољом, а такође и ефикасна у ублажавању или поништавању негативних ефеката.</s><s>Насупрот томе, неприлагођена употреба хумора може повећати потенцијалне негативне ефекте.</s>
<s>Мадељин Стрик, Роб Холанд, Рик ван Барен и Ад ван Книпенберг (2009) са Универзитета Радбоуд спровели су студију која је показала ометајућу природу шале на ожалошћеним појединцима.</s><s>Субјекти су представљени са широким распоном негативних слика и реченица.</s><s>Њихови налази су показали да је хумористична терапија ублажила негативне емоције изазване након представљања негативних слика и реченица.</s><s>Поред тога, терапија хумором је била ефикаснија у смањењу негативног афекта како се интензитет афекта повећавао.</s><s>Хумор је одмах био ефикасан као испомоћ у суочавању са невољом.</s><s>Ескапистичка природа хумора као механизма суочавања сугерише да је најкориснији у суочавању са тренутним стресовима.</s><s>Јачи негативни стимуланси захтевају другачији терапијски приступ.</s>
<s>Студије, попут оних које тестирају хипотезу о поништавању, су показале неколико позитивних исхода хумора као основне позитивне особине забаве и разиграности.</s><s>Неколико студија је показало да позитивне емоције могу обновити аутономно мировање након негативног утицаја.</s><s>На пример, Фредериксон и Левинсон су показали да су се појединци који су изразили Душенов осмех током негативног узбуђења тужног и забрињавајућег догађаја опоравили од негативног афекта приближно 20% брже од појединаца који се нису смејали.</s>
<s>Разумно коришћење хумора може имати позитиван утицај на лечење рака.</s><s>Ефикасност интервенција заснованих на хумору код пацијената са шизофренијом је неизвесна према закључцима Кохрановог прегледа.</s>
<s>Хумор може послужити као снажан механизам дистанцирања у суочавању са недаћама.</s><s>Келтер и Бонано су 1997. открили да је Душенов смех у корелацији са смањеном свешћу о невољи.</s><s>Позитивне емоције могу да олабаве стисак негативних емоција на размишљање људи.</s><s>Дистанцирање мисли доводи до дистанцирања једностраних одговора које људи често имају на негативно узбуђење.</s><s>Паралелно са улогом дистанцирања одвија при суочавању са невољом, тиме се подржава теорија да позитивне емоције доводе до увећаног мултилатералног когнитивног пута и изградње друштвених ресурса.</s>
<s>Види још</s>
<s>Хумореска</s>
<s>Референце</s>
<s>Лиратура</s>
<s>Alexander, Richard (1984), Verbal humor and variation in English: Sociolinguistic notes on a variety of jokes
Alexander, Richard (1997), Aspects of verbal humour in English
(Abstract)
Billig, M. (2005).</s><s>Laughter and ridicule: Towards a social critique of humour.</s><s>London: Sage.</s><s>Bricker, Victoria Reifler (Winter, 1980) The Function of Humor in Zinacantan Journal of Anthropological Research, Vol.</s><s>36, No.</s><s>4, pp.</s><s>411–418
(Abstract)
Carrell, Amy (2000), Historical views of humour, University of Central Oklahoma.</s><s>Retrieved on 2007-07-06.</s><s>Goldstein, Jeffrey H., et al. (1976) "Humour, Laughter, and Comedy: A Bibliography of Empirical and Nonempirical Analyses in the English Language." It's a Funny Thing, Humour.</s><s>Ed.</s><s>Antony J. Chapman and Hugh C. Foot.</s><s>Oxford and New York: Pergamon Press, 1976. 469–504.</s><s>Hurley, Matthew M., Dennett, Daniel C., and Adams, Reginald B. Jr. (2011), Inside Jokes: Using Humor to Reverse-Engineer the Mind.</s><s>Cambridge, Massachusetts: The MIT Press.</s><s>Holland, Norman. (1982) "Bibliography of Theories of Humor." Laughing; A Psychology of Humor.</s><s>Ithaca: Cornell UP, 209–223.</s><s>Martin, Rod A. (2007).</s><s>The Psychology Of Humour: An Integrative Approach.</s><s>London, UK: Elsevier Academic Press.</s><s>McGhee, Paul E. (1984) "Current American Psychological Research on Humor." Jahrbuche fur Internationale Germanistik 16.2: 37–57.</s><s>Mintz, Lawrence E., ed. (1988) Humor in America: A Research Guide to Genres and Topics.</s><s>Westport, CT: Greenwood, 1988. .</s><s>Nilsen, Don L. F. (1992) "Satire in American Literature." Humor in American Literature: A Selected Annotated Bibliography.</s><s>New York: Garland, 1992. 543–48.</s><s>Pogel, Nancy; and Paul P. Somers Jr. (1988) "Literary Humor." Humor in America: A Research Guide to Genres and Topics.</s><s>Ed.</s><s>Lawrence E. Mintz.</s><s>London: Greenwood, 1988. 1–34.</s><s>Smuts, Aaron.</s><s>"Humor".</s><s>Internet Encyclopedia of Philosophy
Wild, B., Rodden, F.A., Grodd, W., & Ruch, W. (2003).</s><s>Neural correlates of laughter and humour.</s><s>Brain, 126, 2121-1238.</s><s>Goel, V., & Dolan, R. (2001).</s><s>The functional anatomy of humor: Segregating cognitive and affective components.</s><s>Nature Neuroscience, 4(3), 237-8.
Gervais, M. & Wilson, D., 2005.</s><s>The evolution and functions of laughter and humor: A synthetic approach.</s><s>The Quarterly Review of Biology.</s><s>80(4), 395-430
Spoor, J. R. & Kelly, J. R. (2004).</s><s>The evolutionary significance of affect in groups: Communication and group bonding.</s><s>Group Processes and Intergroup Relations, 7, 398-412
Neuhoff, C. & Shaeffer, C. (2002).</s><s>Effects of laughing, smiling, and howling on mood.</s><s>Psychological Reports, 91, 1079-1080
Robinson, L. (2020, October).</s><s>Laughter is the Best Medicine. https://www.helpguide.org/articles/mental-health/laughter-is-the-best-medicine.htm
Henry Ford Health System Staff.</s><s>How Laughter Benefits Your Heart Health. https://www.henryford.com/blog/2019/03/how-laughter-benefits-heart-health#:~:text=Reduces%20blood%20pressure.,takes%20tension%20off%20your%20heart</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>International Society for Humor Studies</s>
<s>Хумор
Врлине</s>
|
97 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8F%D1%83%D0%B4%D0%BE | Џудо | <s>Џудо је борилачка вештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из џијуџицуа.</s><s>Џијуџицу је у то време у Јапану било заједничко име за све борилачке вештине (ударачке и рвачке).</s><s>Тада је оснивач џудоа - Џигоро Кано (嘉納治五郎), који је савладао неколико стилова Џијуџицуа, одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.</s>
<s>Џудо је креиран као физичко, ментално и морално образовање у Јапану.</s><s>Он се генерално карактерише као модерна борилачка вештина.</s><s>Његово најпроминентније својство је његов такмичарски елемент, при чему је циљ да се било баци или обори противник на земљу, имобилизирајући или иначе савладавајући противника држањем, или присиљавајући противника да се покори користећи се зглобним закључавањем или обухватом око врата.</s><s>Ударци и притисци рукама и стопалима као и оружана одбрана су део џудоа, али само у унапред договореној форми (ката, 形) и нису дозвољени на џудо такмичењима или слободној вежби (рандори, 乱取り).</s><s>Особа која практикује џудо се назива џудока.</s>
<s>Филозофија и накнадно педагогија развијена за џудо су постали модел за друге модерне јапанске борилачке вештине које су се развиле из .</s>
<s>Историја и филозофија</s>
<s>Детињство и младост оснивача</s>
<s>У својој раној историји џудо је нераздвојан од свог оснивача, јапанског полихистра и педагога , рођеног као .</s><s>Кано је рођен у релативно богатој породици.</s><s>Његов отац, Џиросаку, је био други син главног свештеника шинтоистичког Хијоши светилишта у префектури Шига.</s><s>Он је оженио Садако Кано, ћерку власника Кику-Масамуне компаније за производњу сакеа и њена породица га је усвојила, те је променио име у Кано.</s><s>На крају је постао службеник у шогунској влади.</s>
<s>Џигоро Кано је имао академско образовање.</s><s>Од седмогодишњег узраста је студирао енглески, и уз помоћ бројних тутора.</s><s>Кад је имао четрнаест година, Кано је уписан у енглеску средњу школу, Икуеј-Гијуку у Шиби у Токију.</s><s>Култура малтретирања у тој школи била је катализатор који је проузроковао Кана да тражи ради тренинга.</s>
<s>Рани покушаји да нађе џијуџицу учитеља који је спреман да га подучава нису били успешни.</s><s>Са падом шогуната Токугава у Меиџи обновом 1868. године, џијуџицу је постао непопуларан и све више западњачки у Јапану.</s><s>Многи од оних који су некад предавали вештину су били присиљени да одустану од подучавања или су постали у тој мери разочарани да су једноставно одустајали.</s><s>Накај Уменари, један пријатељ Кановог оца и бивши војник, се сложио да му покаже кату, али не и да га подучава.</s><s>Чувар Џиросакујеве друге куће, Катагири Рјуџи, је исто тако познавао џијуџицу, али није желео да га подучава, јер је сматрао да та вештина више нема практичну употребу.</s><s>Још један чести посетилац, Имај Генширо из школе џијуџица, је исто тако одбио.</s><s>Прошло је неколико година док он коначно није нашао вољног учитеља.</s>
<s>Године 1877, као студент у Токијској Кајсеј школи (која је ускоро постала део новоформираног Токијског империјалног универзитета), Кано је сазнао да су многи учитељи џијуџица били присиљени да следе алтернативне каријере, често отварајући .</s><s>Након што се распитао на више места, Кано је добио савет да се обрати Фукади Хачиносуку (-{c}-.</s><s>1828–1880), учитељу џијуџица, који је имао мали доџо са девет струњача, где је подучавао пет студената.</s><s>За Фукуда се наводи да је наглашавао технику над формалном вежбом, чиме је положио семе Кановог нагласка на у џуду.</s>
<s>Након Фукудине смрти 1880. године, Кано, који је постао његов најпреданији и најспособнији студент у рандорију и , је преузео у Фукудином доџу.</s><s>Кано је одлучио да настави своје студије у другој Тењин Шинјо-рју школи, у којој је предавао Исо Масатомо (-{c}-.</s><s>1820–1881).</s><s>Исо је стављао већи нагласак на праксу „ката“ и поверавао је „рандори“ инструкције помоћницима, међу којима је Коно предњачио.</s><s>Након што је Исо је умро јуна 1881, Коно је отишао да студира у доџу Ијкуба Тсунетошија (1835–1889) .</s><s>За разлику Фукуде, Ијкубо је наглашавао рандори, те је Кито-рју имајо значајан фокус на .</s>
<s>Оснивање Кодокана</s>
<s>У фебруару 1882, Kano је основао школу и доџо за , у будистичком храму и тадашњем шинтоистичком делу Токија (што је сада Хигаши Уено дистрикт Тајто региона).</s><s>Ијкубо, Kanов Кито-рју инструктор, је био присутан три дана недељно да би помогао у подучавању и, мада је прошло две године пре него што се храм могао звати именом , и Кано није још био добио свој у Кито-рју, то се сматра оснивањем Кодокана.</s>
<s>Ејшо-ји dоџо је био релативно мали, сачињен од дванаест струњача у простору за тренинг.</s><s>Кано је примао резидентне и нерезидентне студенте, првих двоје су били Томита Тсунејиро и Широ Сајго.</s><s>У августу следеће године, овом пару су одобрене оцене , прве које су дате у било којој борилачкој вештини.</s>
<s>Џудо версус џијуџицу</s>
<s>Централно за Конову визију џудоа су принципи и .</s><s>Он је илустровао примену сејрјоку зен'јо са концептом :</s>
<s>Кано је извео закључак да сејрјоку зен'јо, који је иницијално замишљен као џијуџицу концепт, има ширу филозофску примену.</s><s>У спрези са конфучијански-индукованим џита кјоеј, шире примене су обликовале развој џуда од до .</s><s>Кано је одбацио технике које нису биле у складу са овим принципима и наглашавао је важност ефикасности у извођењу техника.</s><s>Он је био уверен да је пракса џијуџица докле год је у складу са овим идеалима представља пут ка самопобољшању и унапређењу друштва у целости.</s><s>Он је, међутим, био акутно свестан негативне перцепције џијуџица код јапанске публике:</s>
<s>Кано је сматрао да је џијуџицу недовољан за описивање његове вештине: мада значи „уметност“ или „средства“, он подразумева метод који се састоји од колекције физичких техника.</s><s>Следствено томе, он је променио друго слово у , што значи начин, пут или стаза, те се добија више филозофски контекст него џутсу, а има заједничко порекло са кинеским концептом тао.</s><s>Тако је Кано променио назив у .</s>
<s>Одећа</s>
<s>Џудоке тренирају у специјалној врсти кимона која се зове Џудоги. (Ги на Јапанском значи - одећа)
Џудоги се веже посебним појасом, ширине 4-5 -{cm}-, чија боја одговара Џудокином рангу.</s>
<s>Оцењивање знања</s>
<s>Џудоке су рангирани у складу са својим знањем и резултатима постигнутим у борбама.</s><s>Постоји шест ученичких („кју“) и 10 мајсторских („дан“) са припадајућим обојеним појасевима.</s>
<s>Пре него што је Џигоро Кано створио џудо, учитељи су ученицима издавали дипломе и свитке текста који су сведочили о њиховом напретку.</s><s>Кано је започео модерни систем када је 1883. двојици својих старијих ученика (Ширу Саигоу и Цунеџиру Томити) доделио статус „шодан црни појас“.</s><s>Но чак ни тада није било разлике у изгледу између њих двојице и осталих ученика, јер тада Кано још није био измислио Џудоги па су ученици тренирали у традиционалним кимонима.</s><s>1907.</s><s>Кано је представио Џудоги какав познајемо данас те су се почели употребљавати појасеви, за почетак само бели и црни.</s><s>Појасеви других боја су дошли у употребу тек кад се Џудо почео користити изван Јапана.</s><s>Миконосуке Каваиши је почео подучавати Џудо у Паризу и увидео да ученици са запада брже напредују када имају разне боје појасева као визуелни доказ свога знања.</s>
<s>Технике</s>
<s>Такмичарски џудо се већином базира на техникама, бацањима (наге-ваза), које се деле на ручне технике (те-ваза), бацања преко кука(позната и као бочна бацања коши-ваза) и ножне технике (аши-ваза).</s><s>Џудо се састоји и од техника у партеру (катаме-ваза) које се деле на држања (осаекоми-ваза), гушења (шиме-ваза) и полуге на рукама (кансецу-ваза).</s><s>Партер је прилично занемарен у такмичарском Џудоу јер се, због атрактивности, борбе прекидају врло брзо ако један од такмичара не направи значајан напредак.</s>
<s>Технике Џудоа се на тренингу уче радећи „у празно“, са партнером који се „пушта“ и у лаганом спарингу са партнером (рандори).</s>
<s>Олимпијски спорт
Џудо је први пут укључен у Летње олимпијске игре на Играма 1964. у Токију у Јапану.</s><s>Након што није укључен 1968, након тога је био на сваким наредним Играма.</s><s>До Летњих олимпијских игара 1988. године такмичили су се само мушкарци, а жене су учествовале као демонстративни спорт.</s><s>Такмичарке у џудоу су први пут награђене медаљама на Летњим олимпијским играма 1992. године.</s>
<s>Такмичење у џудоу одвија се према тежинским категоријама.</s><s>Свака држава може квалификовати највише једног спортисту по тежинском разреду.</s><s>Златне и сребрне медаље додјељују се на основу јединственог елиминационог оквира.</s><s>У свакој тежинској категорији додељују се по две бронзане медаље.</s><s>Такмичари који изгубе у четвртфиналу боре се против других у истој половини групе.</s><s>Они који изгубе завршавају на седмом месту, победници се такмиче за бронзану медаљу против такмичара који су изгубили полуфинале супротне половине групе.</s><s>Победници ових такмичења добијају бронзану медаљу, а они који изгубе пету позицију.</s><s>Током година постојало је између 4 и 8 олимпијских тежинских категорија (тренутно 7), а дефиниција сваке класе се неколико пута мењала.</s>
<s>Џудо меч се одржава на меканој подлози (татами), величине у просеку 15x15 метара.</s><s>Два метра са сваке стране чине „сигурну зону“, ограничену црвеном линијом.</s><s>Изван црвене линије није дозвољено изводити бацања, но ако бацање започне унутар татамија, а бачени такмичар падне унутар сигурне зоне, бацање се сматра ваљаним.</s>
<s>У мечу се може победити:
Бацањем
У партеру
На бодове</s>
<s>Победа бацањем
Ако такмичар противника баци на леђа са одређеном количином снаге, он тиме зарађује 100 бодова (ипон) и истог трена побеђује.</s><s>Ако га баци са одређеном количином снаге али на раме, стражњицу или кук добија 10 бодова (ваза-ари).</s>
<s>За успела бацања која су ипак била лоше изведена и не заслужују ипон нити ваза-ари додељују се нижи бодови:
јуко (5 бодова).</s><s>Раније се бодовала и кока (слабији, 3 бода), али она је изашла из употребе од 2009.</s><s>Важно је напоменути да они нису кумулативни; њима је немогуће победити противника који је зарадио ваза-ари, чак и ако их такмичар током борбе заради 100 бодова јуко не може да победи 1 ваза-ари.</s>
<s>Са друге стране, 2 ваза-арија имају снагу ипона, дакле - доносе победу.</s>
<s>Победа у партеру
Ако такмичар баци противника неком техником, али притом не заради ипон, борбу може наставити у партеру.</s><s>Циљ је прилепити противникова леђа за татами и држати их тако: 20 секунди (ипон), 10 секунди (ваза-ари).</s>
<s>Осим држањем, у партеру се може победити гушењем или полугом на руци (у том случају се противник извлачи из захвата тако да 3 пута тапка по вама или партеру и самим тиме, аутоматски губи меч, (предаје борбу).</s>
<s>Победа на бодове
Ако дође до тога да ниједан борац након истека времена није зарадио ипон гледа се који је такмичар бацио на више вазарија и он побеђује</s>
<s>У случају да оба борца имају исти број вазарија, као и исти број казни, иде на златни бод, борба до првог бода или казне.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Филмографија
Akira Kurosawa, , 1943.</s><s>Akira Kurosawa, , 1945.</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>IJF International Judo Federation
Званична страница КОДОКАНА
Дискусије везане за џудо спорт
Polish Judo Competition Results and Community portal
Judoschool Jan Snijders, technical information</s>
<s>Олимпијски спортови
Јапанске борилачке вештине и спортови
Борилачке вештине
Борилачки спортови</s>
|
98 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA%20%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0 | Списак спортова | <s>Постоје бројне поделе спортова, и тешко је направити потпуно тачно разграничење.</s><s>Често се говори о олимпијским спортовима, тј. онима који су у програму зимских или летњих Олимпијских игара као и о осталим, неолимпијским спортовима.</s><s>Постоје и спортови као што су модерни петобој или триатлон коју су у ствари скуп неколико различитих спортова, дакле спадају у посебну категорију.</s><s>Ипак, ево списка спортова по групама (неки спортови очито спадају у више категорија, али су наведени само у једној!):</s>
<s>Тркање
„Људски погон“ (трчање, пливање...)
Бициклизам, веслање, кану...)
мотоциклистичке трке, једрење, трка с глисерима...)</s>
<s>Са противником
Борилачки (џудо, карате, бокс, аикидо...)
На терену (тенис, бадминтон, одбојка...)
Тимски (фудбал, рагби, вилбал, хокеј хокеј на трави...)</s>
<s>Остали такмичарски спортови
Погађање мете (Стрељаштво, голф, стреличарство...)
Оцењивачки спортови (Гимнастика, коњички спорт, уметничко клизањескокови у воду, бодибилдинг...)
Снага (Дизање тегова, троскок, бацање кугле...)</s>
<s>Атлетика
Атлетика
Скокови
Троскок
Скок удаљ
Скок увис
Скок мотком
Трчања
Маратон
Полумаратон
Дупли маратон
Ултрамаратон
Маратон човек против коња
Бацања
Диска
Кладива
Потковице
Копље
Кугле
Брзо ходање</s>
<s>Спортови са животињама
Трке камила
Трке коња
Трке хртова
Трке запрега
Голубарство
Трке четворопрега
Трка са препонама
Agility (пси)</s>
<s>Борилачки спортови
Аикидо
Бокс
Капоера
Мачевање
Џудо
Џиуџицу
Капап
Карате
Кендо
Тајландски бокс (Muay Thai)
Нагината до
Самбо
Сумо рвање
Теквондо
Винг чун
Рвање
Ву шу
Кик бокс</s>
<s>Бициклизам
Спортови који користе бицикл или бицикл са 1 точком.</s><s>BMX
Cycloball
Циклорос
Планински бициклизам
Mountain unicycling
Путни бициклизам
Бициклизам на писти
Unicycle trials</s>
<s>Екстремни спортови
Скејтборд
Сноуборд
Мотокрос
Банџи
Војни фитнес
BASE jumping
Wakeboarding
Bodyboarding</s>
<s>Гимнастика
Аеробик
Акробатика
Уметничка гимнастика
Ритмичка гимнастика
Трамбулина</s>
<s>Мото спорт
Аутоспорт
Мотонаутика
Трке моторцикала</s>
<s>Остало
Дечје игралиште
Combat robot
Плес
Disabled sports
Foosball
Footbag (hacky sack)
Модерни петобој
Триатлон (-{Ironman}- триатлон)</s>
<s>Спортови на отвореном
Спортови који не захтевају посебне терене.</s><s>Casting
Canyoning
Пењање
Пењање у сали
Планинарење
Flying disc
Оријентиринг
Sled-dog sports
Спортско пецање</s>
<s>За снагу
Спортови снаге.</s><s>Бодибилдинг
Powerlifting
Надвлачење конопца
Дизање тегова</s>
<s>Са рекетом
Спортови где играчи користе рекете да ударе лоптицу или друге објекте.</s><s>Бадминтон
Кросминтон
Racquetball
Real tennis
Soft tennis
Сквош
Стони тенис
Тенис</s>
<s>Ролер
Спортови у којима се користе клизаљке.</s><s>Уметничко клизање
Хокеј са ролерима
Клизање на ролерима
Брзо клизање на кратким стазама
Брзо клизање
Синхроно клизање</s>
<s>Скијање / Снежни спортови
Спортови у којим се користе скије или сноуборд.</s><s>Ски маратон
Скијање на води
Уметничко клизање
Брзо клизање
Алпско скијање
Скијање на неуређеним стазама (-{Freeride}-)
Биатлон
Скијашко трчање (са скијашким скоковима и нордијском комбинацијом чини Нордијске скијашке дисциплине)
Скијање на кратким скијама (-{Firngleiten}-)
Скијање слободним стилом
Скијање на трави
Нордијска комбинација
Скијање на ролерима
Боб
Скијоринг (скијање са псећом вучом)
Скијашки скокови
Ski touring
Брзо скијање
Телемарк скијање
Сноуборд
Сноу борд слободним стилом
Екстремни сноуборд</s>
<s>Санкање
Спортови у којима се користе санке.</s><s>Боб
Санкање
Скелетон</s>
<s>С метом
Спортови чији је главни циљ погодити одређену мету
Стреличарство
Кјудо
Atlatl
Билијар
Боћање
Куглање
Крокет
Карлинг
Пикадо
Голф
Disc golf
Бацање потковице
Laser Tag
Куглање на трави
Стрељаштво
Skittles</s>
<s>Тимски спортови
Airsoft
Алтимет фризби (Разби, Фризби)
Амерички фудбал
Аустралијски фудбал
Bandy
Бејзбол
Баскијска пелота
Wheelball
Camogie
Канадски фудбал
Canoe Polo
Крикет
Карлинг
Кошарка
Kabaddi
Korfball
Келтски фудбал
Лакрос
Нетбол
Одбојка
Пеинтбол
Petanque
Поло
Рукомет
Рагби
Sepak Takraw
Shinty
Skittles
Софтбол
Фаустбал
Флег Фудбал
Флорбол
Фудбал
Хазена
Хокеј
Хокеј на трави
Hurling
Хокеј на леду
Хокеј на ролерима</s>
<s>Мисаони спортови
Спортови који не подразумевају физички, већ ментални напор (види игре на табли).</s><s>Бриџ
Шах
Дама
Покер
Го
Scrabble
Shogi</s>
<s>Ваздухопловни спортови
Међународна ваздухопловна Федерација (http://www.fai.org Federation Aeronautique Internationale)окупља све националне ваздухопловне организације (Националне аеро-клубове или ваздухопловне асоцијације) и дели ваздухопловне спортове на следеће гране:
Акробатско летење, ()
Летење хеликоптерима и жирокоптерима,
Балонарство,
Ваздухопловно једриличарство,
Ултралаке летелице,
Безмоторно змајарство и параглајдинг,
Моторно Летење (Општа авијација)
Падобранство,
Ваздухопловно и ракетно моделарство,</s>
<s>У нашој земљи, највиша ваздухопловна организација у области ваздухопловних спортова јесте Ваздухопловни савез Србије.</s><s>У свом саставу он има велики број аеро-клубова, падобранских, моделарских и параглајдинг клубова, у којима се одвијају ваздухопловне активности - спортске, рекреативне, обуке...</s>
<s>Водени
Спортови у или на води:
Веслање
Скијање на води
Роњење
Једрење
Подводни хокеј
Сурф
Пливање
Синхроно пливање
Спортски риболов
Кану
Кајак
Мотонаутика
Вејкборд
Ватерполо
Dragon Boat
Bodyboarding
Kitesurf, also called flysurf or Kite Boarding.</s><s>Surf lifesaving
Rowing
Water Slide
Wind surfing</s>
<s>Види још
Списак спортских догађаја
Спортске организације
Олимпијске игре
Спортска борилишта
Спонзорство
Спортско суђење
Спортска опрема
Спортске повреде
Спортски маркетинг
Sports memorabilia
Посматрачки спорт
Multi-sport events
Спортска уметност
Спорт у филму
Спортски клуб
Спорт Инвалида
Женски спортови.</s><s>Спортске историјске организације
Fantasy sports
Спортски рекорди</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Екстремни спортови у Јужној Европи
Спортске новости</s>
<s>Спортови</s>
|
100 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA%20%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85%20%D0%B5%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85%20%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%85%20%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0 | Списак српских епских народних песама | <s>Списак српских епских народних песама обухвата српске епске народне песме разврстане по циклусима.</s>
<s>Неисторијски циклус</s>
<s>Преткосовски циклус</s>
<s>Косовски циклус</s>
<s>Циклус Краљевића Марка</s>
<s>Покосовски циклус</s>
<s>Хајдучке и ускочке песме</s>
<s>Песме о ослобођењу Србије и Црне Горе</s>
<s>Неразврстане</s>
<s>Види још</s>
<s>Списак српских лирских песама
Српске народне приповетке
Шаљиве народне приче</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Пројекат Растко: Српске народне пјесме (Скупио их и на свијет издао Вук Стеф.</s><s>Караџић.)
Историјска библиотека: Вукове слепе певачице
Дигитална Народна библиотека Србије</s>
<s>Вук Стефановић Караџић
Спискови везани за музику</s>
|
106 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B4%D0%B1%D0%B0%20%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0 | Женидба Душанова | <s>Женидба Душанова је српска народна епска песма из преткосовског циклуса.</s><s>Забележио ју је Вук Караџић од Тешана Подруговића.</s><s>Песма обрађује интернационалну тему јуначке женидбе са препрекама.</s><s>Присуство фантастичних мотива у овој песми послужиће представницима митолошке школе као потврда о митолошком пореклу епа, а велику пажњу привлачи и њена чврста повезаност са елементима свадбеног обреда.</s><s>Као незаобилазан део биографије епског јунака, женидба заузима значајно место у српском епском фолклорном фонду.</s><s>Убрајамо је у најстарије епске теме на овом подручју.</s>
<s>Радња
Јуначка женидба са препрекама смештена је у амбијент средњег века.</s><s>Узимајући за основу обичајни кодекс свадбеног обреда, народни певач је пред младожењу и свадбену поворку поставио низ препрека, за чије савлађивање је потребно јунаштво, вештина, или мудрост.</s><s>Свадбену поворку најчешће чини каталог најеминентнијих епских јунака, а најзначајнију улогу добија младожења или његов заточник, који решава постављене задатке.</s><s>Песме о јуначкој женидби са препрекама имају утврђену шему:
просидба и прстеновање
услови које поставља тазбина са прикривеном подвалом
откривање подвале и прекршај постављених услова
сватовски поход уз савлађивање препрека или решавање постављених задатака
срећан исход.</s>
<s>Већ у уводној формули, певач наговештава удаљеност тазбине, постављајући на тај начин основ за каснију актуелизацију опозиције своје-туђе.</s><s>Опозиција близу-далеко уводи се на јаком месту, на самом оквиру текста, чиме певач поставља оквир радње и одређује гледиште које ће заступати.</s><s>До првог сукоба између два рода долази већ код уговарања свадбе.</s><s>Невестин род поставља услове, у чијој позадини је прикривена подвала.</s><s>Тиме се активира десна страна опозиције своје-туђе, што значи да младожењин род мора реаговати како би се успоставила равнотежа.</s><s>Сватови реагују кршећи постављена ограничења, чиме се активира лева страна опозиције и формира се први конфликтни однос.</s><s>Опозиција своје-туђе налази се и у самој основи свадбеног ритуала – невестин род је „свој на својем“, док су сватови, одвојени од своје територије, „туђи на туђем“.</s><s>У песми се ова опозиција проширује, градећи нове односе: отворен простор на коме се налазе сватови (поље испред града) супротставља се затвореном простору невестиног дома, а слика сватовске поворке која се налази испред високих и непробојних градских зидина реализује опозиције град-поље, културно-природно, цивилизовано-дивље, високо-ниско, горе-доле.</s><s>Овим опозицијама успоставља се неравноправан однос између две супротстављене стране, а невестин род је у позицији у којој може да поставља услове.</s><s>Напуштањем своје територије, младожењин род долази у подређен положај и обавезан је да испуни одређене услове како би био прихваћен на туђем терену.</s><s>На граници невестиног рода почиње период искушења за младожењу и процес његове иницијације.</s><s>Простор њеног дома је одбојан и туђ, и младожења или његов представник морају употребити знање и вештину како би заслужили пролазак до девојке.</s><s>Младожења родитељску кућу напушта привремено, док се невеста заувек опрашта са својом територијом и интегрише се у нову заједницу.</s><s>Осим препрека које се постављају на граници невестиног рода, у свадбеном обреду су постојале и препреке које су се постављале пред сватове при повратку младожењином дому.</s><s>Иако је овај елемент обреда временом готово ишчезао из праксе, епска песма га ставља у први план, а неретко се на овом мотиву формира и читава песма.</s><s>То је доказ о старини епике, али и о томе колико се епска песма одваја од оригинала.</s>
<s>Историјски елементи</s>
<s>У уводној формули песме Женидба Душанова народни певач локализује радњу и уводи историјску личност захваљујући којој стварамо слику историјског амбијента:
„Кад се жени српски цар Стјепане“
Епоха цара Душана представља почетак историје која се задржала у сећању епске песме.</s><s>Иако се Женидба Душанова сматра типичном мотивском песмом, приметна је њена заснованост на историјским чињеницама.</s><s>И цар Стјепан и његов заточник Милош Војиновић су историјске личности.</s><s>Великашка породица Војиновића владала је западним областима Душановог царства, а сам Милош се помиње као потписник уговора о уступању Стона и Пељешца 1333. године.</s><s>Међутим, како је песма о женидби цара Стјепана настала много после Душановог времена, поставља се питање како то да једна готово непозната историјска личност, као што је Милош Војиновић, постаје главни актер ове песме.</s><s>То би се могло објаснити претпоставком да се о Милошу певало и пре тога, а да му је функција царевог заточника приписана много касније.</s><s>Милошев епски деби најлогичније би било повезати са догађајима око уступања Стона и Пељешца, у којима је он учествовао као заступник цара Душана.</s><s>Те најраније песме су се вероватно у већој мери ослањале на историју, док у песмама које су нам данас познате препознајемо само фрагменте историјских збивања.</s><s>На граници између историје и бајке, Женидба Душанова меша фантастичне елементе са фрагментима средњовековне историје.</s><s>Период владавине цара Душана обележиле су везе са Византијом на истоку, али и са латинским светом на западу.</s><s>Породица Војиновића била је у сталном контакту са западом, а неретко је долазило и до превирања у западним областима српског царства.</s><s>Интересантно је да историја нигде не наводи Милошево име као име једног од браће Војиновића, већ се најчешће говори о Тому, Војиславу и Алтоману.</s><s>Епика је, дакле, променила име овог јунака, доделивши му притом титулу трећег брата, док су друга два брата добили типска имена – Вукашин и Петрашин.</s><s>Подвизи које у песми Женидба Душанова чини трећи брат, послужиће, између осталог, као елемент који ову песму повезује са бајком.</s><s>Обе познате песме о Милошу – Женидба Душанова и Оклада (Милош Војиновић и бан од Котора) -потенцирају однос Србије са западом, а Милош постаје јунак који се сукобљава искључиво са Латинима.</s><s>Милошев однос са Латинима садржи доста историјског.</s><s>У основи тог односа су привидно пријатељство и споразуми, али и прикривено неповерење и жеља за надметањем.</s><s>И историја и песма памте Милоша као заступника цара Душана, било да је у питању заступање политичких интереса, или функција заточника при свадбеном обреду.</s><s>Међутим, недоследност се јавља када упоредимо историјски и епски исход Милошевих интервенција.</s><s>Српска страна је, након потписивања споразума са Дубровником, остала у извесном смислу оштећена, док се успех епског Милоша не доводи у питање.</s><s>Ту се препознаје компензациона улога народне поезије, која тежи да надокнади оно што је историја ускратила.</s>
<s>Елементи ритуала
Препреке које краљ Мијаило поставља пред младожењу не разликују се од стандардних препрека карактеристичних за свадбени обред.</s><s>Невестин род ставља младожењу на искушење и он мора показати снагу, али и лукавство, како би му ослободили пут до девојке.</s><s>Гласник најпре позива цара на мегдан се "бијелим Латинчетом“.</s><s>Том приликом уочавамо још једну опозицију која следи из опозиције своје-туђе, а то је високо-ниско.</s><s>За време боравка сватовске поворке на пољу пред градом, Латини ће се цару обраћати са тврђаве, наглашавајући на тај начин своју супериорност.</s><s>Интересантно је да наша епика Латине представља као варалице и јунак који се супротставља латинском јунаку мора показати извесну дозу лукавства и вештине.</s><s>Након што Милош однесе победу на мегдану, пред њега се постављају нови задаци: прескакање три коња на којима су три пламена мача и стрељање јабуке кроз прстен.</s><s>Ове елементе препознајемо и у свадбеном обреду, а за њихово савлађивање потребна је искључиво храброст и јунаштво.</s><s>Међутим, четврти задатак који се поставља пред Милоша, захтева другачију улогу.</s><s>За суочавање са девојком, он мора преузети улогу медијатора, а самим тим се и однос владар-витез, који је до тог тренутка повезивао Душана и Милоша претвара у однос младожења-девер.</s><s>Милош је први који ступа у контакт са невестом, и то на територији њеног рода, што је, као што је већ познато, улога девера.</s><s>Име Душанове невесте је типско име за лепотицу у епској поезији, али подударност је могуће тражити и са легендом о Александру Македонском.</s><s>Ова легенда је живела у нашем народу у средњем веку, и то баш за време Душанове владавине, те стога није невероватно да је идеализација српског владара и његовог царства ишла и у том правцу, односно да је Душанова невеста добила име по жени Александра Македонског.</s>
<s>Женидба Душанова поседује једну карактеристику која је неуобичајена за песме овог типа, а то је појава фантастичних мотива.</s><s>Чак и ако занемаримо Милошеве подвиге у тазбини, који свакако садрже ноту фантастичног, не можемо а да не застанемо код појаве троглавог Балачка, који пресреће сватовску поворку и покушава да отме невесту.</s><s>Није нимало необично што се таква слика јавља управо у гори, на месту које је у народним веровањима постало синоним за опасно и демонско.</s><s>Гора је станиште вила и других фантастичних бића, тамо се јунак ставља на бројна искушења, дешавају се братоубиства и други злочини, тамо вреба највећа опасност од нечистих сила.</s><s>Појаву троглавог војводе, међутим, можемо повезати и са елементима свадбеног ритуала.</s><s>Сватовска поворка током свадбеног обреда наилази на маскиране људе који им затварају пут до невесте.</s><s>Маске, као остатак прастарог култа, представљају магијски обредни реквизит који даје одређене моћи.</s><s>Маскирана особа стиче обличје и снагу бића у које се маскира и верује се да тада може и да се супротстави том бићу.</s><s>На маску наилазимо и у појави Милоша Војиновића, који облачи раскошно рухо и бугар-кабаницу, а од врсте задатка који испуњава зависи да ли ће се представити као млађано Бугарче или као племић.</s>
<s>Лик Милоша Војиновића</s>
<s>Лик Милоша Војиновића је по много чему интересантан.</s><s>Прва паралела, када је овај лик у питању, може се направити са бајком – Милош је трећи, најмлађи брат, а самим тим и највећи јунак.</s><s>Другу паралелу можемо тражити у оквиру опозиције племић-чобанин.</s><s>Милош припада великашкој породици, он је царев сестрић, па ипак га налазимо у планини међу овцама.</s><s>Објашњење за овакву поставку можемо, пре свега, потражити у лику чобанина у нашој традицији.</s><s>Чобанима се приписују бројне магијске и ритуалне функције, што је посебно уочљиво за време Божића, када чобанин заогрнут животињском кожом изводи ритуалне радње за плодност стоке.</s><s>Његово станиште је планина, која у традицији постаје еквивалент „оном свету“, а неретко му се приписује и веза са вилама и хтонским силама.</s><s>За сам свадбени обред значајан је као посредник између два света.</s><s>Према томе, Милош као чобанин добија одређене моћи, односно, даје му се могућност да савлада препреке у тазбини и да се сукобљава са фантастичним бићима.</s><s>Други део опозиције, лик племића, уводи се због природе Милошевог задатка.</s><s>Он је као медијатор способан да се снађе на оба терена – и у гори, и у граду – а самим тим и да неутрализује опозиције затворено-отворено, град-поље.</s><s>Двострука природа Милоша Војиновића најуочљивија је у сцени његовог опремања, пре него што ће се прикључити царевим сватовима.</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе
http://www.tvorac-grada.com/knjige/srpskeepske/zenidbadusanova.html?nidbadusanova.html
http://www.artnit.net/pero/item/403-milo%C5%A1-vojinovi%C4%87-u-narodnoj-epskoj-pesmi-%C5%BEenidba-du%C5%A1anova.html</s>
<s>Српске епске народне песме</s>
|
108 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D0%B8%D0%BA%D0%BB%D1%83%D1%81%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0 | Циклус Краљевића Марка | <s>Циклус Краљевића Марка обухвата српске епске народне песме које описују живот Марка Краљевића и углавном не прате историјске чињенице.</s><s>Био је митски заштитник Срба од сурових турских освајача и циљ приповедача је био да улије народу наду у неку светлију и бољу будућност.</s><s>Већину песама из овог циклуса је 1845. године објавио Вук Стефановић Караџић у издању „Српске народне пјесме”.</s><s>Сем њих, укупно постоји око 300 песама које по тематици и временски припадају и преткосовском и косовском и покосовском циклусу, али се ипак воде као засебан циклус.</s>
<s>Краљевић Марко је син краља Вукашина, владао је после очеве смрти (1371) пределима данашње Македоније, око града Прилепа, признајући турску врховну власт.</s><s>Иако је био турски вазал и помагао турским освајачима у ратовима, Марко није био ропски покоран.</s><s>Мрзео је турског цара, а кад је ишао у рат за њега, ишао је ради добра свог народа.</s><s>Марко је погинуо 17. маја 1395. године у боју на Ровинама, борећи се на страни Турака против Угара.</s>
<s>Списак песама
Дјевојка надмудрила Марка
Сестра Леке капетана
Женидба Марка Краљевића
Женидба Поповић Стојана
Лов Марков са Турцима
Марко Краљевић и 12 Арапа
Марко Краљевић и Алил-ага
Марко Краљевић и Арапин
Марко Краљевић и Бег Костадин
Марко Краљевић и брат му Андријаш
Марко Краљевић и вила
Марко Краљевић и Вуча џенерал
Марко Краљевић и Ђемо Брђанин
Марко Краљевић и кћи краља Арапскога
Марко Краљевић и Љутица Богдан
Марко Краљевић и Мина од Костура
Марко Краљевић и Муса Кесеџија
Марко Краљевић и орао
Марко Краљевић и соко
Марко Краљевић и Филип Маџарин
Марко Краљевић у Азачкој тамници
Марко Краљевић укида свадбарину
Марко пије уз рамазан вино
Марко познаје очину сабљу
Орање Марка Краљевића
Смрт Краљевића Марка
Турци у Марка на слави</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Српске епске народне песме
Краљевић Марко</s>
|
109 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA | Језик | <s>Језик је систем гестикулације, граматике, знакова, гласова, симбола, или речи, који се користи за приказ и размену концепата (тј., за комуникацију), идеја, значења и мисли.</s><s>Може се замислити као „семантички код“.</s><s>Проучавање језика као кода се зове лингвистика, што је наука коју је као академску дисциплину у том облику увео Фердинанд де Сосир.</s><s>Они који говоре или на друге начине користе језик сматрани су делом те језичке теоријско-лингвистичке заједнице.</s><s>Питања о филозофији језика, као што је да ли речи могу да представљају искуства, су расправљана бар од времена Горгија и Платона у античкој Грчкој.</s><s>Мислиоци као што је Русо су тврдили да је језик потекао од емоција, док су други као што је Кант сматрали да је потиче од рационалне и логичке мисли.</s><s>Филозофи 20. века као што је Витгенштајн тврде да је филозофија у ствари проучавање језика.</s><s>У водеће академике у лингвистици се убрајају Фердинанд де Сосир и Ноам Чомски.</s>
<s>Процењује се у свету постоји између 5.000 и 7.000 људских језика.</s><s>Међутим, свака прецизна процена зависи од делимично арбитрарних разлика између језика и дијалеката.</s><s>Природни језици су говорни или знаковни.</s><s>Језици могу да буду кодирани у секундарне медије користећи слушне, визуелне или тактилне стимулусе – на пример, путем звиждања, знакова, или брајевих ознака.</s><s>То је зато што је људски језик независтан од модалитета.</s><s>У зависности од филозофских перспектива у погледу дефиниције језика и значења, када се користи као општи концепт, „језик” се може односити на спознајну способност учења и употребе система комплексне комуникације, или на описивање сета правила која сачињавају те системе, или сет исказа који се могу произвести из тих правила.</s><s>Сви језици се ослањају на процес семиозе за повезивање знакова са одређеним значењима.</s><s>Орални, знаковни и тактилни језици садрже фонолошки систем који одређује начин на чији се симболи користе за формирање секвенци познатих као морфеме, и синтаксног система који одређује како се речи и морфеме комбинују да би се формирале фразе и изјаве.</s>
<s>Људски језик има својства продуктивности и замењивања, и у потпуности се ослања на друштвену конвенцију и учење.</s><s>Његова комплексна структура даје много шири спектар израза од било ког познатог система животињске комуникације.</s><s>Сматра се да је језик настао кад су рани хоминини почели да постепено мењају њихове приматне системе комуникације, стичући способност да формирају теорију других умова и заједничку интенционалност.</s><s>Понекад се сматра да се овај развој поклапа са повећањем обима мозга, а многи лингвисти виде структуре језика као да су еволуирале да служе специфичним комуникативним и друштвеним функцијама.</s><s>Језик се обрађује на мноштву различитих локација у људском мозгу, али посебно у Броковим и Верниковим областима.</s><s>Људи стичу језичку способност путем друштвених интеракција у раном детињству, а деца углавном течно говоре након око три године живота.</s><s>Употреба језика је дубоко укорењена у људској култури.</s><s>Стога, поред строго комуникативне употребе, језик има и многе друштвене и културне употребе, као што је означавање групног идентитета, друштвена стратификација, као и социјална нега и забава.</s>
<s>Дефиниције</s>
<s>Енглеска реч -{language}- је ултиматно изведена из праиндоевропски речи са значењем „говор, језик”, преко латинске речи -{lingua}-, „језик”, и старофранцуске речи -{language}-.</s><s>Ова реч се понекад користи у смислу кода, шифри, и других врста вештачки конструисаних комуникационих система као што су формално дефинисани компјутерски језици који се користе за програмирање рачунара.</s><s>За разлику од конвенционалних људских језика, формални језик у овом смислу је систем знакова за кодирање и декодирање информације.</s><s>Овај чланак се превасходно односи на особине природних људских језика, као што се проучава у лингвистичкој дисциплини.</s>
<s>Као предмет лингвистичке студије, „језик” има два примарна значења: апстрактни концепт и специфични језички систем, нпр. „француски”.</s><s>Швајцарски лингвиста Фердинанд де Сосир, који је дефинисао модерну дисциплину лингвистике, први је експлицитно формулисао разлику користећи француску реч -{langage}- за језик као концепт, -{langue}- као посебан пример језичног система, и -{parole}- за конкретну употребу говора у датом језику.</s>
<s>Када се говори о језику као општем концепту, могу се користити дефиниције које наглашавају различите аспекте ове појаве.</s><s>Ове дефиниције подразумевају и различите приступе и разумевања језика, а такође информишу различите и често некомпатибилне школе језичке теорије.</s><s>Дебате о природи и пореклу језика се воде још од античких времена.</s><s>Грчки филозофи као што су Горгија и Платон дебатовали су релацију између речи, концепата и реалности.</s><s>Горгија је сматрао да језик не може да представља нити објективно искуство нити људско искуство, и да су стога комуникација и истина немогуће.</s><s>Платонов став је био да је комуникација могућа пошто језик представља идеје и концепте који постоје независно од језика, и постојали су пре њега.</s>
<s>Током доба просветитељства и његових дебата о људском пореклу, постало је помодно да се спекулише о пореклу језика.</s><s>Мислиоци као што су Русо и Хердер тврдили су да је језик проистекао из инстиктивног израза емоција, и да је изворно био ближи музици и поезији него логичком изразу рационалне мисли.</s><s>Рационалистички филозофи као што су Кант и Декарт држали су супротан став.</s><s>Око преокрета 20. века, мислиоци су почели да разматрају улогу језика у обликовању људских искустава у свету – питајући да ли језик једноставно одражава објективну структуру света, или он ствара концепте које он у ствари намеће људском искуству објективног света.</s><s>То је довело до питања да ли су филозофски проблеми заиста само лингвистички проблеми.</s><s>Повратак мишљења да језик игра значајну улогу у креирању и циркулацији концепата, те да је проучавање филозофије у суштини проучавање језика, повезано је са оним што се називало лингвистичким заокретом, и филозофима као што је Витгенштајн, у филозофији 20. века.</s><s>Ове дебате о језику у контексту са значењем и референцом, спознајом и свешћу, и даље су активне.</s>
<s>Људски језици
Неопходно је разликовати „стварни“, употребни језик од стандардног, званичног.</s><s>Стандардни језик постоји док постоји подржавајућа политичка структура, док употребни језик од таквих структура (условно) не зависи.</s><s>Стандардни језик је уско везан за политичке и етничке прилике, док употребни језик није; иако се не може спорити њихов међусобни утицај.</s>
<s>Најречитији пример за ово је јужнословенски језички простор: од Црног мора на истоку до Алпа на западу и од јужне Мађарске на северу до северне Грчке на југу.</s><s>На том простору постоји седам стандардних језика (бугарски, македонски, српски, црногорски, бошњачки, хрватски и словеначки) и један некада стандардни (српскохрватски) а данас, са становишта подржавања политичких структура -- мртви језик.</s><s>Са друге стране, постоји један једини дијалекатски континуум: померајући се од истока према западу и од севера према југу Балкана — између два суседна места се неће пронаћи до те мере значајна дијалекатска разлика да би се та два места могла дефинисати као насеобине у којима се користе различити језици.</s>
<s>Стандардни бугарски језик је заснован на источним дијалектима бугарског језичког простора, док је стандардни српски језик заснован на западним дијалектима српског језика.</s><s>Говорници западних бугарских дијалеката и говорници источних српских дијалеката -{de facto}- говоре истим језиком и међу њима не постоји готово ни најмање неразумевање.</s><s>За разлику од њих, иако се начелно могу разумети, говорници ова два стандардна језика имаће поприлично тешкоћа у споразумевању.</s><s>Иако су у питању знатно мањи простори, слична је ствар и са разликом између хрватског језика и словеначког језика, али и, сваког понаособ, бугарског и српског језика према македонском језику.</s>
<s>Ствари постају знатно бизарније када се упореде чак и стандарди четири званична језика настала на основу, данас мртвог, српскохрватског језика.</s><s>Чак и између стандарда српског, црногорског, бошњачког и хрватског језика не постоје разлике које би их лингвистички одвојиле у различите језике.</s><s>Ипак, политички и етнички осећај говорника тих језика је такав да се они поистовећују само са нормом језика свог етницитета, односно државе.</s>
<s>Зато је битно схватити да је стандардни језик политичка а не лингвистичка категорија, док се лингвисти баве особинама и стандардног и употребног језика. (Погледајте одреднице дијалекат или Август Шлајхер за дужи опис ове проблематике; у једном случају савремени (дијалекат) у другом онакав каквим су ову проблематику видели лингвисти из деветнаестог века Август Шлајхер.)</s>
<s>Концепти -{Ausbausprache}--а, -{Abstandsprache}--а, и -{Dachsprache}--а су коришћени за стварање јаснијих разлика између језика и дијалеката.</s>
<s>Лингвистика</s>
<s>Лингвистика детаљно проучава различите теоријске перспективе људских језика.</s><s>Чланак лингвистика је користан за као уводни чланак о језику.</s>
<s>Језичка таксономија</s>
<s>Светски језици су подељени у породице које имају сличности.</s><s>Неке од најзначајнијих језичких група су: индо-европски језици, афро-азијски језици, сино-тибетански језици.</s>
<s>Види: Списак језичких породица</s>
<s>Вештачки језици</s>
<s>Најпознатији вештачки језик, зван есперанто створио је Л.</s><s>Л.</s><s>Заменхоф.</s><s>Есперанто је скуп различитих елемената различитих језика, а био је замишљен као језик који би требало лако да се научи.</s>
<s>Други писци, као што је Џ.</s><s>Р.</s><s>Р.</s><s>Толкин, направили су фантастичне језике због литературе, лингвистике или из личних разлога.</s><s>На пример, један од Толкинових језика зове се квенија, а представља дијалекат виловњачког језика.</s><s>Тај језик има своју азбуку (тенгвар) и изговор према језику германоликих људи.</s>
<s>Данас се на основу праиндоевропског језика развија европајо, чији је крајњи циљ да постане званични језик европске уније.</s>
<s>Један занимљив минималистички вештачки језик је токипона.</s>
<s>Животињски језици</s>
<s>Иако се термин „животињски језик“ користи, највећи број истраживача се слаже у томе да животињски језици нису тако сложени и изражајни као људски.</s><s>Неки други истраживачи говоре да постоји значајна разлика која дели људске језике од комуникације међу животињама, као и да основни принципи тих комуникација нису у вези.</s>
<s>Други истраживачи кажу да постоји континуитет између комуникационих метода свих животиња.</s><s>Готово сви истраживачи се слажу да је људски језик сложенији него комуникација међу животињама.</s><s>Више о комуникацији међу осталим животињама погледајте на пројекту „Животињска комуникација“ (на енглеском).</s>
<s>Формални језици</s>
<s>Математика и рачунарске науке користе вештачке ентитете зване формалним језицима (укључујући програмске језике и језике за означавање).</s><s>Ови језици често представљају низове карактера узглобљених у неку врсту комбинације формалне граматике и семантике.</s>
<s>Занимљивости
На свету се у овом тренутку говори 6.912 језика, од којих је 516 на ивици изумирања.</s><s>Иако је међу толиким језицима тешко направити некакву статистику, она ипак постоји.</s><s>Према званичним подацима, језик који као матерњи говори највише људи јесте мандарински кинески: њиме се као првим језиком служи чак 873 милиона људи, док га као други говори 178 милиона.</s><s>Први следећи на листи јесте хинду који се говори у Индији и којим се као матерњим служи 370 милиона људи.</s><s>Због чињенице да је УК некада владало великим светским пространствима, као и због утицаја филмова, књига и музике на енглеском, овај језик држи рекорд у броју људи који га говоре као други језик: процењује се да их има између 250 и 350 милиона људи.</s><s>Енглески језик је матерњи за 340 милиона људи.</s><s>Највише језика говори се у Папуи Новој Гвинеји – чак 820 различитих језика.</s><s>Нешто скромнијим бројем језика може да се похвали Индонезија у којој их има укупно 742, а трећа на листи је Нигерија са 516 језика.</s><s>Рекорд у категорији језика с најмање речи држи таки таки, којим се служе људи у јужноамеричкој држави Суринам: у питању је језик који је базиран на енглеском, али има свега 340 речи.</s><s>Потпуно супротна категорија – језик с највећим бројем речи – много је комплекснија.</s><s>Званично, рекордер је енглески са 250 хиљада речи, али различити експерти тврде да то ипак није баш тако.</s><s>Највећи број слова има алфабет кабардијског језика – 58.</s><s>У питању је иначе један од језика којим се служе кавкаски народи и који се углавном говори у Русији.</s><s>Ипак, како овај језик има слова која су суштински сачињена од два слова, рекорд је на неки начин доведен у питање – на титулу рекордера можда више права има грузински са 41 словом.</s><s>Језик чији је алфабет најсиромашнији свакако је ротокас, језик којим говори 4.300 људи, а све су му речи исписане комбинацијом 12 слова.</s><s>Својеврсни рекордер је и кинески.</s><s>Овај језик нема класичан алфабет, већ симболе за сваку реч или комбинацију речи.</s><s>Да би се прочитала књига на кинеском, потребно је научити бар 3 хиљаде симбола, учени људи знају их 6 до 7 хиљада, док их у речницима има чак 60 хиљада.</s>
<s>Информације о језицима и писмима на Википедији</s>
<s>Списак језика по броју говорника
српски језик
латински језик
грклиш
вештачко писмо
Честе синтагме на различитим језицима је чланак који може бити занимљив путницима.</s><s>Лингвистика можда постаје најбољи уводни чланак о језицима у Википедији.</s><s>Списак језика, стандард ISO 639
Основна лингвистичка поглавља
Википедијини линкови везани за језик (списак референтних спискова из листе референтних табела.)</s>
<s>Види још</s>
<s>Вулгаризми
Гласовни парови
Говорна терапија
Други језик
Етнолог, који даје поприлично комплетан списак језика, места, народа и генетских веза
Именовање
Историјска лингвистика
Језичка политика
Језичко образовање
Мртав језик
Несексистички језик
Обмана и манипулација
Општа семантика
Правопис
Превод
Психолингвистика
Сапир-Ворфова хипотеза
Семантика
Симболичка комуникација
Списак високих језичких образовних установа
Учење језика помоћу рачунара (историјски преглед)
Филозофија језика
Филологија
Фонологија
Формални језик</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>"First Impressions: We start to pick up words, food preferences and hand-eye coordination long before being born", Scientific American, vol.</s><s>313, no.</s><s>1 (July 2015). стр. 24.
(pbk)</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>-{Mark Rosenfelder's Metaverse}- даје користан списак од око 4000 језика и дијалеката (груписаних по везана), а могу се наћи и бројеви од један до десет на сваком од тих језика
Музеј језика
Етнолог, каталог светских језика
-{LingoTeach}-, оруђе за учење језика лиценцирано под Гнуовом општом јавном лиценцом
Дистрибуција језика на Интернету
Архива говорних акцената
Колекција песама птица доноси многе врсте птичијих песама
-{World Atlas of Language Structures: a large database of structural (phonological, grammatical, lexical) properties of languages}-
-{Ethnologue: Languages of the World is a comprehensive catalog of all of the world's known living languages}-
-{Beth Skwarecki, "Babies Learn to Recognize Words in the Womb"}-</s>
<s>Хуманистика</s>
|
110 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA | Хрватски језик | <s>Хрватски језик је стандардни јужнословенски језик којим говори приближно 5.600.000 људи, углавном Хрвата, у Хрватској, Босни и Херцеговини, српској покрајини Војводини и другим суседним земљама.</s><s>Сличан је стандардном српском језику (српски, хрватски, бошњачки и црногорски језик стандардизовани су на истом дијалекту — источнохерцеговачком), а као стандардни језик се издвојио 1991. из српскохрватског језичког стандарда.</s>
<s>С придруживањем Хрватске Европској унији 1. јула 2013. хрватски је постао двадесет четврти службени језик те заједнице.</s>
<s>Хрватски језик као систем дијалеката
На дијалекатском нивоу, хрватски језик обухвата чакавско наречје (12% Хрвата), кајкавско наречје (31% Хрвата) и штокавско наречје (57% Хрвата).</s>
<s>Чакавским наречјем говоре само Хрвати, док кајкавским говоре и Словенци а штокавским дијалектом се служе првенствено Срби, Бошњаци, Црногорци и око половине Хрвата.</s><s>Од штокавских дијалеката архаичним шћакавским (тзв. славонским) говоре само Хрвати, новоштокавским икавским (тзв. босанско-далматински дијалекат) и ијекавско-шћакавским (тзв. источно-босански дијалекат) Хрвати и Бошњаци, а новоштокавским ијекавским (тзв. источнохерцеговачко-крајишки дијалекат) Срби, Бошњаци, Црногорци и Хрвати (око Дубровника и Слуња).</s><s>Хрвати у Градишћу (Аустрија) служе се посебним, градишћанско-хрватским језиком који је чакавско-штокавски амалгам (сличан получакавштини Гацке око Оточца), а у околним земљама (Мађарска, Словачка) мешавином штокавских, чакавских и кајкавских дијалеката.</s><s>Хрвати у италијанској покрајини Молисе говоре икавско-штокавским дијалектом, а Хрвати Крашовани у Румунији и Јањевци на Космету служе се торлачким дијалектом.</s>
<s>Историја хрватског језика</s>
<s>До Хрватског народног препорода
Од 9. до 11. века долази до појаве писмености на црквенословенском или старословенском језику, првом општесловенском књижевном језику темељеном на једном јужномакедонском дијалекту из околине Солуна.</s><s>Временом се развијају и националне редакције тог језика (чешка, бугарска, хрватска, српска, руска, …), обележене гласовним и другим језичким карактеристикама које одражавају раслојавање словенских језика у писаном наслеђу.</s><s>Прво писмо хрватског језика била је глагољица, за коју се претпоставља да су је у Хрватску донели ученици отаца словенске писмености Ћирила и Методија.</s><s>Хрватска глагољица је од почетне обле постала, у следећим вековима, угластом.</s><s>Но, убрзо се јавља и друго писмо, ћирилица (настала изворно у Бугарској у Преславу), која је, дошавши у западне крајеве такође прошла кроз више графијских и правописних измена, те је тако настао специфични вид ћирилице, босанчица, у употреби у Хрватској и Босни и Херцеговини.</s><s>Латиница улази у хрватски језик касније, у 14. веку, тако да до почетка 14. века Хрвати пишу на три писма: глагољици, босанчици или западној ћирилици и латиници.</s>
<s>Први писани споменици Хрвата на словенском језику су Башчанска плоча (острво Крк, 11. век), Хумачка плоча (10.-11. век, Хумац код Љубушког у БиХ), Валунска плоча (Истра, 11. век), Михановићеви и Гршковићеви фрагменти (12. век, негде у региону Хума или Босне).</s><s>То су текстови на старословенском са елементима народног говора, писани углавном глагољицом, уз изузетак Хумачке плоче, на којој налазимо неколико глагољичких слова уз текст на босанчици.</s><s>Но, златно доба писмености и књижевности на хрватско-црквенословенском пада касније, у 14. и 15. век (Мисал кнеза Новака, Хрвојев мисал, Петрисов зборник, Берчићева збирка).</s><s>Та врста књижевности углавном престаје средином и крајем 15. века, када почиње да доминира продукција на народном језику сва три хрватска дијалекта.</s>
<s>Од 12. до 15. века, на подручју од Сутле до Тимока долази до појаве дијалекатске диференцијације који се могу, за говорнике хрватскога, поделити у три дијалекта: најстарији чакавски, штокавски и кајкавски.</s>
<s>Први се од црквенословенске матрице одвојио чакавски дијалекат.</s><s>Примери тога дијалекта су Винодолски законик (1288) и Истарски развод (1275, препис 1325).</s><s>Чакавски дијалекат је до турске најезде у 15. веку покривао велико подручје северозападне Хрватске јужно од Купе, Лике, дела западне Босне до Уне, Далмације и практично сва острва.</s><s>У 14. и 15. веку се снажно афирмисао чакавски као први хрватски књижевни језик који је постојао заједно са чакавско-црквенословенским амалгамом, те чакавско-штокавском (шћакавском) смешом у великом делу Босне.</s><s>Врхунац постиже књижевност писана хрватским чакавским књижевним језиком од 15. до 17. века, када настају дела Марка Марулића, Ханибала Луцића, Петра Зоранића, Петра Хекторовића… обухвативши велики број жанрова: лирску поезију, еп, драму, роман, посланице и записе.</s><s>Такође, први хрватски речник, дело Фауста Вранчића из 1595, претежно је чакавског идиома.</s>
<s>Штокавски дијалекат је засведочен, као и чакавски, прво у мешавини са црквенословенским.</s><s>Проблематично је питање који хрватски текст можемо да сматрамо као први (или међу првима) на штокавштини.</s><s>Неспорно је да је први целовити спис «Ватикански молитвеник», настао око 1380—1400. у Дубровнику као препис са чакавскога оригинала.</s><s>Ради се о полуштокавском (шћакавском) тексту на народном језику.</s><s>Но, и пре тога су се појављивали текстови на мешавини народног штокавског и црквенословенског језика- на пример, дипломатски списи из подручја Дубровника, Хума и Босне.</s><s>Палеографи сматрају да су рани хрватски штокавски (шћакавски) текстови настали у дубровачкој и неким босанским и хумским канцеларијама.</s><s>Прави процват књижевност на хрватском полуштокавском књижевном језику доживљава крајем 15. века у Дубровнику, у делу легендарног двојца Џоре Држића и Шишка Менчетића: додуше, тај дијалекат се може посматрати као полуштокавски проткан великим бројем чакавских елемената, односно јекавска чакавштина као данас Ластово и Јањина.</s>
<s>Каснији мајстори већ праве штокавске књижевности која у 16. веку покрива поезију, еп, драму и преводне верске текстове Марин Држић, Доминко Златарић, Мавро Ветрановић, Иван Гундулић, Јуније Палмотић и Игњат Ђурђевић.</s><s>У 17. веку се књижевност на штокавском дијалекту проширила међу Хрватима у Босни (Матија Дивковић, Стјепан Матијевић, Павао Посиловић), а у 18. веку је обухватила и Славонију и Далмацију, уз већ постојеће Босну, Херцеговину и Дубровник.</s><s>Идиом се разликовао од краја до краја, и мењао се током времена: честа је појава чакавско-штокавске (шћакавске) мешавине, ијекавско-икавске (посебно у Дубровнику и источној Босни), као и писама: у Дубровнику и Далмацији је латиница брзо истиснула босанчицу која се дуже, до средине 18. века одржала међу фрањевцима у Босни.</s><s>На полуштокавском (шћакавском) су написане и прва хрватска граматика (Бартол Кашић, 1604), те први опсежнији хрватски речник (Јаков Микаља, преко 25.000 речи.) Средишта хрватске штокавске писмености и књижевности су Далмација с Дубровником, Босна и Херцеговина и Славонија.</s>
<s>Кајкавски дијалекат најкасније улази у хрватску књижевност, 1573]]. с «Декретумом» Ивана Пергошића.</s><s>Кајкавштина се брзо наметнула као снажан идиом због политичко-управне важности кајкавских крајева, који већином нису пали под Турке.</s><s>Од 16. до 18. века низ писаца, међу којима су најпознатији Блаж Ђурђевић, лексикограф и писац Андрија Јамбрешић и Титуш Брезовачки, афирмише кајкавски дијалекат који је на почетку 19. века остао јединим «конкурентом» штокавштини за општехрватски језик.</s>
<s>Изузетно је занимљива и истовремена појава књижевног интердијалекта на којем прва значајна дела у 16. веку објављују Антун Далматин и Стјепан Конзул Истранин.</s><s>Тај мешани кајкавско-чакавско-штокавски језик карактеристичан је за тзв. Озаљски књижевни круг, који су водиле великашке фамилије Зрински и Франкопани.</s><s>Поред њих, важна дела на том хибридном идиому дали су још Павао Ритер-Витезовић у свом епу, те Белостенец у големом речнику од преко 2.000 страница.</s><s>Тај интердијалекат доживљава јавни слом од 1671, заједно с падом Зринских и Франкопана.</s><s>Ипак и после тога неки књижевници у Хрватској пишу овим интердијалектом — нпр. донедавна Стјепко Тежак и данас највише М.</s><s>Х.</s><s>Милековић, а сада је то поново на интернету постао званични језик нове Чакавско-кајкавске Вики-енциклопедије од 2007.</s><s>Исти интердијалекат је већ вековима био и народни говор дела северозападне Хрватске (8% становништва), те га још данас користе места Озаљ, Фужине, Бузет и многа села у сливу Мирне, Купе, Мрежнице, Сутле итд.</s>
<s>Сумарно, може се рећи следеће.</s><s>Хрвати су писали на три писма:
глагољицом (од 10/11. века до, најкасније, 17. века)
ћирилицом (од 10/11. века до друге половине 18. века)
латиницом (од 14. века до Ренесансе)</s>
<s>Хрватски језик је изражаван на једном општесловенском језику, три народна дијалекта која су постала књижевним језицима, те једном интердијалекту:
старословенском или црквенословенском (од 10/11. века до, углавном, 15. века)
чакавском дијалекту и чакавском књижевном језику (од 13. в. до, углавном, 17. века)
штокавском дијалекту и штокавском књижевном језику (од 14. века до Препорода)
кајкавском дијалекту и кајкавском књижевном језику (од 15/16 в. до Препорода)
на чакавско-штокавско-кајкавском интердијалекту који је дао дела углавном у 16. и 17. веку</s>
<s>Илирски покрет и 19. век: стандардизација
У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка 19. века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано.</s><s>У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.</s>
<s>Трајним тековинама остају Гајеве заслуге на коначном формирању латиничне графије.</s><s>Формално, Гај је стандардизовао латиничну графију у неколико покушаја.</s><s>У почетку су му решења ишла путем идеја Ритера Витезовића, но, касније је преузео чешке дијакритичке знакове -{(č, š, ž)}-, сам измислио диграфе -{lj, nj, dž,}- из пољске графије узео -{ć}-, а касније је Ђуро Даничић предложио графем -{đ}-.</s><s>Правопис је Гај, уз главне илирске граматичаре Бабукића и Антуна Мажуранића, обликовао по чешком узору, тј. уместо доминантне хрватске фонолошке/гласовне традиције каква је преовлађивала у Дубровнику (култном месту Илираца), узео је морфонолошку/етимолошку.</s><s>По гласовном правопису бележе се промене у изговору (сладак/слатко, из-пунити/испунити..), а по етимолошком не (сладак/сладко, изпунити..).</s>
<s>Један од значајнијих језичко-политичких догађаја тога доба је тзв. Бечки договор из 1850, или споразум 5 хрватских писаца и филолога (Иван Мажуранић, Димитрија Деметар, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић, Иван Кукуљевић Сакцински) и 2 српска (Вук Караџић, Ђуро Даничић), у организацији познатог словеначког слависта Франца Миклошича.</s><s>Тај споразум је настао као последица иницијатива Аустријске владе да се уједначи правна терминологија, јер је «земаљски језик» на више подручја престајао да буде немачки.</s><s>Суштински, радило се о схватањима да су хрватски и српски један језик, па га треба уједначити у свим видовима.</s>
<s>После препорода, јача хрватска национална идеологија под вођством Анте Старчевића (који је сматрао да хрватски језик треба да има екавску основу- тај покушај је пропао), као и хрватска верзија југословенства (Штросмајер, Рачки).</s><s>Оснивањем Југославенске Академије у Загребу, друга половина 19. века је у Хрватској обележена борбом тзв. филолошких школа, међу којима се истичу две: Загребачка, у неку руку настављач Илирског покрета (главни протагонисти граматичар Адолфо Вебер Ткалчевић и лексикограф Богослав Шулек), те «хрватских вуковаца», или следбеника идеја српског језичког реформатора Вука Караџића.</s><s>Загребачка школа је доминирала од шездесетих година до краја 19. века, када «вуковци» или младограматичари (названи по доминантном правцу у филологији тог времена) успевају, уз политичку подршку мађаронских власти, да изврше преврат на неколико поља, од којих су највидљивији у правопису и неким видовима морфологије.</s>
<s>Загребачка школа је била наследник илирских идеја, па је хрватски језик покушавала и у 1870е-им годинама и касније обликовати у многим видовима пазећи на остале словенске језике (словеначки, руски, чешки..).</s><s>Стога њихово инсистирање на етимолошком правопису, разликовању падежа у множини, обзир према осталим хрватским дијалектима, те неке друге карактеристике.</s><s>Најзначајнија дела Загребачке школе остају велики речници Богослава Шулека у којима је изградио модерну хрватску цивилизацијску терминологију на свим пољима, тако да је хрватски (и не само хрватски) незамислив без његових неологизама (појам, водовод, оловка, ногоступ, велеиздаја, кишобран, рачуновођа..)</s>
<s>Младограматичари или „хрватски вуковци” се деле у две или три генерације, но, највећи утицај су имали они на прелазу [[19. век|19. у 20. век (њих можемо звати и младограматичарима, док вуковце из четрдесетих и педесетих година 19. века не, јер се радило о аматерима и симпатизерима идеја Вука Караџића о облику народног језика).</s><s>Најистакнутији младограматичар је био филолог и преводилац Томо Маретић, а уз њега Иван Броз и Фрањо Ивековић.</s><s>Трајна остварења младограматичара су на два поља: правописа (који је по гласовном начелу написао 1892.</s><s>Иван Броз), те граматике и језичке историје (велика граматика Томислава Маретића).</s><s>На пољу лексикографије младограматичари су имали деломичан успех: следбеници идеја Караџићевог најбољег настављача, Ђуре Даничића, држали су се правила која нису на главној линији хрватскога језика, па је велики речник ЈАЗУ/ХАЗУ, којег су они уређивали до двадесетих и тридесетих година 20. века, у том делу добрано застарео.</s><s>Дакле, може се закључити: трајне су заслуге младограматичара стабилизација хрватскога правописа на гласовној основи, те утемељење стандардног језика на новоштокавштини.</s>
<s>Хрватски стандардни језик
Међу хрватским лингвистима не постоји сагласност о томе од када «датира» хрватски стандардни језик.</s><s>Навешћемо само доминантне ставове.</s>
<s>Већина хрватских лингвиста се слаже да би хрватски стандардни језик, да није било турске инвазије, био основан на амалгаму чакавштине и штокавштине (приближно као горепоменути Озаљски круг), с много значајнијим уделом црквенословенскога.</s><s>Штокавски, или новоштокавски је постао темељем хрватском стандардном језику због друштвених околности које су потиснуле чакавски дијалекат на маргине хрватског етничкога простора и довеле до слабљења културе засноване на њему.</s><s>Веома брзо ширење књижевне продукције (уметничке и литургијске књижевности) на штокавском вернакулару из којега је елиминисана већина црквенословенских облика, доста је брзо указала на то у коме ће се смеру кретати стандардизација хрватског.</s><s>Такође, већина хрватских лингвиста слажу се са мишљењем угледног лингвиста Далибора Брозовића:</s>
<s>Исто, већина хрватских лингвиста сматрају да су главне карактеристике хрватскога изражене у три тачке:
хрватски језик је творбен, тј. његова је битна карактеристика језички пуризам или склоност замењивању туђих речи домаћим неологизмима
хрватски се ослања на вишевековну језичку и књижевну баштину на народном језику (преко 7 векова) и из ње црпи
тродијалекатност, тј. чињеница да се хрватски као систем дијалеката састоји од кајкавског, чакавског и штокавског, доводи до последице да новоштокавски, иако темељ хрватскога стандарда, нема статус «језичкога судије» и речи из остала два дијалекта делом бивају асимилиране у хрватски стандардни језик, али притом граматика, фонетика и синтакса остају новоштокавске.</s>
<s>Неки истичу да су то и суштинске карактеристике које одвајају хрватски од остала два језика такође основана на новоштокавштини, српског и бошњачког- више него попис разлика на свим пољима, од фонетике до речника.</s>
<s>Што се тиче постанка стандарднога језика, доминирају три става:
по једном класичном ставу, који је досад најраширенији, хрватски стандардни језик почиње око 1750, снажним процесом друштвено-језичке унификације првенствено преко општенационалних «бестселера», Качић Миошићевог «Разговора угодног народа словинскога» и «Сатира» Матије Антуна Релковића.</s><s>По томе мишљењу, тада се одвијала двосмерна стандардизација, кајкавска на хрватском северозападу и новоштокавска у другим деловима, а Хрватски народни препород је значио напуштање мањинске кајкавске и прихватање већинске новоштокавске, уз коначну стабилизацију хрватске латиничке графије.
по другом (новијем) ставу, инсистира се да је појам стандардног језика преузак и превише условљен друштвеним околностима, па се предлаже останак преовлађујућег назива књижевни језик.</s><s>По томе мишљењу, за неки национални језик се може рећи да почиње када се појави језички идиом на којему је заснован будући стандардни језик, и то у довољно сличном облику да нема већих разлика у морфосинтакси.</s><s>Ако се узму ти критеријуми, хрватски књижевни језик почиње крајем 15. века, дакле у раздобљу 1480—1500, у делима Шишка Менчетића и Џоре Држића.
трећи став је компромисно решење по којему хрватски књижевни, па и стандардни језик, почиње у доба барокног славизма (1600—1650).</s><s>Тада су остварени пробоји на најзначајнијим пољима: написане су и објављене репрезентативне граматике и речници (Бартол Кашић, Јаков Микаља), објављена су главна дела уметничке (Иван Гундулић, Иван Бунић) и литургијске књижевности (Бартол Кашић, Матија Дивковић).</s><s>Присталице тог става указују да је језички облик тога доба потпуно модеран, чак и модернији од онога како пре (почетак 16. века), тако и касније (педесете године 18. века), те да је језичку стандардизацију заправо најважније дело «Ритуал римски» Бартола Кашића, католички обредник од преко 400 страница, написан на штокавштини, и који је служио као главни верски обредник до 1929, у свим хрватским крајевима- и кајкавским и штокавским.</s>
<s>У 20. веку: језик и политика
У југословенској држави, створеној 1918. године, упркос централистичком уређењу и по Видовданском уставу прокламованом „српско-хрватско-словеначком језику” као службеном, хрватска језичка норма није битно нарушавана.</s><s>Све до педесетих година (изузев неуспелих ендехашких језичких експеримената) одвија се процес несметаног развоја хрватског језичког стандарда.</s>
<s>Непосредно после рата није било „видљиво изражених националних супротности”.</s><s>Почетком педесетих година привредна криза буди успаване националне духове.</s><s>Као одговор на јачање национализама Партија форсира југословенство као концепт помоћу којег би се превазишли међунационални сукоби, а српско-хрватска слога би била окосница будућности Југославије.</s><s>Једна од саставница тог концепта је и језичко повезивање сличних језика Срба и Хрвата, заснованих на штокавској дијалекатској основи, јер се због другачијих дијалекатских основа није могло рачунати на Словенце и Македонце.</s><s>Новосадски договор о заједничком српскохрватском/хрватскосрпском књижевном језику из 1954. је врхунац тих настојања.</s><s>Иза прокламоване равноправности ијекавског и екавског наречја криле су се две тенденције власти.</s><s>Једна је била да се екавски дијалекат наметне као службени на целом српскохрватском језичком простору преко савезних и партијских органа, те армије.</s><s>Друга тенденција је била да се потисне ћириличко писмо у српским крајевима и латиница инаугурише као званично писмо.</s>
<s>Падом Александра Ранковића долази до слома унитаристичке концепције, па самим тим и до дотадашње језичке политике.</s><s>У Загребу долази до отпора „вештачком уједначавању и процесу потискивања посебности националних култура”.</s><s>Тако су Матица хрватска, Друштво књижевника Хрватске и још 16 научних и културних институција донијеле „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика”) 1967. године.</s><s>У Декларацији се позива на сувереност хрватског народа, који је остварен у НОБ-у и на „неотуђиво право сваког народа да свој језик назива властитим именом”.</s>
<s>Оваква тражења кулминирала су за време сепаратистичког и антисрпског хрватског покрета из 1971. године (МАСПОК или Хрватско прољеће) и приказивала су хрватској публици залагање за заједништво као српски унитаристички притисак.</s>
<s>Тројица хрватских лингвиста (Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш) су 1971. објавили правописни приручник „Хрватски правопис”, који је убрзо од стране власти забрањен и све копије су уништене.</s><s>Међутим, једна копија је преживела, и објављена је у Лондону.</s><s>Отуда томе Правопису популарни назив Лондонац.</s>
<s>Партијске чистке у Хрватској 1971. и 1972. године само доводе до притајења целог покрета, а самим тиме и у језичким питањима.</s>
<s>Лабављење партијске контроле над друштвом осамдесетих година доводи до оживљавања целог језичко-политичког покрета.</s><s>Уместо службеног назива „хрватскосрпски језик” у Хрватској се крајем осамдесетих година, упркос негативној оцени назива од стране савезног уставног суда, све више користи назив „хрватски или српски језик”.</s>
<s>Језик постаје прворазредно политичко питање, што потврђује и нови хрватски устав из 1990. године којим је хрватски језик проглашеним службеним језиком у Републици Хрватској.</s>
<s>У самосталној хрватској држави језику се придаје посебна пажња.</s><s>Форсира се, опет од власти, вештачки језички пуританизам и архаизација језика, а и масовно се кују нове речи ради што већег разликовања од српског језика.</s><s>Упркос свим пуританистичким настојањима хрватски језик је данас запљуснут англизмима, против којих се сада хрватски језикословци много теже боре него против српске „културне агресије на Хрватску”.</s>
<s>Хрватска абецеда</s>
<s>Став србиста</s>
<s>У Србији од почетка деведесетих година 20. века до данас, представници интегралне научне србистике (Милош Ковачевић, Радмило Маројевић, Петар Милосављевић и др.) стоје на становишту да је српскохрватски само преименовани српски књижевни језик, а да „Такозвани хрватски књижевни језик јесте загребачка варијанта српског књижевног језика”.</s><s>То значи да хрватски језик (исто важи за бошњачки и црногорски) спада у „политичке језике” (језици само по имену).</s>
<s>Види још
Кроатистика</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s></s>
<s>Јужнословенски језици
Језици Хрватске
Језици Босне и Херцеговине
Језици Србије
Језици Војводине
Језици Црне Горе
Језици Румуније
Језици Европске уније
Језици Аустрије
Језици Италије</s>
|
111 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Хрватска | <s>Хрватска (), званично Република Хрватска (), унитарна је парламентарна република на раскршћу средње и југоисточне Европе, са излазом на Јадранско море.</s><s>Главни град је Загреб, који чини једну од примарних подјела земље, заједно са још двадесет жупанија.</s><s>Хрватска заузима површину од 56.594 km² и има 3,87 милиона становника.</s><s>На сјеверу граничи са Словенијом и Мађарском, на истоку са Србијом, на југу и истоку с Босном и Херцеговином и Црном Гором, док с Италијом има морску границу.</s>
<s>Хрвати су на подручје данашње Републике Хрватске стигли у 6. вијеку.</s><s>Током 8. и 9. вијека међу словенским кнежевинама које су постојале на подручју Балкана и Панонске низије била је и кнежевина Хрватска, а њен први краљ краљ најкасније 925. године постао је Томислав (око 914-926).</s><s>Краљевина Хрватска је постојала скоро два вијека, достигавши свој врхунац током власти Петра Крешимира IV и Дмитра Звонимира.</s><s>Хрватска је ушла у персоналну унију са Угарском 1102. године.</s><s>Године 1527, суочена са османским освајањима, Цетински сабор је поставио Фердинанда I на хрватски пријесто.</s><s>Током раног 19. вијека, дио земље који је освојила Француска је постао Илирске провинције, док је остатак у саставу Аустрије постао Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија.</s><s>Након завршетка Првог свјетског рата, 1918. године простор данашње Хрватске се налазио у саставу непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба која се издвојила из Аустроугарске и затим се са Србијом ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.</s><s>Квислиншка Независна Држава Хрватска, која је настала уз подршку фашистичке Италија и нацистичке Њемачке, постојала је током Другог свјетског рата.</s><s>Послије рата, Хрватска је постала конститутивна република Федеративне Народне Републике Југославије, уставно била је социјалистичка држава.</s><s>Хрватска је 25. јуна 1991. године прогласила независност од СФРЈ, која је ступила на снагу 8. октобра исте године.</s><s>Након отцјепљења отпочео је Рат у Хрватској, који је трајао четири године.</s>
<s>Хрватска је развијена земља са високим животним стандардом.</s><s>Она је у међународним односима средња сила, чланица је Европске уније, Еврозоне, Организације уједињених нација, Савјета Европе, Организације Сјеверноатлантског споразума, Свјетске трговинске организације, Шенгенске зоне и оснивач је Уније за Медитеран.</s><s>Активан је учесник у мировним снагама ОУН, учествовала је у мисији НАТО-а у Авганистану и била је нестална чланица Савјета безбједности ОУН у периоду 2008—2009.</s><s>Од 2009, интензивно је инвестира у инфраструктуру, нарочито у транспортне путеве и објекте дуж Паневропских коридора.</s>
<s>Услужни сектор доминира хрватском привредном, слиједи га индустријски сектор и пољопривреда.</s><s>Међународни туризам је значајан извор прихода током љетног периода, смјештајући Хрватску на 18 позицију најпопуларнијих туристички одредница на свијету.</s><s>Држава контролише дио привреде, са знатним владиним издацима.</s><s>Најважнији трговински партнер Хрватске је Европска унија.</s><s>Унутрашњи извори производе значајан дио енергије у Хрватској.</s><s>Хрватска пружа социјалну заштиту, универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање, уз подршку културе кроз разне институције и корпоративне инвестиције у медије и издаваштво.</s>
<s>Историја</s>
<s>Праисторија и антика</s>
<s>Подручје које је данас познато као Хрватска било је насељено током праисторијског периода.</s><s>Фосили Неандерталца који датирају из средњег палеолита откривени су у сјеверној Хрватској, у најпознатијем и најбоље представљеним локалитетом у Крапини.</s><s>Остаци неколико неолитских и енеолитских култура пронађени су широм земље.</s><s>Највећи дио локалитета налази се у ријечним долинама сјеверне Хрватске, а најзначајније откривене културе су Старчевачка, Вучедолска и Баденска култура.</s><s>Гвоздено доба оставило је траг кроз рану илирску Халштатску културу и келтску Латенску културу.</s>
<s>Грчко и римско доба</s>
<s>Много касније регион су населили Илири и Либурни, док су прве грчке колоније успостављене на острвима Хвар, Корчула и Вис.</s><s>У 9. години н. е. подручје данашње Хрватске постало је дио Римског царства.</s><s>Цар Диоклецијан изградио је величанствену палату у Сплиту након што је абдицирао 305. године.</s>
<s>Током 5. вијека, један од посљедњих царева Западног римског царства, Јулије Непот, владао је својим малим царством из палате.</s><s>Период се завршава аварском и хрватском инвазијом у првој половини 7. вијека и уништењем скоро свих римских палата.</s><s>Римске избјеглице повукле су се на повољније локације уз обале, на острва и планине.</s><s>Град Дубровник су основале избјеглице из Епидаура.</s>
<s>Етногенеза Хрвата је неодређена и постоји неколико супротних теорија, од којих су словенска и иранска најчешће истицане.</s><s>Најприхватљивија од њих, словенска теорија, говори од сеоби Бијелих Хрвата из Бијеле Хрватске током периода Великих сеоба.</s><s>Контроверзна, иранска теорија, говори о иранском поријеклу, заснованом на камену из Танаиса који садржи грчке називе и ти називи се тумаче као антропоними Хрвата.</s>
<s>Средњи вијек</s>
<s>Према спису „-{De administrando imperio}-”, кога је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит у 10. вијеку, Хрвати су се на простор данашње Хрватске доселили у 7. вијеку; међутим, та тврдња је оспорена и постоје теорије о досељењу Хрвата у 6. и 9. вијеку.</s><s>На послетку су формиране двије кнежевине — Далмација и Либурнија и Панонија — којима су владали Људевит и Борна, што потврђују хронике Ајнхарда почевши од 818. године.</s><s>Запис представља први документ о хрватским областима, у то вријеме вазалним државама Франачке.</s>
<s>Франачка надмоћ прекинута је за вријеме владавине Мислава два десетљећа касније.</s><s>Према Константину VII покрштавање Хрвата почело је у 7. вијеку, али тврдња је оспорена и општа христијанизација почела је у 9. вијеку.</s><s>Први домаћи хрватски владар кога је признао папа био је кнез Бранимир, који је папско признање од папе Јована VII добио 7. јуна 879. године.</s>
<s>Томислав је први владар кога је папа у писму ословио као краља, па се као година оснивања краљевства води 925.</s><s>Томислав је спријечио угарску и бугарску инвазију, ширећи утицај хрватских владара.</s><s>Краљевина Хрватска је достигла свој врхунац у 11. вијеку током владавине Петра Крешимира IV (1058—1074) и Дмитра Звонимиа (1075—1089).</s><s>Са смрћу Стјепана II 1091. године, нестала је и династија Трпимировића, а угарски краљ Ладислав I исказао је претензија на хрватску круну у име своје сестре Јелене, супруге краља Дмитра Звонимира.</s><s>Противљење овој претензији довело је до рата, што касније довело до уније између Угарске и Хрватске 1102. године, под влашћу Коломана.</s>
<s>У наредна четири вијека, Краљевином Хрватском је владао Сабор и бан кога је постављао краљ.</s><s>Током овог периода расла је претња од османских освајања, као и борба са Млетачком републиком због контроле приобалним подручјима.</s><s>Млеци су стекли контролу над већим дијелом Далмације 1428. године, са изузетком Дубровачке републике која је постала независна.</s><s>Османска освајања довела су до битке на Крбавском пољу (1493) и Мохачке битке (1526), у којима су Османлије однијеле убједљиву побједу.</s><s>Краљ Лајош II умро је несретним случајем 1526. у Мохачу и 1527. године Хрватски сабор се састао у Цетини и изабрао Фердинанда I из династије Хабзбург за новог владара Хрватске, под условом да Хрватској пружи заштиту од Османског царства поштујући њена политичка права.</s><s>У овом периоду дошло је до пораста утицаја племства као што су Франкопани и Зрински, из чијих редова су касније бирани многи банови.</s>
<s>Хабзбуршка монархија и Аустроугарска (1526—1918)</s>
<s>Након убједљивих османских побједа, Хрватска се подијели на цивилне и војне територије, са подјелом формирнаом 1538. године.</s><s>Војне територије ће постати познате као Хрватска војна крајина и била је под непосредном контролом монархије.</s><s>Османска напредовања у Хрватској наставила су се до битке код Сиска (1593), која је била први убједљиви османски пораз, којом су границе стабилизоване.</s><s>Током Великог турског рата (1683—1698), Славонија је поврћане, али западна Босна, која је прије османских освајања била у саставу Хрватске, остала је изван хрватске контроле.</s><s>Данашња граница између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске је настала из овог исхода.</s><s>Јужна граница Далмације, слично је дефинисана Кандијским и Млетачко-турским ратом.</s>
<s>Ратови са Османлијама довели су до великих демографских промјена.</s><s>Хрвати су се селили према Аустрији и данашњи Градишћански Хрвати су непосредни потомци тих досељеника.</s><s>Да би надомјестила становништво које је избјегло, Хабзбурзи су охрабривали хришћанско становништво из Босне и Србије на учешће у војној служби у Хрватској војној крајини.</s><s>Миграција Срба на овај простор достигла је свој врхунац током Велике сеоба Срба 1690. и 1737—1739.</s>
<s>Хрватски сабор је подржао Прагматичну санкцију Карла VI и потписао своју Прагматичну санкцију 1712. године.</s><s>Након тога, цар је обећао да ће поштовати све привилегије и политичка права Краљевине Хрватске и Марија Тереза је значајно доприњела хрватским питањима.</s>
<s>Између 1797. и 1809. године Прво француско царство постепено је заузимало цјелокупну источну обалу Јадранског мора и значајан дио њеног залеђа, чије је окончано постојање Млетачке и Дубровачке републике, а на њиховом мјесту успостављајући Илирске провинције.</s><s>Као одговор на то, морнарица Аустријског царства је започела блокаду Јадранског мора која је довела до Вишке битке (1811).</s><s>Аустрија је Илирске провинције заузела 1813. године, а у састав Аустријског царство подручје је укључено на Бечком конгресу 1815. године.</s><s>То је довело до успостављања Краљевине Далмације и повратка Хрватског приморја у састав Краљевине Хрватске, сада под истом круном.</s>
<s>Тридесете и четрдесете године 19. вијека романтични национализам инспирисао је Хрватски народни препород, политичку и културно кампању која се залагала за уједињење свих Јужних Словена у царству.</s><s>Основни фокус је био на стварању стандардног језика који би био противтежа мађарском језику, као и промоција хрватске књижевности и културе.</s><s>Током Мађарске револуције (1848) Хрватска је стала уз Аустрију, а бан Јосип Јелачић је доприњео поразу угарских снага 1849. и започео је период германофилске политике.</s>
<s>Од шездесетих година 19. вијека, неуспјех политике био је очигледан, што је довело до Аустро-угарске нагодбе 1867. године и стварања персоналне уније између круна Аустријског царства и Краљевине Угарске.</s><s>Нагодба је оставила питање статуса Хрватске Угарској и статус је ријешен Хрватско-угарском нагодбом 1868. године, уједињењем краљевина Хрватске и Славоније.</s><s>Краљевина Далмације је остала под дефакто аустријском контролом, док је Ријека задржала статус corpus separatum уведеног 1779. године.</s>
<s>Након што је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину након Берлинског споразума 1878. године, Хрватска војна крајина је укинута и њена територија је припојена Хрватској 1881. године, у складу са одредбама Хрватско-угарске нагодбе.</s><s>Нови напори усмјерени ка реформи Аустроугарске, која би подразумјевала федерацију са хрватском федералној јединицом, заустављени су почетком Првог свјетског рата.</s>
<s>Југославија (1918—1991)</s>
<s>Хрватски сабор је 29. октобра 1918. године прогласио независност и донио одлуку о придруживању новоствореном Држави Словенаца, Хрвата и Срба, која се заједно са Краљевином Србијом 4. децембра 1918. године ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.</s><s>Сабор никада није ратификовао одлуку о уједињењу са Србијом.</s><s>Видовданским уставом из 1921. године земља је дефинисана као унитарна држава, а укидањем Хрватског сабора и историјских административних подјела ефикасно су прекинути хрватски захтјеви за аутономију.</s>
<s>Новом уставу се најоштрије противила највећа хрватска политичка странка Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), на чијем челу је био Стјепан Радић, а која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде.</s><s>ХРСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је имала велику популарност.</s><s>До 1925. године Радић није признавао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и устав усвојен 1921. године.</s><s>Закони Краљевине нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем насљеђен из доба Аустроугарске.</s><s>Радић је 1925. године склопио споразум са Министарским савјетом, а неколико чланова ХСС су постали министри.</s><s>Он је и поред тога поново остао у опозицији власти.</s><s>Радића је у Скупштини 20. јуна 1928. године смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланик ХСС су убијена.</s>
<s>Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је завео диктатуру у којој су забрањене све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад.</s><s>У таквим околностима, краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. године распустио Скупштину, објавивши устав из 1921. године неважећим и прогласивши краљевску диктатуру, при томе забрањујући сва националистичка удружења.</s><s>Диктатура је формално завршена 1931. када је краљ наметнуо још унитарнији устав и промијенио име земље у Краљевина Југославија.</s><s>ХСС, сада на челу са Влатком Мачеком, наставио је да заговара федерализацију Југославије, што је резултовало споразумом Цветковић—Мачек 26. августа 1939. године и стварањем Бановине Хрватске.</s><s>Министарски савјет Југославије је задржао контролу над одбраном, унутрашњом сигурношћу, спољном политиком, трговином и транспортом, док су остала питања тада под надлежност Хрватског сабора и бана кога је постављао краљ.</s>
<s>Силе Осовине су извршиле инвазију, окупацију и подјелу Краљевине Југославије у априлу 1941. године.</s><s>Велићи дио данашње Републике Хрватске, цијела Босна и Херцеговина и цио Срем припали су Независној Држави Хрватској (НДХ), осовинској марионетској држави.</s><s>Дио Далмације је анектирала Италија, а Међимурје и Барању је анектирала Мађарска.</s><s>Власт у НДХ водио је Анте Павелић и хрватски фашистички Усташки покрет.</s>
<s>Ускоро се јавља покрет отпора.</s><s>У близини Сиска је 22. јуна 1941. године формиран је Сисачки партизански одред, прва формирана војна јединица покрета отпора у окупираној Европи.</s><s>Одред је био почетак југословенској партизанског покрета, комунистичког мултиетничког антифашистичког покрета којег је предводио Јосип Броз Тито.</s><s>Покрет је убрзано растао и на Техеранској конференцији у децембру 1943. године партизани су признати од Савезника.</s>
<s>Уз помоћ Савезника у логистици, опреми, обуци и ваздушним ударима, као и уз помоћ совјетских снага које су учествовале у Београдској операцији 1944. године, партизани су стекли контролу над Југославијом и граничним областима са Италијом и Аустријом у мају 1945. године.</s><s>Политичка тежња партизанској покрета истакнута је на Земаљском антифашистичком вијећу народног ослобођења Хрватске, које је развијено 1943. године као носилац хрватске државности, а касније је 1945. трансформисано у Народни сабор Хрватске, док је Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије било његов пандан на југословенском нивоу.</s>
<s>Током Другог светског рата (1941—1945), су уз помоћ Немачке основале Независну Државу Хрватску.</s><s>Усташе су током своје владавине извршиле бројне злочине и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, као и на политичким противницима квислиншком режиму независно од њихове националности.</s><s>Још у лето 1941. усташка власт, коју је предводио поглавник Анте Павелић, основала је концентрационе логоре за мучење и убијање цивила, највише Срба, Јевреја и Рома.</s><s>Логори који су били познати по свом броју жртава као и начину мучења људи су: Јасеновац, Јадовно, Даница, Госпић, Тења, Стара Градишка, Ђаково и др. НДХ је једина држава која је имала концентрационе логоре за децу у Јастребарску.</s><s>Процењује се да је усташка власт током 1941—1945. убила више стотина хиљада Срба на територији НДХ.</s>
<s>У првим месецима постојања НДХ на њеној територији јавила су се два покрета отпора.</s><s>Један је био четнички, који је предводио прво Мане Роквић, а касније војвода Момчило Ђујић; и други партизански покрет који је предводила Комунистичка Партија Југославије на челу са Титом.</s>
<s>Након пораза НДХ, Хрватска је организована у једну од шест република нове социјалистичке Југославије.</s><s>Социјалистичка Хрватска је основана у Топуском за Трећем заседању ЗАВНОХ-а, маја 1944.</s><s>Касније 1946. године СР Хрватска је добила нови Устав који је имао два равноправна конститутивна народа: Хрвати и Срби, уз националне мањине као што су: Мађари, Италијани, Чеси, Русини и Украјинци.</s><s>Друштвено-економско уређење је било социјалистичко.</s>
<s>Скупштина СФРЈ је још крајем 1989. донела амандмане на Устав Југославије, којима је омогућен вишепартијски систем.</s><s>Што је довело до тога да се почетком 1990. оснивају нове странке у Југославији.</s><s>Априла и маја 1990. године у СР Хрватској су одржани вишестраначки избори где је победила опција ХДЗ и њен председник Фрањо Туђман.</s><s>Од октобра 1990.</s><s>ХДЗ и нова власт у Загребу су покренули илегалан увоз наоружања за потребе чланова ХОС, ХДЗ и резервног састава МУП-а Хрватске.</s><s>Циљ је био протерати Србе из Хрватске.</s>
<s>Независност (1991—данас)</s>
<s>Након пада комунизма у СФРЈ, власт ХДЗ-а у Хрватској од 1990. добила је подршку већине Хрвата и одузела права сувереног народа Србима у Социјалистичкој републици Хрватској и изменама устава прогласили су Србе за мањину у децембру 1990.</s><s>Следеће, 1991. влада ХДЗ-а прогласила је независност од СФРЈ, али Срби на подручјима где су били већина у Крајини, Барањи и другим деловима некадашње Социјалистичке републике Хрватске стварали су своје аутономне области и покушали су остати део Југославије, или остати у истој држави са Србима из Републике Србије. али влада ХДЗ-а није допустила да Срби створе своју републику на подручју где су били већина и почео је рата у Хрватској (1991—1995) између нове државе Хрватске и Срба на делу територије дотадашње југословенске републике Хрватске, организованих у Републику Српску Крајину.</s><s>Хрватска је током рата постала чланица Уједињених нација, 1992.</s><s>Уз помоћ НАТО-а, Рат је окончан победом Хрватске у августу 1995. а припајањем територија Републике Српске Крајине настала је модерна Република Хрватска.</s><s>Истовремено, протеривањем стотина хиљада, али и убијањем великог броја Срба из Хрватске у операцијама Олуја и Бљесак према неким мишљењима модерна Република Хрватска је довршавала геноцид над Србима који је започела НДХ.</s><s>Поред ова два већа погрома, преко Хрватске војске и полиције, Хрватска је извршила и низ мањих акција прогона српског и другог нехрватског становништва: Масленица, Медачки џеп, Миљевачки плато итд, а значајно прогоњење Срба током рата извршено је и у следећим градовима: Задар, Шибеник, Сисак, Вуковар, Осијек, Ђаково, Загреб, Сплит, Дубровник, Винковци и др.</s>
<s>Географија</s>
<s>Положај
Хрватска се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву.</s><s>Територија Хрватске заузима приближно 87.700 -{km}-², од којих је 56.592 -{km}-² на копну и око 31.067 на мору.</s><s>Њен облик подсећа на потковицу, а граничи се са Словенијом на северозападу, Мађарском на северу, Србијом на истоку, Црном Гором на југу, Босном и Херцеговином дуж реке Саве и Динарског планинског масива и Италијом преко Јадранског мора.</s><s>Мали део територије око града Дубровника Хрватске је одвојен од матице делом којим Босна и Херцеговина излази на Јадран, где је град Неум.</s>
<s>Укупна дужина копнених граница Хрватске је 2197 -{km}-, од тога је граница са Босном и Херцеговином 932 -{km}-, 670 -{km}- са Словенијом, 329 -{km}- са Мађарском, 241 -{km}- са Србијом и 25 -{km}- са Црном Гором.</s><s>На северном Јадрану додирују се територијалне воде Хрватске и Италије.</s><s>Дужина јадранске обале је 1778 -{km}- (рачунајући острва 6176 -{km}-).</s>
<s>Геологија и рељеф</s>
<s>Према клими и рељефу, Хрватска се може поделити у три целине: континенталну, динарску и јадранску.</s>
<s>Панонска Хрватска заузима југозападни део Панонске низије, прошаран ниским планинама и рекама Савом, Дравом и Дунавом.</s><s>У овом делу земље влада умерена континентална клима.</s><s>Ова област се може даље поделити на северну Хрватску и Славонију.</s><s>Северна Хрватска заузима део око реке Купе до мађарске границе и чине га: део око река Саве и Купе са градовима Загреб, Карловац и Сисак који је економски и демографски центар државе, Хрватско Загорје и Прекомурје између река Драве и Муре.</s><s>Славонија је равница између Саве, Драве и Дунава, а често се у њу убрајају Барања (око доњег тока Драве) и Западни Срем.</s>
<s>Динарске планине спадају у ред средњих планина по висини и граница су између Јадранског и Црноморског слива.</s><s>Овај део укључује брдски део Горског Котара од Ријеке до Карловца, долине Лику и Крбаву између планине Велебит и босанско-херцеговачке границе, као и планине Далмације (Динара (1.831 -{m}-), Камешница (1.809 -{m}-), Биоково (1.762 -{m}-) и Свилаја (1.508 -{m}-)).</s>
<s>Јадрански обални део се састоји углавном од крашких предела и има медитеранску климу.</s><s>Јадранска обала Хрватске је изузетно разуђена.</s><s>Хрватској припада 1246 острва, од којих је 47 насељено.</s><s>Ширина обалског дела значајно варира.</s><s>Док је на неким местима широка тек неколико километара (испод Велебита и Биокова), на неким местима залази дубље у копно.</s><s>Велики део хрватских река које се уливају у Јадранско море је кратко, а једини изузетак је Неретва.</s>
<s>Историјски се обални део може поделити у три региона:
Истра - полуострво на северозападу Хрватске
Хрватско Приморје - између Ријеке и Сења са Кварнерским острвима.</s><s>Далмација - разуђена обала Јадранског мора јужно од околине Задра, са бројним острвима и брдским залеђем и историјски важним градовима као што су Шибеник, Сплит и Дубровник.</s>
<s>Воде
Реке Хрватске припадају Јадранском и Црноморском сливу.</s><s>Најдуже реке су Сава (562 -{km}-), Драва (305 -{km}-), Купа (296 -{km}-).</s><s>У приморском дијелу "копнени рељеф одликује мали број водених токова Мирна, Раша, Зрмања, Крка, Цетина и Неретва; то је последица кречњачког састава стена, које су водни токови усекли кањоне као што су Лимска драга, канал Раше, Јабланички (Шибенски), Бакарски залив и др., који се на копну продужују као удолине, а у мору као канали, као на ушћу Неретве, Цетине, Крке и Раше.</s><s>Са колебањем нивоа мора током ледених и међуледених доба, на морској обали дошло је до веома разноликих појава - од језерских трагова и "фјордова" од отапања глечера (Лимски канал, Вранско језеро и др.) до трагова абразије и наслага песка-прапора на острву Сусак, наноса у околини Задра, делте на ушћу Неретве, Мирне, Цетине и Раше.</s><s>Речне кањоне и понорнице окружују простране заравни као око Цетине, затим Личко, Гацко, Имотско поље, Рујно на Велебиту (800 м) и др." Источни делови територије карактеристични су по томе што су завале међусобно спојене у долини системом међуречја Саве и Драве.</s><s>Воде из завале средње Хрватске због непропусних наслага тешко отичу, те их у току кишних периода плаве, заједно са Савом.</s><s>Након леденог доба Сава и Драва примале су много воде и шљунка и таложиле га у коритима и око њега или усецале терасе.</s>
<s>Клима
Хрватска има разнолику климу.</s><s>На северном и и источном делу је континентална, медитеранска на обалама, а умерено континентална клима преовлађује у северно-централном региону.</s><s>Просечна температура у унутрашњости у јануару је 0 до 2 °C, а у августу 19 до 23 °C, док је просечна температура у приморју од 6 до 11 °C у јануару и 21 до 27 °C августу.</s>
<s>С просечно 2.600 сунчаних сати у години јадранска обала је једна од најсунчанијих у Средоземљу, а температура мора лети је од 25 °C до 27 °C. На Јадранског обали Хрватске дувају три ветра: југо (са мора на копно), бура (са копна на море) и маестрал.</s>
<s>Флора и фауна
Флора и фауна Хрватске је разноврсна.</s><s>Примјера ради, Жумберачка гора је станиште за више од 1.000 биљних врста, од којих је 14 врста глобално угрожено, а још 90 их се налази на листи угрожених биљака Хрватске.</s><s>У приморским предјелима гдје преовладавају борови и зеленгорично дрвеће према словенској страни, у близини Свете Гере се налази прашума гдје се на већим површинама могу наћи и храст китњак и граб, те храст медунац и црни граб.</s><s>Ту су своје станиште пронашле и угрожене врсте хрватска перуника и благајев ликовац..</s>
<s>Национални паркови</s>
<s>У Хрватској постоји 8 националних паркова:</s>
<s>Административна подјела</s>
<s>Хрватска се састоји од 20 жупанија и једног града као посебне територијалне јединице:</s>
<s>Становништво</s>
<s>Од проглашења независности савремене Хрватске дошло је до значајних промена у националном саставу њеног становништва.</s><s>Према последњем попису у Социјалистичкој Републици Хрватској, који је извршен исте 1991. године када је проглашена независност савремене Хрватске у њој је живело 4.784.265 становника.</s><s>Најбројнији су били Хрвати, којих је било око 3.736.356 становника (или 78,1%), други по бројности били су Срби, којих је било око 581.663 становника (или 12,2%), трећи по бројности били су Југословени којих је било око 106.041 становника (или 2,2%), а четврти по бројности били су Муслимани, којих је било око 43.469 становника (или 0,9%).</s><s>Од тада велики број Срба се иселио, или је протеран из Републике Хрватске, а народ Југословени који је био трећи по бројности 1991. године потпуно је нестао.</s>
<s>Према прелиминарним резултатима пописа из 2021. у Хрватској живи 3.888.529 становника, што је за 9% посто мање у односу на попис из 2011. године.</s><s>Хрватска је насељена већином Хрватима.</s><s>У мањине се сврставају, Срби (у последњем рату њихов број се значајно смањио), Бошњаци, Италијани, Мађари и други.</s>
<s>Према попису 2001. у Хрватској је живело 4.437.460 становника.</s><s>Просечни животни век у Хрватској је око 78 година (2012).</s><s>Због малог броја рођене деце, број становника се смањује.</s>
<s>Извор: http://www.dzs.hr</s>
<s>Према попису из 1991. као Хрвати се изјаснило 78,1% грађана, а као Срби 12,1%(581.633).</s><s>Срби су до рата живели у Лици, Кордуну, Банији и Славонији.</s><s>Главне области насељене италијанском мањином је западни део Истре и Ријека.</s><s>Мађари и Словаци живе у источној Славонији, а Чеси у западној Славонији.</s><s>Бошњаци, Албанци и Македонци живе по целој Хрватској, нарочито у градовима.</s>
<s>Најдоминантнија религија је хришћанска (римокатоличка, затим православна) и у мањем броју исламска.</s>
<s>Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Хрватске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:
Хаплогрупа I (43%)
Хаплогрупа R (37,7%)
Хаплогрупа E (9,6%)
Хаплогрупа J (4,9%)
Хаплогрупа N (2,3%)</s>
<s>Највећи градови</s>
<s>Политика</s>
<s>Од усвајања устава 1990, Хрватска је парламентарна демократија.</s>
<s>Председник Републике Хрватске се бира сваке пете године.</s><s>Он је уједно и врховни командант оружаних снага.</s><s>Обавеза му је да врши састанке са премијером и представницима парламента.</s><s>Има и одређену улогу у дефинисању спољне политике државе.</s><s>Садашња председница Хрватске је Колинда Грабар Китаровић.</s>
<s>Хрватски сабор је законодавно тело које чини 160 посланика изабраних на то место на четири године.</s><s>Заседања Сабора се одржава од 15. јануара до 15. јула, и од 15. септембра до 15. децембра.</s><s>Председник Хрватског сабора је Гордан Јандроковић из Хрватске демократске заједнице.</s>
<s>Влада Хрватске је вођена од стране председника Владе (премијера), који има 4 потпредседника и 15 министара различитих ресора.</s><s>Влада је одговорна за располагање буџетом, примењивање закона и руковођење домаће и иностране политике републике.</s><s>Садашњи премијер Хрватске је Андреј Пленковић из Хрватске демократске заједнице.</s>
<s>Хрватски правни систем се састоји од Врховног суда, Жупанијских судова и општинских судова.</s><s>Уставни суд је одговоран за регуларно спровођење устава.</s>
<s>Према извештају Амнести Интернашонал, Влада Хрватске није учинила довољан напор да истражи наводе о ратним злочинима над Србима и нестанцима Срба.</s><s>Под овим се подразумева: испитивање ратне одговорности, извођење пред правду одговорних лица и репарација породицама жртава.</s><s>У закључку се наводи да Хрватска није урадила довољно да се обрачуна са својом ратном прошлошћу и злочинима над Србима почињеним током рата.</s>
<s>Осим дискриминације, током 2006. године догодили су се бомбашки напади, као и убиства припадника српске мањине.</s>
<s>Привреда</s>
<s>Хрватска привреда се темељи на капитализму.</s><s>Касних 80-их, на почетку транзиције из социјалистичке привреде, њена позиција је била на завидном нивоу, али су рат и приватизација довели до стагнирања и пропадања дела индустрије.</s>
<s>Хрватска привреда се темељи на разноликим гранама привреде, нарочито на лакој.</s><s>Туризам је најзначајнији извор прихода.</s><s>С више од 8.500.000 туриста 2005. и приближно 10.000.000 туриста 2006.</s><s>Хрватска је осамнаесто туристичко одредиште на свету по популарности.</s><s>Директна зарада само од туризма износила је 2006. године, према званичној процени 6,3 милијарде евра.</s>
<s>Хрватска је високо задужена земља са око 34 милијарди долара дуга средином 2006, 33,4 милијарде евра или 52 милијарде долара 2008 и 42,9 милијарди евра крајем 2009.</s><s>Бруто домаћи производ по куповној моћи за 2005. износио је 12.158 долара или 45,2% просека Европске уније, а просечна нето плата око 650 евра.</s>
<s>Главни проблем је структурална незапосленост која је крајем 2006 износила 17%, праћена недовољним економским реформама.</s><s>Проблеми привреде се такође могу наћи и у друштвеним предузећима која теже за приватизацијом што је главна карактеристика транзиционе привреде.</s>
<s>Хрватска има огроман спољни дуг , и велики буџетски дефицит, који је успела значајно да смањи током 2006. године.</s><s>Привредни раст у Хрватској је првих шест година 21. века стабилизован на 4-5%, земља се припрема за чланство у Европској унији која је најзначајнији трговински партнер.</s><s>Италија је први, а Немачка други трговински партнер Хрватске.</s><s>Од 1. априла 2009. године Хрватска је пуноправна чланица НАТО-а.</s>
<s>Туризам</s>
<s>Туризам је у Хрватској је врло развијен, делимично због њене дугачке морске обале и добро очуваних приморских градова из времена ренесансе.</s><s>Туризам у унутрашњости земље, осим главног града Загреба, барокног града Вараждина и неколико средњовековних замака, је слабије развијен.</s><s>У држави се налази и осам националних паркова.</s>
<s>Саобраћај</s>
<s>Хрватска се налази на раскрсници паневропских коридора 5 (јадранска обала-Украјина) и 10 (средња Европа-Турска).</s><s>Хрватска има развијену железничку мрежу, којом управљају Хрватске жељезнице.</s>
<s>Главни аеродроми се налазе у Загребу, Задру, Сплиту, Дубровнику, Ријеци (на острву Крк), Осијеку и Пули.</s><s>Кроација ерлајнс је национални авио-превозник.</s><s>Развијен систем ферибота, којим управља Јадролинија, опслужује острва Хрватске и повезује их са приморским градовима.</s><s>Фериботи такође саобраћају до Италије.</s>
<s>Култура</s>
<s>Шест градова у Хрватској (или одређене грађевине у њима) уврштени су у УНЕСКО-в списак светске баштине: Пореч, Задар, Шибеник, Трогир, Сплит и Дубровник.</s><s>Хрватска има и осам националних паркова: Бриони, Корнати, Крка, Мљет, Пакленица, Плитвичка језера, Рисњак и Северни Велебит.</s>
<s>Значајни хрватски вајари су били Јурај Далматинац и Иван Мештровић.</s><s>Међу сликарима се издвајају Влахо Буковац и Иван Генералић.</s><s>Иван Мажуранић, Аугуст Шеноа и Мирослав Крлежа се сматрају класицима хрватске књижевности, која баштини и ренесансно-барокну Дубровачку књижевност.</s>
<s>Музика
Музика у Хрватској се развијала под утицајем медитеранске музике, музике из централне Европе и музике са Балканског полуострва.</s><s>У Славонији су тамбураши део традиције, док су клапе традиционалне на приморју.</s><s>За динарске крајеве су карактеристичне песме зване ганге и музички стилови шијавица и ојкавица, у Истри је популарна пентатонска истарска лествица, а у околини Дубровника плес линђо.</s>
<s>У Хрватској је популарна рок и поп музика, док турбофолк музика постаје популарнија код младих.</s><s>Група Рива је победила на Песми Евровизије 1989, а Песма Евровизије 1990. је одржана у Загребу.</s>
<s>Хрватски групе и певачи забавне музике су традиционално популарни у целом региону.</s><s>У време СФРЈ то су били: Мишо Ковач, Арсен Дедић, Тереза Кесовија, Оливер Драгојевић, групе Магазин и Нови фосили.</s><s>У новију генерацију хрватских музичара спадају: Дорис Драговић, Вана, Борис Новковић, Џибони и Северина Вучковић.</s>
<s>Легенде хрватског рока су групе Азра, Прљаво казалиште, Парни ваљак и Хаустор.</s>
<s>Филм</s>
<s>Филмска уметност у Хрватској нема дугачку традицију као у осталим суседним централноевропским земљама.</s><s>Озбиљан почетак филмске уметности почео је са успоном југословенске филмске индустрије крајем 1940-их оснивањем Јадран филма.</s><s>Позната је Загребачка школа цртаног филма, а цртани филм настао под утицајем те школе је „Сурогат“ Душана Вукотића, који је освојио Оскара за најбољи кратки анимирани филм.</s><s>У пулској арени се од 1953. одржава Фестивал играног филма.</s>
<s>Најпознатији редитељи из Хрватске су Бранко Бауер, Лордан Зафрановић и Винко Брешан.</s>
<s>Спорт</s>
<s>Популарни спортови у Хрватској су фудбал, тенис, кошарка, ватерполо и рукомет.</s><s>Загреб је био домаћин Универзијаде 1987, а Сплит Мадитеранских игара 1979.</s><s>Хрватска је заједно са Мађарском конкурисала за домаћина Европско првенство у фудбалу 2012, али га није добила.</s><s>Загреб је са Београдом био коорганизатор Европског првенства у фудбалу 1976.</s>
<s>Фудбалска репрезентација Хрватске је освојила треће место на Светском првенству 1998, а Давор Шукер је био најбољи стрелац тог првенства док су на Светском првенству 2018 су били вицепрваци.</s><s>Кошаркашка репрезентација је освојила треће место на Светском првенству 1994, друго место на Олимпијским играма 1992. и два пута је била трећа на Европским првенствима.</s><s>Рукометна репрезентација Хрватске је два пута била олимпијски победник (1996. и 2004) и првак света 2003.</s><s>Ватерполо репрезентација Хрватске је 2007. године била светски првак.</s><s>Дејвис куп репрезентација Хрватске је освојила овај турнир 2005.</s>
<s>Најпознатији фудбалски клубови из Хрватске су НК Динамо Загреб и НК Хајдук Сплит.</s><s>Кошаркаши Цибоне су два пута били прваци Европе, док је Југопластика три године узастопно била првак Европе.</s><s>Ватерполо клубови Младост и Југ су седмоструки, односно троструки прваци Европе.</s>
<s>Најпознатији спортисти из Хрватске су тенисер Горан Иванишевић, скијашица Јаница Костелић, атлетичарка Бланка Влашић, пливачи Гордан Кожуљ, Дује Драгања, Сања Јовановић и Ђурђица Бједов, кошаркаши Крешимир Ћосић, Дражен Петровић, Тони Кукоч и Дино Рађа, боксери Жељко Мавровић и Мате Парлов, стонотенисерка Тамара Борош и фудбалери Лука Модрић, Иван Ракитић, Давор Шукер и Марио Манџукић</s>
<s>Празници
Празници и нерадни дан у Републици Хрватској су:</s>
<s>Види још
Списак хрватских владара
Хрватски сабор
Влада Републике Хрватске
Хрвати
Република Српска Крајина
Срби у Хрватској
Социјалистичка Република Хрватска
Бановина Хрватска
Независна Држава Хрватска
Велика Хрватска
Решавање српског питања у Хрватској</s>
<s>Напомене</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Власт
Званични веб-сајт Владе
Званични веб-сајт Предсједника
Званични веб-сајт Сабора
Званични веб-сајт Туристичке организације</s>
<s>Опште информације
Становништво према националној припадности и површина насеља, попис 1991. за СР Хрватску
Хрватска на
Хрватска у Енциклопедији Британика
Хрватска на веб-сајту Европске уније</s>
<s>Државе у Европи
Државе чланице НАТО-а
Државе чланице Европске уније
Државе чланице Организације уједињених нација</s>
|
114 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%80%D0%B8%D1%85%20%D0%9A%D0%BE%D1%88 | Ерих Кош | <s>Ерих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик јеврејског порекла.</s>
<s>Биографија
Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву.</s><s>Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.</s><s>Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у
логору у Вишеграду.</s><s>Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора.</s><s>По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајцву и Београду.</s><s>Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичарске прилоге у сарајевском "Прегледу".</s>
<s>У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.</s><s>У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.</s>
<s>После ослобођења, Ерих Кош је био, потпредседник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу.</s><s>Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби.</s><s>Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника.</s><s>На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа провео је пет година (1964—1969).</s>
<s>Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности.</s><s>Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији.</s><s>Тако исто, сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.</s>
<s>Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије.</s><s>Учествовао је, запаженим рефератима, на више конгреса ове међународне књижевне организације.</s><s>Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа "Савременик"(1955-1960).</s>
<s>Српска академија наука и уметности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.</s>
<s>Преминуо је 25. маја 2010. године.</s>
<s>Библиографија</s>
<s>Збирке приповедака
У ватри (1947)
Три хронике (1949)
Записи о младим људима (1950)
Време ратно (1952)
Најлепше године (1955)
Као вуци (1958)
Прво лице једнине (1963)
На аутобуској станици (1974)
Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983)
Босанске приче (1984)</s>
<s>Романи
Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак (1956)
-{Il Tifo}- (1958)
Снег и лед (1961)
Новосадски покољ (1961)
Имена (1964)
Мреже (1967)
Досије Храбак (1971)
У потрази за Месијом (1978)
Шамфорова смрт (1986)
Писац говора (1989)
Мишеви (1991)
Кућа 25а (1994)</s>
<s>Књиге есеја и чланака
Тај проклети занат списатељски (1965)
Зашто да не (1971)
Приповетка и приповедање (1980)
Сатира и сатиричари (1985)</s>
<s>Књиге аутобиографске прозе
Узгредне забелешке (1990)
Између редова (1994)
Одломци и сећања
Писци I и II</s>
<s>Признања
За своје књижевно дело академик Ерих Кош је добио више признања, међу осталим и награду Савеза књижевника Југославије за роман Велики Мак (1958), Октобарску награду Београда за збирку Прво лице једнине (1964) и НИН-ову награду за најбољи роман године „Мреже” (1968).</s><s>Такође, додељено му је и највеће признање Србије - Седмојулска награда, коју је добио за животно дело.</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе
Биографија на сајту САНУ</s>
<s>Рођени 1913.</s><s>Умрли 2010.</s><s>Српски књижевници
Српски преводиоци
Академици САНУ
Српски Јевреји
Босанскохерцеговачки Јевреји
Југословенски партизани
Јевреји у Народноослободилачкој борби
Добитници НИН-ове награде
Добитници Седмојулске награде
Српски писци фантастике
Јеврејски књижевници</s>
|
116 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE | Сликарство | <s>Сликарство је умјетнички израз идеја и емоција са одређеним естетским квалитетима у дводимензионалном ликовном језику.</s><s>Елементи сликарства као што су линија, облици, боја, тонови и текстура, се користе на различите начине како би се произвео осјећај волумена, масе, простора, покрета и свјетлости на равној површини.</s><s>Они се такође комбинују ликовним изразом у циљу постизања представе стварних или нестварних феномена, нарације или сасвим апстрактних визуелних односа.</s><s>Одлука умјетника да користи одређени сликарски медиј, темперу, фреско, уље, акрил, акварел или друге у води раствориве боје, мастила, гваш, енкаустику, казеинску темперу као и одабир одређене подлоге, зида, платна, дрвене плоче, стакла, минијатуре, илуминације рукописа, или било које друге савремене сликарске подлоге, се заснива на њиховим чулним квалитетима и могућности израза, али и ограничењима одабраних опција или њихових комбинација.</s><s>Избор медија и форме, и на крају властито стваралачко умјеће умјетника, дају као коначни резултат јединствено сликарско дјело.</s>
<s>Представљање природе, предметно или фигуративно сликарство; (мртва природа, пејзаж, портрет, акт, итд.), настаје комбиновањем сликарских елемената, подређујући их природним законима облика и форме.</s>
<s>Непредметно или апстрактно сликарство је везано за субјективно и емотивно умјетничко изражавање, које не тежи представљању стварности, него стварању нових стварности.</s><s>Апстрактни сликар изражава своје идеје слободним коришћењем основних елемената.</s><s>Уношење геометријских облика у апстрактно сликарство везано је за рационално непредметно умјетничко изражавање.</s>
<s>С техничке стране, сликање је поступак наношења мјешавине пигмента и љепка (везива) на подлогу.</s><s>Са умјетничке стране, сликање је умјетничко изражавање идеја, концепција, уз помоћ ликовних елемената, односно дизајна композиције, који се реализује преко прелиминарних студија, или у праисторијском, модерном и савременом сликарству, често директним приступом, без прелиминарних студија, гдје се сликар води интуицијом и својим способностима за рјешавања проблема композиције с циљем постизања естетског доживљаја замишљене идеје.</s>
<s>Подлога за слику, може бити зид (у праисторијско вријеме су то биле стијене пећина из практичних разлога), папир, платно, дрвена табла (иконе византијског сликарства као примјер), стакло (витражи у катедралама), плоча од бакра и алуминијума или било која од модерних и савремених подлога.</s><s>У модерном и савременом сликарству подлога се третира као саставни дио композиције слике, односно подлога се бира по квалитативним својствима материјала, његовим могућностима и ограничењима.</s>
<s>Раније традиције културе – племена, религије, умјетничка занатска удружења, краљевски дворови и државе – су држале под контролом умјетничке занате, форму, иконографију и теме сликарства, одређујући његову функцију, зависно да ли се радило о ритуалном, побожном, декоративном, образовном или сликарству просто намијењеном забави.</s><s>Сликари су запошљавани због свог умијећа да успјешно изврше намијењене задатке а не због своје стваралачке личности.</s><s>Схватање умјетника као ствараоца се развило касније у доба ренесансе.</s><s>Истакнути сликари су тада изједначили свој статус са научницима и интелектуалцима и почели су да потписују своја дјела, слободно одлучују о дизајну композиције, а неријетко и иконографију и тему која ће бити представљена на слици.</s><s>Однос са меценама и разним покровитељима се значајно побољшао а понекад се претварао и у пријатељство.</s>
<s>Међутим, у 19. вијеку, умјетници су почели да губе вјековима осигурано покровитељство цркве и краљевских дворова.</s><s>Неки су покушали да ријеше проблем правећи изложбе у приватним просторима и атељеима наплаћујући улазнице заинтересованој публици, док су други кренули да праве путујуће изложбе.</s><s>Тржишна економија условљена индустријском револуцијом и заснована на рекламној продаји производа утицала је и на умјетност, што је довело до потребе да се умјетници такође прилагоде новонасталој ситуацији.</s><s>Тада се појављују и прве приватне галерије, односно приватни изложбени простори, чији се власници баве продајом умјетничких дјела и рекламирањем одабраних умјетника.</s><s>Касније ће се појавити јавне галерије и музеји чијем изложбеном простору умјетници приступају преко јавног конкурса или стипендије.</s><s>За рекламирање дјела и умјетника ове институције у почетку користе штампане медије, локалног и националног одјека.</s><s>У новије вријеме су ту и електронски медији а тек скоро и интернет.</s><s>Многи умјетници данас користе интернет и друштвене мреже за рекламирање и комуникацију са потенцијалним купцима својих дјела, мада је и данас утицај традиционалних канала као што су галерије и музеји доста, ако не и најзначајнији за било ког умјетника.</s><s>Сликарска и друге врсте умјетничких дјела није могуће успјешно цијенити и уживати у њима преко репродукција, штампаних или електронских, а ту је и чињеница да многа савремена дјела настају специфично за одређени изложбени простор, тако да изван њега губе свој смисао.</s>
<s>Треба поменути да је данас умјетник сасвим слободан да ствара без ранијих ограничења.</s><s>Ово је почетком 20. вијека дало полет масовном експериментисању у сликарству и као резултат произвело мноштво сликарских покрета.</s>
<s>Елементи и принципи сликарског израза</s>
<s>Композиција слике је њен визуелни формат; распоред линија, облика, боје, тона и текстуре у једну експресивну цјелину.</s><s>Осјећај да је све на свом мјесту, да не може ништа да се дода или одузме, је оно што једној слици даје коначни изглед довршеног и самосталног дјела.</s>
<s>Избор боја и присуство одређене иконографије или наративног садржаја је понекад одлучен с циљем представљања одређене теме или сцене, а други пут из симболичких разлога.</s><s>Такође је могуће да је у обзир узето и једно и друго.</s><s>Али и просто формална игра боја и облика посједује способност комуникације одређене атмосфере, дочаравање одређених оптичких осјећаја простора, волумена, покрета и свјетлости, и такође одређене игре контраста хармоније и напетости, чак и када је наративна симболика недовољно јасна.</s>
<s>Елементи израза</s>
<s>Елементи сликарског израза су линија, облик и маса, боја, текстура, волумен и простор, и покрет и осјећај присуства компоненте времена.</s><s>Сваки од поменутих има своје посебне експресивне квалитете.</s>
<s>Линија</s>
<s>Линија је најстарији начин визуелног представљања ствари; први кораци човјека у сликарству са зидова праисторијских пећина су почели линеарним описом природе.</s><s>Формалне везе између дебљих и тањих линија, непрекинутих или изломљених, и закривљених или угластих су методе постизања контраста и понављања присутне у многим сликама у свим периодима историје сликарства.</s><s>Варијације у валеру линија обриса је други метод за постизање волумена, просторних односа, свјетлости и текстуре ствари.</s><s>Његов најкарактеристичнији примјер је у јапанском сликарству мастилом, гдје је економија израза и виталност линије у уској вези са традиционалном јапанском калиграфијом.</s><s>Поред обриса у боји, линију такође представљају све ивице тона и масе боје, као и правци општег покрета који је имплицитно дат организацијом слике.</s><s>Начин на који су дате све ове различите употребе линије је оно што композицији слике даје садржај и стил.</s><s>Умјетник, било да се води интуицијом или ради по већ унапријед одређеном дизајну композиције, успоставља везе међу њима обраћајући пажњу на цјелину слике, тако да је коначни резултат јединство у различитости, што значи да су различити елементи уједињени у цјелину.</s>
<s>Осим очигледних асоцијација узорака линије са посебним карактеристикама, – на примјер, валовите линије сугеришу разигран покрет –, емотивни одговор се такође постиже линеарним везама и њиховим односима.</s><s>Тако линије које иду нагоре могу сугерисати осјећај радости или тежње, оне усмјерне надоле атмосферу туге или пораза, док линије које се отварају према десној страни композиције производе пријатнији осјећај од оних које то чине према лијевој страни.</s><s>Треба поменути да код поменутих осјећања постоје одступања зависно од културе, поднебља, а понекад и неки појединци исте културе имају друкчији доживљај од поменутих.</s>
<s>Сликарски израз</s>
<s>Реализација сликарске замисли, било да је дата у облику уљаног пигмента на платну или у виду цртежа изведеног пером на папиру, само је један вид креативног акта.</s><s>Карактер сваке ликовне замисли је одређен умјетниковим менталним и емоционалним односом према предмету његовог сликања исто као и избором средстава и начином њиховог коришћења.</s><s>Сликарска идеја се рађа у том смислу што човјек види оно што жели да види.</s><s>Пошто свако ликовно средство има свој начин постојања на пиктуралној (сликовној) површини, тако и сваки појединац има свој начин повезивања оптичких знакова у површине и представе, онако како он жели да их види.</s>
<s>Изражавање у умјетности првенствено зависи од коефицијента креативности.</s><s>По креативном пориву и његовом изразу у форми, ликовни критичари разликују обичне умјетнике од оних који су обиљежени генијалношћу.</s>
<s>За умјетника се може рећи да изражава своја осјећања о животу, која израстају из његових искустава кроз сусрете са људима, мјестима, догађајима, објектима и идејама.</s><s>Ова искуства испреплетена са асоцијацијама и осјећањима, умјетник претапа и прерађује у себи, познавањем ликовних вриједности.</s><s>Тако настала „замисао” добива облик и значење кроз умјетниково знање и изабрана средства.</s><s>Изражавање постаје стилистичка форма којој умјетник даје своје осјећајно-визуелно значење; то је покушај да се каже нешто о предмету свога испитивања рјечником свога времена.</s><s>Изражавање је, према томе, директно везано за основне компоненте умјетничког дјела.</s>
<s>Класификација израза</s>
<s>Постоје двије широке класификације изражавања као стилистичке форме: индивидуална и групна.</s><s>Групно изражавање припада једном друштву као цјелини које се формира и стиче зрелост са рођењем и растом своје културе.</s><s>Примјер групног изражавања би био развој цивилизације „идеализма” у старој Грчкој у којој је умјетник видио „људски род преображен својом судбином”.</s><s>У оквиру таквог групног израза, друштвене промјене су дјеловале на његов стил и настале су уочљиве промјене у односу на предмет, форму и значење.</s>
<s>Индивидуално изражавање кроз прилаз предмету, форми и садржају, више припада нашем времену, док групно изражавање припада прошлости.</s><s>То је вјероватно посљедица тежње нашег времена за самопотврђивањем и индивидуализмом.</s><s>Мада у умјетности 19. и 20. вијека постоје групе умјетника са сличним намјерама, уочљив је огроман број варијанти у границама главних праваца.</s><s>Савремено наглашавање индивидуалности уродило је већом разноврсношћу у умјетничком изражавању од средине деветнаестог вијека до данас, него што се може срести у свим претходним периодима историје умјетности.</s>
<s>Разматрајући савремене покрете у умјетности можемо уочити да традиције прошлости нису потпуно одбачене.</s><s>Заправо, ове традиције се ревалоризују у свјетлу савременог укуса.</s><s>Промјенљиви концепти физичке љепоте кроз вјекове, илустровани су чињеницом што сваки период има своје стандардне укусе или каноне – жене у Рубенсовим сликама изгледају прилично „дебеле” у поређењу са савременим концептом о женској љепоти.</s><s>На сличан начин одређени умјетници у прошлости, а који су били занемарени, често су сада више цијењени; понекад чак и читава ликовна традиција која се некада сматрала веома важном, данас се сматра мање значајном.</s>
<s>Ни један облик ликовног израза из прошлости не треба потпуно одбацити, без обзира на његов правац, јер сваки од њих има своје естетске вриједности и квалитете.</s><s>Битно је да ми покушамо „видјети” те квалитете на исти начин на који их је њихов стваралац „гледао”.</s><s>Овај начин „гледања” објашњава нам зашто су некад одбачене традиције сада потпуно прихватљиве и чак више цијењене од оних које су се некада сматрале веома значајним.</s>
<s>Различите форме изражавања у савременој умјетности могу се објаснити проучавањем психолошких и друштвених промјена које су се догодиле крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека.</s>
<s>Модерни и савремени умјетнички израз</s>
<s>Задатак историчара умјетности је да оно што се десило у неком периоду учини разумљивим.</s><s>Посао критичара је да критикује оно што се управо догађа.</s><s>Међутим, један од најозбиљнијих проблема при покушају писања историје садашњости је тај што су обе функције замућене.</s><s>Једна од најуспјешнијих револуција у умјетности почела је прије Првог свјетског рата.</s><s>Ипак, тим револуционарима с почетка 20. вијека ствари нису ишле баш сасвим глатко.</s><s>Суочавали су се са непријатељском штампом и подругљивом публиком, те је данас тешко повјеровати да се изложбе њихових дјела организују уз званичну подршку институција и на које публика пристиже у маси жељна да учи и апсорбује те стилове.</s><s>Наравно било је још мањих или већих револуција током двадесетог вијека, али су ови први авангардни покрети обликовали умјетничку сцену све до нашег времена.</s><s>Међутим, данас је проблем што скандал не постоји и што је јавности и штампи прихватљиво готово било шта експериментално.</s><s>Ако је некоме данас потребан бранилац онда је то оном умјетнику који се не предаје модама и ексцентричним радикалним гестама.</s><s>Ово је уједно и најдраматичнији и најважнији преображај у историји умјетности, тј. чињеница да критика и публика од савременог умјетника тражи константне ексцентричне и радикалне гесте и одбацује традицију и постепену еволуцију као ретроградне.</s>
<s>Енглески историчар и професор умјетности Квентин Бел (Quentin Bell) је овако писао о ликовним умјетностима у књизи „Криза у хуманистичким наукама”, 1964. године:</s>
<s>„Године 1914. када су га неселективно етикетирали као кубисту, футуристу или модернисту, постимпресионистички умјетник је сматран преварантом или шарлатаном.</s><s>Сликари и вајари познати публици су били потпуно против радикалних иновација; новац, утицај и покровитељство, све је било на њиховој страни.</s><s>Данас можете рећи да је ситуација обрнута.</s><s>Јавне институције попут Савјета за умјетност, Британског савјета и радиодифузне куће, велики привредници, штампа, цркве, биоскопи и оглашивачи, све се залаже за оно што је познато као – име није сасвим примјерено – неконформистичка умјетност… јавност прогута све, или бар постоји веома велики и утицајни сектор тога који то чини… не постоји облик сликовне ексцентричности која може изазвати, или чак изненадити критичаре…”</s>
<s>С друге стране Атлантика, Харолд Розенберг, првак савременог америчког сликарства који је сковао појам action painting (акционо сликарство), коментарише умјетнички „пејзаж” у чланку објављеном у Њујоркеру 6. априла 1963. године, осврћући се на разлику реакције јавности на прву изложбу авангардне умјетности у Њујорку 1913. године (Ермори шоу) и нове врсте публике коју је описао као „авангардна публика”:</s>
<s>„Авангардна публика је отворена за све.</s><s>Њени најгласнији представници – конзерватори, директори музеја, професори умјетности, власници галерија – труде се да покрену и организују изложбе и обезбједе објашњења за слике прије него што се боја осушила на платну или пластика отврднула.</s><s>Критичари који желе да помогну претражују атељее (умјетника) као изврсни истраживачи, с намјером да лоцирају будућу умјетност и буду први који стварају репутације.</s><s>Историчари умјетности су увијек у приправности, са спремним фотоапаратима и биљежницама, да не пропусте ни један нови детаљ и обезбједе да он буде регистрован за будуће генерације.</s><s>Традиција новости је све друге традиције свела на тривијалност…”</s>
<s>Розенберг је сигурно у праву кад сугерише да су критичари и историчари умјетности допринијели овој промјени.</s><s>Ту је и искушење да се о умјетности пише сувише интелектуално што су многи од њих чинили а чине и дан данас.</s><s>Али, поменуто није највећа опасност у поређењу са заблудним утиском да једино што је важно у умјетности јесте промјена и новост.</s><s>Велико интересовање за умјетност и историју умјетности у двадесетом вијеку (и у наше вријеме), је посљедица многих чинилаца који су промијенили положај умјетности и умјетника у нашем друштву, наиме учинили да умјетност постане „модернија” него што је то било у прошлости.</s>
<s>Први је, без сумње повезан са искуством које свако има о прогресу и промјени кроз чију призму наше доба види људску историју као серију „линеарних” узастопних епоха које су се слиле у нашу, а које воде даље, у будућност.</s><s>Знамо за камено и гвоздено доба, доба феудализма, доба индустријске и наше, технолошке револуције.</s><s>Врло је могуће да је у овим измјеничним трансформацијама било толико губитака колико и добитака за развој човјековог друштва и саме умјетности.</s><s>А можда ми на њих више не гледамо с оптимизмом.</s><s>Од 19. вијека се укоријенило увјерење да је овај марш епоха незаустављив.</s><s>Умјетност, исто као и друге човјекове дјелатности, економија, књижевност, итд., је приграбљена у овај неповратни процес.</s><s>У ствари умјетност се сматра основним изразом свога доба.</s><s>Зар немамо сви утисак да један грчки храм, један римски амфитеатар, једна готска катедрала или један небодер изражавају различит менталитет и симболишу друкчију врсту друштва?</s><s>У овом схватању има дјелимичне истине.</s><s>Стари Грци не би могли конструисати модерне небодере, а највјероватније не би били заинтересовани за изградњу катедрала.</s><s>Међутим, овдје постоји једна имплицитна идеја о жигу или духу времена, која говори да он мора по сваку цијену бити присутан у Партенону, да епоха феудализма не би била оно што је била без катедрала и да смо ми тако предодређени да подижемо небодере.</s><s>Из овог угла је, наравно, толико небитно али и глупо не прихватити умјетност свога времена.</s><s>Слиједећи ово схватање, довољно је да се било који стил или експеримент прогласи савременим да би се критика осјетила обавезном да га разумије и промовише.</s><s>Због филозофије о новости и промјени, критичари су изгубили храброст да критикују и постали су обични хроничари.</s><s>Оправдање за ово скретање у намјери налазе у ноторном неуспјеху ранијих критичара да препознају и прихвате појаву нових стилова.</s><s>Као најочигледнији примјер за губитак свог самопоуздања наводе непријатељство којим су дочекани импресионисти који су касније достигли велику славу а њихова дјела се и данас продају за баснословне цифре на аукцијама.</s><s>Створена је модерна легенда да су сви велики умјетници били одбачени и изругани у своје доба, те сада публика чини значајан напор да се не наругује никоме.</s><s>Идеја да умјетници представљају авангарду будућности, и да ћемо испасти глупи у друштву ако не знамо да их цијенимо, раширила се међу једном широком мањином.</s>
<s>Други, а који је такође допринео овој ситуацији, је у вези с развојем науке и технологије.</s><s>Свима је познато да идеје модерне науке често изгледају неразумљиве и несхватљиве просјечном човјеку, али да су, упркос томе, оне оправдане и валидне.</s><s>Најшокантнији примјер овдје је свакако Ајнштајнова теорија релативности, која је наизглед била у контрадикцији са свим схватањима здравог разума о времену и простору, али је довела до једначина масе и енергије чије је резултат атомска бомба.</s><s>И критичаре и умјетнике дубоко импресионира моћ и престиж науке, из које су преузели, поред једног здравог поштовања према експерименту, једну другу не тако здраву вјеру у све што изгледа несхватљиво и неразумљиво.</s><s>Ипак, наука се разликује од умјетности по томе што научник може разликовати неразумљиво од апсурдног путем рационалних метода.</s><s>Критичар умјетности не посједује тако јасне доказе.</s><s>Тако он осјећа да више није у могућности да посвети вријеме анализи да ли један нови експеримент има смисла или не.</s><s>Уколико то чини ризикује да изгуби корак с временом.</s><s>Највероватније ово није имало никакве важности за критичаре из прошлости, али данас постоји скоро универзално увјерење да они који се држе старих идеја о умјетности и не желе да се мијењају завршавају пред „стрељачким зидом”.</s><s>У економији нам се непрестано говори да нам је прилагодити се новонасталим ситуацијама или мријети.</s><s>Тако и у умјетности, потребно је одржати се отворених погледа и стално давати прилику новим предложеним методама и експериментима.</s><s>Ниједан данашњи предузетник не може ризиковати да носи стигму конзерватизма.</s><s>Не само да мора бити у току, већ мора и изгледати да је у току ствари.</s><s>Начин на који се то може осигурати је декорисањем сале за састанке дјелима посљедњих умјетничких тенденција, што више радикалнијим и револуционарнијим, то боље.</s>
<s>Трећи чинилац врло вјероватно грубо пориче све досада поменуто.</s><s>Из разлога што умјетност не само да жели да одржи корак са науком и технологијом, већ такође жели да понуди један пут за бјекство од тих „чудовишта”.</s><s>На крају крајева, умјетници бјеже од рационалног и механичког, а многи од њих су пригрлили неку мистичну вјеру која истиче вриједност спонтаности и индивидуалности.</s><s>Наравно, лако је разумјети да се људи осјећају под пријетњом механизације и аутоматизације, због прекомјерне организације и стандардизације наших живота, а посебно због жалосног конформизма који ови захтијевају.</s><s>Умјетност се тако представља као једно уточиште гдје су још увијек дозвољени каприци и личне особености, и гдје се чак они високо цијене.</s><s>Почев од 19. вијека многи умјетници су се прокламовали борцима против помпозног конвенционализма, а за свој главни задатак поставили да зачуде буржуја.</s><s>Али оно што нису очекивали, то је да је у међувремену буржуј открио да је остати зачуђен постало прилично забавно.</s><s>Зар нам свима није утјешно посматрати спектакл људи који одбијају да одрасту а који упркос томе налазе своје мјесто у савременом свијету?</s><s>И зар такође није додатна вриједност свему томе моћи додати наш недостатак предрасуда одбијањем да будемо скандализовани или останемо запањени?</s><s>На овај начин свијет техничке ефикасности и свијет умјетности досежу један модус вивенди.</s><s>Умјетник се може повући у свој унутрашњи свијет и бавити се мистеријама свог заната и сновима из свог дјетињства, под условом да, као минимум, остане на нивоу идеје коју савремена публика има о томе шта јесте умјетност.</s>
<s>Поменута схватања су врло обојена одређеним психолошким конјектурама о умјетности и умјетницима.</s><s>Постоји такозвана идеја о „личном изразу” (аутоекспресији) која сеже натраг у доба романтизма.</s><s>С друге стране ту је дубока импресија коју су произвела Фројдова открића на пољу психоанализе, због којих се импутирала једна блиска веза између умјетности и душевних поремећаја, много дубља него што би то сам Фројд био спреман да прихвати.</s><s>Овом схватању је надреализам дао значајан допринос, прогласивши стање лудила стваралачким потенцијалом.</s><s>Комбинована са све раширенијим вјеровањем да је умјетност израз свога времена, ова увјерења би могла навести на закључак да умјетник не само да има право, већ чак и обавезу да напусти сваку врсту аутоконтроле.</s><s>Ако резултати нису лијепи и угодни за посматрање, то је из разлога што наша стварност уопште није лијепа и угодна.</s><s>Битно је суочити ове сурове реалности да би се тако, суочавањем, могла одредити озбиљност „наше” болести.</s><s>Супротна идеја, да је само умјетност способна да нам пружи наговјештај савршенства у овом иначе несавршеном свијету, одбацује се као бијег од стварности.</s><s>Интересовања која је створила психологија нагнала су и умјетнике и публику да истражују регионе човјекове психе који су раније сматрани одвратним или табуима.</s><s>Тежња да се избјегне стигма ескапизма је натјерала многе да усмјере свој поглед на спектакле које би претходне генерације умјетника и публике жучно одбациле.</s>
<s>Досада поменути чиниоци су на исти начин утицали на ситуацију у књижевности и музици као у сликарству и вајарству.</s><s>Ликовне умјетности се разликују од свих других стваралачких форми у томе што најмање зависе од посредника.</s><s>Књиге треба штампати и објавити, позоришна дјела и музичке композиције морају бити интерпретиране, те неопходност за једним посредничким инструментом кочи екстремно експериментисање.</s><s>Сликарство је тако постало најподесније за радикалне иновације од свих других умјетности.</s><s>Не мора се користи четкица уколико се жели просипати боја по платну, а ако је ријеч о једном неодадаисти такође се на једну изложбу може послати смеће и тако изазвати организаторе да умјетника и његово дјело одбију.</s><s>Међутим, стварна истина је да у посљедње вријеме умјетнику такође треба један посредник: трговац умјетнинама или маршант који излаже и промовише његово дјело.</s><s>Непотребно је рећи да је то и даље проблем, али сви досада расправљани утицаји теже да погоде још више маршанта него критичара или самог умјетника.</s><s>Из разлога што ако неко мора да има слух за барометар промјене, да прати актуелне тенденције и будно региструје појаву нових талената, онда је то маршант.</s><s>Ако се опклади на коња побједника, не само да ће зарадити богатство, већ ће му и његови клијенти остати захвални.</s><s>Конзервативни критичари претходне генерације су обичавали да гунђају да је све то око модерне умјетности једна монтажа коју су створили маршанти.</s><s>Али њихов циљ је увијек био и остао да остваре профит од промоције и продаје умјетничких дјела.</s><s>Можда је некада постојао неки моменат када је исправна опција дала неком маршанту моћ и престиж да гради и разграђује репутације током одређеног времена, али маршанти нису узрок вјетрова промјене; не више него што су вјетрењаче узрок вјетра.</s>
<s>Умјетничко образовање, посебно оно рано, је један врло важан елемент у садашњој ситуацији.</s><s>Образовна револуција је прво постала очигледна у умјетничком образовању дјеце.</s><s>На почетку 20. вијека, учитељи умјетности су разумјели да дјеца могу дати више од себе уколико се напусте тешки и разарајући традиционални методи умјетничких учења.</s><s>То је било вријеме када су ти методи производили сумње због успјеха импресионизма и експеримената арт нувоа.</s><s>Зачетници овог покрета ослобађања образовања од традиције, хтјели су да се дјечији таленат развија у слободи док дјеца не постану довољно формирана да могу да цијене умјетничка правила.</s><s>Резултати који су добијени изгледали су им спектакуларно а шарм и оригиналност дјечијег рада побудили завист код професионалних умјетника.</s><s>Поред овога, психолози су почели да вреднују чисти ужитак који дјеца експериментишу кад петљају са бојама и пластелином.</s><s>Било је то у умјетничкој учионици гдје је идеал аутоекспресије постао посебно вреднован од стране многих.</s><s>Данас користимо термин дјечија умјетност сасвим природно, не обраћајући пажњу да је он у контрадикцији са свим схватањима умјетности ранијих генерација.</s><s>Највећи дио савремене публике је условљен тим образовањем које је усадило једну нову толеранцију.</s><s>Многи су окусили задовољство које пружа слободна креација и пракса сликарства као форме за опуштање од свакодневнице.</s><s>Брзи раст у броју аматера утицао је на умјетност на многе начине.</s><s>Па, иако је произвео једно шире интересовање за умјетност за које би професионални умјетници могли бити захвални, они се и даље осјећају обавезним да подвуку разлику између манипулације боје коју изводи један умјетник и оне коју начини аматер.</s><s>Мистичност искусног потеза кичицом је можда у директној вези с овим.</s>
<s>Један од најбитнијих ако не и најбитнији разлог за појаву модерних експеримената у умјетности је у вези са ширењем фотографије као ривала сликарства.</s><s>Није да је сликарство из прошлости имало као једини циљ опонашање реалности, али је веза са реалношћу давала неку врсту потпоре, изазов који је одржавао окупираним најпривилегованије интелигенције међу умјетницима током вјекова, а критичарима нудио један почетни и површински критериј за вредновање умјетничких дјела.</s><s>Појава фотографије датира с почетка 19. вијека.</s><s>Данас у свакој земљи има милионе корисника фотоапарата, а још више појавом савремених смартфона са уграђеним фотоапаратима.</s><s>Број фотографија које свакодневно настају се мјери милијардама.</s><s>Могуће је да међу њима има и оних које су толико лијепе и евокативне као и многи сликани пејзажи, и исто тако експресивне и упечатљиве као и многи сликани портрети.</s><s>Стога, није чудно да је ријеч „фотографски” постала проклета међу сликарима и мајсторима вредновања умјетничких дјела.</s><s>Разлог који понекад наводе за њихово одбацивање може изгледати каприциозан и неправедан, али аргумент да умјетност мора истраживати алтернативе репрезентацији и опонашању природе је многима био више него прихватљив.</s><s>Осамдесетих година прошлог вијека и након одређеног времена у улози љутог ривала сликарству, фотографија је коначно добила равноправан статус међу ликовним умјетностима, и данас многи савремени умјетници експериментишу искључиво у овом медију.</s><s>Изложбе умјетничких експеримената у фотографији су једнако посјећене као и изложбе сликарства, мада у публици и критици има и даље оних који дају предност једном или другом медију зависно од личних склоности.</s>
<s>Жанрови сликарства</s>
<s>Умјетнички жанрови су начин разврставња дјела према врсти теме, али они нису само то.</s><s>Умјетнички жанрови су кроз историју умјетности били сама матрица умјетничког стваралаштва, и утицали на технику, формат, димензије, стил, способност комуникације и израз умјетничких дјела.</s><s>Најистакнутији жанрови сликарства кроз историју су: историјско сликарство, портрет, жанровско сликарство, пејзаж, мртва природа, сликарство животиња и спортова, акт (нага мушка и женска фигура) и графичка прича и карикатура.</s>
<s>Данас, више него икада раније у историји, склони смо да цијенимо умјетничка дјела према њиховим формалним квалитетима, умјесто због њиховог значења.</s><s>Музеји и галерије подстичу ову тенденцију тако што поништавају наш почетни осјећај за однос између тематског садржаја умјетности и њене функције.</s><s>У томе су их подржали умјетници и критичари формалисти двадесетог вијека.</s><s>Одузимајући нам контекст умјетничких дјела као и њихову релативну величину, „музеј без зидова”, тај свијет умјетничких репродукција, штампаних, а у новије вријеме и електронских, подстиче чисто естетско уважавање умјетничких дјела и подрива нашу способност да тумачимо њихово значење и значај.</s>
<s>Идеје европске и уопште западне умјетности у вези умјетничких жанрова, воде поријекло подједнако од античких и римских текстова књижевне критике и реторике, као и историје визуелних умјетности.</s><s>Први су прописни, нормативни, а други описни, дескриптивни.</s><s>Различити филозофи и писци — Платон, Аристотел, Хорације и Лонгин (анонимни писац из 1. вијека нове ере) — сложни су да је умјетност увијек мимеза (описна имитација), персонификација и приказ стварности.</s><s>Њена заслуга је у васпитној, дидактичкој вриједности онога што се представља или приказује, исто онолико колико и у вјештини умјетника да дочара један природан, стварни изглед приказаних ствари.</s>
<s>И други антички писци су прихватили мимезу као основну суштину визуелне умјетности.</s><s>Међутим, треба поменути да није рађена вриједносна разлика између имагинарног и стварног портрета личности, нити између иконографске и наративне умјетности.</s>
<s>И мањи умјетници су слављени због способности да миметички дочарају комичне ликове, разнолика нељудска бића и неживе предмете.</s><s>Плиније Старији је хвалио једну бронзану статуу пса који лиже своје ране и истицао стручњаке за сликарство „берберница и обућарских радњи, чудесних звијери, живина и сличних ствари”, исто као и сликаре архитектонских погледа, декоративних пејзажа и крајолика, сеоског лова и цвијећа.</s><s>Теоретичар архитектуре Витрувије, описао је декорацију трпезарија са сликама посластица, и других просторија и ходника са сликама „сцена трагедије, комедије и сатире” као и митолошких пејзажа и сцена.</s>
<s>Надовезујући се на успјехе хуманистичког реализма фирентинске ренесансе и своје познавање латинских писаца, Леон Батиста Алберти је саставио прву модерну расправу о умјетности у свом трактату О сликарству (De Pictura, 1435), гдје примјенио појмовни апарат пјесничке и реторичке теорије.</s><s>Његов циљ овдје је био троструке природе: да теоријски потврди постигнућа фирентинске умјетности, да помогне другим умјетницима да опонашају њену миметичку способност и изражајна достигнућа, и да уздигне сликара и вајара од статуса занатлије до статуса слободног умјетника и изједначи их са класничним пјесницима у питањима знања, стваралачке маште и моралног утицаја.</s><s>У посљедњем смислу Алберти каже да је „најважније дјело сликара историја”.</s><s>Историја или сторија на коју овдје мисли Алберти, је италијанска ријеч за наративне слике, као што су илустрације сцена из Јеванђеља или житија светитеља.</s><s>Његова намјера да поистовјети причу са трагедијом и епиком, и свијест о њеној вези са другим категоријама сликарства, још је јасниј изражена у његових Десет књига о архитектури:</s>
<s>„И сликарство и вајарство могу бити различитих класа.</s><s>Она у којој се приказују велика дјела великих људи достојних памћења, разликује се од оне која описује обичаје обичних људи, оне која приказује живот сељака.</s><s>Прва, која има величанствен карактер, треба да се резервише за јавне грађевине и резиденције великих људи, док би ова друга одговарала за вртове…</s><s>Наш ум ужива посматрајући слике које приказују лијеп крајолик, луку, сцене риболова, лова, пливања, момачке игре, цвијеће и биљке.”</s>
<s>Будући да је Алберти наклонији зидном, фреско сликарству, природно је да повезује садржај слике са њеним архитектонским функцијама.</s><s>Појава уљаног сликарства и „експлозија” колекционарства умјетности која се одвијала током шеснаестог вијека, разбила је ову везу између сликарства, његових ефеката и мјеста излагања.</s><s>Иако приче (историје) задржавају своје монументалне димензије и своју дидактичку функцију, никада не губећи у потпуности своју везу са јавним грађевинама и резиденцијама великих људи, брзо су почеле да напредују и друге тржшније и управљивије сликарске категорије.</s><s>Образовани италијански колекционар, стимулисан и вођен својим апетитом за умјетност и читање класика, овим је престао да зависи од локалних умјетника који су радили ин ситу.</s><s>Јачањем потражње почиње класификација сликарских дјела на жанрове, а специјализација у појединим жанровима достиже једну географску димензију.</s><s>Величанствени стил централне Италије је најподеснији за причу (историјско сликарство); умјетници са сјевера Италије су били изврсни портретисти; али су трансалпски њемачки и фламански умјетници они који су доминирали технику детаља која је била најпогоднија за сликарство на мањој скали, наиме приказ обичаја обичног човјека, живота сељака (тзв. жанровско сликарство), пејзажа и мртве природе.</s><s>Иако класификација на жанрове није била објављена до 1669. године (задатак за који је заслужан J. F. Félibien у предговору конференцијама одржаним 1667. године у Француској краљевској академији сликарства и вајарства), различите умјетничке категорије и њихов ранг су већ биле успостављене до 1600. године.</s>
<s>Историјско сликарство</s>
<s>Израз „историјско сликарство” је донекле погрешан превод италијанске ријечи istoria или storia којом се мислило на наративну причу или сцену која је имала васпитни дидактички карактер и требала да подучи посматрача у вјерским, моралним и другим за човјека значајним институцијама.</s>
<s>На истакнутим страницама своје књиге Умјетност и илузија (1960), историчар и теоретичар умјетности Е. Х.</s><s>Гомбрих сугерише да је слобода грчких пјесника, још од Хомеровог времена, да изразе не само „шта” митских догађаја, већ и „како”, такође подстицала умјетнике да се упусте у царство митског наратива.</s><s>За то су прилагодили схеме наслијеђене из Старог Египта.</s>
<s>Без обзира да ли је ова хипотеза буквално тачна или није, истина је да нарација помоћу слика нужно представља чин инвенције, а маштовита рекреација је суштинска за историјско сликарство, као и за драмску поезију.</s><s>Управо та чињеница, заједно са моралном снагом приказаног догађаја, дала је историјском сликарству потребан услов стваралачког, насупрот чисто занатском представљању, а онима који га практикују скоро магијску моћ, сродну пјесничкој, да нас натјера да „заплачемо прије него нам се плаче, и да се смијемо прије него нам се смије…”</s>
<s>Историјско сликарство не мора бити ограничено на представљање сцена из историје, а још мање на прецизно приказивање одјевне ношње и обичаја, иако је ова погрешна дефиниција утицала на сликарство, посебно током 19. вијека.</s><s>До Албертијевог трактата о сликарству, ријеч историја се користила искључиво за разликовање наративне сцене Јеванђеља и житија светитеља од чисто иконографског приказа светих личности (imagine).</s><s>До 1435. године, фирентински умјетници као што су Донатело и Мазачо, слиједећи стопе Ђота и Пизана и враћајући се визуелном језику антике, створили су монументални тип хришћанског визуелног приповједања који је повезивао сликовни простор са свијетом посматрача кроз приказ уређен законима перспективе, прецизном анатомијом и дочаравањем душевних стања као што је пасија (сраст), што је условило ближе учешће посматрача у приказаном догађају.</s><s>Врхунски примјер хришћанске историје у сликарству је Леонардова Тајна вечера.</s>
<s>Поред хришћанских тема, Алберти је такође заговарао представљање оних античких тема које су класици већ одабрали као прикладне за трагедију и еп: поступке „људи бољих од нас самих”.</s><s>Нема сумње да би се он сложио са Аристотелом да је „поезија више филозофска и вриједнија озбиљне пажње од историје; јер, док се поезија бави универзалним истинама, главни предмет историје су партикуларне чињенице”.</s>
<s>Сликарски материјали</s>
<s>Пигменти</s>
<s>Пигменти који се користе у сликарству су обојене прашкасте материје нетопиве у води, везивним средствима и растварачима.</s><s>Њима се нека површина може прекрити, али не и обојадисати.</s><s>По тој особини ови обојени прахови (суве боје) се разликују од боја која имају способност да обоје биљна и животињска влакна и које се користе за бојадисање у индустрији текстила.</s><s>Пигменти су по хемијском саставу оксиди, сулфиди, сулфати, хромати, карбонати, фосфати и силикати метала; веома ријетко, као што је то случај са париском (пруском) плавом и есмералд зеленом, се јављају у виду метално-органских једињења.</s><s>Угљеникова црна је ријеткост, јер је чини искључиво један елеменат – угљеник.</s><s>Поред неорганских пигмената у сликарству се користи и мањи број органских боја насталих неким органским хемијским процесом.</s>
<s>Пигменти органског и неорганског поријекла могу се подијелити на групу природних (насталих у природи путем одређених физичких и хемијских акција) и групу вјештачких који су добијени планираним усмјереним хемијским процесима у лабораторији.</s><s>Природни неоргански пигменти су окер, сијена, умбра, итд.</s><s>Вјештачки неоргански пигменти су кадмијум жута, модерни ултрамарин, цинкова и титанова бијела, итд.</s><s>Природне органске боје могу бити биљног и животињског поријекла.</s><s>У прву врсту спадају индиго, броћевина и друге, а у другу спадају индијско жута, сепија, итд.</s><s>Вјештачке органске боје су ализарин црвене, фталоцијанин плава и зелена и друге.</s>
<s>Земљани пигменти, природне неорганске материје добијене са одређених налазишта, прерађују се механичким путем.</s><s>Поступак припреме се углавном састоји од дробљења сировог материјала, мијешања у води, филтрирања, таложења, сушења и одабира према уситњености зрна.</s><s>Циљ овакве обраде је да се добије пигмент одговарајућег прашкасто стања ослобођен хемијски активних нечистоћа као што су растворљиве соли или неке органске материје.</s><s>На овај начин припремају се окер, сијена, умбра и други.</s><s>Процесом калцинације, односно загријевањем на вишим температурама, могу се неповратно промијенити карактеристике боје већине земљаних пигмената.</s><s>Услијед дехидрирања жуте и смеђе земље постају загасито црвене или дубоко и топло смеђе.</s><s>Овим процесом се добијају црвени окери, печена сијена и печена умбра.</s><s>Зелена земља изложена вишим температурама постаје транспарентно смеђа (неки произвођачи је комерцијализују као зелену печену умбру).</s>
<s>Природни неоргански пигменти могу се добити и мљевењем (уситњавањем) одређених минерала.</s><s>Некада су тако припремани малахит и природни ултрамарин (лапис лазули).</s><s>На врло високим температурама добијају се неоргански пигменти као што су цинобер, модерни ултрамарин, итд.</s><s>Оксидацијом цинкових или титанових пара добијају се цинкови и титанови савремени бијели пигменти.</s><s>Кондензацијом гасова горућих уља или масти прави се црна од чађи.</s><s>Калцинацијом костију или лозе производе се други црни пигменти (нпр. црни марфил).</s>
<s>Корозијом неких метала посредством киселина настају одређени неоргански пигменти: оловна бијела, вердигрис, итд.</s>
<s>Многи вјештачки неоргански пигменти производе се таложењем из раствора двију или више металних соли у условима који омогућавају планиране хемијске реакције.</s><s>На примјер, дејством оловног нитрата на натријум хромат добија се жути талог – пигмент хромове жуте боје.</s>
<s>Природне органске боје налазе се у биљним или животињским организмима као, углавном, готове материје које се једноставним процесима издвајају, хемијски обрађују и затим фиксирају за неку основу (алуминијум хидрат, и сл.).</s><s>Природне органске боје као што су индијско жута, краплак (броћевина), шафран, кармин и друге више се не користе у савременом сликарству због својих показаних недостатака углавном из разлога непостојаности под дужим утицајем свјетлости, мада скоро сви произвођачи нуде боје са истим или сличним тоном и именима, створене од комбинација других пигмената или савременим хемијским процесима.</s>
<s>Вјештачке органске боје добијају се сложенијим хемијским поступцима, углавном синтезом производа дестилације каменог и смеђег уља.</s><s>Синтетичке органске боје се такође таложе на неком супстрату (подлози), јер се тако везане уз зрно инертног материјала могу користити за припрему сликарских боја.</s>
<s>Особине сликарских пигмената</s>
<s>Пигменти подесни за употребу у сликарству морају бити отпорни према излагању свјетлости, влажности, алкалијама и киселинама.</s><s>Нужно је да буду постојани у одговарајућем везивном средству и да се у међусобним контактима понашају хемијски неутрално, да не доводе до хемијских реакција.</s>
<s>Ипак, непосредно и континуирано дејство сунчеве свјетлости производи извјесне фотохемијске реакције код неких пигмената.</s><s>Изложени свјетлости они блиједе или добијају загаситији, тамнији тон.</s><s>Ове промјене зависе од јачине исто толико колико и од трајања освјетљавања.</s><s>У неким случајевима до таквих промјена долази тек уз подршку других чинилаца, на примјер, влаге.</s><s>Већина органских пигмената, а и неки старији природни и новији синтетички пигменти, нису у довољној мјери отпорни према дејству свјетлости.</s><s>Међу неорганским пигментима оксиди су примјерено отпорни на свјетлост.</s><s>Цинобер (живин сулфид) спада у оне који тамне кад се изложе њеном утицају.</s>
<s>Концентрације сумпор водоника и сумпор диоксида, а у новије вријеме и хидроген диоксида, су изузетно велике нарочито у градским подручјима.</s><s>Наравно, могућности контаката слика са овим разорним једињењима су велике.</s><s>Кисели сумпорни гасови изазивају одређене хемијске реакције неких пигмената а тиме и непожељне промјене њихове обојености.</s><s>У таквим условима, бијели оловни карбонат – који је обилато коришћен у сликарским дјелима прије 19. вијека – преобраћа се у тамни сулфид.</s><s>Ултрамарин, сви кадмијумови пигменти и други, изразито су осјетљиви према свим киселинама.</s>
<s>Пигменти које разарају алкалије, као пруско плава која у додиру са кречом постаје смеђа, не користе се у фреско сликању и казеинској темпери.</s>
<s>Промјене у обојености настају такође и због међусобног хемијског активирања одређених пигмената.</s><s>До таквих реакција долази чешће у воденим везивима због непосреднијег додира између пигментних честица него што је то случај у уљаним бојама, гдје је свака честица материјала обавијена релативно непробојном опном уљаног везива.</s><s>До ових нежељених реакција долази између сулфида и пигмената који садрже олово или бакар.</s><s>Савремени произвођачи квалитетних и професионалних боја се труде да овакве појаве не буду присутне у њиховим производима избјегавајући употребу пигмената који садрже нечистоће и активне састојке (слободни сумпор) у таквом облику и количини да се у бојама изазову непредвидиве и непожељне реакције.</s><s>Ова опасност и даље постоји код лоших и сувише јефтиних производа који нису ослобођени страног хемијског садржаја.</s><s>Пигменти који су носиоци кисеоника, према неким мишљењима, могу допринијети блијеђењу извјесних органских боја.</s>
<s>Интензитет и дубина тона нису подједнаких вриједности за све пигменте.</s><s>Неки су природно блијеђи а други тамнији.</s><s>У производњи професионалних сликарских боја се обраћа посебна пажња да обојености одговарају врсти пигмената којој свака боја припада.</s>
<s>Ипак, хемијска чистоћа појединих пигмената није у свим случајевима беспријекорна.</s><s>Лошији пигменти природног неорганског поријекла, природно бојене земље, најчешће садрже друге органске материје које изазивају тамњење боје.</s><s>Стране примјесе, међутим, могу бити и планирани додаци појединим пигментима.</s><s>У скупље врсте боја на бази скупљих пигмената, сви кадмијумови и кобалтови пигменти, на примјер, додају се инертна пунила која битније не мијењају основна својства оригиналног материјала.</s><s>Титановој бијелој се додају други инертни пигменти да би се умањила њена изузетно снажна бојећа моћ и тако прилагодила осталим пигментима.</s><s>Корекције овакве врсте нису ријетке и, по правилу, значајније доприносе ваљаности појединих савремених пигмената који по својој природи имају неке мање недостатке.</s><s>У неким другим случајевима, као, на примјер, мјешавина пруско плаве и хром жуте која даје хром зелену, због њихових посебних хемијских карактеристика, може дати пигмент и боју сумњиве вриједности.</s>
<s>Прозирност пигмената</s>
<s>Пигменти могу бити прозирни, полупрозирни и непрозирни.</s><s>Међутим, њихова прозирност зависи од услова у којима се налазе.</s><s>Везивно средство у томе има одлучујући значај.</s><s>Што је мања разлика у индексима рефракције (преламања) свјетлости између неког везивног средства и пигмента, то је и боја прозирнија.</s><s>Углавном, пигменти су прозирнију у уљаном везиву него у акрилном зато што је разлика у индексима рефракције у првом случају мања а у другом већа.</s><s>Уље временом, чак и више година или деценија након сушења, повећава индекс рефракције и тамни.</s><s>Пошто се у том случају смањује разлика у рефракцији између пигмената и везива, боја постаје прозирнија.</s><s>Услијед овог феномена, изразито испољеног код бијелих боја, цртеж или тамнија подсликавања (црне, печене земље или венецијанске црвене) провиде се на старијим сликама кроз горње слојеве боје.</s>
<s>Непрозирност боје повећава се уситњеношћу пигмента зато што се свјетлост одбија од већег броја честица.</s><s>Прозирни пигменти нанијети на неку површину у дебљем премазу постају непрозирни зато што са већим бројем честица расте апсорпција и рефлексија свјетлости.</s>
<s>Обојеност пигмента (свјетлина и дубина тона) такође је зависна од поменутих услова.</s><s>У различитим везивима исти пигмент може изгледати друкчије.</s><s>Што је већа разлика рефракције а тиме већа и рефлексија свјетлости, пигмент постаје свијетлији и обрнуто.</s><s>У свим везивним средствима која се користе у сликарству, пигмент добија дубљи тон него што га има у свом сувом стању зато што такве средине имају већи индекс рефракције од ваздуха.</s><s>На примјер, ултрамарин (И.</s><s>Р. пигмента 1,50) је у сувом стању (И.</s><s>Р. ваздуха 1,00) свијетлији него у уљу (И.</s><s>Р. уља 1,48) гдје због мање разлике у рефракцијама има дубљу плаву нијансу.</s><s>Сходно томе ултрамарин ће бити свијетлији у воденом (И.</s><s>Р.</s><s>1,33) а тамнији у уљаном везиву.</s>
<s>Снага бојења или обојености, односно вриједност тона боје, такође није подједнака код свих пигмената.</s><s>На примјер, одређена сива нијанса може се добити од једног дијела неке црне и око двадесетак дијелова титанове бијеле.</s><s>Иста сива постиже се тек са двоструко више пигмента оловне бијеле.</s><s>Количина цинкове бијеле мора се утростручити да би се постигао исти циљ.</s><s>Изразито снажну бојећу моћ имају пруско плава, фталоцијанин плава, кадмијумове жуте и црвене, итд.</s><s>Слабије дјелују зелена земља (или зелена умбра) баријум жута, итд.</s>
<s>Савремени произвођачи сликарских боја у тубама означавају прозирне пигменте бијелим квадратом, полупрозирне квадратом који је дијагонално подијељен на бијело и црно, а непрозирне црним квадратом.</s>
<s>Пигменти кроз историју</s>
<s>Пећинско сликарство</s>
<s>Пећинске слике праисторијског доба свједоче да је давни предак савремених сликара имао на располагању прилично сужен избор боја.</s><s>Били су то пигменти које је лако проналазио у најближој својој околини: смеђе и црвено обојене земље и црне од сагорјелог дрвета и костију.</s><s>Прахови обојених минерала: цинобер, орпимент, реалгар, азурит, малахит користиће се тек у раним периодима историје.</s><s>Вјештачки добијен пигменти су такође познати од давнина, посебно египатско плава, оловна бијела, оловна црвена, зелена од бакра и друге.</s>
<s>Стари Египат</s>
<s>Једна сачувана египатска палета, стара око три и по хиљаде година, показује двије врсте окера (свјетло жути и загасити), црвену земљу, египатско плаву, зелену, бијелу и црну.</s><s>Ипак, вјерује се да избор није био сведен само на боје које су нађене на тој палети, већ да су Египћани располагали са, приближно, петнаест различитих пигмената и да су чак користили неке органске боје природног поријекла које су временом изблиједиле тако да се на сачуваним предметима не могу идентификовати.</s>
<s>Стара Кина</s>
<s>Стари Кинези су црну добијали од чађи уља, док су нијансе жутих, оранж и црвених боја припремали од пероксида живе.</s><s>Индиго је био плава а малахит зелена боја, а прах шкољки су употребљавали нешто прије оловне бијеле.</s><s>Познавали су и неке дубоко црвене и свијетло жуте природног органског поријекла.</s>
<s>Стара Грчка и Рим</s>
<s>Боје коришћене у старој Грчкој су углавном непознате пошто писана свједочанства нису довољно увјерљива те се о тим пигментима једино може говорити на основу осликаних ваза пошто слике нису сачуване.</s><s>Бијеле су биле креда са Мелоса и природни карбонат олова, црна од костију (елефантинум) приписује се легендарном сликару Апелесу.</s><s>Коришћена је и црна од лозе, а међу окерима посебно је била цијењена атичка смеђа земља.</s><s>Црвене су биле синопија, печени окер и природни цинобер.</s>
<s>Староримски писац Витрувије је између осталог забиљежио податке о бојама које су вјероватно коришћене и у каснијим периодима грчког сликарства.</s><s>Према Витрувију боје се дијеле на оне „ . које се налазе на извјесним мјестима и ту копају” и друге које се „ ... мијешањем спајају и припремају …”, што сасвим јасно говори да су поред природних пигмената били познати и они који се припремају вјештачким (хемијским) путем.</s>
<s>Атичка жута земља (сил, охра) имала је веома високу цјену иако сам окер није био риједак материјал.</s><s>Витрувије каже да су рудари који су трагали за сребром у околини Атине, када би случајно наишли на жилу окера „ …поступали као да је сребро”.</s><s>Најтраженија црвена земља налажена је на Понту у Синопе, граду на малоазијској обали Црног мора.</s><s>На неким острвима Средоземног мора такође је ископавана врста црвеног пигмента али је, изгледа, била нешто мање цијењена.</s><s>Бијела (мелинум) добијана је са острва Мелоса, док је друга приближних особина (параетониум) копана на обали Средоземног мора у Либији.</s><s>Зелена земља (теодотејон) добављана је из Смирне.</s><s>Златно жути орпимент (арсеникон) као и жућкасто црвена (сандарака) поријеклом су из рудника у Понту.</s><s>Цинобер и његову особину да потамни изложен непосредном дејству сунчеве свјетлости и различитим атмосферксим утицајима Витрувије је потанко образложио.</s><s>Зелени пигмент (хризокола) добијан је из македонских рудника бакра.</s><s>Сагоријевањем смоле приређивана је црна боја.</s><s>Витрувије такође веома детаљно описује начин припреме бијеле од олова и сирћета.</s><s>За египатску плаву је рекао да се производи у Путеолима (Pouzzoli) у Италији.</s><s>Ако је судити према Витрувијевим писањима, стари Грци и Римљани су познавали већи број пигмената како природног тако и вјештачког поријекла.</s>
<s>Средњи вијек, ренесанса и барок</s>
<s>У средњовјековном сликарству користе се углавном исти пигменти који су били познати и у класичним временима.</s><s>Све до почетка 18. вијека значајнијих иновација није било.</s><s>Палете старих мајстора ни у периоду развоја и превласти уљаног сликарства нису претрпеле значајне измјене.</s>
<s>Јан ван Ајк, један од главних зачетника уљаног сликарства у првој половини 15. вијека, је на својој палети имао сљедеће пигменте: смеђи вердачо, црвену органског поријекла (броћевину), природни ултрамарин (лапис лазули), жути окер, зелену земљу, орпимент, синопију, црну од чађи дрвета и оловну бијелу.</s>
<s>Рубенс, у доба барока у првој половини 17. вијека, користи пигменте: оловну бијелу, жути окер, органску жуту, органску црвену, цинобер, црвени окер, природни ултрамарин, оксид кобалта, малахит зелену, зелену земљу, печену сијену и коштану црну.</s>
<s>Од романтизма наовамо</s>
<s>Почетком 18. вијека, са убрзаним развојем хемије, долази до открића већег броја нових пигмената од којих многи и данас служе у сликарству.</s><s>Прва из те серије била је пруско плава, 1704. године.</s><s>Послије незнатне паузе, у посљедњој четвртини 18. вијека долази до проналаска неколико нових пигмената.</s><s>То су шелова зелена, кобалт зелена а разматрају се могућности увођења у употребу цинкове бијеле.</s><s>Почетком 20. вијека пронађена је кобалт плава а убрзо затим и хромова жута.</s><s>Слиједе кадмијумова жута, модерни ултрамарин, хромхидроксид зелена (виридијан), хром оксид, кобалт љубичаста, итд.</s><s>Мовеин, прву катранску боју синтетизовао је Перкин 1856. године.</s><s>Синтетизовање ализарина, 1868. године, тако је представљало значајно унапријеђење и важан корак према откривању нових синтетичких боја.</s>
<s>Пигменти који су и данас у употреби могу се класификовати према почецима употребе.</s><s>Из праисторијског периода: црне од чађи, смеђе и црвене земље.</s><s>Стари Египат, Кина, Грчка и Рим: оловна бијела, цинобер, зелена земља.</s><s>Средњи вијек: умбра, сијена, напуљска жута.</s><s>18. вијек: париско плава.</s><s>19. вијек: кобалт плава, кобалт зелена, кадмијум жута, цинкова бијела, модерни ултрамарин, хромхидроксид зелена (виридијан), кобалт љубичаста, кобалт жута, хром оксид зелена, церулеум плава, манган плава, ализарин црвена.</s><s>20. вијек: кадмијум црвена, стронцијум жута, титанова бијела, ханса жута, фталоцијанин зелена и плава.</s>
<s>На палетама неких савремених сликара се може наћи читав спектар боја од којих су значајан број чисти, немијешани пигменти, а има и оних које су створене мијешањем два или више пигмената.</s><s>Најпрестижнији произвођачи професионалних боја имају и до 150, а неки и више боја у понуди, што је далеко више него што су раније генерације сликара могле уопште замислити.</s><s>Међутим, сликари, као и други умјетници, су појединци са различитим склоностима тако да поред тога што не користе све боје у понуди на тржишту, сваки има друкчији избор основних боја којима се најчешће служи.</s>
<s>Везива</s>
<s>Везиво је средство којим се пигмент повезује или лијепи за сликарску подлогу.</s><s>Као што је већ напоменуто, сликарски пигменти нису боје за бојадисање различитих материјала, већ их једино могу прекрити и зато им је потребно везиво.</s><s>У зависности од врсте везива разликујемо различите технике у сликарству.</s><s>На примјер, у фреско сликарству се не користи никакво друго везиво осим влажног малтера који својим сушењем интегрише пигмент у своју површину.</s><s>У сувим техникама као што је пастел, користи се мања количина арапске гуме и креда за градацију свијетлијих тонова боје.</s><s>У воденим техникама, акварел, гваш, и темпера користе се различите гуме, казеин и жуманце јајета као везиво којим ће се пигмент залијепити за површину подлоге.</s><s>У енкаустици је то восак и различите смоле, у уљаном сликарству сушива уља, ланено, маково, итд. и различити сикативи, односно мјешавине уља са смолама које побољшавају брзину сушења и штите слику од неких спољашњих утицаја.</s><s>У техници акрилним бојама користи се синтетички медиј као везиво који као резултат слици даје скоро изглед пластике.</s>
<s>Уље</s>
<s>Уљано сликарство је процес сликања пигментима који за везиво имају неко сушиво уље најчешће ланено, које је било у широкој употреби у раној модерној Европи.</s><s>Често је уље било прокувано са резином као што је борова смола или чак тамјан; они су названи лаковима и били су цењени због њихове конзистенције и сјаја.</s><s>Уљане боје су временом постале главни медијум који је коришћен за креирање уметничких радова пошто су њихове предности постале широко познате.</s><s>Транзиција је започела са раним холандским сликарством у северној Европи, и до доба врхунца ренесансе технике уљаног сликарства су скоро у потпуности замениле сликање темперама у највећем делу Европе.</s>
<s>Пастел</s>
<s>Пастел је сликарски медијум у облику штапића, који се састоји од чистог пигмената у праху и везива, обично арапске гуме.</s><s>Пигменти који се користе у пастелу су исти са онима који се користе за производњу свих осталих обојених сликарских медија, укључујући уљано сликарство; везиво је неутралног тона и ниског засићења.</s><s>Ефекат боје пастела је ближи природним сувим пигментима него у било ком другом процесу.</s><s>Пошто је површина пастелних слика крхка и може лако бити замрљана, њихова презервација захтева заштитне мере као што је урамљивање испод стакла; оне исто тако могу да буду попрскане са фиксативом.</s><s>Упркос тога, када се направе са перманентним пигментима и када се њима исправно рукује, пастелне слике могу да остану непромењене вековима.</s><s>Пастели нису подложни, попут слика направљених течним медијумима, испуцавању и губљењу боја услед хемијски промјена које се дешавају у употребљеном везиву, непрозирности, или димензија медијума при његовом сушењу.</s>
<s>Акрил</s>
<s>Акрилне боје су брзосушеће боје које садрже пигменте сустепендоване у акрилној полимерној емулзији.</s><s>Акрилне боје могу да буду растворене водом, али постају водоотпорне кад се осуше.</s><s>У зависности од тога колико боје је растворено (у води) или модификовано акрилним геловима, медијима, или пастама, завршене акрилне слике могу да подсећају на аквареле или уљане слике, или да имају своје сопствене јединствене карактеристике које нису оствариве са другим медијумима.</s><s>Главна практична разлика између већине акрилних и уљаних слика је инхерентно време сушења.</s><s>Уља омогућавају више времена за мешање боја и наношење чак и глазура преко слика.</s><s>Тај споро сушећи аспекат уља се може сматрати предношћу у појединим техникама, мада исто тако може да омета способност уметника да брзо ради.</s>
<s>Сликарске технике</s>
<s>Постоје категорије техника које су по своме поступку;</s>
<s>Суве технике
Пастел
Колаж
Витраж
Таписерија
Графит
Угљен</s>
<s>Мокре технике
Акварел
Гваш
Темпера
Уље
Акрилик
Фреска</s>
<s>Технике које се не сврставају у ове категорије
У ову категорију спадају технике које су у свом поступку и суве и делом мокре и такве технике су;
Мозаик
Зграфито
Енкаустика</s>
<s>Смјерови у сликарству</s>
<s>Периоди у сликарству се претапају из једног у други, тако да наведене године означавају само оквирни почетак и крај одређеног периода.</s>
<s>Смјерови у сликарству (период од 1350 до 1750)
Ренесанса - од 1350. до 1550. године
Маниризам - од 1515. до 1600. године
Барок - од 1600. до 1750. године
Класицизам - од 1700. до 1770. године</s>
<s>Смјерови у сликарству (период од 1750)
Неокласицизам – од 1780. до 1830. године
Романтизам – од 1800. до 1860. године
Импресионизам – од 1870. до 1920. године
Симболизам – од 1880. до 1920. године
Експресионизам – од 1885. до 1925. године
Кубизам – од 1906. до 1923. године
Футуризам – од 1909. до 1916. године
Дадаизам – од 1916. до 1924. године
Надреализам – од 1924. до 1940/50-их
Апстрактни експресионизам – од 1940-их до 1960-их
Поп арт – од 1960.</s><s>Концептуална уметност – од 1960-их до краја 1970-их
Хиперреализам – током 1970-их
Неоекспресионизам – од 1970-их и током 1980-их
Трансавангарда – од краја 1970-их и током 1980-их
Постмодернизам и Савремена уметност – од 1990-их</s>
<s>Свјетски познати сликари</s>
<s>Леонардо да Винчи
Клод Моне
Артемизија Ђентилески
Франсиско Гоја
Пабло Пикасо
Хуан Миро
Васиљ Кандински
Салвадор Дали
Паул Кле
Анри Матис
Георг Базелиц
Винсент ван Гог
Пол Гоген
Џон Констабл
Огист Реноар</s>
<s>Свјетски познате слике
Да Винчи - Мона Лиза, Последња вечера
Винсент ван Гог - Аутопортрет, Сунцокрети
Клод Моне - Макови</s>
<s>Српски сликари</s>
<s>Урош Кнежевић
Надежда Петровић
Урош Предић
Паја Јовановић
Јован Бијелић
Милена Павловић-Барили</s>
<s>Види још
Историја сликарства
Правило трећине
Слика</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Ralph Mayer, The Artist’s Handbook of Materials and Techniques, 4. рев. изд. (1982)
Frederic Taubes, A Guide to Traditional and Modern Painting Methods (1963)
Daniel V. Thompson, The Materials of Medieval Painting (1936; прештампано као Materials and Techniques of Medieval Painting, 1956)
Walter Koschatzky, Watercolor: History and Technique (1970; изворно штампано на њемачком, 1969)
Fei Ch’eng Wu, Brush Drawing in the Chinese Manner (1957)
Osvald Síren, Chinese Painting: Leading Masters and Principles, 7 том. (1973)
Daniel, H. (1971).</s><s>Encyclopedia of Themes and Subjects in Painting; Mythological, Biblical, Historical, Literary, Allegorical, and Topical.</s><s>New York: Harry N. Abrams Inc.</s><s>W. Stanley Jr.</s><s>Taft, James W. Mayer, The Science of Paintings, First Edition, Springer, 2000.</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Технике штафелајног сликарства (Јутјуб видео; шпански)
Збирка стране умјетности у Народном музеју у Београду
Збирка југословенског сликарства 20. века у Народном музеју
Збирка српског сликарства 18. и 19. вијека у Народном музеју
Изван времена: Дамир Савић, РТС Културна баштина - Званични канал
АРТ галерија српских сликара, презентације 100 сликара и преко 4000 слика
„Сликарска технологија“ – блог о сликарским материјалима и техникама
Зашто ова слика кошта 95 милиона долара? (Б92, 18. децембар 2015)</s>
<s>Хуманистика</s>
|
117 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8A%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0 | Њемачка | <s>Њемачка (екав.</s><s>Немачка; ), званично Савезна Република Њемачка (), федерална је парламентарна република у средњој и западној Европи.</s><s>Чини је 16 конститутивних држава, заузима површину од 357.021 km² и има углавном умјерену сезонску климу.</s><s>Са око 84 милиона становника, Њемачка је најнасељенија Европске уније.</s><s>Након САД, друга је најпопуларнија имиграциона дестинација на свијету.</s><s>Главна и највећа метропола Њемачке је Берлин, док је највећа конурбација Рурска област — с главним средиштима у Дортмунду и Есену.</s><s>Остали већи градови Њемачке су Хамбург, Минхен, Келн, Франкфурт, Штутгарт, Диселдорф, Лајпциг, Бремен, Дрезден, Хановер и Нирнберг.</s>
<s>Различита германска племена насељавала су сјеверне дијелове данашње Њемачке од класичног античког доба.</s><s>Област по имену Германија документована је прије 100. године н. е. Током Велике сеобе народа, германска племена су се проширила на југ.</s><s>Почетком 10. вијека, њемачке територије су чиниле средишњи дио Светог римског царства.</s><s>Током 16. вијека, сјеверне њемачке области су постале поприште протестантске реформације.</s><s>Након пропасти Светог римског царства, 1815. године је основана Њемачка конфедерација.</s><s>Њемачке револуције 1848—1849. довеле су до настанка Франкфуртске народне скупштине, прве слободне изабране скупштине за цијелу Њемачку.</s>
<s>Њемачка је 1871. године постала национална држава када је већина њемачких држава уједињена у Њемачко царство којим је доминирала Пруска.</s><s>Након Првог свјетског рата и Њемачке револуције 1918—1919, Царство је замијењено парламентарном Вајмарском републиком.</s><s>Године 1933. брз долазак нациста на власт довео је до успостављања Нацистичке Њемачке, која је настала и почивала на основама диктатуре а потом довела до Другог свјетског рата и Холокауста.</s><s>Након краја Другог свјетског рата у Европи и периода савезничке окупације, основане су двије њемачке државе: демократска Западна Њемачка и социјалистичка Источна Њемачка.</s><s>Ове двије државе су се 3. октобра 1990. године ујединиле.</s>
<s>У 21. вијеку, Њемачка је велика сила и четврта је највећа привреда по номиналном , а пета по .</s><s>Као свјетски лидер у неколико индустријских и технолошких грана, Њемачка је трећа на свијету по извозу и увозу.</s><s>Ово је развијена земља с веома високим животним стандардом, за који је заслужно квалификовано и продуктивно друштво.</s><s>То потврђује социјална заштита и универзални систем здравствене заштите, заштита животне средине и бесплатно универзитетско образовање.</s>
<s>Савезна Република Њемачка била је оснивач Европске економске заједнице (године 1957) и Европске уније (године 1993).</s><s>Дио је Шенгенске зоне, као и саоснивач Еврозоне (године 1999).</s><s>Њемачка је држава чланица Организације уједињених нација, Организације Сјеверноатлантског споразума, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе 20 и Организације за економску сарадњу и развој.</s><s>Војни расходи Њемачке су 9. највиши на свијету.</s>
<s>Етимологија
Словенски егзоним , поријекло води од старословенске ријечи (мн. ; од придјева — „нијем”, и суфикса ).</s><s>Дословно значи „нијем”, али је добио значење „они који не причају као ми” од. „странци”.</s>
<s>Према другој теорији, назив можда долази из басена Рајне, од германског племена Немети које помињу Цезар и Тацит.</s><s>Ова етимологија је сумњива из фонолошких (немети нису могли постати словенски ) и географских (Немети су насељавали област која је далеко од било којег словенског говорног подручја) разлога.</s>
<s>Њемачки термин , првобитно („Њемачке земље”), изведен је из назива (в. Dutsch) који поријекло води од старовисокоњемачке ријечи , која значи „народно” односно који припада народу ( или ).</s><s>Термин се првобитно користио за разликовање језика обичног народа од латинског и његових романских насљедника.</s>
<s>Географија</s>
<s>Њемачка се налази у западној и средњој Европи; на сјеверу се граничи с Данском, на истоку с Пољском и Чешком, на југоистоку са Аустријом, на југозападу и југу са Швајцарском, на западу с Француском, Луксембургом и Белгијом, а на сјеверозападу с Холандијом.</s><s>Углавном се налази између 47° и 55° сјеверне географске ширине и 5° и 16° источне географске дужине.</s><s>Њемачка на сјеверозападу излази на Сјеверно море, а на сјеверу и сјевероистоку на Балтичко море.</s><s>Са Швајцарском и Аустријом, дуж границе дијели слатководно Боденско језеро — треће по величини језеро у средњој Европи.</s><s>Њемачка заузима површину од 357.021 km² — од чега 349.223 km² чини копно, а 7.798 km² вода.</s><s>Седма је земља по површини у Европи и шездесет друга на свијету.</s>
<s>Њемачка се протеже од планинског вијенца Алпи (највиша тачка Цугшпице, 2.962 m) на југу, до обала Сјеверног и Балтичког мора на сјеверу.</s><s>Шумско побрђе средње Њемачке и низијска сјеверна Њемачка (најнижа тачка је Вилштермарш, на 3,54 m испод нивоа мора) испресијецани су великим ријекама као што су Рајна, Дунав и Елба.</s><s>Њемачки алпски глечери су изложени деглацијацији.</s><s>Значајне природне ресурсе чини гвожђе, угаљ, поташа, дебла, лигнит, уранијум, бакар, земни гас, со, никл, обрадиво земљиште и вода.</s>
<s>Рељеф
У физичкогеографском погледу, а превасходно захваљујући морфолошким факторима, Њемачка има изглед „три степенице” које се постепено спуштају идући од југа ка сјеверу.</s><s>У том распореду једино се меридијанска регија Порајња издваја као засебна цјелина, како у хидрографском и рељефном, тако и у привредном погледу.</s>
<s>Највиши дио Њемачке („највиша степеница”) јужни су дијелови земље и ту се налазе сјеверни Алпи, чији највиши врх Цугшпиц, с висином од 2.963 метра, уједно представља и највишу тачку цијеле земље.</s><s>На Алпе се на сјеверу наставља Баварска висораван с просјечним висинама између 400 и 600 m. У средњој Њемачкој налазе се стари масиви (просјечних висина од 600 до 700 m) чијим рељефом доминира Шварцвалд с висином од 1.493 метра.</s><s>Сјеверни дио земље је најнижи и то је подручје Сјеверноњемачке низије с просјечним надморским висинама од око 50 m (Шлезвиг-Холнштајн, Мекленбург итд).</s>
<s>Најзначајнија ријека Њемачке је Рајна, а сливу Сјеверног мора припадају још и Лаба и Везер.</s><s>На Лаби се налази и највећа њемачка лука Хамбург, док је најзначајнија лука на Везеру Бремен.</s><s>Највећа ријека у сливу Балтичког мора је Одра.</s><s>Највећа ријека у јужном дијелу земље је Дунав који је у Њемачкој плован низводно од Улма.</s><s>У сјеверном дијелу земље налази се већи број релативно мањих језера ледничког поријекла.</s>
<s>Педолошки покров представљен је подзолима скромнијег бонитета, а нешто плодније тло је у сјеверним дијеловима и у подножјима средњоњемачких планина.</s><s>На граници низијског и планинског појаса налази се уска зона леса на основу ког су се развила и нешто квалитетнија и хумусом богатија земљишта.</s><s>Најплодније тло налази се у долинама Рајне и Дунава и формирано је захваљујући алувијалним наносима.</s>
<s>Географске регије</s>
<s>Њемачка је подијељена на 4 географске регије:
Сјеверноњемачка низија;
Масиви и котлине средње Њемачке;
Субалпска и алпска регија;
Порајње.</s>
<s>Сјеверноњемачка низија
Сјеверноњемачка низија представља ниско, доста замочварено и пјесковито подручје прекривено седиментима глацијалног поријекла.</s><s>То низијске подручје представља дио континуираних низија Евроазије које се протежу од Русије до Низоземља.</s><s>Ријеке јако дренирају ово подручје и односе воду ка Балтичком мору на сјеверу (Одра) и Сјеверном мору (Лаба и Везер) на сјеверозападу.</s><s>Ријеке теку дуж чела некадашњих ледника широким прадолинама.</s><s>Депресије између моренских бедема испуњене су мочварама и језерима, а неке су искориштене и за канале којима су повезане долине великих њемачких ријека.</s><s>Регија је рељефно доста једнолична.</s><s>Подручје уз Балтик било је знатно дуже под утицајима глацијалног процеса док су области западно од Лабе биле захваћене само старијом глацијацијом.</s><s>Јужно од низија налази се лесна зона Берде која представља прелазну област између глацијалне низије на сјеверу и старих масива средње Њемачке на југу.</s>
<s>У оквиру ове географске регије налазе се историјско-географске подрегије Шлезвиг-Холштајн, Мекленбург, Доња Саксонија и Бранденбург.</s><s>Подручје Шлезвиг-Холштајна налази се на крајњем сјеверу земље и самим тим је најдуже било изложено глацијалним процесима и ту су леднички трагови најизраженији.</s><s>Изразити су моренски бедеми који се смјењују с влажним депресијама у којима су се очувала бројна мања глацијална језера.</s><s>Регија излази на Балтичку обалу коју затварају низови литералних кордона који онемогућавају приступ већих бродова.</s><s>Најважније луке овог дијела земље су Кил и Либек који су смјештени у истоименим заливима.</s><s>Мекленбург представља продужетак низијског земљишта ка истоку и физиономијом овог дијела доминирају морене и ледничка језера.</s><s>Највећа језера су Мириц, површине 110 km² и Шверинско.</s><s>Доња Саксонија се простире западно од Лабе, док је источно Бранденбург.</s><s>Обје регије се налазе у зони старије глацијације и самим тим глацијални облици рељефа овдје су знатно ријеђи.</s>
<s>На прелазу између Сјеверноњемачке низије и Масива и котлина средње Њемачке налази се област Берде, најплоднији дио Њемачке.</s><s>Ову област пресијеца пловни Средњоњемачки канал (Мителанд).</s>
<s>Масиви и котлине средње Њемачке
Масиви и котлине средње Њемачке налазе се у централном дијелу земље, између Сјеверноњемачке низије на сјеверу и алпског подручја на југу.</s><s>Геолошки припадају пространој зони Херцинида (варисцијшки лу) између којих су спуштене дубоке котлине.</s><s>Масиви се међусобно разликују по свом облику и надморској висини.</s><s>На западу се налази Рајнски кристаласти масив кога пресијеца ријека Рајна, у централном дијелу је масив Харц који се издиже изнад низије прекривене флувио-глацијалним седиментима.</s><s>На југозападу је Шварцвалд.</s><s>Три главна планинска ланца у Хесену су Вестервалд (672 м), Рен (950 м) и Фогелсберг (774 м), а на њих се даље на истоку настављају Тириншка шума (982 м) и Франачка шума, те даље планине у пограничном подручју са Чешком, Рудне планине и Чешка шума.</s><s>Сјеверније се налазе усамљене острвске планине, Ротхар (841 м) и Харц (1.142 м).</s><s>Између Тириншке и Франачке шуме и Харца налази се Тириншка завала лонгитудинално омеђена двјема тектонским линијама.</s><s>Источно од Тирингије и јужније од зоне Берда налази се Саксонија чијим рељефом доминирају Чешко-њемачке рудне планине изграђене од старих стијена херциншке орогенезе.</s><s>У басену између Шварцвалда и Швапске Јуре (око 800 м) налази се покрајина Баден-Виртемберг.</s>
<s>Субалпска и алпска регија
Субалпско и алпско подручје простире се источно од Виртемберга, односно јужно од Дунава.</s><s>Дуж границе с Аустријом издижу се вијенци кречњачких Предалпа који достижу висине и до 3.000 m и то је алпски дио Њемачке (субалпска зона се у највећој мјери изједначава с територијом Баварске).</s><s>Највиши врх њемачких Алпа, а самим тим и цијеле Њемачке, је Цугшпиц с надморском висином од 2.963 метра.</s><s>Њемачке Алпе су изграђене од мезозојских кречњака и испресијецани су бројним мањим трансверзалним долинама чијим дном протичу већи и мањи водотоци (најважније су притоке Дунава Лех, Изар, Ин).</s><s>Ово је туристички најразвијенији дио Њемачке и ту се налази и познати зимски центар Гармиш-Партенкирхен.</s>
<s>Баварска висораван налази се у сјеверном дијелу регије и простире се од сјеверна алпске подгорине до Дунава.</s><s>Дунав кроз Њемачку тече дужином од 362 км и његова долина је у том подручју изграђена од кречњачких и кристаластих стијена (њемачку територију напушта код града Пасауа).</s><s>Баварска висораван је изграђена од моренских наноса нанесених путем ледника који су се кретали са Алпа.</s><s>Просјечне надморске висине висоравни крећу се од 600 до 900 m. Висораван пресијецају бројне ријеке које долазе са Алпа, а бројна су и мања ледничка језера.</s>
<s>Порајње
Порајње или Рајнско-вестфалска област налази се у западном дијелу земље и његовим пејзажом доминира долина ријеке Рајне.</s><s>Ова регија се даље дијели на 6 подрегија — Горњорајнска долина, Сарски басен, Средњорајнска долина, Келнски басен, Рурски басен и Минстерски басен (Вестфалија).</s>
<s>Горњорајнска долина представља тектонски спуштени ров који је у геолошкој прошлости био ујезерена површина, све док се Рајна сутјескама није пробила кроз старе кристаласте стијене и језерску воду „одвела” ка Сјеверном мору.</s><s>Сама долина је полигенетског поријекла, на шта указују тектонске линије испод Вогеза на западу и Шварцвалда на истоку, гдје је формиран тектонски ров (грабен).</s><s>Између долина Рајне и Мозела налази се Сарски басен, површине око 2.500 km², подручје са изванредно великим залихама каменог угља.</s><s>Средњорајнска долина обухвата сужени, клисурасти, дио долине Рајне настао пробијањем ријеке између старих кристаластих масива Хинсрика на западу и Тауруса на истоку, те сјеверније између Ајфела на западу и Вестервалда са Зауерландом на истоку.</s><s>Најужа сутјеска је Лорелај која се уздиже 132 метра изнад нивоа ријеке.</s><s>Важније ријеке у овом подручју су још и Мозел и Лан које су уливају у Рајну код Кобленца.</s><s>Регион је познат по бројним термалним изворима.</s><s>Келнски басен се налази сјеверније по изласку Рајне из клисурастог дијела корита и формиран је од флувијалних и флувиоглацијалних седимената.</s><s>На ободу басена су лесне терасе, док су виши дијелови под шумама.</s><s>Западно од Рајне је Рурски басен који се пружа у дужини од око 140 км (у смјеру запад-исток) на површини од око 5.000 km².</s><s>Рур представља индустријско срце Њемачке.</s><s>Рурски басен се на сјевероистоку продужује у Минстерски басен који повезује долину Рајне са Доњом Саксонијом.</s>
<s>Клима
Највећи дио Њемачке има умјерену сезонску климу у којој преовлађују влажни вјетрови.</s><s>Земља се налази између океанске западноевропске и континенталне источноевропске климе.</s><s>Климу ублажава Сјеверноатлантска струја, сјеверни крак Голфске струје.</s><s>Ова топла морска струја утиче на подручја која излазе на Сјеверно море; посљедично, клима на сјеверозападу и западу је океанска.</s><s>Годишњи просјек падавина у Њемачкој је 789 mm; не постоји досљедна сушна сезона.</s><s>Зиме су хладне, а љета топла; температуре могу прећи 30 °C. На истоку је клима више континентална: зиме могу бити веома хладне, а љета веома топла; могу се јавити дужи сушни периоди.</s><s>Средња и јужна Њемачка су прелазне области, у којима се разликују умјерена океанска или континентална клима.</s><s>Поред морске и континенталне климе које преовлађују у највећем дијелу земље, област Алпи на крајњем југу и — у мањој мјери — неке области побрђа средње Њемачке могу имати планинску климу, с ниским температурама и већом количином падавина.</s>
<s>Биодиверзитет
Територија Њемачке се може подијелити на два екорегиона: европско-средоземне планинске мјешовите шуме и сјеверноисточни-атлантски поморски гребени.</s><s>Већину Њемачке је 2008. године покривало обрадиво земљиште (34%) или шумешумовити крај (30,1%); само 13,4% површине чинили су стални пашњаци, а 11,8% било је покривено насељима или улицама.</s>
<s>Биљке и животиње које живе на територији Њемачке уобичајене су за средњу Европу.</s><s>Букве, храстови и друго листопадно дрвеће чини једну трећину шума; површине под четинарима се повећавају пошумљавањем.</s><s>Смрча и јела преовлађују у вишим планинама, док се бор и ариш налазе на пјесковитом тлу.</s><s>Има много врста папрати, цвијећа, гљива и маховина.</s><s>Од дивљих животиња на територији Њемачке станишта су нашли црвени јелен, дивља свиња, муфлон, лисица, јазавац, зец и мали број даброва.</s><s>Плави њивски различак један је од њемачких националних симбола.</s>
<s>У Њемачкој постоји 16 националних паркова, међу којима су: Јазмунд, Западнопомеранијска лагуна, Мириц, Ваденско море, Харц, Хајнрих, Шварцвалд, Саксонска Швајцарска, Баварска шума и Берхтесгаден.</s><s>Поред националних паркова, постоји још 15 резервата биосфере и 98 паркова природе.</s><s>У Њемачкој ради више од 400 регистрованих зоолошких вртова, што је највећи број у једној земљи.</s><s>Берлински зоолошки врт, отворен 1844. године, најстарији је зоолошки врт у Њемачкој и представља најсвеобухватнију збирку животињских врста на свијету.</s>
<s>Урбанизација
Њемачка има укупно 2.060 мјеста и градова (јануар 2017).</s><s>Постоји 11 званично признатих метрополитанских региона у Њемачкој.</s><s>Као региополе идентификују се 34 града.</s><s>Највећа конурбација је регион Рајна-Рур (11,7 милиона становника 2008. године) који чине Диселдорф (глави град Сјеверне Рајне-Вестфалије), Келн, Бон, Дортмунд, Есен, Дуизбург и Бохум.</s>
<s>Историја</s>
<s>Открићем доње вилице Мајер 1 доказује се да су праљуди живјели на простору данашње Њемачке најмање прије 600.000 година.</s><s>Најстарији пронађени ловачки прибор откривен је у руднику угља у Шенингену, гдје је пронађено и 380.000 година старо дрвено копље.</s><s>Долина Неандертал је била мјесто гдје је откривен први несавремени људски фосил; нова врста људи названа је Неандерталци.</s><s>Фосили Неандертал 1 стари су око 40.000 година.</s><s>Докази постојања савремених људи, сличног датума, пронађени су у пећинама Швапске Јуре код Улма.</s><s>Проналазак укључује 42.000 година стару птичију кост и бјелокост мамута, што су најстарији музички инструменти икада пронађени; 40.000 година стару скулптуру () из леденог доба, која је најстарије неспорно фигуративно дјело икада пронађено; и 35.000 стару Венеру из Холефелса (), која је најстарије неспорно људско фигуративно дјело икада пронађено.</s><s>Небески диск Небра (), бронзани артефакт настао током европског бронзаног доба, пронађен је у близини Небре у Саксонији-Анхалт и дио је Унесковог програма Памћење свијета.</s>
<s>Германска племена и Франачко царство</s>
<s>Сматра се да германска племена датирају из нордијског бронзаног или предримског гвозденог доба.</s><s>Од јужне Скандинавије и сјеверне Њемачке, племена су се почела ширити на југ, запад и исток у 1. вијеку п. н. е., дошавши у додир с келтским племеном Гала, као и са иранским, балтичким и словенским племенима у средњој и источној Европи.</s><s>За вријеме владавине Августа, Рим покреће инвазију на Германију (простор од Рајне до Урала).</s><s>Три римске легије 9. године н. е. предвођене Варом поразило је племе Херусци на челу са Арминијем.</s><s>До 100. године н. е., када је Тацит написао своју Германију, германска племена су населила ток Рајне и Дунава (Лимес Германикус), заузимајући већину подручја данашње Њемачке; Аустрију, Баден-Виртемберг, јужну Баварску, јужни Хесен и западно Порајње, које је било римска провинција.</s>
<s>У 3. вијеку настала су велика западногерманска племена: Алемани, Франци, Хати, Саси, Фризи, Сикамбри и Тиринжани.</s><s>Око 260. године германска племена су се пробила кроз Лимес у подручја која су контролисали Римљани.</s><s>Након инвазије Хуна из 375. године, и с падом Рима 395. године, германска племена су се помјерила даље на југ.</s><s>Истовремено, настало је неколико великих племена на подручју данашње Њемачке, која су раселила мања германска племена или овладала њима.</s><s>Велика подручја позната од периода Меровинга као Аустразија, Неустрија и Аквитанија освојили су Франци који су успоставили Франачко царство, напредујући даље на исток да би покорили Саксонију и Баварску.</s><s>Област данашње источне Њемачке насељавали су племенски савези Полапских Словена, и то Срби, Љутићи и Бодрићи.</s>
<s>Источна Франачка и Свето римско царство</s>
<s>Године 800, франачки краљ Карло Велики крунисан је за цара и основано је Каролиншко царство, које је 843. године подијељено између његових насљедника.</s><s>Након распада Франачке, историја Њемачке била је 900 година испреплетена са историјом Светог римског царства, које је настало од источног дијела Франачке за вријеме Карла Великог.</s><s>Подручје првобитно познато као Источна Франачка простирало се од Рајне на западу до Елбе на истоку и од Сјеверног мора на сјеверу до Алпи на југу.</s><s>Отонски владари (919—1024) ојачали су неколико главних војводстава и њемачки краљ Отон I крунисан је као свети римски цар ових области 962. године.</s><s>Гргур V је 996. године постао први њемачки папа, кога је поставио његов рођак Отон III, који је убрзо постао свети римски цар.</s><s>Свето римско царство припојило је сјеверну Италију и Бургундију за вријеме владавине салијских царева (1024—1125), иако су цареви изгубили моћ кроз борбу за инвеституру.</s>
<s>У 12. вијеку, за вријеме хоенштауфенских царева (1138—1254), њемачки кнежеви су проширили свој утицај на југ и исток на подручје насељено Словенима; они су охрабривали насељавање Нијемаца у овим подручјима, као дио покрета насељавања истока.</s><s>Чланови Ханзеатског савеза, већином сјеверни њемачки градови, напредовали су у ширењу трговине.</s><s>На југу, Велико равензбуршко трговачко друштво имало је сличну сврху.</s><s>Декрет Златна була је 1356. године издао цар Карло IV; истим је обезбијеђена основна уставна структура Светог римског царства и утврђено седам који су владали најмоћнијим кнежевинама и надбискупијама (и који су бирали цара).</s>
<s>Број становника у првој половини 14. вијека је опао, због Велике глади из 1315. године, коју је пратила Црна смрт од 1348. до 1350. године.</s><s>Упркос паду становника, њемачки умјетници, инжењери и научници развили су широк спектар техника сличних онима које су користили италијански умјетници и инжењери за вријеме процвата као што су Венеција, Фиренца и Ђенова.</s><s>Умјетничка и културна средишта у њемачким државама дала су многе умјетнике; нпр. аугзбуршког сликара Ханса Холбајна и његовог сина, као и Албрехта Дирера.</s><s>Јохан Гутенберг је у Европи осмислио технику штампања покретним словима, проналазак који је поставио основу за приближавање образовања масама.</s>
<s>Витенбершки монах Мартин Лутер године 1517. објавио је својих „Деведесет пет теза”, осудивши дјеловање Католичке цркве и започевши Протестантску реформацију.</s><s>Аугзбуршким миром из 1555. године успостављено је лутеранство као прихватљива алтернатива римском католицизму, али такође је одређено да ће вјера кнеза бити вјера његовог народа, а овај принцип је назван .</s><s>Аугзбуршки мир није успио да се позабави другим вјерским питањима: нпр. реформисана вјера и даље се сматрала јересом и принцип се није бавио могућом конверзијом црквеног владара, што се догодило 1583. године у Изборној кнежевини Келн.</s><s>Од Келнског рата (1583—1588) до краја Тридесетогодишњег рата (1618—1648), вјерски сукоби разорили су њемачке земље.</s><s>Тридесетогодишњи рат смањио је укупно становништво њемачких држава за око 30%, а на неким мјестима и до 80%.</s><s>Вестфалски мир склопљен 1648. године окончао је вјерске ратове међу њемачким државама.</s><s>Послије 1648. њемачки владари су могли да изаберу римокатоличку, лутеранску или реформисану вјеру као своју званичну религију.</s>
<s>У 18. вијеку, Свето римско царство се састојало од отприлике 1.800 територија.</s><s>Разрађени правни систем започет низом Империјалних реформи (око 1450—1555) створио је империјалне посједе (, ) и обезбиједио значајну мјесну аутономију међу црквеним, секуларним и насљедним државама, што се огледало у Империјалној дијети (, ).</s><s>Хабзбуршка династија је држала царску круну од 1483. до 1740. — године смрти Карла VI.</s><s>Немајући мушке насљеднике, он је убиједио да задрже хабзбуршку хегемонију у царској канцеларији пристанком на Прагматичну санкцију.</s><s>Ово је коначно ријешено Ратом за аустријско насљеђе; Ахенским миром, кћерка Карла VI Марија Терезија владала је Царством као — док је њен супруг, Франц I, постао свети римски цар.</s><s>Од 1740. године, дуализам између аустријске Хабзбуршке монархије и Пруског краљевства доминирао је њемачком историјом.</s>
<s>Године 1772, па поново 1793. и 1795, двије доминантне њемачке државе — Аустрија и Пруска, заједно с Руским царством, споразумно су подијелиле Пољску — дијелећи међу собом земље Државне заједнице Пољске и Литваније.</s><s>Као резултат подјеле, милиони Пољака су се нашли под владавином двије њемачке монархије.</s><s>Међутим, припојене области — иако у саставу Пруског краљевства и Хабзбуршке монархије — никада се нису правно сматрале дијелом Светог римског царства.</s>
<s>Током периода Француских револуционарних ратова, заједно с доласком Наполеонове ере и посљедњим засједањем Империјалне дијете, већину секуларних слободних и империјалних градова () припојиле су династичке земље; црквене територије су секуларизоване и припојене.</s><s>Свето римско царство се 1806. године распало, а њемачке државе (најзначајније Рајнбунд) пале су под француски утицај.</s><s>Све до 1815. године, Француска, Русија, Пруска и Хабзбурзи надметали су се за превласт над њемачким државама током Наполеонових ратова.</s>
<s>Њемачка конфедерација и Њемачко царство</s>
<s>Након пада Наполеона, сазван је Бечки конгрес године 1814; основана је Њемачка конфедерација, слаб савез 39 суверених држава.</s><s>Именовање цара Аустрије за сталног предсједника Конфедерације сматрало се неуспјехом Конгреса да прихвати утицај Пруске на њемачке државе, што је пореметило дугогодишње надметање између интереса Хабзбурга и Хоенцолерна.</s><s>Неслагање с рестаурационом политиком дјелимично је довео до пораста либералног покрета, након чега су услиједиле нове репресивне мјере аустријског државника Метерниха (1773—1859).</s><s>Цолферајн, царинска унија, даље је продубљивао економско јединство у њемачким државама.</s><s>Националне и либералне идеје Француске револуције добијале су све већу подршку међу многим Нијемцима — посебно међу младима.</s><s>Фестивал Хамбах у мају 1832. године био је главни догађај подршке њемачком јединству, слободи и демократији.</s><s>У свјетлу низа револуционарних покрета широм Европе, којима је успјешно успостављена република у Француској, интелектуалци и обични људи започели су револуцију у њемачким државама.</s><s>Пруском краљу Фридриху Вилхелму IV понуђена је титула цара, али с губитком моћи одбио је круну и предложени устав, што је привремено зауставило покрет.</s>
<s>Краљ Вилхелм I именовао је 1862. године Фон Бизмарка за новог министра-предсједника Пруске.</s><s>Бизмарк је 1864. године успјешно закључио рат против Данске, на Јиланду промовишући њемачке интересе изнад данских.</s><s>Пруска побједа 1866. у Аустријско-пруском рату омогућила му је да створи Сјеверноњемачку конфедерацију и да искључи Аустрију из федералних послова.</s><s>Након француског пораза у Француско-пруском рату, њемачки кнежеви су 1871. у Версају прогласили Њемачко царство, уједињујући све распарчане дијелове Њемачке изузев Аустрије.</s><s>Пруска је била доминантна конститутивна држава новог царства: краљеви из династије Хоенцолерн истовремено су владали као њемачки цареви, а Берлин је постао пријестоница.</s>
<s>У периоду Гриндерцајт након уједињења Њемачке, Бизмаркова спољна политика као канцелара Њемачке за вријеме цара Вилхелма I осигурала је статус Њемачке као моћне државе, оснивањем савеза, изоловањем Француске дипломатским путем и избјегавањем рата.</s><s>За вријеме цара Вилхелма II, Њемачка је (попут других европских држава) почела да води империјалистичку политику, што је довело до трвења са сусједним државама.</s><s>Већина савеза у којима је Њемачка била није обновљена.</s><s>Ово је довело до стварања Двојне алијансе с вишенационалном Аустроугарском, промовишући барем добронамјерну неутралност, ако не и потпуну војну подршку.</s><s>Услиједио је Тројни савез из 1882. године са Италијом, довршавајући средњоевропски географски савез који илуструје њемачке, аустроугарске и италијанске страхове од француског и/или руског напада.</s><s>Слично, Уједињено Краљевство, Француска и Русија такође закључују савез како би се заштитили од хабзбуршког мијешања у руске интересе на Балкану или њемачког мијешања у француске интересе.</s>
<s>На Берлинској конференцији године 1884, Њемачка је захтијевала неколико колонија — укључујући Њемачку Источну Африку, Њемачку Југозападну Африку, Тоголанд и Камерун.</s><s>Касније, Њемачка је проширила своје колонијално царство на Њемачку Нову ГвинејуМикронезију и Њемачку Самоу у Тихом океану те Кијаучоу (Ђаоџоу) у Кини.</s><s>У ономе што је касније било познато као „Први геноцид двадесетог вијека”, између 1904. и 1907. године, њемачка колонијална власт у Југозападној Африци (данашња Намибија) наредила је истребљење мјесних народа Хереро и Нама, као казнену мјеру због дизања побуне против њемачке колонијалне власти.</s><s>Укупно, око 100.000 људи — 80% припадника народа Хереро и 50% припадника народа Нама — нестало је у сабирним логорима, гдје је већина умрла од болести, злостављања и исцрпљености или од дехидрације и изгладњивања у селима гдје су држани лишени воде и хране.</s>
<s>Убиство аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда које се десило 28. јуна 1914. године у Сарајеву, дало је повод Аустроугарској да нападне Србију и започне Први свјетски рат.</s><s>Након четири године ратовања, у којем је погинуло око два милиона њемачких војника, општим примирјем 11. новембра су завршене борбе и њемачке снаге су се вратиле кући.</s><s>Њемачка револуција је избила новембра 1918. и цар Вилхелм II и сви њемачки владајући кнежеви абдицирали су са својих позиција и одговорности.</s><s>Ново њемачко руководство потписало је 1919. године Версајски споразум.</s><s>Према овом споразуму, Њемачка је као дио Централних сила признала пораз од Савезника у једном од најкрвавијих сукоба свих времена.</s><s>Нијемци су споразум сматрали понижавајућим и неправедним, што историчари виде као један од разлога будућег успона Адолфа Хитлера.</s><s>Након пораза у Првом свјетском рату, Њемачка је изгубила око 13% своје европске територије (области већином насељене Пољацима, Французима и Данцима, које су биле изгубљене послије Великопољског устанка, повратка Алзас-Лорена и Шлезвишког плебисцита), као и свих колонијалних посједа у Африци и Океанији.</s>
<s>Вајмарска република и Трећи рајх</s>
<s>Њемачка је постала република на почетку Њемачке револуције у новембру 1918. године.</s><s>Предсједник Фридрих Еберт потписао је 11. августа 1919. године демократски Вајмарски устав.</s><s>У каснијој борби за власт, крајње љевичарски комунисти су преузели власт у Баварској, али конзервативни елементи у другим дијеловима Њемачке покушали су да сруше Републику у Каповом пучу.</s><s>Пуч је подржавао дио Рајхсвера и друге конзервативне, националистичке и монархистичке фракције.</s><s>Након бурног периода уличних борби у главним индустријским средиштима, белгијске и француске окупације Рура и пораста инфлације што је кулминирало хиперинфлацијом 1922—1923, плана реструктурирања дуга и стварања нове валуте 1924. године, започело је доба златних двадесетих () — период повећаних умјетничких иновација и либералног културног живота.</s><s>Историчари описују период између 1924. и 1929. као „дјелимично стабилан”.</s><s>Свјетска Велика депресија погодила је Њемачку 1929. године.</s><s>Након савезних избора 1930, влада канцелара Хајнриха Брининга омогућила је предсједнику Фон Хинденбургу да дјелује без одобрења парламента.</s><s>Бринингова влада је спроводила политику фискалне штедње и дефлације која је изазвала високу незапосленост, скоро 30% до 1932. године.</s>
<s>Нацистичка партија предвођена Адолфом Хитлером побиједила је на посебним савезним изборима 1932. године.</s><s>Након низа неуспјешних влада, Фон Хинденбург 30. јануара 1933. године именује Хитлера за канцелара Њемачке.</s><s>Након паљења Рајхстага, декретом је укинуо сва грађанска права и за недјељу дана је отворен први нацистички сабирни логор (Дахау).</s><s>Указ о одобрењу из 1933. дао је Хитлеру неограничену законодавну моћ; његова влада је касније успоставила централизовану тоталитарну државу, повукла се из Друштва народа након референдума и започела наоружавање војске.</s>
<s>Коришћењем дефицита, програм за економску обнову који је спонзорисала влада усредсређен је на пројекте јавних радова.</s><s>У јавне пројекте из 1934. године, одмах је запошљено 1,7 милиона Нијемаца, што им је дало приходе и социјалне повластице.</s><s>Најпознатији пројекти били су ауто-путеви, Рајхсаутобан.</s><s>Остали пројекти капиталне изградње укључивали су хидроелектране, као што је Рурталшпере; водоснабдијевање, као што је Цилијербахталшпере; те транспортне центре, као што је Цвикау хауптбанхоф.</s><s>У наредних пет година, незапосленост је опала и просјечне зараде порасле — и по сату и по недјељи.</s>
<s>Године 1935, режим се повукао из Версајског споразума и увео Нирнбершке законе, који су били усмјерени против Јевреја и других мањина.</s><s>Њемачка је такође поново преузела контролу над Саром 1935, ремилитаризовала Рајнску област 1936, анектирала Аустрију 1938, анектирала Судетску област 1938.</s><s>Минхенским споразумом и непосредним кршењем споразума окупирала Чехословачку проглашавајући Протекторат Чешку и Моравску у марту 1939. године.</s>
<s>Кристална ноћ била је велики погром током којег је спаљено стотине синагога, уништено хиљаде јеврејских предузећа и ухапшено око 30.000 Јевреја.</s><s>Ухапшене су и многе Јеврејке, а полицијски час је важио за све Јевреје у Њемачкој.</s>
<s>У августу 1939. године, Хитлерова влада је потписала Споразум Рибентроп—Молотов, којим је Европа подијељена на њемачку и совјетску сферу утицаја.</s><s>На основу споразума, Њемачка је 1. септембра 1939. године извршила инвазију на Пољску, намећући почетак Другог свјетског рата.</s>
<s>Као одговор на Хитлерово дјеловање, два дана касније (3. септембра) — након што је Њемачка игнорисала ултиматум Уједињеног Краљевства, УК и Француска објавиле су рат Њемачкој.</s><s>У прољеће 1940. године, Њемачка је освојила Данску и Норвешку, Холандију, Белгију, Луксембург и Француску, приморавајући француску владу да потпише примирје након што су њемачке снаге окупирале већину земље.</s><s>Уједињено Краљевство је одбило њемачке ваздушне нападе током Битке за Британију исте године.</s><s>Године 1941, Њемачка је извршила инвазију на Југославију, Грчку и Совјетски Савез.</s><s>Године 1942, Њемачка и Силе Осовине имали су контролу над већином континенталне Европе и сјеверне Африке; међутим, након совјетске побједе у Стаљинградској бици, савезничког освајања сјеверне Африке и инвазије на Италију 1943. године, њемачке снаге су трпјеле сталне војне поразе.</s><s>У јуну 1944. године, западни Савезници су се искрцали на француску обалу, а Совјети су напредовали у источној Европи.</s><s>Крајем 1944, Савезници су ушли у Њемачку упркос посљедњој њемачкој контраофанзиви у Арденској шуми.</s><s>Након Хитлеровог самоубиства током Битке за Берлин, њемачке оружане снаге су се предале 8. маја 1945. године, чиме се на овом континенту завршио Други свјетски рат.</s><s>Након Другог свјетског рата, бившим припадницима нацистичког режима је током Нирнбершких суђења суђено за ратне злочине.</s>
<s>У ономе што је касније постало познато као Холокауст, њемачка влада је прогонила мањине и користила мрежу сабирних логора и логора смрти широм Европе да би извршила геноцид над онима које је сматрала инфериорним народима.</s><s>Укупно, преко 10 милиона цивила је систематски убијено — укључујући 6 милиона Јевреја, између 220.000 и 1.500.000 Рома, 275.000 особа са инвалидитетом, хиљаде Јеховиних свједока, хиљаде хомосексуалаца и стотине хиљада припадника политичких и вјерских опозиција из Њемачке и окупираних земаља (Ноћ и магла).</s><s>Нацистичка политика у окупираним земљама довела је до смрти 2,7 милиона Пољака, 1,3 милиона Украјинаца и према процјенама 2,8 милиона совјетских заробљеника.</s><s>Додатно, нацистички режим је у Европу под њемачком окупацијом присилно довео 12 милиона људи ради робовског рада у њемачкој индустрији.</s><s>Њемачки губици у рату процјењују се на око 5,3 милиона војника и око 900.000 цивила; 500.000 је умрло током совјетске инвазије са истока и 400.000 од савезничког бомбардовања.</s><s>Око 12 милиона Нијемаца је протјерано широм Европе.</s><s>Око 12 милиона етничких Нијемаца је протјерано и расељено широм источне Европе ().</s><s>Њемачка је изгубила отприлике четвртину предратне територије.</s><s>Стратешким бомбардовањем и борбама на копну уништени су многи градови и споменици културе.</s>
<s>Источна и Западна Њемачка</s>
<s>Након предаје Њемачке, Савезници су подијелили Берлин и преостале територије Њемачке у четири војне зоне.</s><s>Западни сектори, које су контролисали Француска, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, спојили су се 23. маја 1949. године и створили Савезну Републику Њемачку; совјетска зона је 7. октобра 1949. године постала Њемачка Демократска Република.</s><s>Неформално су биле познате као Источна Њемачка и Западна Њемачка.</s><s>Главни град Источне Њемачке био је Источни Берлин, док је привремени главни град Западне Њемачке био Бон, како би се нагласио став да је рјешење двије државе вјештачко и привремени статус кво.</s>
<s>Западна Њемачка је успостављена као савезна парламентарна република са „социјалном тржишном привредом”.</s><s>Почевши од 1948. године Западна Њемачка постаје главни прималац помоћи за обнову према Маршаловом плану, а помоћ је искористила за обнову индустрије.</s><s>Конрад Аденауер је изабран за првог Савезног канцелара Њемачке 1949. и на дужности је остао до 1963. године.</s><s>Под руководством Аденауера и Лудвига Ерхарда, земља је достигла продужени привредни раст који је почео почетком педесетих година 20. вијека; касније је исти постао познат као „економско чудо” (Виртшафтсвундер).</s><s>Савезна Република Њемачка постала је чланица Организације Сјеверноатлантског споразума (НАТО) 1955. и била је оснивач Европске економске заједнице (ЕЕЗ) 1958. године.</s>
<s>Источна Њемачка је била држава Источног блока под политичком и војном контролом Совјетског Савеза преко окупационих снага и Варшавског пакта.</s><s>Иако је Источна Њемачка тврдила да је демократска држава, политичку моћ вршили су само водећи чланови (Политбиро) комунистичке Јединствене социјалистичке партије Њемачке, коју је подржавао Штази — огромна тајна служба која је контролисала многе аспекте друштва.</s><s>Совјетска командна економија је успостављена у ЊДР, која је касније постала чланица Савјета за узајамну економску помоћ.</s><s>Док је источноњемачка пропаганда била заснована на предностима социјалистичког програма ЊДР и наводној константној пријетњи од западноњемачке инвазије, многи грађани гледали су на Запад због слобода и просперитета.</s><s>Берлински зид је брзо изграђен 13. августа 1961. године како би спријечио грађане Источне Њемачке да пребјегну у Западну Њемачку, а на крају је постао симбол Хладног рата.</s><s>Говор Роналда Регана „Господине Горбачов, срушите овај зид!”, код Зида 12. јуна 1987, утицао је на јавно мњење — позивајући се на говор Џона Кенедија „Их бин ајн Берлинер” од 26. јуна 1962. године.</s><s>Пад Зида 1989. године постао је симбол пада комунизма, распада Совјетског Савеза, уједињења Њемачке и мирне револуције (Венде).</s>
<s>Тензије између Источне и Западне Њемачке смањиле су се почетком седамдесетих година 20. вијека политиком канцелара Вилија Бранта (Остполитик).</s><s>На љето 1989, Мађарска је одлучила да укине Гвоздену завјесу и отвори границе, што је довело до емиграције хиљада Источних Нијемаца у Западну Њемачку преко Мађарске.</s><s>Ово је имало разарајући ефекат на ЊДР, гдје су регуларне масовне демонстрације добијале све већу подршку.</s><s>Власти Источне Њемачке олакшале су граничне рестрикције, дозвољавајући грађанима Источне Њемачке путовање на Запад; што је требало да помогне одржавању Источне Њемачке као државе, иако је отварање граница заправо довело до убрзаног реформског процеса (Венде).</s><s>Ово је коначно окончано Споразумом „два плус четири” од 12. септембра 1990, којим су се четири окупационе снаге одрекле својих права на основу Акта о капитулацији Њемачке, чиме је Њемачка повратила пуни суверенитет.</s><s>Овако је омогућено поновно уједињење Њемачке, 3. октобра 1990. године, приступањем пет успостављених савезних држава бивше Њемачке Демократске Републике.</s>
<s>Уједињење Њемачке и Европска унија</s>
<s>Уједињена Њемачка сматра се проширењем Савезне Републике Њемачке, а не .</s><s>Као таква, задржала је све чланство Западне Њемачке у међународним организацијама.</s><s>Према Акту Бон—Берлин, усвојеном 10. марта 1994, Берлин је поново постао главни град уједињене Њемачке — Бон је добио статус Бундесштата (савезног града), задржавајући неколико савезних министарстава.</s><s>Премјештање владе је завршено 1999. године.</s><s>На савезним изборима 1998. године, политичар Герхард Шредер из SPD-а постао је први канцелар из црвено-зелене коалиције са странком Савез 90/Зелени.</s><s>Међу главним пројектима два Шредерова мандата била је Агенда 2010, која је реформисала тржиште рада и смањила незапосленост.</s>
<s>Модернизација и интеграција економије источне Њемачке представља дугорочни процес који ће трајати до 2019. године, с годишњим трансферима од око 80 милијарди долара са запада на исток.</s>
<s>Од уједињења, Њемачка је преузела водећу улогу у Европској унији.</s><s>Заједно с партнерима је 1992. потписала Мастрихтски уговор, 1999. успоставила Еврозону и 2007. године потписала Лисабонски споразум.</s><s>Њемачка је послала мировне снаге на Балкан и оружане снаге у Авганистан као дио напора НАТО за осигуравање безбједности у овој земљи након збацивања Талибана.</s><s>Обје акције су биле контроверзне, пошто је Њемачкој послије Другог свјетског рата дозвољено да користи своју војску само у одбрамбене сврхе.</s>
<s>На савезним изборима 2005. године, политичарка Ангела Меркел постала је прва канцеларка Њемачке као вођа велике коалиције.</s><s>Њемачка влада је 2009. одобрила план економске стимулације у износу од 50 милијарди евра за заштиту неколико сектора од пада.</s>
<s>Године 2009, либерално-конзервативна коалиција Ангеле Меркел преузела је вођство у земљи.</s><s>Велика коалиција је 2013. године успоставила трећи кабинет на челу с Меркеловом.</s><s>Међу главним њемачким политичким пројектима почетком 21. вијека био је наставак европских интеграција, енергетска транзиција на одрживо снабдијевање енергијом (), „Шулденбремзе” за уравнотежен буџет, мјере за значајно повећање стопе фертилитета (пронаталитет) и високотехнолошка стратегија за будућу транзицију њемачке економије — сумирано као Индустрија 4.0.</s>
<s>Њемачка је била погођена Европском мигрантском кризом од 2015. године, јер је постала крајње одредиште за многе тражиоце азила из Африке и с Блиског истока који желе у Европску унију.</s><s>Земља је примила више од милион избјеглица и миграната те развила систем квота којим су мигранти редистрибуирани по савезним државама на основу пореских прихода и постојеће густине насељености.</s>
<s>Политички систем</s>
<s>Њемачка је федерална, парламентарна, представничка демократска република.</s><s>Њемачки политички систем дјелује под оквиром наведеним у уставном документу из 1949. године познат као грундгезец (основни закон).</s><s>Амандмани генерално захтијевају двотрећинску већину оба дома парламента; основни принципи устава, изражени у члановима устава који гарантују људско достојанство, раздвајање власти, савезну структуру и владавину права трајне важности.</s>
<s>Предсједник, Франк-Валтер Штајнмајер (од 19. маја 2017), шеф је државе и углавном има репрезентативне одговорности и овлашћења.</s><s>Бира га Бундесверзамлунг (Савезна конвенција), институција која се састоји од чланова Бундестага и једнаког броја државних делегата.</s><s>Други највиши званичник у њемачком поретку представљања је предсједник Бундестага, кога бира Бундестаг и одговоран је за надгледање дневних сједница тијела.</s><s>Трећи највиши званичник и шеф владе је канцелар Њемачке, кога именује предсједник Бундестага након што га изабере Бундестаг.</s>
<s>Канцелар, Ангела Меркел (од 22. новембра 2005), шеф је владе и извршилац извршне власти, слично улози премијера у осталим парламентарним демократијама.</s><s>Савезна законодавна власт састоји се од Бундестага и Бундесрата, који заједно чине законодавно тијело.</s><s>Бундестаг се бира на непосредним изборима, пропорционалном заступљеношћу.</s><s>Чланови Бундесрата представљају владе шеснаест савезних држава и чланове државних кабинета.</s>
<s>Од 1949. године, партијским системом доминирају Хришћанско-демократска унија Њемачке и Социјалдемократска партија Њемачке.</s><s>До сада је сваки канцелар био члан једне од ове двије партије.</s><s>Међутим, мање либералне партије Странка слободних демократа (у парламенту од 1949. до 2013) и Савез 90/Зелени (у парламенту од 1983) такође су играле важну улогу.</s>
<s>Однос дуга према БДП Њемачке достигао је свој врхунац од 80,3% 2010. године и од тада се смањује.</s><s>Према Еуростату, бруто државни дуг Њемачке износи 2.152,0 милијарде евра или 71,9% БДП 2015. године.</s><s>Савезна влада остварила буџетски суфицит од 12,1 милијарди евра 2015. године.</s><s>Кредитни рејтинг Њемачке према агенцијама за кредитни рејтинг , и износи , највећа могућа оцјена, са стабилним изгледима за 2016. годину.</s>
<s>Правни систем</s>
<s>Њемачка има континентални правни систем заснован на римском праву с неким примјесама германског права.</s><s>Савезни уставни суд је њемачки врховни суд одговоран за уставна питања, са овлашћењем за судску ревизију.</s><s>Њемачки врховни суд је специјализован: за грађанске и криминалне случајеве, највиши жалбени суд је инквизиторни Савезни суд правде, а за друге предмете су Савезни суд за рад, Савезни социјални суд, Савезни финансијски суд и Савезни административни суд.</s>
<s>Криминално и грађанско право кодификовано је на националном нивоу Кривичним законом и Грађанским закоником.</s><s>Њемачки кривични систем тражи рехабилитацију криминалаца и заштиту јавности.</s><s>Осим ситних злочина, које се суде пред једним професионалним судијом, и озбиљних политичких злочина, све оптужбе се суде пред мјешовитим судовима на којима судије поротници сједе поред професионалних судија.</s><s>Многа фундаментална питања административног права остају у надлежности држава.</s>
<s>Њемачка има ниску стопу убистава, са 0,9 убистава на 100.000 људи у 2014. години.</s>
<s>Конститутивне државе</s>
<s>Њемачку чини шеснаест савезних држава.</s><s>Свака држава има свој државни устав и велику аутономију у односу на своју унутрашњу организацију.</s><s>Двије државе су градови-државе које чине само један град: Берлин и Хамбург.</s><s>Држава Бремен се састоји од два града које раздваја држава Доња Саксонија: Бремен и Бремерхафен.</s><s>Због разлике у површини и броју становника подјеле држава се разликују.</s><s>За регионалне административне сврхе пет држава, и то Баден-Витемберг, Баварска, Хесен, Сјеверна Рајна-Вестфалија и Саксонија, састоје се од укупно 22 владина округа.</s><s>Од 2013. године Њемачка је подијељена на 402 округа на општинском нивоу; они се састоје од 295 руралних округа и 107 урбаних округа.</s>
<s>Спољни послови</s>
<s>Њемачка има дипломатску мрежу од 227 дипломатских мисија широм свијета и одржава дипломатске везе с више од 190 земаља.</s><s>Од 2011. године, Њемачка је била највећи приложник буџету Европске уније (око 20%) и трећи највећи приложник буџету Организације уједињених нација (око 8%).</s><s>Њемачка је држава чланица Организације Сјеверноатлантског споразума, Организације за економску сарадњу и развој, Групе 8, Групе 20, Свјетске банке и Међународног монетарног фонда.</s><s>Одиграла је утицајну улогу у Европској унији од њеног оснивања и одржава снажан савез с Француском и свим сусједним државама од 1990. године.</s><s>Њемачка промовише стварање јединственог европског политичког, економског и сигурносног апарата.</s>
<s>Развојна политика Њемачке је независна област спољне политике.</s><s>Формулише је Савезно министарство за сарадњу и развој, које спроводи организација за имплементацију.</s><s>Њемачка влада сматра развојну политику заједничком одговорношћу међународне заједнице.</s><s>Била је највећи донор помоћи 2009. године, послије Сједињених Држава и Француске.</s>
<s>Године 1999, Влада канцелара Герхарда Шредера дефинисала је нову основу за њемачку спољну политику учествујући у одлукама Натоа везаним за Рат на Косову и Метохији и слањем њемачких снага у борбу први пут од 1945. године.</s><s>Владе Њемачке и Сједињених Држава блиски су политички савезници.</s><s>Културне везе и економски интереси створили су чврсту везу између двије земље, што је резултовало атлантизмом.</s>
<s>Војска</s>
<s>Њемачке оружане снаге, Бундесвер, састоје се од војске (копнена војска и специјалне снаге), морнарице, ваздушних снага, медицинско-санитарне службе и службе за заједничку подршку.</s><s>У апсолутном смислу, расходи њемачких оружаних снага су 9. највиши на свијету.</s><s>Године 2015. војни издаци су износили 32,9 милијарди евра, око 1,2% БДП земље, знатно испод НАТО границе од 2%.</s>
<s>Од децембра 2015. године Бундесвер запошљава око 178.000 припадника, укључујући 9.500 волонтера.</s><s>Резервисти су на располагању оружаним снагама и учествују у одбрамбеним вјежбама и распоређују се у иностранству.</s><s>Од 2001. године жене могу служити на свим положајима, без ограничења.</s><s>Око 19.000 жена војника је активно на дужности.</s><s>Према Стокхолском међународном институту за мировна истраживања, Њемачка је била четврта највећа извозница великог оружја на свијету 2014. године.</s>
<s>У миру, Бундесвером командује министар одбране.</s><s>У стању одбране, Канцелар би постао врховни командант Бундесвера.</s>
<s>Улога Бундесвера описана је у њемачком уставу само као одбрамбена.</s><s>Међутим, након одлуке Савезног уставног суда 1994. године термин „одбрана” дефинисан је не само као заштита граница Њемачке, већ и као кризну ситуацију и спрјечавање сукоба или шире као заштита безбједности Њемачке било гдје на свијету.</s><s>Од јануара 2016. године, њемачке оружане снаге имале су око 2.370 војника стационираних у иностранству као дио међународних мировних снага, укључујући око 850 војника Натовим Међународним снагама за безбједносну помоћ у Авганистану и Узбекистану, 670 војника на Косову и Метохији и 120 војника у Привременим снагама ОУН у Либану.</s>
<s>Све до 2011, служење војног рока је било обавезно за све мушкарце старије од 18 година, а регрути су служили шестомјесечну обуку; они коју су се позивали на приговор савјести могли су изабрати цивилну службу исте дужине или шестогодишње волонтирање у хитним службама попут ватрогасне службе или Црвеног крста.</s><s>Године 2011. служење војног рока је обустављено и замијењено је добровољном службом.</s>
<s>Национални симболи</s>
<s>Национални симболи Њемачке су симболи који се користе у Њемачкој како би приказали јединство нације, одржавајући различита гледишта њеног културног живота и историје.</s>
<s>Застава Њемачке () тробојка је која се састоји од три једна хоризонталне траке које представљају националне боје Њемачке: црну, црвену и златну.</s><s>Застава је први пут усвојена као национална застава Њемачке 1919. године, током постојања краткотрајне Вајмарске републике.</s>
<s>Савезни грб Њемачке () хералдички симбол је који приказује црног орла са црвеним кљуном, језиком и ногама и златном подлогом.</s><s>Грб је поновно усвојени грб Вајмарске републике (у употреби 1919—1935), који је усвојила Западна Њемачка 1950. године.</s><s>Садашњи дизајн грба је дао Карл-Тобијас Шваб и првобитно је уведен 1928. године</s>
<s>Пјесма Нијемаца је национална химна Њемачке од 1922. године.</s><s>Од краја Другог свјетског рата и пада Трећег рајха, само се трећа строфа сматра националном химном.</s><s>Строфа почиње са стихом „Јединство и правда и слобода”, који се сматра незваничном крилатицом Њемачке.</s>
<s>Привреда</s>
<s>Њемачка има социјалну тржишну привреду с веома квалификованом радном снагом, великим капиталом, ниским нивоом корупције и високим степеном иновација.</s><s>Трећа на свијету по количини извезене робе и има највећу националну привреду у Европи која је четврта на свијету по номиналном БДП и педесет прва по ПКМ.</s>
<s>Сервисни сектор доприноси са око 71% укупног БДП (укључујући информационе технологије), индустрија са 28% и пољопривреда са 1%.</s><s>Стопа незапослености према подацима Еуростата у јануару 2015. године износила је 4,7%, што је најнижа стопа међу свим државама чланицама Европске уније.</s><s>Њемачка има најнижу стопу незапослених младих међу свим државама чланицама Европске уније која износи 7,1%.</s><s>Према Организацији за економску сарадњу и развој Њемачка има једну од највиших радних продуктивности на свијету.</s>
<s>Њемачка је дио Европског јединственог тржишта које чини више од 508 милиона потрошача.</s><s>Неколико домаћих комерцијалних политика одређује се споразумима између чланица Европске уније и законодавством ЕУ.</s><s>Њемачка је увела заједничку европску валуту, евро 2002. године.</s><s>Чланица је Еврозоне коју представља око 338 милиона грађана.</s><s>Монетарну политику Еврозоне поставља Европска централна банка, са сједиштем у Франкфурту на Мајни, финансијском средишту континенталне Европе.</s>
<s>Као дом савремених аутомобила, аутомобилска индустрија у Њемачкој сматра се једном од најконкурентнијих и иновативнијих на свијету и четврта је највећа по производњи.</s><s>Десет највећих извозних добара Њемачке су возила, стројеви, хемикалије, електрични производи, електрична опрема, фармацеутски производи, транспортна опрема, основни метали, прехрамбени производи и гума и пластика.</s><s>Њемачка је трећи по величини извозник оружја на свијету.</s>
<s>Предузећа
Од 500 највећих свјетских предузећа које се котирају на берзи Фортуне Глобал 500 на основу прихода у 2014. године, са сједиштем у Њемачкој налази се 28 предузећа.</s><s>Тридесет предузећа са сједиштем у Њемачкој налази се на , њемачком берзовном индексу.</s><s>Познати међународни брендови су BMW, Мерцедес-Бенц, Ауди, Порше, Фолксваген, САП-СЕ, Сименс, Алијанц, Адидас, Њемачке жељезнице, Дојче банк и Роберт Бош.</s>
<s>Њемачка је позната по великом броју специјализованих малих и средњих предузећа, што је познато као средња класа модел.</s><s>Око 1.000 ових предузећа су водећа на глобалном тржишту у свом елементу и означени су као скривени шампиони.</s><s>Берлин се развио успјешно у космополитско средиште за старт-ап предузећа и постао водеће мјесто за фирме у Европској унији које се финансирају из предузетничког капитала.</s>
<s>Списак највећих њемачких предузећа по приходима 2018. године:</s>
<s>Саобраћај</s>
<s>Са средишњим положајем у Европи, Њемачка је саобраћајно чвориште континента.</s><s>Као сусједи у западној Европи, њемачка мрежа путева је међу најгушћим на свијету.</s><s>Ауто-путеви се рангирају као трећи најдужи на свијету и познати су по недостатку општег ограничења брзине.</s>
<s>Њемачка има полицентричну мрежу возова велике брзине.</s><s>Интерсити експрес Њемачких жељезница користи се у великим њемачким градовима, као и за путовања у сусједне земље брзином већом од 300 km/h. Њемачке жељезнице примају субвензије, са 17,0 милијарди евра у 2014. години.</s>
<s>Највећи њемачки аеродроми су у Франкфурту и Минхену, оба чвориште Луфтханза, док су чворишта Ер Берлина Берлински Тегел и Диселдорф.</s><s>Остали већи аеродроми су Берлински Шинефелд, Хамбург, Келн/Бон и Лајпциг/Хале.</s><s>Хамбуршка лука је међу двадесет највећих контејнерских лука на свијету.</s>
<s>Енергија и инфраструктура</s>
<s>Године 2008, Њемачка је била шести највећи корисник енергије на свијету, од чега је 60% енергије увезено.</s><s>Енергетски извори 2014. године су били: нафта (35,0%), угаљ, укључујући лигнит (24,6%), земни гас (20,5%), нуклеарни (8,1%), хидро-електрични и обновљиви извори (11,1%).</s><s>Влада и индустрија нуклеарне енергије сложиле су се да ће се све нуклеарне електране до краја љета 2021. године затворити.</s><s>Такође се примјењује уштеда енергије, зелена технологија, активности смањења емисије и за циљ има испуњавање захтјева за електричном енергијом у земљи користећи 40% обновљивих извора до 2020. године.</s><s>Њемачка је посвећена испуњењу Протоколу из Кјота и неколико других уговора о промовисању биодиверзитета, стандардне ниске емисије, управљања водама и комерцијализацији обновљивих извора енергије.</s><s>Стопа рециклаже у домаћинствима у земљи је међу највишим на свијету — око 65%.</s><s>Ипак, укупне емисије стаклене баште у земљи највеће су у ЕУ према подацима из 2010.</s><s>Њемачка енергетска транзиција је препознатљив потез ка одрживој економији путем енергетске ефикасности и обновљиве енергије.</s>
<s>Наука и технологија</s>
<s>Њемачка је глобални лидер у науци и технологији, јер су њена достигнућа у области науке и технологије значајна.</s><s>Напори истраживања и развоја чине саставни дио привреде.</s><s>Нобелову награду добило је 106 њемачких лауреата.</s><s>Њемачка је друга на свијету по броју дипломаца на пољу наука и инжењерства (31%), на првом мјесту је Јужна Кореја.</s><s>На почетку 20. вијека, њемачки лауреати имали су више награда од свих других нација, посебно на пољу науке (физика, хемија и филозофија или медицина).</s>
<s>Значајни њемачки физичари прије 20. вијека су Херман фон Хелмхолц, Јозеф фон Фраунгофер, Габријел Фаренхајт и други.</s><s>Алберт Ајнштајн је истражио специјалну и општу теорију релативности за свјетлост и гравитацију 1905. и 1915. године.</s><s>Заједно с Максом Планком, био је инструмент у увођењу квантне механике, у којој су Вернер Хајзенберг и Макс Борн касније дали значајан допринос.</s><s>Вилхелм Конрад Рендген је измислио рендгенске зраке.</s><s>Ото Хан је био пионир у областима радиохемије и открио је нуклеарну физију, док су Фердинанд Кон и Роберт Кох били оснивачи микробиологије.</s><s>Бројни математичари су рођени у Њемачкој, међу којима су Карл Фридрих Гаус, Давид Хилберт, Бернхард Риман, Готфрид Вилхелм Лајбниц, Карл Вајерштрас, Херман Вајл и Феликс Клајн.</s>
<s>Њемачка је била дом многих познатих проналазача и инжењера, укључујући Ханса Гајгера, који је открио Гајгеров бројач, и Конрада Цузеа, који је направио први потпуно аутоматизовани дигитални рачунар.</s><s>Њемачки проналазачи, инжењери и индустријалци као што су гроф Фердинанд фон Цепелин, Ото Лилијентал, Готлиб Дајмлер, Рудолф Дизел, Хуго Јункерс и Карл Бенц, дали су допринос у обликовању савремене технологије за аутомобилски и ваздушни саобраћај.</s><s>Њемачке институције као што су Њемачки центар за авијацију и астронаутику највећи су доприносиоци Европској свемирској агенцији.</s><s>Аеросвемирски инжењер Вернер фон Браун развио је први свемирску ракету у Пенеминдеу, а касније је истакнути члан Насе и развио је ракету на Мјесец Сатурн V. Рад Хајнриха Херца у домену електромагнетног зрачења био је кључан за развој савремених телекомуникација.</s>
<s>Истраживачке институције у Њемачкој су Друштво Макс Планк, Хелмолц удружење њемачких истраживачких центара и Фраунхофер друштво. у Грајфсвалду објекат је нпр. за истраживање енергије нуклеарне фузије.</s><s>Награда Готфрид Вилхелм Лајбниц додјељује се десет научника и академика сваке године.</s><s>С највише 2,5 милиона евра по награди, једна је од највећих научних награда на свијету.</s>
<s>Туризам</s>
<s>Њемачка је седма најпосјећенија земља на свијету, са укупно 407 милиона ноћења током 2012. године.</s><s>Овај број укључује 68,83 милиона ноћења страних посјетилаца.</s><s>Године 2012, преко 30,4 милиона међународних туриста посјетило је у Њемачку.</s><s>Берлин је постао трећи најпосјећенији град у Европи.</s><s>Додатно, више од 30% Нијемаца проведе одмор у својој земљи, с највише посјета савезној држави Мекленбург-Западна Померанија.</s><s>Домаћа и међународна путовања и туризам заједно доприносе преко 43,2 милијарде евра њемачком БДП.</s><s>Укључујући непосредне и индуковане утицаје, индустрија доприноси с преко 4,5% њемачког БДП и даје 2 милиона послова (4,8% укупних радних мјеста).</s>
<s>Њемачка је позната по својим разноврсним туристичким рутама, као што су Романтични пут, Вински пут, Пут замкова и Пут авенија.</s><s>Фахверк рута повезује градове с примјерима ових структура.</s>
<s>Најпосјећеније знаменитости у Њемачкој су нпр. Нојшванштајн, Келнска катедрала, Рајхстаг, Хофбројхауз, Хајделбершки замак, Цвингер, Берлински телевизијски торањ и Ахенска катедрала.</s><s>Европа-парк и близини Фрајбурга је по посјећености други европски тематски парк.</s>
<s>Демографија</s>
<s>Са становништвом од 80,2 милиона према попису из 2011. године, које се повећало на 81,5 милиона 30. јуна 2015. године, а тренутно износи 83,63 милиона становника.</s><s>Њемачка је најнасељенија земља Европске уније, по броју становника друга у Европи након Русије и шеснаеста најнасељенија земља на свијету.</s><s>Густина становништва износи 227 становника на квадратном километру.</s><s>Просјечан животни вијек у Њемачкој траје 80,19 година (за мушкарце 77,93, а за жене 82,58).</s><s>Стопа фертилитета је 1,41 рођено дијете по жени (процјена 2011) или 8,33 рођења на 1.000 становника, што је једна од најнижих на свијету.</s><s>Од седамдесетих година 20. вијека, стопа смртности у Њемачкој превазишла је стопу рађања.</s><s>Међутим, Њемачка се сусреће с повећаном стопом рађања и стопом миграције од почетка другог десетљећа 21. вијека, с посебним порастом броја добро образованих имиграната.</s>
<s>Четири сразмјерне групе народа сматрају се „националним мањинама”, јер су њихови преци живјели вијековима на простору данашње Њемачке.</s><s>То су Данци (око 50.000), који живе у најсјевернијој држави Шлезвиг-Холнштајну, Лужички Срби (око 60.000), који живе у региону Лужица који се налази у државама Саксонија и Бранденбург.</s><s>Роми и Синти живе у свим савезним државама, док Фризи живе на западној обали Шлезвиг-Холнштајна и на сјеверозападу Доње Саксоније.</s>
<s>Имигрантско становништво</s>
<s>Према подацима из 2016. године, од скоро 82 милиона становника Њемачка 10 милиона нема њемачко држављанство, што чини око 12% становништва земље.</s><s>Већина миграната живи на западу земље, у урбаним средиштима.</s>
<s>Савезна статистичка служба класификује грађане према имигрантској позадини.</s><s>Односећи се на имигрантску позадину, 21% становника земље или више од 17,1 милиона људи, били су имигранти или дјелимичног имигрантског поријекла према подацима из 2015. године (укључујући особе које су поријеклом или дјелимичним поријеклом од њемачких држављана).</s><s>Године 2010, око 29% породица с дјецом млађом од 18. година имају најмање једног родитеља имигрантских коријена.</s>
<s>Шездесетих и седамдесетих година 20. вијека, њемачка влада је позивала „гостујуће раднике” (Гастарбајтери) да се доселе у Њемачку и запосле у њемачкој индустрији.</s><s>Многа предузећа су радије задржавала ове раднике у Њемачкој након што су их обучавали, а њемачко имигрантско становништво нагло се повећало.</s>
<s>Година 2015, Одјељења за становништво Одјељења за економска и социјална питања навело је Њемачку као други по реду дом за међународне имигранте широм свијета, са око 5% или 12 милиона од укупно 244 милиона миграната.</s><s>Њемачка се налази на седмом мјесту међу земљама ЕУ и на тридесет седмом мјесту на глобалном нивоу према односу процената миграната који су чинили дио становништва.</s><s>Према подацима из 2014, највеће националне групе су биле из Турске (2.859.000), затим Пољске (1.617.000), Русије (1.188.000) и Италије (764.000).</s><s>Од 1987. године, око 3 милиона Нијемаца, већином из земаља бившег Источног блока, остварило је своје право на повратак и емигрирало је у Њемачку.</s>
<s>Религија</s>
<s>Од оснивања 1871. године, Њемачка је имала двије трећине протестаната и једну трећину католика, са значајном јеврејском мањином.</s><s>Постојале су и друге вјероисповијести у земљи, али никада нису достигле демографски значај и културни значај које су ове три имале.</s><s>Њемачка је скоро потпуно изгубила јеврејску мањину током Холокауста.</s><s>Вјерски састав се постепено мијењао у десетљећима након 1945. године, јер је Западна Њемачка постајала религијски разноврснија због имиграције, а Источна Њемачка претежно нерелигиозна због државне политике.</s><s>Вјерски састав наставља да се мијења након уједињења Њемачке 1990. године, са значајним падом религиозности широм Њемачке и константним повећањем евангелистичких протестаната и муслимана.</s>
<s>Географски, протестантизам је концентрисан у сјеверном, средишњем и источном дијелу земље.</s><s>Већином су припадници Евангелистичке цркве у Њемачкој, која обухвата лутеране, реформисте и административне или конфесионалне заједнице обје традиције које датирају од Пруске уније цркава 1817. године.</s><s>Римокатолицизам је концентрисано на југу и западу земље.</s>
<s>Према њемачком попису становништва из 2011. године, хришћанство је највећа религија у Њемачкој, коју исповиједа 66,8% укупног становништва.</s><s>Од укупне хришћанске популације, 31,7% се изјашњава као протестанти, укључујућу припаднике ЕЦЊ (30,8%) и слободне цркве (0,9%), док се 31,2% изјашњава као римокатолици.</s><s>Православци чине 1,3%, а Јевреји 0,1%.</s><s>Остале религије чине око 2,7%.</s><s>Године 2014, Католичка црква имала је око 23,9 милиона припадника (29,5% становништва), а Евангелистичка црква 22,6 милиона (27,9% становништва).</s><s>Обје цркве губе значајан број припадника посљедњих година.</s>
<s>Године 2011, око 33% Нијемаца није припадало званично признатим вјерским удружењима с посебним статусом.</s><s>Нерелигиозност у Њемачкој је најјача на простору бивше Источне Њемачке, чије је становништво било углавном протестантско прије државног атеизма, и у већим метрополским областима.</s>
<s>Ислам је друга највећа религија у земљи.</s><s>На попису 2011. године 1,9% или 1,52 милиона становника изјаснило се као муслимани, иако се вјеровало да је број знатно већи.</s><s>Друге процјене дају број од 4 милиона 2010. године и између 3,2 и 3,5 милиона у скоријим годинама.</s><s>Студија коју је спровела Савезна канцеларија за миграцију и избјеглице закључује да у Њемачкој 2015. године живјело око 4,5 милиона муслимана или 5,5% становништва.</s><s>Студија је открила да је муслиманско становништво у периоду од 2011. до 2015. године порасло за 1,2 милиона људи, већином због миграција.</s><s>Већина муслимана су сунити или алавити из Турске, али постоји и мањи број шиита, ахмадија и осталих деноминација.</s>
<s>Друге религије чине мање од једног процента становништва Њемачке, то су будизам са 225.000 вјерника (око 0,3%) и хиндуизам са 100.000 вјерника (0,1%).</s><s>Све остале вјерске заједнице у Њемачкој имају мање од 50.000 припадника.</s>
<s>Језик</s>
<s>Њемачки је службени језик и главни говорни језик у Њемачкој.</s><s>Стандардни њемачки је западногермански језик и сродан је нискоњемачком, холандском, африкансу, фризијском и енглеском језику.</s><s>У мањој мјери, сродан је сјеверногерманским језицима.</s><s>Већина њемачког вокабулара је изведена из германске гране индоевропских језика.</s><s>Значајна мањина ријечи потиче из латинског и грчког језика, с мањим бројем ријечи из француског и у скорије вријеме из енглеског језика (познат као денглиш).</s><s>Њемачки се пише латиницом.</s><s>Дијалекти њемачког језика, традиционално мјесни варијетети настали од германских племена, разликују се од варијетета стандардног њемачког по својој лексици, фонологији и синтакси.</s><s>Њемачки је један од двадесет четири службена језика Европске уније и један од три радна језика Европске комисије.</s><s>Њемачки је најчешће говорени први језика у Европској унији и матерњи је језик 100 милиона људи.</s>
<s>Признати мањински национални језици у Њемачкој су дански, нискоњемачки, лужичкосрпски, ромски и фризијски; они су службено заштићени Европском повељом за регионалне и мањинске језике.</s><s>Најчешћи имигрантски језици су турски, курдски, пољски, српски, хрватски, грчки и руски.</s><s>Нијемци обично говоре више језика: 67% њемачких држављана тврди да може комуницирати на најмање једном страном језику, док 27% тврди да може комуницирати на најмање два.</s>
<s>Образовање</s>
<s>Одговорност за супервизију образовања у Њемачкој првенствено се организује унутар појединих савезних држава.</s><s>Опционо образовање у обданишту обезбијеђено је за сву дјецу између три и шест година, након чега је обавезно похађање школе у трајању од најмање девет година.</s><s>Основно образовање обично траје од четири до шест година.</s><s>Средње образовање обухвата три традиционалне врсте школа које се фокусирају на различите академске нивое: гимназија — уписују надарена дјеца, припрема ученике за универзитетске студије; реална школа — уписују неопредијељени ученици и траје шест година и општа школа — припрема ученике за стручно образовање.</s><s>Свеобухватна школа обједињује цјелокупно средњошколско образовање.</s>
<s>Систем стручног усавршавања под називом дуално образовање води до квалификација вјештина које су скоро упоредиве са академском дипломом.</s><s>Омогућава ученицима на стручном усавршавању да уче у предузећима, као и у државним трговачким школама.</s><s>Овај модел је цијењен и примјењиван широм свијета.</s>
<s>Већина њемачких универзитета су јавне установе и студенти се традиционално студирају без плаћања накнада.</s><s>Општи услов за универзитет је абитур.</s><s>Међутим, постоје бројни изузеци, у зависности од државе, факултета и предмета.</s><s>Бесплатно академско образовање је отворено за међународне студенте и све је чешће.</s><s>Према извјештају Организације за економску сарадњу и развоје из 2014. године, Њемачка је трећа водећа дестинација за међународно студирање.</s>
<s>Њемачка има дугу традицију високог образовања.</s><s>Њемачки универзитети једни су од најстаријих на свијету, а Универзитет у Хајделбергу (основан 1386) је најстарији у Њемачкој.</s><s>Прате га Универзитет у Лајпцигу (1409), Универзитет у Ростоку (1419) и Универзитет у Грајфсвалду (1456).</s><s>Хумболтов универзитет у Берлину, кога је основан 1810. године либерални образовни реформатор Вилхелм фон Хумболт, постао је академски модел за многе европске и западне универзитете.</s><s>У савременом добу Њемачка је развила једанаест изврсних универзитета: Хумболтов универзитет у Берлину, Универзитет у Бремену, Универзитет у Келну, Технолошки универзитет у Дрездену, Универзитет у Тибингену, Рајнско-вестфалски технички универзитет у Ахену, Слободни универзитет у Берлину, Универзитет у Хајделбергу, Универзитет у Констанцу, Универзитет у Минхену и Технички универзитет у Минхену.</s>
<s>Здравство</s>
<s>Њемачки систем свратишта датира из средњег вијека, и данас, Њемачка има најстарији универзални систем здравствене заштите на свијету, датира из Бизмарковог социјалног законодавства из осамдесетих година 19. вијека.</s><s>Од осамдесетих, реформе и одредбе су осигурале уравнотежен систем здравствене заштите.</s><s>Тренутно је становништво покривено планом здравственог осигурања које предвиђа статут, с критеријумом који омогућава неким групама да се одлуче за приватни уговор о здравственом осигурању.</s><s>Према подацима Свјетске здравствене организације из 2013. године, њемачки систем здравствене заштите влада финансира са 77%, а приватни сектор са 23%.</s><s>Године 2014, Њемачка је потрошила 11,3% БДП на здравствену заштиту.</s><s>Њемачка се налази на 20. мјесту према просјечним животу мушкарца (77 година) и жена (82 године) и има веома ниску стопу смртности новорођенчади (4 на 1.000 живорођених).</s>
<s>Године 2010, главни разлог смрти биле су кардиоваскуларна обољења са 41%, послије кога су малигни тумори са 26%.</s><s>Око 82.000 Нијемаца 2008. године било је заражено вирусом сиде, а 26.000 је умрло од болести (кумулативно, од 1982).</s><s>Према истраживању из 2005. године, 27% пунољетних Нијемаца су пушачи.</s><s>Гојазност у Њемачкој се све више посматра као главно здравствено питање.</s><s>Студија из 2007. године приказује Њемачку као земљу с највећим бројем људи с прекомјерном тежином у Европи.</s>
<s>Култура</s>
<s>Културу у њемачким државама обликовале су велике интелектуалне и поларне струје у Европи, и религијске и секуларне.</s><s>Њемачка је историјски називана „земљом пјесника и мислиоца”, због велике улоге коју су писци и филозофи играли у развоју Западне мисли.</s>
<s>Њемачка је добро позната по традиције народних фестивала као што су Октоберфест и Вајнахтен, што укључује адвентске вијенце, игре јаслица, божићна дрвца, штолен и друге обичаје.</s><s>Од 2016. године на Унесковом списку свјетске баштине налази се 41 локалитета из Њемачке.</s><s>У Њемачкој постоји велики број државних празника које одређује свака савезна држава; 3. октобар је национални дан Њемачке од 1990, а прославља се као Дан њемачког јединства.</s><s>До уједињења прослављао се 17. јун, у част Побуне у Источној Њемачкој 1953. године која је на тај дан брутално угушена.</s>
<s>У 21. вијека Берлин је постао главни међународни креативни центар.</s><s>Према Анхолт индексу брендовања нација, Њемачка је 2014. године била најцјењенија нација међу 50 земаља (међу САД, УК и Француске).</s><s>Глобално истраживање јавног мњења за Би-Би-Си показало је да је Њемачка препознатљива по томе што има најизраженији утицај на свијету 2013. и 2014. године.</s>
<s>Музика</s>
<s>Њемачка класична музика укључује дјела неких од најпознатијих свјетских композитора.</s><s>Дитрих Букстехуде саставио је ораторије за оргуље, што је касније утицало на рад Јохана Себастијана Баха и Георга Фридриха Хендла; они су били утицајни композитори барокног периода.</s><s>Током своје дужности виолинисте и учитеља у Салцбуршкој катедрали, аугсбуршки композитор Леополд Моцарт био је ментор једном од најзначајнијих музичара свих времена, Волфгангу Амадеусу Моцарту.</s><s>Лудвиг ван Бетовен био је кључна фигура транзиције с класичног на романтично доба.</s><s>Карл Марија фон Вебер и Феликс Менделсон били су значајне фигуре с почетка романтизма.</s><s>Роберт Шуман и Јоханес Брамс компоновали су у романтичном идиониму.</s><s>Рихард Вагнер је био познат по својим операма.</s><s>Рихард Штраус био је водећи композитор с краја романтичног и почетка савременог доба.</s><s>Карлхајнц Штокхаузен и Ханс Цимер важни су композитори 20. и раног 21. вијека.</s>
<s>Њемачка је друго највеће музичко тржиште у Европи и четврто највеће на свијету.</s><s>Њемачка популарна музика 20. и 21. вијека укључује покрете као што су нови њемачки талас, поп, озтрок, хеви метал/рок, панк, поп рок, инди и шлагер музика.</s><s>Њемачка електронска музика стекла је глобални утицај, с Крафтверком и Танџерин дримом који су пионири у овом жанру.</s><s>Диско џокеји и извођачи техно и хаус музичке сцене постали су веома познати (нпр. Феликс Јен, Паул ван Дик, Паул Калбренер и Шутер).</s>
<s>Умјетност</s>
<s>Њемачки сликари утицали су на западну умјетност.</s><s>Албрехт Дирер, Ханс Холбајн Млађи, Матијас Гриневалд и Лука Кранах Старији били су значајни њемачки умјетници ренесансе; Петер Паул Рубенс и Јохан Баптист Цимерман барока; Каспар Давид Фридрих и Карл Шпицвег романтизма; Макс Либерман импресионизма; и Макс Ернст надреализма.</s><s>Њемачки скулптори (нпр. Ото Шмит-Хофер, Франц Ифланд, Јулијус Шмит-Фелинг) дали су допринос њемачкој умјетности на прелазу 19—20. вијека.</s>
<s>Неколико њемачких умјетничких скупина основано је у 20. вијеку, као што је Новембарска група или Мост и Плави јахач, основао је Рус Василиј Кандински и утицали су на развој на експресионизам у Минхену и Берлину.</s><s>Нова стварност појавила се као контра-стил у Вајмарској републици.</s><s>Умјетнички трендови након Другог свјетског рата у Њемачкој се у широком дијелу могу подијелити на неоекспресионизам, перформанс и концептуализам.</s><s>Посебни неоекспресионисти су Георг Базелиц, Анселм Кифер, Јерг Имендорф, А. Р.</s><s>Пенк, Маркус Липерц, Петер Роберт Кајл и Рајнер Фетинг.</s><s>Други значајни умјетници који раде с традиционалним медијима или фигуративне слике су Мартин Кипенбергер, Герхард Рихтер, Шигмар Полке и Нео Раух.</s><s>Водећи њемачки концептуални умјетници су Бернд и Хила Бехер, Хане Дарбовен, Ханс-Петер Фелдман, Ханс Хаке, Јозеф Бојс, ХА Шулт, Арис Калајциз, Нео Раух (Нова лајпцишка школа) и Андреас Гурски (фотографија).</s><s>Главне умјетничке изложбе и фестивали у Њемачкој су Документа Касел, Берлин биенале, трансмедијале и Арт Келн.</s>
<s>Архитектура</s>
<s>Архитектонски доприноси из Њемачке су каролиншки и отонски стил, који су претече романске архитектуре.</s><s>Циглена готика је препознатљиви средњовјековни стил који се развио у Њемачкој.</s><s>У ренесансној и барокној умјетности, развили су се регионални и типично њемачки елементи (нпр. Весерова ренесанса и Дрезденски барок).</s><s>Међу најпознатијим барокним мајсторима су Пипелман, Балтазар Нојман, Кнобелздорф и браћа Асам.</s><s>Весобрунска школа имала је одлучујући утицај, а понекад и доминантан, на штуко умјетност у јужној Њемачкој у 18. вијеку.</s><s>Горњошвапска барокна рута нуди барокну тематску туристичку руту која наглашава допринос умјетника и занатлија као што су вајар и молер Јохан Михел Фојхтмајер, један од најистакнутијих чланова породице Фојхтмајер, као и браћа Јохан Баптист Цимерман и Доминикус Цимерман.</s><s>Народна архитектура у Њемачкој често се одликује по традицији оквирне конструкције од дрвета и варира у различитим регионима и столарским стиловима.</s>
<s>Када се индустријализација проширила широм Европе, у Њемачкој је развијен класицизам и посебан стил историцизам, који се понекад назива гриндерцајт стил, због економског бума у годинама на крају 19. вијека.</s><s>Регионални историјски стилови укључују Хановерску школу, Нирнбершки стил и Дрезденску Земпер-Николај школа.</s><s>Међу најпознатијим њемачким грађевинама Нојшванштајн замак представља неороманику.</s><s>Најзначајнији њемачки подстилови који су се развили у 18. вијеку су њемачка бањска и приморска архитектура.</s><s>Њемачки умјетници, писци и галеристи као што су Зигфрид Бинг, Георг Хирт и Бруно Мехринг допринијели су развоју умјетничког стила Сецесија на почетку 20. вијека.</s>
<s>Архитектура експресионизма развила се у другом десетљећу 20. вијека у Њемачкој и утицала је на Арт деко и друге савремене стилове, а истакнуте архитекте су Фриц Хегер, Ерих Менделсон, Доминикус Бем и Фриц Шумахер.</s><s>Њемачка је нарочито важна у раном модернистичком покрету: била је дом Веркбунда ког је покренуо Херман Мутезиус (Нова стварност) и покрет Баухаус ког је основао Валтер Грипиуз.</s><s>Због тога, Њемачка се сматра колијевком савремене архитектуре и дизајна.</s><s>Лудвиг Мис ван дер Рое постао је један од најпознатијих архитекта у другој половини 20. вијека.</s><s>Осмислио је стаклену фасаду облакодера.</s><s>Познате савремене архитекте и канцеларије су Ханс Колхолф, Сергеј Чобан, КК архитектен, Хелмут Јан, Бениш, ГМП, Оле Шерен, Ј.</s><s>Мајер, ОМ Унгерз, Готфрид Бем и Фрај Ото (посљедња двојица су добитници Нобелове награде).</s>
<s>Књижевност и филозофија</s>
<s>Њемачка књижевност се може пратити до средњег вијека и радова писаца као што су Валтер фон дер Фогелвајде и Волфрам фон Ешенбах.</s><s>Добро познати класични њемачки пјесници и писци су Јохан Волфганг Гете, Фридрих Шилер, Готхолд Ефрајм Лесинг и Теодор Фонтане.</s><s>Колекције бајки које су објавили браћа Грим је популарисала њемачки фолклор у свијету.</s><s>Гримови су такође прикупили и кодификовали регионалне варијанте њемачког језика, утемељавајући свој рад на историјским принципима; њихов Њемачки рјечник, понекад називан и Гримов рјечник, започет је 1834, а прво издање је објављено 1854. године.</s>
<s>Утицајни писци из 20. вијека су Герхарт Хауптман, Херман Хесе, Хајнрих Бел, Хајнрих Хајне, Томас Ман, Бертолт Брехт и Гинтер Грас.</s><s>Њемачко тржиште књига треће је по величини на свијету, након тржишта Сједињених Држава и Кине.</s><s>Сајам књига у Франкфурту је најважнији на свијету за међународне послове и трговину, с традицијом која траје преко 500 година.</s><s>Сајам књига у Лајпцигу такође има важну улогу у Европи.</s>
<s>Њемачка филозофија је историјски значајна.</s><s>Значајни су доприноси Готфрида Лајбница рационализму и Имануела Канта филозофији просвјетитељства.</s><s>Јохан Готлиб Фихте, Георг Вилхелм Фридрих Хегел и Фридрих фон Шелинг су утемељили класични њемачки идеализам, а Артур Шопенхауер метафизички песимизам.</s><s>Карл Маркс и Фридрих Енгелс су формулисали комунистичку теорију, Фридрих Ниче је развио перспективизам.</s><s>Готлоб Фреге је допринио развоју аналитичке филозофије, Мартин Хајдегер је допринио својим радовима о Бићу, а Франкфуртска школа Макса Хоркхајмера, Теодора Адорна, Херберта Маркузеа и Јирген Хабермаса је била посебно утицајна.</s>
<s>Медији</s>
<s>Највеће међународно оперативне медијске куће у Њемачкој су , и .</s><s>Њемачка новинска агенција је такође значајна.</s><s>Њемачко телевизијско тржиште је највеће у Европи, са око 38 милиона ТВ домаћинстава.</s><s>Око 90% њемачких домаћинстава има кабловску или сателитску телевизију, с разним јавним и комерцијалним ТВ каналима.</s><s>У Њемачкој има око 500 јавних и приватних радио станица, при чему је јавна станица Дојче веле главни њемачки радијски и телевизијски емитер на страним језицима.</s><s>Њемачка национална радио мрежа је Дојчландрадио, док АРД станице покривају мјесне услуге.</s>
<s>Многе најпродаваније новине и часописи у Европи издају се у Њемачкој.</s><s>Новине (и интернет портали) с највишом циркулацијом су Билд (таблоид), Цајт, Зидојче цајтунг, Франфуртер алгемајне и Велт; највећи часописи су Шпигел, Штерн и Фокус.</s>
<s>Њемачко тржиште видео играма је једно од највећих на свијету. у Келну водећа је свјетска конвенција играча.</s><s>Популарне серије игара су , , , , , , и .</s><s>Развијачи игара и издавачи су , , , , , , а неке од највећих предузећа за друштвене игре су , , и .</s>
<s>Кинематографија</s>
<s>Њемачка кинематографија дала је велики технички и умјетнички допринос филму.</s><s>Први радови Браће Складановски гледаоцима су приказани 1895. године.</s><s>Познати Филмски студио Бабелзберг у берлинској четврти Потздам основан је 1912. године, чиме је постао први филмски студио на свијету.</s><s>Данас је највећи европски студио.</s><s>Други рани и још увијек активни студији су и Баварска филм.</s><s>Рана њемачка кинематографија била је нарочито под утицајем њемачких експресиониста као што су Роберт Вајне и Ф.</s><s>В. Мурнау.</s><s>Филм Метрополис (1927) режисера Фрица Ланга сматра се првим великим научно-фантастичним филмом.</s><s>Јосеф фон Штенберг је 1930. режирао филм , први већи њемачки звучни филм, с Марлен Дитрих.</s><s>Филмови Лени Рифенштал поставили су нови умјетнички стандард, посебно у филму .</s>
<s>Послије 1945. године, многи филмови из непосредно послијератног периода могу се сматрати филмовима рушевина.</s><s>То су филмови Волфганга Штаудта Убице су међу нама (1946) и Вернера Крајна Негдје у Берлину (1946).</s><s>Значајни источноњемачки филмови настали су у студијима ДЕФА и то су (1947) Курта Мецига, (1951) и (1953) Волфганга Штаудта, (1964) Конрада Волфа и (1975) Франка Бејера.</s><s>Дефинисани филмски жанр у Западној Њемачкој педесетих година 20. вијека вјероватно је био Завичајни филм; ови филмови су приказивали љепоту земље и морални интегритет људи који живе у њој.</s><s>Карактеристични филмови за шездесете су били жанровски филмови који су укључивали адаптације Едгара Воласа и Карла Маја.</s><s>Један од најуспјешнијих њемачких филмова седамдесетих био је еротски филм Истините приче (1970).</s><s>Током седамдесетих и осамдесетих, режисери Нове њемачке кинематографије Волкер Шлендорф, Вернер Херцог, Вим Вендерз и Рајнер Вернер Фасбиндер довели су западноњемачки ауторски филм до критичког признања.</s>
<s>Међу успјешним филмовима у биоскопима, налазе се (1970), (1981), (1984), (1985), (1998), (2001), серијал (2002—2016), (2003), (2004), (2009), (2010) и .</s><s>Оскар за најбољи филм на страном језику из њемачке продукције добили су филмови 1979, 2002. и 2007. године.</s><s>Многи Нијемци су освојили награду „Оскар” за своје наступе у другим филмовима.</s>
<s>Годишња свечаност додјеле Европска филмске награде одржава се сваке године у Берлину, сједишту Европске филмске академије.</s><s>Берлински међународни филмски фестивал, познат као „Берлинале”, додјељује награду „Златни медвјед”, одржава се годишње од 1951. године и један је од водећих свјетских филмских фестивала.</s><s>„Лола” се годишње додјељује у Берлину на Њемачким филмским наградама од 1951. године.</s>
<s>Кухиња</s>
<s>Њемачка кухиња се разликује од региона до региона и често са сусједним регијама дијели неке кухињске сличности (нп. јужни региони Баварска и Швабија дијеле неке традиције са Швајцарском и Аустријом).</s><s>Међународни варијетети као што су пица, суши, кинеска храна, грчка храна, индијска храна и донер кебаб су популарни и доступни, захваљујући разноврсним етничким заједницама.</s>
<s>Хљеб је значајан дио њемачке кухиње, а њемачке пекаре производе око 600 главних врста хљебова и 1.200 различитих врста пецива.</s><s>Њемачки сиреви чине око трећине производње свег европског сира.</s><s>Године 2012. преко 99% свег меса произведеног у Њемачкој чинили су ћуретина, пилетина или говедина.</s><s>Нијемци производе скоро 1.500 различитих врста кобасица, укључујући братвурст, вајсвурст и цуривурст.</s><s>Органска храна је 2012. године чинила око 3,9% укупне продаје хране.</s>
<s>Иако је вино све популарније у многим дијеловима Њемачке, посебно у њемачким винским областима, национално алкохолно пиће је пиво.</s><s>Њемачка потрошња пива 2013. године је према особина износила 110 литара, што је највећа потрошња на свијету.</s><s>Њемачке уредбе о чистоти пива потичу из 15. вијека.</s>
<s>Мишелин водич је 2015. године наградио једанаест ресторана у Њемачкој с три звјездице, највишом ознаком, док је 38 ресторана добило двије звјездице, а 233 једну звјездицу.</s><s>Њемачки ресторани су постали други најукрашенији ресторани на свијету, одмах послије Француске.</s>
<s>Спорт</s>
<s>Двадесет седам милиона Нијемаца су чланови спортског клуба, а додатних дванаест милиона се самостално бави спортом.</s><s>Фудбал је најпопуларнији спорт.</s><s>С више од 6,3 милиона званичних чланова, Фудбалски савез Њемачке је највећа спортска организација на свијету, а њемачка прва лига — Бундеслига — има другу највећу просјечну гледаност међу свим професионалним спортским лигама на свијету.</s><s>Мушка Фудбалска репрезентација Њемачке је освојила Свјетско првенство у фудбалу 1954, 1974, 1990 и 2014, а Европско првенство у фудбалу 1972, 1980 и 1996. године.</s><s>Њемачка је била домаћин Свјетском првенству 1974. и 2006. и Европском првенству 1988. године.</s>
<s>Остали популарни спортови су зимски спортови, бокс, кошарка, рукомет, одбојка, хокеј на леду, тенис, јахање коња и голф.</s><s>Водени спортови као што су једрење, веслање и пливање су такође популарни у Њемачкој.</s>
<s>Њемачка је једна од водећих земаља на свијету у области моторних спортова.</s><s>Конструктори као што су BMW И Мерцедес су истакнути произвођачи у моторним спортовима.</s><s>Порше је освојио 24 сата Ла Мана 17 пута, а Ауди 13 (до 2015. године).</s><s>Возач Михаел Шумахер је поставио многе рекорде током своје каријере, седам пута поставши најбољи возач Формуле 1, више него било који други.</s><s>Он је један од најплаћенијих спортиста у историји.</s><s>Себастијан Фетел је међу првих пет најуспјешнијих возача Формуле 1 свих времена.</s><s>Нико Розберг је такође постао најбољи возач Формуле 1.</s>
<s>Историјски гледано, њемачки спортисти су били успјешни такмичари на Олимпијским играма, а налазе се на трећем мјесту по броју освојених медаља на свим Олимпијским играма (када се комбинују медаље Источне и Западне Њемачке).</s><s>Њемачка је посљедња држава које је била домаћин и љетних и зимских игара исте године, године 1936.</s><s>Љетне игре у Берлину, а Зимске игре у Гармиш-Партенкирхену.</s><s>Минхен је био домаћин Љетних игара 1972. године.</s>
<s>Мода и дизајн</s>
<s>Њемачки дизајнери су постали рани предводници савременог производног дизајна, с дизајнерима Баухауса као што је Лудвиг Мис ван дер Рое и Дитер Рамс из Брауна који су били пионири.</s>
<s>Њемачка је водећа земља у модној индустрији.</s><s>Њемачку текстилну индустрију чини преко 1.300 предузећа с више до 130.000 запослених 2010. године, са оствареним приходом од 28 милијарди евра.</s><s>Око 44% производа се извози.</s><s>Берлинска недјеља моде и модни сајам одржавају се два пута године.</s>
<s>Минхен, Хамбург, Келн и Диселдорф су такође важна дизајнерска, производна и трговинска средишта домаће модне индустрије, међу мањим градовима.</s><s>Најпознатији модни дизајнери из Њемачке су Карл Лагерфелд, Џил Зандер, Волфганг Јоп, Филип Плајн и Михаел Михалски.</s><s>Важни брендови су Хуго Бос, Ескада, Адидас, Пума, Есприт и Тријумф.</s><s>Њемачки супермодели Клаудија Шифер, Хајди Клум, Татјана Патитц, Нађа Ауерман и Тони Гарн, међу осталима, стекли су свјетску славу.</s>
<s>Напомене</s>
<s>Референце</s>
<s>Библиографија
њемачки</s>
<s></s>
<s>енглески</s>
<s>Дио 1 и Дио 2</s>
<s>остали језици</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Власт
Званични веб-сајт Савезне владе
Званични веб-сајт Савезног предсједника
Званични веб-сајт Савезног канцелара
Званични веб-сајт Туристичке организације</s>
<s>Опште информације
Њемачка у Енциклопедији Британика
Њемачка на веб-сајту Европске уније</s>
<s>Државе у Европи
Федерална република
Државе чланице НАТО-а
Државе чланице Европске уније
Државе чланице Организације уједињених нација</s>
|
118 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%B8%20%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B0%20%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B0 | Србија и Црна Гора | <s>Србија и Црна Гора (скраћено СЦГ), званично Државна заједница Србија и Црна Гора (скраћено ДЗСЦГ), бивша је државна заједница коју су чиниле републике Србија и Црна Гора.</s><s>Трајала је од 4. фебруара 2003. до 21. маја 2006. када је Црна Гора на референдуму изгласала независност.</s><s>Исте године, 3. јуна, парламент Црне Горе је прогласио независност и од тада СЦГ више не постоји.</s><s>СЦГ је била европска земља која је држава-континуитета са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ).</s><s>Административни центар СЦГ је био Београд, а у Подгорици се налазио Суд СЦГ.</s><s>СЦГ се граничила са Мађарском на северу, Хрватском, БиХ (Републиком Српском) и Италијом (морска граница) на западу, Румунијом и Бугарском на истоку, и Албанијом и Републиком Македонијом на југу.</s><s>Постојање СЦГ је било регулисано кроз Уставну повељу СЦГ донету 4. фебруара 2003.</s>
<s>Историја</s>
<s>Разлози преуређења</s>
<s>Кад је проглашена Савезна Република Југославија 1992. године, Уједињене нације и многе поједине државе (поготово САД) нису хтеле да је признају као државу-континуитета са СФРЈ, иако су је признале као државу.</s><s>СРЈ није била члан УН до Петооктобарских промена 2000. године, а примљена је једногласном одлуком Генералне скупштине УН 1. новембра 2000. године.</s><s>Ипак, тада је већ било доведено у питање постојање СРЈ.</s><s>Мило Ђукановић и Влада Црне Горе од 1997. године нису били задовољни аутономијом и заговарали су одвајање од Србије и државну независност.</s><s>Влада Црне Горе радила је на осамостаљењу (увођењем немачке марке као платежног средства у Црној Гори, стварањем полицијских контрола на граници са Србијом, а одбила је да прихвати ванредно и ратно стање на својој територији током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године),</s>
<s>Од промене режима у Србији 2000. године Црна Гора захтевала је отвореније независност, са евентуалним преуређењем федерације у „Савез две независне међународно признате републике“.</s><s>Нова савезна влада коју су чинили ДОС и црногорска опозициона странка СНП, инсистирала је да се питање преуређења заједнице не покреће до завршетка републичких парламентарних избора у Србији 23. децембра 2000. године, јер би независношћу Црне Горе ДОС изгубио једину до тада освојену власт- савезну, чиме би се можда отворио пут бившем председнику Србије и Југославије, Слободану Милошевићу, да преко још увек актуелне парламентарне већине у републичкој скупштини обустави изборе и поново успостави своје факторе контроле.</s><s>Иако је ова жеља испуњена, тензије између две републике је убрзо након формирања владе Зорана Ђинђића продубило припајање већег дела последње спорне територије из Југословенских ратова — Превлаке Хрватској, а не Црној Гори, за шта су Црногорци делимично кривили и српске преговараче из савезне делегације који су показивали равнодушност на преговорима.</s>
<s>Преуређење
Током 2001. године, интензивирани су преговори две републике, који су већином вођени у Београду и на црногорском полуострву Свети Стефан.</s><s>Међутим свако је остао при свом ставу: Црна Гора је инсистирала на независности обе републике, а Србија је тражила само козметичке измене у оквиру СРЈ, или потпуну независност обе републике.</s><s>Преговори су били прекинути, а преокрет је настао од децембра 2001. године када се у преговоре укључила Европска унија, која је тражила да Србија и Црна Гора остану у заједничкој држави.</s><s>Коначно, Србија и Црна Гора су 14. марта 2002. године склопиле нови споразум о наставку сарадње, који је између осталога укинуо име „Југославија“, а нову државну заједницу назвао Државном заједницом Србија и Црна Гора.</s><s>Споразум су потписали челници обе републике, савезне државе и Хавијер Солана из Европске уније.</s><s>По формулацији, постало је јасно да ће нова заједница бити најближа статусу уније, много лабавијем виду заједништва од дотадашње федерације.</s>
<s>Дана 4. фебруара 2003. оба већа савезне скупштине СРЈ су усвојила више месеци писану Уставну повељу државне заједнице Србија и Црна Гора, коју су претходно усвојила оба републичка парламента.</s><s>Част да прогласи нову државу, имао је дотадашњи председник Већа Грађана савезне скупштине- Драгољуб Мићуновић.</s><s>Уставна повеља чланом 25 оставила је могућност свакој републици чланици да организује референдум о независности након три године.</s><s>Црна Гора је, како је речено, успешно искористила то право.</s>
<s>Промене у односу на СРЈ</s>
<s>Новом уставном повељом, укинут је директан избор институција заједничке државе: скупштина се бирала равноправним делегирањем из обе републичке скупштине, председник се бирао у скупштини, а он је уједно био и председник Савета министара- тела које је заменило Савезну владу.</s><s>Ове институције су имале свега неколико овлашћења, и то већином у спољњој политици, јер је остатак надлежности прешао на републичке институције.</s><s>Скупштина СЦГ само је усвајала законе у вези са људским правима, спољном политиком и ратификовала разне споразуме.</s><s>Укинут је и статус главног града, а уместо тога, Београд је постао административни центар, са готово свим заједничким институцијама.</s><s>Уместо Уставног суда, предвиђен је Суд Србије и Црне Горе са седиштем у Подгорици, који никада није конституисан.</s><s>Заједничка Народна банка је подељена на републичке.</s><s>Оваква подела, изазвала је незадовољство код појединих странака у Србији, нарочито Г 17+, која је убрзо почела да тврди да се права, као што су избор амбасадора, приступ заједничким материјалним средствима и сл. деле на равноправне делове, а обавезе, као што су давање новца за издржавање заједничке државе, деле у складу са величином република и бројем становништва.</s><s>Интересантно, али сва државна обележја СРЈ су задржана, чак и контроверзна химна "Хеј, Словени", мада је пред Олимпијске игре у Атини 2004. године постојала намера да се она замени за необичну комбинацију српске и црногорске националне химне „Боже, Правде“ и „Ој, Свијетла Мајска Зоро“, али то није учињено, јер је против био српски патријарх Павле, кога су послушали и посланици владајуће већине из СНП-а, па није било већине за усвајање.</s>
<s>2005—2006: Коначан распад
Дана 25. априла 2005. године Савет министара Европске уније потврдио је позитивну Студију о изводљивости преговора о склапању Споразума о стабилизацији и асоцијацији са Србијом и Црном Гором.</s><s>Студија је предвиђала принцип двоструког колосека у придруживању двеју држава чланица, и не односи се на територију Косова и Метохије.</s><s>Крајем те године, црногорско руководство је почело да подсећа на своје право да организује референдум наредне године.</s><s>Тада су многи почели да сумњају да је СЦГ све време била само мораторијум на неизбежан распад последње енклаве бивше Југославије, баш као што су и брионским мораторијумом, Хрватска и Словенија три месеца пролонгирале своју независност 1991. године.</s><s>Србија је инсистирала да се у референдумски процес укључи и ЕУ, како би га макар пролонгирала, јер је погрешним тумачењем резолуције 1244 констатовано да Космет постаје независна република кад и Црна Гора, јер се у резолуцији наводи да Косово остаје саставни део СРЈ, не и Србије.</s>
<s>Европска унија је именовала Словака Мирослава Лајчака за главног представника у вези са црногорским референдумом, а прихваћен је предлог Комисије за демократију путем права (Венецијанска комисија) да неопходна већина за независност Црне Горе буде 55% од изашлих бирача.</s><s>У предреферендумској кампањи, за независност су лобирале владајуће странке ДПС и СДП, укључујући и, иронично, председника СЦГ, Светозара Маровића, а против СНП, Народна Странка и друге просрпске странке.</s><s>Мада се Србија обавезала да се не меша, премијер Војислав Коштуница и неколико интелектуалаца се окупило на митингу просрпске коалиције Црне Горе, који је одржан у Београду, и пружили им подршку.</s><s>На референдуму 21. маја 2006.</s><s>Црна Гора је изгласала независност са око 55,5%, а 3. јуна исте године је Парламент Црне Горе прогласио независност.</s><s>Од тада СЦГ, последњи остатак некадашње Југославије, више не постоји.</s><s>Два дана касније, 5. јуна 2006. године Народна скупштина Републике Србије је прогласила Србију сувереном републиком и наследником СЦГ и тиме и формално окончао постојање државне заједнице, а истог дана и Влада Републике Србије је признала независност Црне Горе.</s><s>Обе државе су добиле међународна признања и одвојено примљене у УН у јулу те године.</s><s>Питање међународних споразума, које су ратификовале СРЈ и СЦГ решено је тако што је одлучено да се они односе на правно-формалног наследника заједнице- Србију, а Црна Гора их је потписала по убрзаном поступку.</s><s>Спортске репрезентације су остале заједно у више дисциплина све до краја те године, са старим обележјима.</s>
<s>Држава</s>
<s>Привреда се упола смањила од 1990. године због лошег управљања, међународних санкција и штете због рата на Косову и Метохији.</s><s>Након збацивања председника Слободана Милошевића у октобру 2000, коалициона влада је увела мере за стабилизацију и агресивни програм реформе тржишта.</s><s>Чланство у ММФ-у обновљено је 2000.</s><s>Донаторска конференција Светске банке и Европске комисије одржана 2001. и сакупљено је 1,3 милијарди долара за државно реструктурирање СЦГ.</s><s>2001. договорено је да ће се отписати 66% дуга од 4,5 милијарди долара према Париском клубу, а такође извршен је сличан отпис за 2,8 милијарде долара дуга према Лондонском клубу.</s>
<s>Црна Гора је одвојила своју управу од федерације и Србије још током Милошевићеве власти.</s><s>Током свог постојања унутар СЦГ, имала своју централну банку, користила евро као службену валуту, наплаћивала своју царину и имала свој буџет.</s>
<s>Покрајина Косово и Метохија, под управом УН-а, прима финансијску и техничку помоћ од међународне заједнице.</s><s>Службене валуте су евро и српски динар, док УН-ова управа прикупља порезе и управља буџетом.</s>
<s>Сложеност политичких односа Србије и Црне Горе и спора приватизација кочили су развитак.</s><s>Споразуми са ММФ-ом, а поготово порески услови, су били важан елемент у одређивању политике.</s><s>Велика незапосленост била је један од кључних политичко-економских проблема.</s>
<s>Републике и аутономне покрајине</s>
<s>СЦГ је била подељена на две републике и на две аутономне покрајине које су биле део Републике Србије.</s>
<s>Географија</s>
<s>Србија и Црна Гора је покривала површину од 102.350 -{km²}-, са 199 -{km}- обале.</s><s>Рељеф је био изразито разноврстан.</s><s>Значајан део Србије је у равницама и нижим брдима (осим југа који је планински) а већи део Црне Горе покривају високе планине.</s><s>Србија не излази на море, целокупна обала отпада на Црну Гору.</s><s>На црногорској обали се налази једини фјорд у јужној Европи.</s><s>Клима је разноврсна на сличан начин.</s><s>Север има континенталну климу (хладне зиме и врућа лета); централна област је комбинација континенталне и медитеранске климе; док на југу преовлађује јадранска клима дуж обале, а унутрашњост има врућа и сува лета и јесени, и релативно хладне зиме са много снега.</s>
<s>Београд, са 1.717.863 становника по цензусу је био највећи град Србије и Црне Горе.</s><s>Остали значајни градови су били Ниш, Нови Сад, Крагујевац, Подгорица, Суботица, и Приштина, сваки са око 100.000 — 300.000 становника.</s>
<s>Привреда</s>
<s>Лоше управљање економијом током дугог периода економских санкција, и штета коју је претрпела југословенска инфраструктура и индустрија током НАТО бомбардовања, је преполовило привреду из 1990.</s><s>Од свргавања бившег председника, Слободана Милошевића, октобра 2000, коалициона влада ДОС-а је увела мере за стабилизацију, и започела агресивни програм за опоравак тржишта.</s><s>Након обнављања чланства у Међународном монетарном фонду, децембра 2000, Југославија је наставила да се реинтегрише у међународну заједницу, поново се учланивши у Светску банку (ИБРД) и Европску банку за обнову и развој (ЕБРД).</s><s>Светска банка-Европска комисија су спонзорисале донаторску конференцију која је одржана у јуну 2001, и на којој је прикупљено 1,3 милијарде долара за економско реструктурирање.</s><s>Споразум о репрограму дога од 4,5 милијарде долара према Париском клубу је закључен у новембру 2001; договорен је отпис 66% дуга; сличан договор о олакшању комерцијалног дуга од 2,8 милијарде долара према Лондонском клубу је постигнут у јулу 2004; 62% дуга је отписано.</s>
<s>Црна Гора је одвојила своју привреду из савезне управе током Милошевићеве ере.</s><s>Сада обе републике имају одвојене централне банке, различите валуте — Црна Гора користи евро, док је у Србији динар званично средство плаћања.</s><s>Две републике такође имају различите нивое царине, одвојене државне буџете, министарства унутрашњих послова и владе.</s>
<s>На Косову и Метохији су званична средства плаћања динар и евро, а УНМИК сакупља порезе и управља буџетом.</s>
<s>Комплексност политичких односа у Србији и Црној Гори, спор напредак у приватизацији, и стагнација у европској привреди, отежавају напредак привреде Србије и Црне Горе.</s><s>Договори са ММФ-ом, посебно захтеви за фискалном дисциплином су важан елемент у формирању економске политике.</s><s>Висока стопа незапослености остаје кључни економски проблем.</s><s>Корупција такође представља велики проблем, са великим уделом сивог тржишта и високим степеном умешаности криминала у привреду.</s>
<s>Саобраћај</s>
<s>Србија, а поготово долина реке Велике Мораве, описује се као „раскрсница истока и запада", због чега је имала бурну историју.</s><s>Та је долина најлакши начин да се копном стигне из континенталне Европе у Грчку и Малу Азију.</s>
<s>Главне европске трасе које иду кроз Србију су Е-75, Е-70 и Е-80.</s><s>Е-763/Е-761 је најважнији пут који повезује Србију и Црну Гору.</s>
<s>Дунав, важна међународна река, тече кроз Србију.</s><s>Највећа морска лука је Бар у Црној Гори.</s>
<s>Демографија</s>
<s>Србија и Црна Гора је демографски разноврснија од већине других европских земаља.</s><s>По попису из 1991, најзаступљеније нације су Срби (62,6%), Албанци (16,5%) и Црногорци (5%).</s><s>Такође су значајне популације Мађара, Рома, Бугара, Македонаца, Румуна и других источно романских народа (укључујући Арумуне, Меглено-Румуне и Влахе), и на десетине других словенских народа — Бошњаци, Хрвати, Буњевци, Шокци, Горанци, Јањевци, Русини, Словаци, Муслимани и Југословени.</s><s>Одређен број грађана се изјашњава као Египћани и Ашкалије.</s><s>Ове две групе су раније сматране Ромима који су веровали да потичу из данашњег Египта и Израела.</s><s>Највећи део етничке разноврсности отпада на Косово и Метохију и Војводину.</s><s>Велика албанска популација се углавном налази у Србији, већином на Косову и Метохији, уз мању бројност у општинама Прешево и Бујановац, и на југоистоку Црне Горе (општина Улцињ).</s><s>Велика бошњачка популација живи у области Санџак на граници Србије и Црне Горе:</s>
<s>Укупно Србија и Црна Гора — 10.019.657
Србија (укупно): 9.396.411
Војводина: 2.116.725
Косово и Метохија: 1.800.000
Црна Гора: 623.246
Већи градови (преко 100.000 становника) — подаци из 2002. (2003. за Подгорицу, 2005. за Нови Сад):
Београд: 1.717.863 (2.000.000 шире језгро)
Нови Сад: 255.071 (333.895 шире језгро)
Ниш: 253.400 (295.000 шире језгро)
Крагујевац: 212.000 (265.000 шире језгро)
Приштина: 150.000 (незванично, није било пописа од 1991)
Подгорица: 139.500 (169.000 шире језгро)
Призрен: 120.000 (180.000 шире језгро)
Суботица: 99.471 (149.000 шире језгро)
Зрењанин: 80.000 (132.000 шире језгро)
Чачак: 80.000 (120.000 шире језгро)
Краљево: 80.000 (135.000 шире језгро)
Панчево: 78.000 (130.000 шире језгро)
Смедерево:78.000 (120.000 шире језгро)
Нови Пазар: 76.000 (110.000 шире језгро)
Лесковац: 76.000 (160.000 шире језгро)
Крушевац: 75.000 (135.000 шире језгро)
Шабац: 74.000 (125.000 шире језгро)</s>
<s>Види још
Уставна повеља Србије и Црне Горе
Војска Србије и Црне Горе
Ваздухопловни савез Србије и Црне Горе
Савезна Република Југославија</s>
<s>Напомене</s>
<s>Референце</s>
<s>Извори
"Годишњица формирања државне заједнице Србија и Црна Гора" B92
"Симболи државне заједнице Србија и Црна Гора: Плаво и плаветно на парагвајски начин" Време</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Радио-телевизија Републике Српске: Данас се навршава 20 година од проглашења
Влада Републике Србије, Одлука о признавању Републике Црне Горе</s>
<s>Чланице Уједињених нација</s>
<s>Историја Црне Горе</s>
<s>Бивше државе на Балканском полуострву
Историја Србије
Историја Црне Горе у савременом добу
Бивше државе Европе</s>
|
119 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%87%D0%BA%D0%B0 | Грчка | <s>Грчка ( [-{Ellás}-] — Елас, [-{Elláda}-] — Елада), званично Република Грчка или Хеленска Република ( [-{Ellinikí Dimokratía}-] — Елиники Димократија), држава је на крајњем југоистоку Европе, на југу Балканског полуострва.</s><s>Смештена је на стратешки веома важном раскршћу између Европе, Блиског истока и северне Африке, између Егејског мора на истоку, Јонског мора на западу и Средоземног мора на југу.</s><s>Граничи се са Албанијом на северозападу, Северном Македонијом и Бугарском на северу и Турском на североистоку.</s><s>Са површином од нешто мање од 132.000 km² највећа је држава на Балканском полуострву и на 97. месту је у свету.</s><s>Поред континенталног дела Грчка обухвата и преко 1.400 острва од којих су највећа и најзначајнија Крит, Евбеја, Лезбос, Родос и Крф.</s><s>Обала је јако разуђена и са дужином од 13.676 km, Грчка је на 11. месту у свету.</s><s>Рељеф је углавном планински, а највиши врх је планина Олимп са надморском висином од 2.917 m.</s>
<s>Према подацима пописа становништва из 2011.</s><s>Грчка је имала нешто мање од 11 милиона становника, а готово половина становништва је живела у три највеће градске агломерације у земљи — Атини (која је уједно главни и највећи град), Солуну и Патри.</s><s>Већи градови су још и Ираклион, Лариса, Волос и Родос.</s><s>Око 95% становништва су етнички Грци, те се Грчка сматра једном од етнички најхомогенијих земаља Европе.</s><s>Најбројнија национална мањина су Албанци са уделом у укупној популацији од око 4%.</s><s>Службени језик је грчки, а у конфесионалном погледу доминира православно хришћанство (Грчка православна црква и Цариградска патријаршија).</s>
<s>Историја савремене грчке државе вуче корене још из времена Античке Грчке, а сама Грчка се често сматра „колевком“ модерне европске цивилизације.</s><s>Грчка је домовина савремене демократије, филозофије, Олимпијских игара, европске књижевности и историографије, политичких наука, важних научних и математичких принципа, географије, уметности (посебно драмских форми комедије и трагедије, те скулптуре).</s><s>На Унесковој листи светске баштине налази се чак 17 локалитета широм Грчке.</s><s>Модерна Грчка држава настала је 1830. након победе у рату за независност против Османског царства.</s>
<s>Грчка је чланица бројних међународних економских, политичких и војних организација.</s><s>Била је међу оснивачима Организације уједињених нација (ОУН) 1945, део је НАТО пакта од 1952, а Европске уније од 1981.</s><s>Од 2001. део је Еврозоне.</s><s>У привредном смислу Грчка се убраја у високоразвијене државе са високим животним стандардом становништва.</s>
<s>Порекло имена
На савременом грчком језику ова земља се зове Елада, односно Елас (), док је званично име Еленска Република ().</s><s>Према митологији праотац свих Грка (односно Елена) био је Елен (), најстарији син твораца људског рода после великог потопа Деукалиона и Пире.</s><s>Према Хесиоду Еленови синови Еол, Дор и Ксут су основали четири најважнија грчка племена и ујединили цео грчки народ који је добио име по њиховом оцу Елену (па отуда Елени или Хелени).</s><s>Етноним Елени помиње и Хомер у свом епу Илијада где племе Мирмидонаца које је предводио Ахил назива још и Хеленима.</s><s>По Хомеру Елени су били сви Грци који су живели у копненом делу данашњег Балканског полуострва.</s>
<s>Етноним Грчка који се користи у савременом српском језику (баш као и иста основа у већини светских језика) потиче од латинског назива Греција () којим су Римљани означавали подручје где живе Грци (односно Греки, ).</s><s>Етноним вероватно представља латинизовану верзију грчког имена Грекос () који у преводу означава придев грчки (али чије порекло није у целости доказано).</s>
<s>Етноним Греки () први је користио Аристотел у свом делу Метеорологија и под тим појмом подразумевао је земље између древне Додоне и реке Ахелос (у данашњој централној и северозападној Грчкој) које су насељавали народи који су себе некада називали Грекима, али у Аристотелове време Еленима.</s><s>На основу поменутих Аристотелових запажања очито је да су се становници данашњег Епира и западне обале Грчке која се налази насупрот Апенинског полуострва (и данашње Италије) једно време називали Греки и да се тај назив проширио и на Римско царство.</s>
<s>Хесиод је у свом делу Женски каталог спомињао Грекоса као једног од два сина Зевса и Пандоре (други је био Латинус).</s><s>Према филозофу Стефаносу Византијском (дело Етника) Грекос је био Тесалосов син и по њему су Грци добили првобитно име које је касније прерасло у Елени.</s>
<s>Током позног античког периода грчке историје (од III до VII века) сви Грци су се називали Ромејима односно Римљанима (), што је у вези са чињеницом да су се све Грци Римског царства сматрали Римљанима после 212. године.</s><s>У доба цара Теодосија -{I}- и јачања хришћанске вере на подручју целог Римског царства термин Елени се односио на следбенике древних паганских политеистичких религија.</s><s>Термин Елени и Еленизам је поново оживео тек након IX века и поново постао доминантан део грчког културног живота у XI веку.</s>
<s>У српском језику термин Еленизам се углавном односи на антички део грчке историје.</s>
<s>Географија</s>
<s>Положај</s>
<s>Грчка излази на Егејско, Јонско, и на Медитеранско море између Албаније и Турске.</s><s>Налази се на 39° СГШ и 22° ИГД.</s>
<s>Копнене границе су јој дуге укупно 1.288 -{km}-.</s><s>Граничи се са Албанијом у дужини од 282 -{km}-, Бугарском 494 -{km}-, Турском 206 -{km}-, Северном Македонијом 246 -{km}-.</s><s>Обале су јој дуге 13.676 -{km}-.</s>
<s>Обала је веома разуђена, са мноштвом острва, полуострва и залива.</s><s>Њихова обала је по разуђености друга у Европи.</s><s>Највећи део државе је под планинама, највиши врх је Олимп са 2.911 m надморске висине.</s><s>Земља није погодна за развој пољопривредне културе осим у неким долинама уз реку.</s>
<s>Геологија и рељеф
Рељеф Грчке је претежно планински.</s><s>Дуж западних обала пружају се Пиндске планине, на које се настављају планине на Пелопонезу и Криту.</s><s>У североисточном делу су Родопске планине.</s><s>Низија је мало и настале су таложењем речних наноса.</s><s>То су у долини реке Пиниос Тесалија, у долини реке Вардар Солунска низија и у долини реке Марице Тракија.</s><s>Тло је на овом простору нестабилно, због чега су чести земљотреси.</s>
<s>Воде</s>
<s>Бистрица је најдужа река у Грчкој са укупном дужином од 322 km.</s><s>Река је друга по дужини у историјској области Македонији, после реке Вардар дуге 388 km.</s><s>Бистрица извире на планини Грамос (Северни Пинд), у северозападној Грчкој на граници са Албанијом под именом Белица, затим тече ка југоистоку ка области Западна Македонија, прави велики завој и почиње да тече ка североистоку ка области Средишња Македонија, где се улива у Солунски залив Егејског мора у великој делти коју уз Бистрицу чине и реке: Караазмак (Лудиас) и Вардар (Аксиос).</s>
<s>Највеће језеро у Грчкој је Трихонида и налази се у округу Етолија-Акарнанија.</s>
<s>Клима
Грчка првенствено има медитеранску климу, са благим, влажним зимама и топлим, сувим летима.</s><s>Ова клима се јавља на свим приморским локацијама, укључујући Атину, Киклада, Додеканези, Крит, Пелопонез и делове Стере Еладе (Централна Континентална Грчка).</s><s>Пиндус планине снажно утичу на климу земље, због веће изложености југозападном систему довођења влаге.</s>
<s>У планинским областима северозападне Грчке (делови Епира, Централна Грчка, Тесалија, Западна Македонија), као и у планинским централним деловима Пелопонеза — укључујући делове префектура Ахаја, Аркадија и Лаконија — карактеристична је алпска клима са обилним снежним падавинама.</s><s>У унутрашњости северне Грчке, у централној Македонији и Источној Македонији и Тракији карактеристична је умерена клима са хладним, влажним зимама и топлим, сувим летима.</s><s>Снежне падавине се јављају сваке године у планинама и северним деловима, а кратке снежне падавине се ретко јављају у нижим јужним областима, као што је Атина.</s>
<s>Флора и фауна
Фитогеографски, Грчка припада Бореалном краљевству.</s><s>Према Светском фонду за природу и Европској агенцији за животну средину, територија Грчке може се поделити на шест екорегија: илирске листопадне шуме, мешовите шуме Пинда, балканске мешовите шуме, родопске планинске мешовите шуме, егејске и западне турске склерофиле. мешовите шуме и медитеранске шуме Крита.</s><s>Грчка је имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа из 2018 године, од 6,6/10, што је рангирало државу на 70. место у свету од 172 земље.</s>
<s>Историја</s>
<s>Праисторија</s>
<s>Најстарији доказ људског присуства на Балкану, датиран у 270.000. п. н. е. у пећини Петралона у северној грчкој покрајини Македонији.</s><s>Неолитска насеља у Грчкој, која датирају у 7. миленијум п. н. е. су најстарији у Европи за неколико векова, пошто Грчка лежи на путу којим се земљорадња ширила са Блиског истока у Европу.</s>
<s>Почетак европске историје, када су краљевства и царства цивилизација на Оријенту цветала и пропадала, почиње доласком Грка.</s><s>Први, стидљиви кораци ка успону, од примитивне културе до врхунске цивилизације, учињени су на простору Егејског мора у току бронзаног доба (2800—1100. п. н. е.).</s><s>Било је то доба трговине и комуникације међу народима у коме је углавном владао мир, који би повремено био прекидан крвавим ратовима.</s><s>Област Егеја имала је кључну позицију при свакој трговини међу народима који су долазили са севера из Мале Азије или северне Африке током 2. и 3. миленијума п. н. е. Целокупна егејска цивилизација била је заснована на војно поморској моћи и трговини.</s><s>Становници старог света пренели су своју трговину на острва и приобално подручје Егеја, а самим тим су допринели повећању материјалног богатства.</s><s>Крит је био у сталној трговачкој вези са остатком Егеја где су израстале нове, мале, независне цивилизације, од којих је Кикладска била најзначајнија.</s><s>Група Кикладских острва је била исувише мала да би могла примити велики број становника, међутим богатство минерала и метала уз изузетно повољан географски положај, доделио је острвима веома важну улогу током раног бронзаног доба.</s>
<s>Зависно од места развитка егејских цивилизација или у зависности од одређених карактеристичних археолошких остатака, добиле су име, Минојска по критском легендарном краљу Миноју; Кикладска по групи острва; Микенска по граду Микени.</s><s>Постојала је и Тројанска цивилизација, у региону Троје, на северозападу Мале Азије.</s><s>Доласком Дораца са севера бронзано доба се завршава свуда између 1100. и 1000. п. н. е. Њихов долазак је представљао последњи ударац микенској цивилизацији.</s>
<s>Античка Грчка</s>
<s>У међувремену Пелазги и Јоњани напуштају континентални део Грчке под притиском Дораца, који су освојили Пелопонез.</s><s>Прешли су море и настанили се на северним егејским острвима и дуж малоазијске обале.</s><s>Ту су израсли велики градови који су већ од 7. и 6. века п. н. е. постали центри бриљантних цивилизација.</s><s>Међу богатим градовима Мале Азије издвајали су се Клазомена, Халикарнас, Колофон, Смирна, Фокеја, Самос, Ефес и изнад свих Милет.</s><s>Они су били колевка науке и филозофије и први градови који су се развили у градове-државе.</s><s>Пре него што су потпали под власт Лидијаца и Персијанаца, помогли су да се области Медитеранског и Црног мора отворе утицају грчке цивилизације.</s><s>Крајем тог периода (6. век п. н. е.) појављују се две супарничке силе, Спарта и Атина.</s>
<s>Са појавом Хомера и његових епова, Илијаде и Одисеје, Грчка иде ка новом добу убрзаног напретка који ју је увео у период данас познат као класично доба (500—323. п. н. е.).</s><s>То је период који је иза себе оставио најпознатије споменике и реликвије.</s>
<s>Период од 480. до 431. п. н. е. карактерише доминација великог државника Перикла, који је иницирао грађење велелепних здања међу којима се истичу Партенон и Пропилеји на Атинском Акропољу.</s><s>У спољашњој политици Атинска империја је доживела врхунац.</s><s>Што се тиче унутрашње политике, била је заснована на принципима широке демократије формирањем народног сабора коме је свако имао приступ и стварањем савета “војсковођа” који су бирани сваке године.</s>
<s>Пелопонески рат (431—404. п. н. е.), који је наговестио пропадање Атине, у суштини представља последицу неизмерног страха који су Спартанци осећали у односу на снажну и моћну Атину.</s>
<s>Велика епидемија 430. п. н. е., фатални неспоразуми око стратегије коју је требало применити након Периклове смрти 426. п. н. е. дефинитивно су бацили Атину на колена и подредили дејству бруталне диктатуре коју јој је Спарта наметнула.</s>
<s>4. век п. н. е. доноси Грчкој, ослабљеној дуготрајним ратовањем, претњу по мир од стране новонастале силе- Македоније.</s><s>Највећи атински оратор Демостен је убедио Атињане да треба да се супротставе Македонији што је довело до погубне битке код Херонеје 338. п. н. е. Судбина Атине и неколицине других градова-држава прешла је у руке Македоније.</s>
<s>Хеленистичка Грчка</s>
<s>Под влашћу Македоније успостављено је, на неки начин, јединство народа у елементарној форми које је за време Александра Великог ојачано.</s><s>Период између 4. и 2. века п. н. е. познат је као Хеленистичко доба.</s><s>Пре своје смрти 323. п. н. е., Александар је био владар огромне империје.</s><s>Након његове смрти долази до распада империје.</s>
<s>Римска владавина
Грчка пада под власт Рима.</s><s>Грчка по први пут добија јавне путеве, акведукте, мостове и јавна купатила.</s><s>Што се уметности тиче, више су се бавили монументалним спољним изгледом, тежећи масивним и разметљивим здањима која су украшавали тријумфални лукови, уклесани рељефи и фреске.</s><s>Што се тиче скулптуре, скулптори су захтевали апсолутну перфекцију и предмета и израде.</s>
<s>Шта више, и током владавине Рима, грчки градови-државе задржали су своју надмоћ у филозофији, суптилној уметности и науци.</s><s>У Римском периоду (146—138. п. н. е.) дошло је до ширења хришћанства на тлу Грчке.</s><s>Свети Павле је на Марсовом брду у Атини, као и широм земље исповедао нову веру а генерацију касније Св. Јован Богослов је написао Откровење на острву Патмос.</s>
<s>Византијско царство</s>
<s>Када је дошло до поделе Римског царства, на Источно и Западно царство, Грчка је постала део Византијског царства које је било под толико великим утицајем грчке мисли и уметности, да је грчки језик постао службени језик заменивши латински.</s><s>Византијско доба (од 395. до 1453. г) је трајало 1.000 година.</s><s>Током овог периода развила се уметност, култура и обичај, који су својствени овом периоду, и у којима се огледа веома јак утицај и тесна веза која је постојала између цркве и државе.</s><s>У црквеној архитектури развио се карактеристичан и веома познат стил под именом Византијски стил са укрштеним попречним бродом који има округлу куполу, и храмови у стилу базилике са уздигнутом централном лађом и једном или двема лађама на по свакој страни које су оивичене стубовима и колонама.</s>
<s>Мозаици и фреске којима су цркве биле украшене биле су изузетно високог уметничког нивоа у овом периоду који је доживео свој крај када је Османско царство покорило Византију 1453. год.</s>
<s>Турска власт</s>
<s>Са падом Константинопоља, главног града Византијског царства, 1453. год.</s><s>Турци су заузели највећи део Грчке.</s><s>И док је највећи део грчког копна и Егејских острва био под турском контролом до краја 15. века, Кипар и Крит су остали млетачки поседи и нису пали под Турке све до 1571, односно 1670.</s><s>Једини део грчког света који је избегао дуготрајну турску окупацију била су Јонска острва, који су остали млетачки посед, све док их није преузела Прва француска република, а онда су 1809. прешли под власт Уједињеног Краљевства све до уједињења са Грчком 1864.</s>
<s>Док су Грци на Јонским острвима и Константинопољу живели у просперитету, а они у Константинопољу су се чак достизали утицајне положаје у турском администрацији, већина становништва грчког копна је искусило економске последице османског освајања.</s><s>Уведени су тешки порези, а касније је Османско царство увело политику стварања наследних поседа, што је за последицу имало претварање сеоског грчког становништва у кметове.</s>
<s>Грчку православну цркву и Васељенску патријаршију Порта је сматрала ауторитетом над целим православним становништвом, било да су Грци или не.</s><s>Иако Османско царство није присиљавало немуслимане да се преобрате на ислам, хришћани су били суочени са неколико видова угњетавања како би се нагласио њихов подређени статус у Османском царству.</s><s>Угњетавање хришћана, посебно комбиновано са оштрим третманом локалних османских власти, је довело до преобраћивања на ислам, мада само наизглед.</s><s>У 19. веку многи преобраћеници су се вратили на своју стару веру.</s><s>Природа османске управе у Грчкој је варирала, иако је била увек произвољна и често сурова.</s><s>Неки градови су имали гувернере које је именовао султан, док су други (попут Атине) биле самоуправне општине.</s><s>Планинске области у унутрашњости и многа острва су практично вековима остала аутономна од османске државе.</s>
<s>Када су избијали ратови између Османског царства и других држава, Грци су обично устајали против Османског царства, уз пар изузетака.</s><s>Пре Грчке револуције било је много ратова у ком су се Грци борили против Османлија, као што су грчко учешће у бици код Лепанта 1571, устанак епирских сељака 1600-1601, Морејски рат 1684-1699 и Пелопонески устанак који је подстакла Руска Империја како би разбила Османско царство у складу са руским интересима.</s><s>Све ове устанке Османлије су угушиле у крви.</s>
<s>Грчка је остала под влашћу Османског царства до 1821. када су се разни ослободилачки покрети ујединили и повели Грчку у борбу за независност (1821—1834).</s>
<s>Модерна Грчка</s>
<s>Модерна Грчка настаје са одбацивањем турског ропства.</s><s>Земља је постала призната као независна држава од стране великих сила (В. Британије, Француске и Русије) 1830. године а прва монархија успостављена је доласком на престо краља Ота из Баварске.</s><s>У току следећих неколико година, за време Елефтериоса Венизелоса, грчка нација покушавала је да под своје окриље доведе територије које су одувек биле насељене Грцима, а последња припојена територија били су група острва Додекани, који су јој припојени за време Другог светског рата.</s><s>Почетком рата фашистичка Италија је покушала да изврши инвазију на Грчку, али су Грци током шестомесечних борби успели да одбију напад и протерају Италијане.</s><s>Током рата је Грчка била под нацистичком окупацијом, али је на њеној територији деловало неколико покрета отпора.</s><s>После окончања Другог светског рата на простору Грчке је вођен грађански рат између два сукобљена антифашистичка покрета левичарске и десничарске политичке организације, који се окончао 1949. године победом прозападног блока.</s><s>Грчка је била краљевина до 1973. године када је проглашена република чији је први председник био Јоргос Пападопулос.</s>
<s>У међувремену, Андреас Папандреу, син Јоргоса Папандреуа, основао је Панхеленски социјалистички покрет (ПАСОК) као одговор на рад Караманлисовљеве конзервативне странке Нова демократија, са две политичке формације које су доминирале у влади у наредне четири деценије.</s><s>Грчка се поново придружила НАТО-у 1980.</s><s>Грчка је постала десета чланица Европских заједница (које је касније подузела Европска унија) 1. јануара 1981. године, чиме је започео период одрживог раста.</s><s>Широко распрострањена улагања у индустријска предузећа и тешку инфраструктуру, као и средства из Европске уније и растући приходи од туризма, бродарства и брзорастућег услужног сектора подигли су животни стандард земље на ниво без преседана.</s><s>Земља је усвојила евро као своју валуту 2001. године и успешно је била домаћин Летњих олимпијских игара 2004. у Атини.</s>
<s>Почевши од 2010. године, Грчка је у великој мери патила од Велике рецесије и повезане европске дужничке кризе.</s><s>Због усвајања евра, када је Грчка доживела финансијску кризу, више није могла да девалвира своју валуту да поврати конкурентност.</s><s>Незапосленост младих била је посебно висока у овом периоду.</s><s>Ова криза грчког државног дуга, и каснија политика штедње, резултирале су протестима и друштвеним сукобима.</s><s>Генерално се сматра да је криза окончана око 2018. године.</s><s>У марту 2020. грчки парламент изабрао је нестраначког кандидата, Катерину Сакеларопулу, за прву председницу Грчке.</s>
<s>Становништво</s>
<s>Грчку настањује око 10 милиона Грка.</s><s>Грчка је најчистија етничка држава на Балкану.</s><s>Грци чине око 98% становништва а остале етничке мањине су Турци, Роми и Бугари (једине званично признате националне мањине) као и Албанци и Македонци, који нису признати.</s><s>Од самог почетка, односно од времена када је Грчка први пут настањена, пре неких 7.000 година па до данашњих дана, њени становници су се трудили да докажу да су људи посебног кова.</s><s>И данас се велики број Грка поноси својим пореклом и историјом у којој су границе ове земље много пута биле померане.</s>
<s>Просечно грчко домаћинство је данас мање и старије него у претходним генерацијама.</s><s>Економска криза је погоршала овај развој догађаја, између 350.000–450.000 Грка, претежно младих, емигрирало је од 2010. године.</s>
<s>Религија</s>
<s>Више од 90% грчке популације припада грчкој православној цркви која је овде традиционално већинска.</s><s>Скоро сви Грци поштују правила о браку и сахрани које ова црква прописује.</s><s>Цивилни бракови су уведени 1980. године.</s><s>Главни религијски празници су Ускрс, Божић и празник Успење Пресвете Богородице.</s><s>Многи Грци се за ове празнике враћају у своја родна места, да би их прославили уз јагњеће печење и добро вино.</s><s>Грци славе Ускрс по Миланковићевом календару кога је увео Милутин Миланковић и који се углавном поклапа са грегоријанским (до одређеног времена), па многи мисле да Грци користе грегоријански календар.</s>
<s>Процене бројности званично признате грчке муслиманске мањине, која се углавном налази у Тракији, крећу се на око 100.000 људи, (око 1% становништва).</s><s>Неки од албанских имиграната у Грчку потичу из номинално муслиманског порекла, иако су већина секуларне оријентације.</s><s>Након грчко-турског рата 1919–1922 и Уговора из Лозане из 1923, Грчка и Турска су пристале на трансфер становништва на основу културног и верског идентитета .</s><s>Око 500.000 муслимана из Грчке, претежно оних који су дефинисани као Турци, али и грчких муслимана попут Валлахада у западној Македонији, размењено је са отприлике 1,5 милиона Грка из Турске.</s><s>Међутим, многе избеглице које су се населиле у бившим отоманским муслиманским селима у Централној Македонији, а које су дефинисане као хришћански православни кавкаски Грци, стигле су из бивше руске закавкаске покрајине Карсске области, након што је враћена у Турску пре званичне размене становништва.</s>
<s>Јудаизам је присутан у Грчкој више од 2.000 година.</s><s>Древна заједница грчких Јевреја назива се Романиоти, док су Јевреји Сефарди некада били истакнута заједница у граду Солуну, која је до 1900. године бројала око 80.000 људи или више од половине становништва.</s><s>Међутим, после немачке окупације Грчке и Холокауста током Другог светског рата, процењује се да броји око 5.500 људи.</s>
<s>Процењује се да римокатоличка заједница броји око 250.000 припадника од чега 50.000 има грчко држављанство.</s><s>Њихова заједница је номинално одвојена од мање грчке византијске католичке цркве, која признаје примат папе, али одржава литургију византијског обреда.</s><s>Старокалендарци имају 500.000 пратилаца.</s><s>Протестаната, укључујући припаднике Грчке евангеличке цркве и слободне евангелистичке цркве, има око 30.000.</s><s>Друге хришћанске мањине имају око 12.000 чланова.</s><s>Јеховини сведоци извештавају да имају 28 874 активних чланова у Грчкој.</s>
<s>Од 2017. године, хеленски политеизам или хеленизам је правно признат као активно практикована религија у Грчкој, са проценама од 2.000 активних практиканата и додатних 100.000 „симпатизера“.</s><s>Хеленизам се односи на различите верске покрете који настављају, оживљавају или реконструишу старогрчке верске праксе.</s>
<s>Језик</s>
<s>Модерни грчки језик је језик већине популације.</s><s>Модерни грчки користи исти алфабет који су користили и становници у античким временима.</s><s>Током 19. и 20. века грчки језик био је предмет дискусија.</s><s>Грчки научници су покушали да преуреде модерни грчки и да га направе сличнијим некадашњем језику.</s><s>Они су увели Катаревуса форму грчког језика који се разликовао од Демотике (модерни говорни језик у Грчкој) у граматици, синтакси и неким речима.</s><s>Од 1976. године Демотике је постао главни језик у Грчкој.</s><s>После модерног грчког најзаступљенији су енглески и немачки, као и језици мањина: турски, албански, бугарски и македонски језик.</s>
<s>Највећи градови
Скоро две трећине Грка живи у урбаним срединама.</s><s>Највећи и најутицајнији метрополитански центри у Грчкој су Атина (3.744.059 становника према попису из 2021. године) и Солун (1.092.919 становика од 2021. године).</s><s>Остали истакнути градови са урбаним становништвом преко 100.000 становника су Патра, Ираклион, Лариса, Волос, Родос, Јањина, Агринио, Хања и Халкида.</s>
<s>Државни симболи</s>
<s>Застава Грчке се састоји од девет хоризонталних линија плаве и беле боје наизменично, и белог равнокраког (тзв. грчког) крста на плавој позадини у горњем левом углу (кантону).</s>
<s>Крст је овде симбол православља.</s><s>Порекло и симболика линија нису званично одређени, а поред популарних тумачења, претпоставља се да имају подлогу из времена Византије, иако о томе нема потврда у историјским документима.</s>
<s>Грб Грчке је званични хералдички симбол Републике Грчке.</s>
<s>Данашњи грб састоји се од штита светлоплаве (-{azure}-) боје и белог (-{argent}-) једнакокраког крста на средини (-{fess point}-) чији кракови сежу до ивица штита.</s><s>Штит је у потпуности окружен ловоровим венцом.</s>
<s>Грб Грчке је од 1822. године би мењан неколико пута — првобитно је грб био штит са приказом Атине и сове, потом је додат феникс, да би потом грчке династије додавале своје елементе грбу.</s><s>Грб је у оваквом облику присутан од 1967. године, а изглед му је прецизно прописан 1975. године.</s>
<s>Сунце Вергине је симбол који је постао знак грчке Македоније, на плавој позадини се најчешће користи као незванична застава три грчке периферије Западне, Средишње и Источне Македоније.</s>
<s>Политика</s>
<s>Грчка је по државном уређењу парламентарна република (монархија је одбијена на референдуму 8. децембра 1974).</s>
<s>Грчка је унитарна парламентарна република.</s><s>Садашњи Устав је саставио и усвојио Пети ревизиони парламент Грчке и ступио је на снагу 1975. након пада војне хунте 1967–1974 .</s><s>Од тада је ревидиран три пута: 1986., 2001., 2008. и 2019. године.</s><s>Устав, који се састоји од 120 чланова, предвиђа поделу власти на извршну, законодавну и судску власт и даје опсежне посебне гаранције (додатно појачане 2001. године) грађанских слобода и социјалних права.</s><s>Бирачко право женама је загарантовано од 1952. године.</s>
<s>Номинални шеф државе је председник Републике, кога бира Скупштина на петогодишњи мандат.</s><s>Према Уставу, извршну власт врше председник и Влада.</s><s>Међутим, уставним амандманом из 1986. године су у значајној мери смањене дужности и овлашћења председника, чинећи тај положај углавном церемонијалним; већина политичке моћи је тако дата премијеру, шефу грчке владе.</s><s>То место заузима актуелни лидер политичке партије којој парламент може изгласати поверење.</s><s>Председник републике формално именује премијера, а на њихову препоруку именује и разрешава остале чланове Кабинета.</s>
<s>Законодавну власт врши изборни једнодомни парламент од 300 чланова.</s><s>Парламентарни избори се одржавају сваке четири године, али је председник Републике дужан да раније распусти Скупштину на предлог Владе, ради решавања националног питања од изузетног значаја.</s><s>Председник је такође дужан да раније распусти парламент ако опозиција успе да изгласа неповерење влади.</s><s>Старост за гласање је 17 година.</s>
<s>Према извештају ОЕЦД-а из 2016. године, Грци показују умерени ниво грађанског учешћа у поређењу са већином других развијених земаља; Излазност бирача је била 64 одсто током недавних избора, ниже од просека ОЕЦД-а од 69 одсто.</s>
<s>Од обнове демократије, грчким партијским системом су доминирали либерално-конзервативна Нова демократија (НД) и социјалдемократски Панхеленски социјалистички покрет (ПАСОК).</s><s>Остале странке заступљене у грчком парламенту су Коалиција радикалне левице (СИРИЗА), Комунистичка партија Грчке (ККЕ), Грчко решење и МеРА25.</s>
<s>Спољни односи
Спољну политику Грчке води Министарство спољних послова и његов први човек, министар спољних послова, тренутно ту функцију обавља Никос Дендиас.</s><s>Званично, главни циљеви Министарства су представљање Грчке пред другим државама и међународним организацијама; штити интересе грчке државе и њених грађана у иностранству; промовишу грчку културу; негују ближе односе са грчком дијаспором; и подстичу међународну сарадњу.</s><s>Грчка држава има посебне односе са Кипром, Италијом, Француском, Јерменијом, Аустралијом, Државом Израел, Сједињеним Америчким Државама и Уједињеним Краљевством.</s>
<s>Након решавања спора о имену Македоније са Преспанским споразумом 2018. године, Министарство идентификује два преостала питања од посебног значаја за грчку државу: турско оспоравање права грчког суверенитета у Егејском мору и одговарајућем ваздушном простору и кипарски спор који укључује турску окупацију Северног Кипра.</s>
<s>Постоји дугогодишњи сукоб између Турске и Грчке око природних ресурса у источном Медитерану.</s><s>Турска не признаје легални епиконтинентални појас и искључиву економску зону око грчких острва.</s>
<s>Поред тога, због своје политичке и географске близине Европи, Азији, Блиском истоку и Африци, Грчка је земља од значајног геостратешког значаја, коју је искористила да развије регионалну политику која помаже у промовисању мира и стабилности на Балкану, Медитерану и Блиском истоку.</s><s>Ово је земљи дало статус средње силе у глобалним односима.</s>
<s>Грчка је чланица бројних међународних организација, укључујући Савет Европе, Европску унију, Унију за Медитеран, НАТО, Међународну организацију франкофоније и Уједињене нације, чији је члан оснивач.</s>
<s>Административна подела</s>
<s>Грчка је неформално састављена из неколико историјско-географских области:</s>
<s>Грчка је издељена на 13 периферија (), док се Света гора, црквена држава на полуострву Атос, налази под грчким суверенитетом.</s>
<s>Свака периферија је издељена на више нома или префектура (), којих укупно има 54.</s>
<s>Привреда</s>
<s>Грчка је развијена земља са развијеним риболовом, индустријом, па донекле и пољопривредом.</s><s>По извештају из 1998. године 7% државних прихода било је од ових делатности.</s><s>Више се гаје маслине, дуван, памук, грожђе и још неке врсте воћа.</s><s>Козе и овце су обележје грчког сточарства.</s><s>Шуме обухватају 28% површине државе.</s><s>Грчка привреда налази се под утицајем страног капитала, али у последње време јача државни сектор, а самим тим и унутрашња улагања.</s>
<s>Грчка има највећу привреду на Балкану, и важног регионалног инвеститора.</s><s>Грчка је други страни инвеститор капитала у Албанији, трећи страни инвеститор у Бугарској, прва три страних инвеститора у Румунији и Србији и најважнији трговински партнер и највећи страни инвеститор Северне Македоније.</s><s>Грчке банке скоро сваке недеље отварају нову експозитуру негде на Балкану.</s><s>Грчка телекомуникациона компанија ОТЕ постала је снажан инвеститор у другим балканским земљама.</s>
<s>Пољопривреда је слабије развијена због недостатка погодног тла али се све више наводњава тако да је сваке године све већа производња.</s><s>Главне пољопривредне културе су: пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, маслине, агруми и мандарине.</s><s>Такође се практикује и виноградарство.</s>
<s>Рударство, условљено природним богатством руда, се у последњем веку поприлично развило.</s><s>Грчка је богата рудама: боксит, манган, никл, цинк, барит, сумпор, со, сребро и др.</s>
<s>Индустрија се развила последњих 30 година.</s><s>Развијена је обојена металургија, прехрамбена, текстилна, хемијска, електротехничка, фармацеутска, текстилна индустрија, бродоградња, кожна и дрвна индустрија.</s><s>Такође постоји и неколико рафинерија нафте у Грчкој.</s>
<s>Туризам
Позната је и по туризму јер има излаз на Средоземно море Јонско море и Егејско море.</s><s>Због многобројних острва јако је примамљиво место многим туристима за одмор и уживање.</s>
<s>Туризам је кључни елемент економске активности у земљи и један од најважнијих сектора Грчке.</s><s>Обухватао је 20,6% бруто домаћег производа од 2018.</s><s>Грчка је имала преко 31.3 милиона посетилаца у 2019. години и око 28 милиона у 2016, што је повећање са 26,5 милиона туриста које је примио 2015. и 19.5 милиона у 2009 и 17.7 милиона туриста 2007. године, чиме је Грчка једна од најпосећенијих земаља у Европи последњих година.</s>
<s>У Грчкој постоји 18 Унескових локалитета светске баштине, а Грчка је рангирана на 16. месту у свету по укупном броју локалитета.</s><s>Још 14 локација налази се на пробној листи и чекају номинацију.</s>
<s>Саобраћај</s>
<s>Грчка је изразито средоземна земља која излази на неколико мора (Егејско, Јонско, Средоземно) са бројним заливима, острвима и полуострвима, а у унутрашњости је изразито планинска земља и најчешће је одвојена природним препрекама од других балканских земаља.</s><s>Овакви природни услови условили окренутост мору и, са тим у вези, поморском саобраћају, а у последњих деценија, и авиосаобраћају.</s><s>Главна чворишта у земљи су два највећа града, Атина и Солун.</s>
<s>Грчка има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.</s><s>Укупна дужина путева у Грчкој је око 117.000 -{km}-, од чега је 107.406 -{km}- асфалтирано (2006. година).</s><s>Дужина ауто-путева тренутно износи 1030 -{km}-, али се у наредним годинама очекује изградња нових деоница.</s><s>Они носе ознаке редних једноцифрених бројева.</s>
<s>Култура</s>
<s>Култура Грчке се развијала током периода од неколико хиљада година, са својим почетком Микенске културе, настављајући углавном у Класичну Грчку, током Хеленског периода, током утицаја Римског царства и свог Грчког царства које је настало на налеђу Византијског царства.</s>
<s>Обичаји</s>
<s>Многе грчке жене се удају у раним двадесетим, док мушкарци претендују да се жене касније, најчешће у 30-им.</s><s>Кроз неколико прошлих деценија жене су добиле већа права, али у грчком друштву је и даље јачи утицај мушкараца.</s><s>За старе Грке породица, религија, традиција и образовање представљају главне вредности.</s>
<s>Кухиња</s>
<s>Најчешћи састојци грчких оброка су говедина, јагњетина, пилетина и свињетина.</s><s>Риба и морски плодови се конзумирају на острвима и у великим градовима.</s><s>Не сме се заборавити ни маслиново уље које овим састојцима даје леп укус.</s><s>Салате се једу уз главна јела.</s><s>Традиционално јело је сувлаки (ражњић од јагњећег или свињског меса, са биљним додацима и помфритом).</s><s>Десерти су најчешће неке врсте воћа или баклава.</s><s>Познато јело јесу и кокоретси (састоји се од јагњеће џигерице).</s>
<s>Ручак је главни оброк и сервира се око 14 часова, али због обавеза и радног времена многи ручају увече око 19 часова.</s><s>Ресторани нуде богат избор јела, тако да за Грке није непријатно да уђу у кухињу ресторана и изаберу шта желе из многобројних лонаца са храном.</s>
<s>Књижевност</s>
<s>Најпознатији савремени грчки песник је Јоргос Сеферис, добитник Нобелове награде за књижевност 1963. године.</s><s>Његова поезија је пуна симболике и књижевних реминисценција изражених јасним, непретенциозним језиком.</s>
<s>Други велики грчки песник, Одисеј Елитис, добитник је Нобелове награде за књижевност за 1979. годину „за своју поезију која, на позадини грчког предања, сензуалном снагом и интелектуалном јасноћом одсликава борбу модерног човека за слободу и стваралаштво“.</s><s>Константин Кавафи, грчки песник који је већину живота провео у Александрији у Египту, добио је међународно признање у 20. веку.</s>
<s>Други велики песници грчког литерарног процвата у двадесетом веку су Јанис Рицос, Милтос Сахтурис, Тасос Ливадитис и Манолис Анагностакис.</s>
<s>Од прозних писаца најпознатији је Никос Казанцакис чији су романи „Грк Зорба“ (1943), „Последње Христово искушење“ и „Христос поново разапет“ доживели светску славу и преведени на многе језике.</s><s>Други значајни савремени прозаисти су Василис Василикос, Реа Галанаки и Такис Теодоропулос.</s>
<s>Спорт</s>
<s>Фудбалска репрезентација Грчке је освојила Европско првенство у фудбалу 2004. у Португалу када су поразили домаћина Португал резултатом 1:0.</s><s>Грчка је изненађујуће освојила првенство, победивши у четвртфиналу браниоца титуле Французе, фаворизовану Чешку у полуфиналу и Португал у финалу.</s>
<s>Кошаркашка репрезентација Грчке је била европски првак у кошарци 1987. и 2005. године.</s>
<s>Атлетичарка у дисциплини скок мотком, Катерина Стефаниди, освојила је златну медаљу на Летњим олимпијским играма 2016. године, а била је шампионка на Светском и Европском атлетском првенству.</s>
<s>Види још
Античка Грчка
Грци
Химна Слободи
Егејска Македонија
Грчка острва
Грчка краљевска породица</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Председник Грчке
Премијер Грчке
Туристичка организација Грчке
Канцеларија за статистику Грчке
Grckainfo.com Корисне информације о Грчкој на српском језику
Патрола до Грчке преко Македоније, САТ РТС - Званични канал</s>
<s>Државе у Европи
Државе чланице НАТО-а
Државе чланице Европске уније</s>
|
123 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1054 | 1054 | <s>1054. је била проста година.</s>
<s>Догађаји
Битка код Манцикерта
4. јул — Кинески астрономи су забележили изненадну појаву „звезде придошлице“, што је у ствари била супернова која је створила маглину Рак.</s><s>16. јул — Кардинал Хумберт од Силва Кандиде, изасланик папе Лава IX, и цариградски патријарх Михајло су екскомуницирали један другог, што се узима за крајњи чин Великог раскола.</s><s>27. јул — Сивард, гроф од Нортамбрије, напада Шкотску како би подржао Малколма III против Магбета, који је узурпирао шкотски престо од Малколмовог оца, Данкана I. Магбет је поражен код Дансинана.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Беренгер Рамон II, гроф Барселоне, тј. кнез Каталоније</s>
<s>Смрти</s>
<s>Фебруар</s>
<s>20. фебруар — Јарослав Мудри, велики кнез Кијевске Русије</s>
<s>Април
19. април — Лав IX, римски папа</s>
<s>Cептембар
24. септембар — Херман од Рајхенауа, немачки средњовековни свештеник и историчар</s>
<s>1050-е
51054</s>
|
124 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1389 | 1389 | <s>1389. је била проста година.</s>
<s>Догађаји
24. фебруар — Данци, у бици код Фолкепинга, поразили Швеђане и заробили њиховог краља Алберта.</s>
<s>Април</s>
<s>28. јун — Османска војска предвођена султаном Муратом I изгубила је од српску војске предвођену кнезом Лазаром у боју на Косову.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
9. новембар — Изабела од Валоа, енлеска краљица</s>
<s>Смрти</s>
<s>Мај</s>
<s>19. мај — Дмитриј Донски, велики московски кнез</s>
<s>Јун</s>
<s>15. јун — Лазар Хребељановић, српски кнез (*1329);
15. јун — Мурат I, османски султан. (*1326)</s>
<s>Септембар</s>
<s>23. октобар — Урбан VI, римски папа</s>
<s>Децембар</s>
<s></s>
<s>1380-е
81389</s>
|
125 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1804 | 1804 | <s>1804 је била преступна година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
1. јануар — Окончана је француска власт над Хаитијем.</s>
<s>Фебруар
2/14. фебруар - Одржан Збор у Орашцу.</s><s>Под командом Ђорђа Петровића Карађорђа, Срби у Београдском пашалуку почели буну против Дахија.</s><s>Ово је у наредним месецима и годинама прерасло у Први српски устанак, те у Српску револуцију за стварање независне државе на територији освојеној од Турака у 14. и 15. веку.</s><s>16. фебруар — У Сибници је вођена прва борба Карађорђа са устаницима против дахија.</s>
<s>Март
20. март — Наполеон Бонапарта у Паризу се симболично крунише за цара Француске, узимајући круну из папиних руку и стављајући је себи на главу.</s>
<s>Април
7. април — Српски устаници предвођени Карађорђем победили су јаничарску војску у бици код Баточине.</s><s>24. април/6. мај - 3/15. мај — Остружничка скупштина
28. април — Битка код Чокешине</s>
<s>Јун</s>
<s>Јул
24. јул — Српска потера предвођена Миленком Стојковићем ухватила је и погубила на дунавском острву Ада Кале београдске дахије Аганлију, Кучук Алију, Мулу Јусуфа и Мехмеда Фочића.</s>
<s>Август
11. август — Франц II проглашен за првог цара Аустријског царства.</s>
<s>Септембар</s>
<s>Октобар</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар
2. децембар — Папа Пије VII у Паризу крунисао је Наполеона Бонапарту за цара Француске.</s>
<s>Датум непознат
Ослобођена већина Шумадије и Мачве у Првом српском устанку.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Март
14. март — Јохан Штраус Старији, аустријски композитор († 1849)</s>
<s>Август
23. новембар — Френклин Пирс, 14. председник САД</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
3. јануар — Николај Љвов, песник, музичар, архитекта, представник руског просветитељства. (* 1753)
29. јануар — Хаџи-Рувим, архимандрит манастира Боговађе. (* 1754)</s>
<s>Фебруар
4. фебруар — Алекса Ненадовић, српски кнез. (* 1749)
4. фебруар — Илија Бирчанин, кнез Подгорске кнежине Ваљевске нахије. (* 1764)
6. фебруар — Џозеф Пристли, британски хемичар, писац, учитељ и политичар. (* 1733)
8. фебруар — Џозеф Пристли, енглески хемичар и филозоф. (* 1733)
12. фебруар — Имануел Кант, немачки филозоф, један од најутицајнијих умова у филозофији модерног доба. (* 1724)</s>
<s>Април
11. април — Миклош Кизмич словеначки писац, римокатолички свештеник, преводилац. (* 1737)</s>
<s>Јун
18. јун — Марија Амалија Аустријска, ћерка аустријске краљице Марије Терезије и цара Франца I. (* 1746)</s>
<s>Јул
12. јул — Александар Хамилтон, амерички економиста и политичар</s>
<s>Август
19. август — Бартелеми Шерер, француски генерал. (* 1747)</s>
<s>Октобар
2. октобар — Никола Кињо, француски проналазач, познат по томе што је изумео први аутомобил на свету. (* 1725)</s>
<s>Дани сећања</s>
<s>1800-е
01804</s>
|
126 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1815 | 1815 | <s>1815. је била проста година.</s>
<s>Догађаји
Википедија:Непознат датум — Вулканска ерупција Сумбабви у Индонезији је изазвала глобално загревање због чега су скоро сви усеви у свету пропали, а у Европи и Северној Америци су се десиле климатске катастрофе.</s>
<s>Јануар
8. јануар — Америчка војска на челу са генералом Ендруом Џексоном је поразила британску војску у бици код Њу Орлеанса током Америчко-британског рата.</s>
<s>Фебруар</s>
<s>26. фебруар — Наполеон Бонапарта побегао из заточеништва на острву Елба.</s>
<s>Март
1. март — Француски цар Наполеон Бонапарта искрцао се на обалу Француске, три дана пошто је с групицом следбеника напустио медитеранско острво Елба на којем је био заточен.</s>
<s>Април</s>
<s>23. април — На скупу у Такову донета је одлука да се подигне Други српски устанак против турске власти под вођством Милоша Обреновића.</s>
<s>Мај</s>
<s>8. мај — На брду Љубић, код Чачка, српски устаници у Другом српском устанку су потукли троструко јачу турску војску.</s>
<s>Јун</s>
<s>18. јун — У бици код Ватерлоа у Белгији удружене британске и пруске трупе под командом британског и пруског војсковође Велингтона и Блихера потукле Наполеона Бонапарту.</s><s>22. јун — Наполеон Бонапарта је абдицирао други пут после пораза код Ватерлоа</s>
<s>Јул</s>
<s>14. јул — 26. јул - Бој на Дубљу</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар</s>
<s>Октобар</s>
<s>25. октобар — Српски кнез Милош Обреновић постигао споразум с везиром Београдског пашалука Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи, чиме је завршен оружан део Другог српског устанка.</s>
<s>Новембар</s>
<s>20. новембар — Потписан је Париски мир којим су окончани Наполеонови ратови.</s>
<s>Децембар</s>
<s>19. децембар — Скупштина у Црнућу</s>
<s>Рођења</s>
<s>Фебруар
4. фебруар — Јосип Јурај Штросмајер, хрватски католички бискуп и политичар</s>
<s>Март</s>
<s>15. март — Димитрије Аврамовић, српски књижевник и сликар. († 1855)</s>
<s>Април
1. април — Ото фон Бизмарк, премијер пруског краљевства и први канцелар немачког царства.</s>
<s>Септембар</s>
<s>29. септембар — Андреас Ахенбах, немачки сликар. († 1910)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Фебруар</s>
<s>24. фебруар — Роберт Фултон, амерички инжењер
25. фебруар — Станоје Главаш, српски хајдук војвода. (* 1763)</s>
<s>Јун
1. јун — Луј Александар Бертје, француски маршал</s>
<s>Јул</s>
<s>26. јул — Милић Дринчић, српски војвода</s>
<s>Август</s>
<s>13. октобар — Жоашен Мира, француски маршал и напуљски краљ</s>
<s>Децембар
7. децембар — Мишел Неј, француски маршал
22. децембар — Хосе Марија Морелос, мескичкки католички светштеник и борац за независност Мексика</s>
<s>Непознат датум
Википедија:Непознат датум — Стојан Чупић, српски војвода. (* 1765)
Википедија:Непознат датум — Милосав Чамџија, српски војвода.</s>
<s>Дани сећања</s>
<s></s>
<s>1810-е
11815</s>
|
127 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1878 | 1878 | <s>1878. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>31. јануар — Српска војска у Другом српско-турском рату ослободила је Врање, након 422 године Османске окупације.</s>
<s>Фебруар</s>
<s>20. фебруар — Лав XIII је наследио Пија IX као 256. римски папа.</s>
<s>Март
3. март — Потписивањем Санстефанског мира окончан је Руско-турски рат и предвиђено стварање Велике Бугарске као кнежевине Османског царства.</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>Јун</s>
<s>Јул</s>
<s>13. јул — Окончан је Берлински конгрес којим су Србија, Румунија и Црна Гора добиле независност, Аустроугарска право да окупира османску Босну, а Бугарска аутономију унутар Османског царства.</s>
<s>Октобар</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
12. јануар — Ференц Молнар, америчко-мађарски књижевник</s>
<s>Фебруар
5. фебруар — Андре Ситроен, француски инжењер
23. фебруар — Казимир Маљевич, руски сликар</s>
<s>Март</s>
<s>31. март — Џек Џонсон, амерички боксер</s>
<s>Мај</s>
<s>10. мај — Густав Штреземан, немачки политичар</s>
<s>Јун
5. јун — Панчо Виља, мексички револуционар</s>
<s>Август</s>
<s>16. август — Исидор Бајић, српски композитор
27. август — Петар Врангел, руски генерал
19. август — Мануел Кесон, филипински политичар
31. август — Френк Џарвис, амерички атлетичар</s>
<s>Септембар
2. септембар — Вернер фон Бломберг, немачки федмаршал</s>
<s>Октобар</s>
<s>12. октобар — Карл Буреш, аустријски политичар. († 1936)
15. октобар — Пол Рејно, француски политичар</s>
<s>Новембар</s>
<s>17. новембар — Лиза Мајтнер, аустријски физичар. († 1968).</s><s>23. новембар — Ернест Кинг, амерички адмирал</s>
<s>Децембар</s>
<s>18. децембар — Јосиф Стаљин, совјетски политичар</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
9. јануар — Виторио Емануеле II, краљ Италије
12. јануар — Лазар Мамула, аустроугарски генерал
18. јануар — Антоан Сезар Бекерел, француски физичар</s>
<s>Фебруар
7. фебруар — Пије IX, римски папа
10. фебруар — Клод Бернар, француски лекар</s>
<s>Март</s>
<s>20. март — Јулијус фон Мајер, немачки лекар и физичар</s>
<s>Мај</s>
<s>13. мај — Џозеф Хенри, амерички физичар</s>
<s>Јун</s>
<s>12. јун — Георг V, краљ Хановера</s>
<s>Јул</s>
<s>25. јул — Милица Стојадиновић Српкиња, српска песникиња (* 1830)</s>
<s>Септембар
5. септембар — Јеврем Марковић, српски социјалиста</s>
<s>Октобар</s>
<s>18. октобар — Илија Милосављевић Коларац, српски задужбинар</s>
<s>Новембар</s>
<s>16. новембар — Ђура Јакшић, српски књижевник и сликар
23. новембар — Стјепан Митров Љубиша, српски књижевник и политичар</s>
<s>Децембар</s>
<s>14. децембар — Алиса од Велике Британије, велика кнегиња Хесена</s>
<s></s>
<s>1870-е
71878</s>
|
128 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1903 | 1903 | <s>1903. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар</s>
<s>Март</s>
<s>23. март — У демонстрацијама око 5.000 студената, ђака и радника против краља Александра Обреновића, које су организовали Димитрије Туцовић и Триша Кацлеровић, у сукобу с полицијом погинуло је пет, а рањено шест људи.</s>
<s>Април</s>
<s>Maj</s>
<s>17. мај — У Шпанији национализована имовина цркве и укинуте су црквене школе.</s>
<s>Јун
28-29. мај/10.-11. јун — Мајски преврат.</s><s>У конаку Старог двора у Београду, убијени су краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин.</s><s>15. јун — Након убиства Александра Обреновића у Мајском преврату, Скупштина Србије изабрала је Петра Карађорђевића за краља Србије.</s>
<s>Јул
1. јул — Покренута је бициклистичка трка у француској, Тур де Франс, која је временом постала највећа бициклистичка трка у свијету и треће најгледаније спортско такмичење.</s><s>4. јул — Пуштен је у рад први пацифички телеграфски кабл, између Сан Франциска и Маниле.</s>
<s>Август
2. август — У Македонији започео је Илинденски устанак за ослобођење од турске власти.</s><s>3. август — Македонски устаници у Крушеву су прогласили Крушевску републику, која је потрајала десет дана.</s><s>12. август — Битка код Мечкиног камена
15/28. август — на Велику Госпојину, оснивачка скупштина Кола српских сестара на Позоришном тргу у Београду, пред око 3000 жена.</s>
<s>Септембар</s>
<s>15. септембар — У Порто Алегреу, Бразил, основан фудбалски клуб Гремио Порто Алегре.</s>
<s>Октобар</s>
<s>Новембар
3. новембар - Панама је прогласила независност од Колумбије.</s>
<s>Децембар</s>
<s>17. децембар — Браћа Рајт су остварила први лет авионом на моторни погон, у дужини од 37 метара који је трајао 12 секунди.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Фебруар
1. фебруар — Јован Карамата, српски математичар. (†1967).</s><s>4. фебруар — Александер Имич, амерички доктор психологије, хемичар и најстарији мушкарац на свету († 2014)
20. фебруар — Анри Пелисје, француски бициклиста. (†1959).</s>
<s>Март
9. март — Нада Пурић, народни херој Југославије. († 1941)</s>
<s>Мај
29. мај — Боб Хоуп, британско-амерички стендап комичар, глумац и певач. († 2003)</s>
<s>Јун</s>
<s>25. јун — Џорџ Орвел, енглески књижевник</s>
<s>Јул</s>
<s>14. јул — Ирвин Стон, амерички писац. (†1989).</s>
<s>Новембар
7. новембар — Конрад Лоренц, аустријски природњак, добитник Нобелове награде за медицину 1973. године.</s>
<s>Смрти</s>
<s>Март</s>
<s>16. март — Рој Бин</s>
<s>Мај
4. мај — Гоце Делчев македонски револуционар. (*1872)
29. мај — Александар Обреновић, краљ Србије (*1876)
29. мај — Милован Павловић, српски генерал, Управник Војне академије; министар војске. (*13. јул 1842).</s>
<s>Септембар</s>
<s>13. новембар — Камиј Писаро, француски сликар и графичар. (*1830)</s>
<s>Децембар</s>
<s>28. децембар — Николај Фјодоров, руски религиозни мислилац и филозоф. (*1829)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Антоан Анри Бекерел; Пјер и Марија Кири
Хемија — Сванте Август Аренијус
Медицина — Нилс Риберг Финсен
Књижевност — Бјернстјерне Бјернсон
Мир — Сер Вилијам Рандал Кример (УК)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1900-е
01903</s>
|
129 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1914 | 1914 | <s>1914. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар
2. фебруар — Чарли Чаплинов филмски деби у филму Making a Living</s>
<s>Март
6. март — У Новом Саду основан Фудбалски клуб Војводина
7. март — Принц Вилхелм од Вида је стигао у Албанију и започео своју владавину.</s>
<s>Април</s>
<s>Јун</s>
<s>28. јун — Припадник организације Млада Босна Гаврило Принцип у Сарајеву је убио аустроугарског надвојводу, престолонаследника Франца Фердинанда, и његову жену Софију.</s><s>29. јун — неуспешни атентат на Распућина</s>
<s>Јул
4. јул — сахрана надвојводе Франца Фердинанда
23. јул — Аустроугарска је упутила ултиматум Србији да спроведе истрагу поводом атентата на престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна у Сарајеву.</s><s>28. јул — Аустроугарска објавила рат Србији, пошто је Србија одбила Јулски ултиматум после атентата на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву.</s>
<s>Август
1. август — Немачка објављује рат царској Русији, Француска наређује мобилизацију, затвара се њујоршка берза
2. август — у складу са Шлифеновим планом, Немачка окупира Луксембург
2. август — Османско-немачки споразум
3. август — Немачка објављује рат Француској, Белгија одбија немачки ултиматум
4. август — Немачке трупе извршиле инвазију на Белгију; Уједињено Краљевство објавило рат Немачкој, чиме су практично целокупна Британска империја и Немачко царство ступиле у рат; Ганди допутовао у Лондон; САД проглашавају неутралност
5. август — Краљевина Црна Гора објављује рат Аустроугарској; бомбардовањем из цепелина, почела опсада Лијежа
6. август — Аустроугарска објавила рат Русији
15. август — почела Церска битка; пролазак првог брода кроз Панамски канал
20. август — немачка војска окупирала Брисел
23. август — Јапан је објавио рат Немачкој у Првом светском рату.</s><s>24. август — Завршена је Церска битка у којој је српска војска под командом Степе Степановића потукла аустроугарску и однела прву савезничку победу у Првом светском рату.</s><s>28. август — поморска битка у Хелголандском заливу, између британске и немачке морнарице
30. август — Немци су у бици код Таненберга у Првом светском рату нанели тежак пораз Русији.</s>
<s>Септембар
1. септембар — Санкт Петербург променио назив у Петроград
3. септембар — Папа Бенедикт XV постао 258. папа; принц Вилхелм од Вида напустио Албанију после свега 6 месеци владавине
5. септембар — почела прва битка на Марни између енглеских и француских против немачких трупа
13. септембар — почела прва битка на Ени, наставак савезничке офанзиве у француској
22. септембар — Немачка подморница У-9 је потопила три застареле крстарице Краљевске морнарице, усмртивши око 1450 особа.</s>
<s>Октобар
3. октобар — 25 000 канадских војника кренуло ка Европи
5. октобар — Аустроугарска жестоко напала Београд
9. октобар — окончана опсада Антверпена, Белгија потпала под немачку окупацију</s>
<s>Новембар
2. новембар — Русија, Велика Британија и Француска су објавиле рат Турској.</s><s>5. новембар — Британија и Француска објавиле рат Турској и окупирале Кипар, где су остале до 1960. године.</s><s>5. новембар — Под командом генерала Оскара Поћорека у Првом светском рату почела је нова аустроугарска офанзива на Србију, а српске снаге су присиљене да се повуку.</s><s>16. новембар — Отпочела Колубарска битка</s>
<s>Децембар
2. децембар — аустроугарска војска окупирала Београд
3. децембар — Српска војска победом окончала Колубарску битку, наношењем жестоког пораза Аустроугарској.</s><s>Војвода Живојин Мишић, који је командовао Првом армијом, унапређен у чин војводе.</s><s>7. децембар — Народна скупштина Краљевине Србије усвојила је Нишку декларацију о уједињењу Јужних Словена у заједничку државу.</s><s>8. децембар — Британска флота је поразила немачку флоту у бици код Фолкландских острва.</s><s>12. децембар — након неколико месеци, поново отворена њујоршка берза
15. децембар — ослобођен Београд
18. децембар — Египат постаје британски протекторат
29. децембар — Почела битка код Сарикамиша у Првом светском рату, у којој је много слабија руска војска нанела тежак пораз турској армији.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Фебруар</s>
<s>14. фебруар — Борис Крајгер, словеначки и југословенски политичар и народни херој († 1967)</s>
<s>Март</s>
<s>17. март — Жикица Јовановић Шпанац, учесник шпанског грађанског рата, учесник НОР-а и народни херој. († 1942)</s>
<s>Април
2. април — Алек Гинис, енглески глумац. († 2000)</s>
<s>Мај
3. мај — Љубиша Р.</s><s>Ђенић, српски хроничар и историчар († 1977)
25. мај — Слободан Принцип Сељо, синовац Гаврила Принципа, учесник НОР-а и народни херој. († 1942)</s>
<s>Јун</s>
<s>19. јун — Антоније Блум, митрополит Руске православне цркве и припадник француског покрета отпора. († 2003)
28. јун — Душан Петровић Шане, српски и југословенски политичар и народни херој († 1977).</s>
<s>Јул
7. јул — Милутин Морача, генерал-пуковник ЈНА и народни херој (†2003)
18. јул — Ђино Бартали, италијански бициклиста. (†2000).</s><s>31. јул — Луј де Финес, француски глумац познат по улози Жандар из Сан Тропеа († 1983)</s>
<s>Септембар
5. септембар — Никанор Пара, чилеански књижевник. († 2018)
11. септембар — Патријарх српски Павле, поглавар Српске православне цркве († 2009).</s>
<s>Октобар</s>
<s>11. октобар — Рубен Фајн, доктор психологије и велики шахиста († 1993)
11. октобар — Мохамед Захир, авганистански краљ. († 2007)
15. октобар — Илона Ковач, српска стогодишњакиња, ( најстарија жива особа у Србији) († 2022)
27. октобар — Дилан Томас, енглески песник, пореклом Велшанин. († 1953)
28. октобар — Џонас Солк, амерички физичар. († 1995)</s>
<s>Новембар
9. новембар — Хеди Ламар, аустријска глумица. († 2000)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Април</s>
<s>19. април — Чарлс Сандерс Перс, амерички филозоф, оснивач прагматизма</s>
<s>Мај</s>
<s>15. мај — Јован Скерлић, српски књижевник и књижевни критичар
28. мај — Паул Маузер, немачки конструктор ватреног оружја</s>
<s>Јун</s>
<s>21. јун — Берта фон Сутнер, аустријска књижевница и пацифист, добитник Нобелове награде за мир 1905. године.</s><s>28. јун — Франц Фердинанд, аустроугарски престолонаследник; Софија Хотек, непризната супруга аустријског надвојводе Франца Фердинанда</s>
<s>Јул
31. јул — Жан Жорес, француски политичар</s>
<s>Август
5. август — Станислав Сондермајер, најмлађи борац који је погинуо у Церској бици
20. август — Папа Пије X</s>
<s>Септембар
1. септембар — Владислав Ф.</s><s>Рибникар, српски новинар, основао дневни лист „Политика"
24. септембар — Димитрије Т.</s><s>Леко, српски архитекта и урбаниста
28. септембар — Стеван Стојановић Мокрањац, српски композитор</s>
<s>Новембар</s>
<s>20. новембар — Димитрије Туцовић, теоретичар социјалистичког покрета у Србији</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Макс фон Лауе
Хемија — Теодор Вилијам Ричардс
Медицина — Роберт Барањ
Књижевност — Награда није додељена
Мир — Награда није додељена
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1910-е
11914</s>
|
130 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1917 | 1917 | <s>1917. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
9. јануар — Британска војска је поразила османску војску у бици код Рафе.</s><s>31. јануар — Немачка је у Првом светском рату објавила „тотални рат на мору“ у намери да неограниченим подморничким ратом принуди Велику Британију на капитулацију.</s><s>Торпедовање америчких бродова нагнало је дотад неутралне САД да уђу у рат против Централних сила.</s>
<s>Фебруар
5. фебруар — Усвајањем новог устава, Мексико постао федеративна република од 28 савезних држава.</s><s>21. фебруар — Избио је Топлички устанак због покушаја бугарске војске да мобилише српске регруте у окупираним областима у јужној Србији у Првом светском рату.</s>
<s>Март
4. март — Теретњак Америчке морнарице УСС Киклоп је нестао на путу од Барбадоса према Балтимору, што је њен највећи губитак ван борбе.</s><s>8. март — Немирима и штрајковима у Петрограду почела Фебруарска револуција у Русији.</s><s>11. март — Британски војници под командом Стнелија Мода су заузели Багдад.</s><s>15. март — Под притиском револуционара абдицирао је последњи руски цар Николај II, чиме је после три века окончана владавина династије Романов.</s><s>26. март — У покушају да се пробију у Палестину, Британци су претрпели пораз од османске војске у првој бици за Газу.</s>
<s>Април</s>
<s>2. април — Пред Војним судом за официре српске војске у Солуну је почео судски процес против групе официра са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом на челу.</s>
<s>Мај</s>
<s>Јун
7. јун — Британска војска је детонирала 19 амоналских мина испод немачких ровова, усмртивши 10.000 особа у најсмртоноснијој ненуклеарној експлозији коју је изазвао човек.</s><s>11. јун — Александар I је наследио престо Грчке, пошто је његов отац Константин I абдицирао под притиском савезничких армија које су окупирале Атину.</s>
<s>Јул
2. јул — Бели становници Ист Сент Луиса су запалили делове града и пуцали на црнце који су покушавали да побегну од пожара.</s><s>17. јул — Британска краљевска кућа променила је своје име Сакс-Кобург-Гота у Виндзор због антинемачког расположења у Британији током Првог светског рата.</s><s>20. јул — Потписана је Крфска декларација о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.</s><s>31. јул — Британском артиљеријском ватром започела је битка код Пашендала.</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар</s>
<s>Октобар
26. октобар — Бразил је објавио рат Немачкој у Првом светском рату.</s>
<s>Новембар
2. новембар — Британски министар иностраних послова Артур Џејмс Балфор објавио је Балфорову декларацију, о оснивању јеврејске државе у Палестини.</s><s>4. новембар — Завршена је битка код Капорета италијанским поразом и повлачењем италијанске војске се до реке Пијаве.</s><s>7. новембар — У Петрограду под водством вође бољшевика Владимира Иљича Лењина почела Октобарска социјалистичка револуција.</s>
<s>Децембар
9. децембар — Турске трупе су у Првом светском рату предале Јерусалим Британцима.</s><s>15. децембар — Русија и Централне силе су потписале примирје у Брест-Литовску и започели мировне преговоре који су довели до Брест-Литовског мира.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Фебруар
6. фебруар — Жа Жа Габор, мађарско-америчка глумица. († 2016)</s>
<s>Мај</s>
<s>29. мај — Џон Кенеди, 35. председник САД († 1963)</s>
<s>Јун
7. јун — Дин Мартин, италијанко-амерички певач и глумац. († 1995)
9. јун — Ерик Хобсбом, британски историчар. († 2012)</s>
<s>Јул</s>
<s>17. јул — Кенан Еврен, турски генерал и политичар. († 2015)</s>
<s>Август
9. октобар — Ђоко Јованић, генерал ЈНА и народни херој. († 2000)</s>
<s>Децембар</s>
<s>21. децембар — Хајнрих Бел, немачки књижевник и добитник нобелове награде 1972. († 1985)
24. децембар — Ким Џонг Сук, корејска политичарка († 1949)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
2. јануар — Леон Фламан, француски бициклиста. (*1877).</s><s>22. јануар — Јован Илкић, српски архитекта (*1857)</s>
<s>Фебруар</s>
<s>16. фебруар — Октав Мирбо, француски новинар, књижевни критичар и драмски писац. (*1848).</s>
<s>Март
8. март — Фердинанд фон Цепелин, немачки инжењер (*1838)</s>
<s>Април</s>
<s>14. април — Лудвик Лазар Заменхоф, пољски лекар, творац есперанта. (*1859).</s>
<s>Мај</s>
<s>16. мај — Владислав Петковић Дис, српски песник (*1880)
23. мај — Франо Супило, хрватски политичар. (*1870).</s>
<s>Јун</s>
<s>14. јун — Драгутин Димитријевић Апис, генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. (*1876)</s>
<s>Јул</s>
<s>14. јул — Октав Лапиз, француски бициклиста. (*1882).</s>
<s>Август</s>
<s>13. август — Едуард Бухнер, немачки хемичар, добитник Нобелове награде. (*1860).</s>
<s>Децембар
3. децембар — Карло Оријани, италијански бициклиста. (†1888)
20. децембар — Лисјен Пети Бретон, француски бициклиста. (*1882).</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Чарлс Гловер Баркла
Хемија — Награда није додељена
Медицина — Награда није додељена
Књижевност — Карл Адолф Гјелеруп и Хенрик Понтопидан
Мир — Међународни Црвени крст (Швајцарска)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1910-е
11917</s>
|
131 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1918 | 1918 | <s>1918. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
8. јануар — Амерички председник Вудро Вилсон је објавио својих Четрнаест тачака за свет након завршетка Првог светског рата.</s><s>19. јануар — Бољшевици у Петрограду распустили Уставотворну скупштину Русије.</s><s>31. јануар — У Русији је 31. јануар био последњи дан рачунања времена према Јулијанском календару, а следећег дана датум је означен као 14. фебруар према Грегоријанском календару.</s>
<s>Фебруар
1. фебруар — Топовским пуцњем са крстарице „Санкт Георг“ означен почетак побуне око 6.000 морнара у аустроугарској ратној флоти у Боки которској.</s><s>12. фебруар — 14. април — Народна скупштина на Крфу 1918.
15. фебруар — Литвански савет је потписао Декларацију о независности, чиме је прогласио обнову литванске државе.</s>
<s>Март
3. март — У Брест-Литовску је потписан мировни уговор Совјетске Русије и Немачке и њених савезника у Првом светском рату.</s><s>4. март — Први познати случај шпанске грознице је први пут забележен у Форт Рајлију у Канзасу.</s><s>5. март — Бољшевици су преместили главни град Русије из Петрограда у Москву.</s><s>21. март — Почела је операција Михаел, прва фаза последње немачке офанзиве у Првом светском рату.</s><s>23. март — Немачки топ „Дебела Берта“ у Првом светском рату бомбардовао Париз с више од 100 km раздаљине.</s>
<s>Април
1. април — У Уједињеном Краљевству је основано Краљевско ратно ваздухопловство спајањем Краљевског летачког корпуса и Краљевске морнаричке ваздухопловне службе.</s><s>9. април — Канадски војници су током битке код Араса започели напад на узвишење Вими.</s>
<s>Мај</s>
<s>Јун</s>
<s>10. јун — Италијански торпедни чамац потопио аустроугарски бојни брод Сент Иштван у Јадранском мору</s>
<s>Јул</s>
<s>15. јул — Почела је Друга битка на Марни у Првом светском рату офанзивом немачке војске под командом генерала Ериха Лудендорфа.</s><s>17. јул — Бољшевици су стрељали царску породицу Романов у Јекатеринбургу.</s>
<s>Август
8. август — Почела је битка код Амијена која је означила почетак савезничке Стодневне офанзиве на Западном фронту у Првом светском рату.</s>
<s>Септембар</s>
<s>14. септембар — Почетак офанзиве на Солунском фронту; српска војска врши пробој.</s><s>29. септембар — Солунско примирје</s>
<s>Октобар</s>
<s>19. октобар — У Загребу је Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба донело Декларацију о уједињењу свих Јужних Словена у једну државу.</s><s>27. октобар — Британске, француске и италијанске снаге поразиле, у Првом светском рату, аустроугарску војску у бици код Виторија Венета.</s><s>29. октобар — Хрватски сабор после распада Аустроугарске прогласио је раскид државно-правног односа с Хабсбуршком монархијом и прогласио приступање Хрватске Држави Словенаца, Хрвата и Срба.</s><s>31. октобар — Угарска влада је раскинула персоналну унију са Аустријом, чиме је званично распуштена Аустроугарска.</s>
<s>Новембар
1. новембар — Италијани су потопили бојни брод Вирибус Унитис у Пули, усмртивши више од 200 особа.</s><s>3. новембар — Побуном морнара Немачке царске морнарице у Килу почела је Немачка револуција.</s><s>3. новембар — Аустроугарска је потписала обуставу рата са Савезницима.</s><s>6—9. новембар — Женевски споразум
9. новембар — Немачки цар Вилхелм II је абдицирао, а Филип Шајдеман је прогласио републику.</s><s>12. новембар — Карл Ренер је изабран за првог канцелара Аустрије.</s><s>24. новембар — Велики народни збор у Руми је донео одлуку о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији.</s><s>25. новембар — Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији.</s><s>26. новембар — Велика народна скупштина у Подгорици је одлучила да се са престола збаце Петровићи Његоши и да се Краљевина Црна Гора присаједини Краљевини Србији.</s>
<s>Децембар
1. децембар — У Београду свечано проглашено Краљевство Срба, Хрвата, и Словенаца.</s><s>14. децембар — У Великој Британији први пут на изборима гласале жене и добиле право да се кандидују за Парламент.</s><s>14. децембар — Фридрих Карл је одбио да буде краљ Финске због свог немачког порекла по крају Првог светског рата.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
26. јануар — Николаје Чаушеску, румунски политичар (†1989)</s>
<s>Април</s>
<s>25. април — Ела Фицџералд, америчка певачица. (†1996).</s>
<s>Мај</s>
<s>11. мај — Ричард Фајнман, амерички физичар. († 1988).</s>
<s>Јун</s>
<s>18. јун — Нелсон Мандела, јужноафрички политичар.(† 2013)</s>
<s>Јул</s>
<s>14. јул — Ингмар Бергман, шведски филмски и позоришни режисер и сценариста. († 2007)</s>
<s>Август</s>
<s>13. август — Фредерик Сангер, енглески биохемичар. († 2013)
19. август — Јулијан Кнежевић, архимандрит. († 2001)</s>
<s>Септембар</s>
<s>16. септембар — Бранка Веселиновић, српска глумица († 2023)
22. септембар — Хенрик Шеринг, мексички виолиниста пореклом пољски Јеврејин. († 1988)</s>
<s>Октобар</s>
<s>18. октобар — Константин Мицотакис, грчки политичар. († 2017)</s>
<s>Децембар</s>
<s>13. децембар — Бил Вуковић, амерички аутомобилиста српског порекла. († 1955)
21. децембар — Курт Валдхајм, аустријски политичар, председник Аустрије и 4. генерални секретар Уједињених нација. († 2007)
23. децембар — Хелмут Шмит, немачки канцелар. († 2015)
23. децембар — Анвар ел Садат, египатски политичар. († 1981)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
1. јануар — Леон Хуа, белгијски бициклиста. (*1867)
6. јануар — Георг Кантор, немачки математичар. (*1845)</s>
<s>Фебруар</s>
<s>10. фебруар — Густав Климт, аустријски сликар. (*1862)
10. фебруар — Абдул Хамид II, турски султан. (*1842)</s>
<s>Март
2. март — Мирко Петровић-Његош, црногорски принц. (*1879)
25. март — Клод Дебиси, француски композитор (*1862).</s>
<s>Април</s>
<s>20. април — Карл Фердинанд Браун, немачки физичар. (*1850)
21. април — Манфред фон Рихтхофен, немачки пилот. (*1892)
28. април — Гаврило Принцип, српски револуционар. (*1895)</s>
<s>Јул</s>
<s>17. јул — Николај II Романов, руски цар (*1868).</s>
<s>Септембар</s>
<s>28. септембар — Георг Зимел, немачки социолог и филозоф. (*1858)</s>
<s>Новембар
1. новембар — Јанко Вуковић-Подкапелски, аустроугарски адмирал. (*1871)</s>
<s>Децембар</s>
<s>11. децембар — Иван Цанкар, словеначки књижевник. (*1876)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Макс Планк
Хемија — Фриц Хабер
Медицина — Награда није додељена
Књижевност — Награда није додељена
Мир — Награда није додељена
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1910-е
11918</s>
|
132 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1939 | 1939 | <s>1939. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Март</s>
<s>15. март — Пошто је, под претњом напада и уништења Прага, председник Емил Хаха у Берлину потписао акт о предаји земље Нацистичкој Немачкој, немачке трупе су окупирале Чешкословачку.</s><s>23. март — Мађарско ратно ваздухопловство је напало штаб Словачког ратног ваздухопловства, чиме је започело Словачко-мађарски рат.</s><s>28. март — Републиканска војска је у Шпанском грађанском рату предала Мадрид снагама генерала Франка.</s>
<s>Април
1. април — Генералисимус Франсиско Франко је означио крај Шпанског грађанског рата након предаје последњих републиканских снага.</s><s>7. април — Италијанске трупе искрцале се на обале Албаније и за пет дана окупирале земљу.</s>
<s>Мај</s>
<s>22. мај — Јоахим фон Рибентроп и Галеацо Ћано су потписали „Челични пакт“ о десетогодишњем војном и политичком савезу Немачке и Италије.</s>
<s>Јун
7. јун — Краљ Џорџ VI и краљица Елизабета дошли су у посету САД, што је била прва посета британског монарха овој земљи.</s>
<s>Август
2. август — Ајнштајн–Силардово писмо председнику Рузвелту након што је у Немачкој откривена нуклерна фисија, САД би морале истражити производњу атомске бомбе (зачетак Пројекта Менхетн).</s><s>12. август — Претпремијера "Чаробњака из Оза" у Висконсину (у Холивуду три дана касније).</s><s>19. август — Током преговора са Совјетима, Хитлер наређује Кригсмаринеу да започне операције Фал Вајс, плана инвазије на Пољску.</s><s>20. август — Совјетско-јапански погранични сукоби: одлучујућа Жуковљева совјетска офанзива код Халхин Гола.</s><s>23. август — Министри иностраних послова Немачке и СССР Јоахим фон Рибентроп и Вјачеслав Михајлович Молотов потписали су у Москви споразум о ненападању и тајни додатак о подели интересних сфера у источној Европи.</s><s>24. август — На Брду код Крања званично саопштење о споразуму Цветковић—Мачек (након чега Цветковић даје оставку и одмах добија мандат за састав нове владе).
+ Ванредно заседање британског парламента: донесен Акт о ратним овлашћењима, Морнарица у ратној готовости.</s><s>Истог дана британским и францусим грађанима у Немачкој речено да се врате кући.</s><s>25. август — Хитлер одлаже напад на Пољску за пет дана (они који нису обавештени, накратко почели напад сутрадан ујутру).</s><s>26. август — Споразум Цветковић—Мачек; формирана Бановина Хрватска, од Савске и Приморске бановине и још неколико срезова.</s><s>На Бледу формирана нова влада чији је председник опет Драгиша Цветковић а потпредседник Влатко Мачек (и још 4 министра из ХСС) Милан Недић министар војске и морнарице.</s><s>Распуштени су Народна скупштина и Сенат и укинут изборни закон — повратак демократије. (против Споразума су усташе, десница ХСС, већина српских политичара, војска, СПЦ и муслимани)
27. август — Први лет Хајнкел He 178, првог турбомлазног авиона.</s><s>31. август — Немачка је извела лажни напад на радио-станицу у Глајвицу, што јој је послужило као изговор да следећег дана нападне Пољску и започне Други светски рат у Европи.</s>
<s>Септембар
1. септембар — Немачка је без објаве рата напала Пољску и тиме започела Други светски рат.</s><s>3. септембар — Уједињено Краљевство и Француска објављују рат Немачкој.</s><s>3. септембар — Немачка подморница У-30 је торпедовала и потопила британски путнички прекоокеански брод СС Атенија, усмртивши 117 особа.</s><s>3. септембар — Велика награда Београда 1939. на кружној стази око Калемегдана за Краљев пехар; први је Италијан Тацио Нуволари, други Немац Манфред фон Браухич (синовац генерала Валтера), четврти Бошко Миленковић.</s><s>Процењених 75.000 гледалаца.</s><s>5. септембар — САД прогласиле своју неутралност у рату
7. септембар — Румунија проглашава неутралност.</s><s>8. септембар — Немачке претходнице стигле у близину Варшаве.</s><s>15. септембар — Варшава опкољена.
+ Бугарска проглашава неутралност.
+ Поринут брод „Козара“, најстарије пловило речне флотиле Војске Србије.
+ Крећу емисије југословенске редакције BBC-ја.</s><s>16. септембар — Примирје у сукобу између Совјета (и монголских савезника) и Јапанаца.</s><s>17. септембар — Совјетска Црвена армија ушла у Пољску са истока, запосела крајеве западне Белорусије и Украјине и заробила 217.000 Пољака.</s><s>17. септембар — Носач авиона ХМС Курејџос британске Краљевске морнарице је у Западним прилазима торпедовала и потопила немачка подморица У-29, уз губитак живота 519 чланова посаде.</s><s>21. септембар — Припадници фашистичке паравојне организације Гвоздена гарда су убили румунског премијера Арманда Калинескуа..</s><s>28. септембар — Пад Варшаве.</s>
<s>Октобар
8. октобар — Немачка анектирала западну Пољску.</s><s>11. октобар — Амерички председник Френклин Рузвелт одобрио почетак пројекта Менхетн, пројект израде атомске бомбе.</s><s>14. октобар — Више од 800 британских морнара погинуло када је немачка подморница У 47 упловила у британску ратну луку Скапа Флоу и торпедима потопила бојни брод ХМС Ројал Оук.</s><s>19. октобар — Турска, Француска и Уједињено Краљевство потписали споразум у Анкари о узајамној помоћи уколико их нека европска сила нападне на Медитерану.
+ Главни генералштаб ЈКВ предлаже формирање концентрационих логора за комунисте и њихове помагаче.</s><s>20. октобар — Summi Pontificatus, прва већа енциклика папе Пија XII, осуђује расизам, тоталитаризам, тражи обнову Пољске (сматра се нападом на нацистички режим).</s><s>25. октобар — Наредба министарства војске и морнарице о сузбијању комунистичке активности у војсци.</s>
<s>Новембар
4. новембар — На предлог председника Френклина Рузвелта, амерички Конгрес је донео закон Плати па носи о продаји ратног материјала.</s>
<s>Децембар</s>
<s>13. децембар — У првој великој поморској бици у Другом светском рату британске крстарице „Ексетер”, „Ајакс” и „Ахил” код залива Ла Плата у Атлантском океану тешко оштетиле и онеспособиле немачки бојни брод „Граф Шпе”.</s><s>14. децембар — Друштво народа је искључило СССР због агресије на Финску.</s><s>14. децембар — У сукобима током демонстрације радника и студената Београдског универзитета са полицијом и жандармеријом у Београду убијено је 9 особа.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
6. јануар — Валериј Лобановски, украјински фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2002)
29. јануар — Џермејн Грир, аустралијска књижевница и интелектуалка
30. јануар — Јован Миладиновић, српски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>1982)</s>
<s>Фебруар
12. фебруар — Реј Манзарек, амерички музичар, музички продуцент, редитељ и писац, најпознатији као суоснивач и клавијатуриста групе -{The Doors}- (прем.</s><s>2013)
22. фебруар — Светозар Стијовић, српски лингвиста (прем.</s><s>2000)
27. фебруар — Кензо Такада, јапански модни креатор (прем.</s><s>2020)</s>
<s>Март
5. март — Саманта Егар, енглеско-америчка глумица
7. март — Душан Маравић, српски фудбалер
17. март — Ђовани Трапатони, италијански фудбалер и фудбалски тренер
27. март — Беба Селимовић, босанскохерцеговачка певачица (прем.</s><s>2020)</s>
<s>Април
1. април — Али Макгро, америчка глумица, модел, списатељица и активисткиња за права животиња
2. април — Марвин Геј, амерички музичар и музички продуцент (прем.</s><s>1984)
2. април — Јован Ристић, српски редитељ (прем.</s><s>2013)
2. април — Живан Сарамандић, српски оперски певач (прем.</s><s>2012)
7. април — Франсис Форд Копола, амерички редитељ, сценариста, продуцент и композитор
13. април — Пол Сорвино, амерички глумац, редитељ, оперски певач, писац, вајар и предузетник (прем.</s><s>2022)
13. април — Шејмус Хини, ирски песник, драматург и преводилац, добитник Нобелове награде за књижевност (1995) (прем.</s><s>2013)
16. април — Борис Дворник, хрватски глумац, редитељ и сценариста (прем.</s><s>2008)
25. април — Тарчизио Бурњич, италијански фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2021)</s>
<s>Мај
5. мај — Јован Зебић, српски политичар и економиста (прем.</s><s>2007)
9. мај — Ђоко Вјештица, српски новинар и радијски водитељ (прем.</s><s>2008)
10. мај — Ивица Видовић, хрватски глумац (прем.</s><s>2011)
13. мај — Харви Кајтел, амерички глумац и продуцент
18. мај — Силвана Арменулић, југословенска певачица и глумица (прем.</s><s>1976)
19. мај — Џејмс Фокс, енглески глумац
25. мај — Дикси Картер, америчка глумица и певачица (прем.</s><s>2010)
25. мај — Ијан Макелен, енглески глумац</s>
<s>Јун
29. јун — Амарилдо, бразилски фудбалер</s>
<s>Јул
1. јул — Карен Блек, америчка глумица, сценаристкиња и музичарка (прем.</s><s>2013)
3. јул — Љубивоје Ршумовић, српски песник
5. јул — Павел Морозенко, совјетски и руски глумац (прем.</s><s>1991)
9. јул — Слободан Станишић, српски писац
30. јул — Питер Богданович, амерички редитељ, сценариста, глумац, продуцент, критичар и историчар филма (прем.</s><s>2022)</s>
<s>Август
2. август — Вес Крејвен, амерички редитељ, сценариста, продуцент, глумац и писац (прем.</s><s>2015)
5. август — Ратомир Вићентић, српски кошаркаш (прем.</s><s>2009)
9. август — Романо Проди, италијански политичар
19. август — Џинџер Бејкер, енглески музичар, најпознатији као суоснивач и бубњар супергрупе -{Cream}- (прем.</s><s>2019)
23. август — Милан Влајчић, српски новинар, књижевник и књижевни и филмски критичар (прем.</s><s>2022)
27. август — Никола Пилић, југословенски и хрватски тенисер и тениски тренер
29. август — Џон Бардон, енглески глумац (прем.</s><s>2014)
29. август — Џоел Шумахер, амерички редитељ, сценариста и продуцент (прем.</s><s>2020)</s>
<s>Септембар
5. септембар — Вилијам Девејн, амерички глумац
5. септембар — Џорџ Лејзенби, аустралијски глумац и модел
13. септембар — Борислав Микелић, српски привредник и политичар, председник Владе Републике Српске Крајине (1994—1995) (прем.</s><s>2018)
20. септембар — Небојша Попов, српски социолог (прем.</s><s>2016)
29. септембар — Фикрет Абдић, босанскохерцеговачки привредник и политичар</s>
<s>Октобар
3. октобар — Велибор Васовић, српски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2002)
11. октобар — Марија Буено, бразилска тенисерка (прем.</s><s>2018)
14. октобар — Ралф Лорен, амерички модни дизајнер, филантроп и предузетник
16. октобар — Амансио Амаро, шпански фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2023)
18. октобар — Ли Харви Освалд, амерички маринац који је осумњичен за атентат на Џона Кенедија (прем.</s><s>1963)
24. октобар — Ф.</s><s>Мари Ејбрахам, амерички глумац
27. октобар — Џон Клиз, енглески глумац, писац, комичар, продуцент и певач
30. октобар — Грејс Слик, америчка музичарка и уметница, најпознатија као певачица група -{Jefferson Airplane}-, -{Jefferson Starship}- и -{Starship}-</s>
<s>Новембар
2. новембар — Енрико Албертози, италијански фудбалски голман
5. новембар — Драгиша Станковић Челик, југословенски и српски боксер (прем.</s><s>2015)
15. новембар — Јафет Кото, амерички глумац (прем.</s><s>2021)
16. новембар — Милош Жутић, српски глумац (прем.</s><s>1993)
18. новембар — Маргарет Атвуд, канадска песникиња, списатељица, књижевна критичарка, есејисткиња и еколошка активисткиња
20. новембар — Игор Мандић, хрватски књижевни критичар, новинар, есејиста, фељтониста и полемичар (прем.</s><s>2022)
26. новембар — Марк Марголис, амерички глумац (прем.</s><s>2023)
26. новембар — Тина Тарнер, америчка музичарка и глумица (прем.</s><s>2023)
29. новембар — Матија Бећковић, српски песник и писац</s>
<s>Децембар
1. децембар — Ли Тревино, амерички голфер
8. децембар — Фахрудин Јусуфи, југословенски и српски фудбалер (прем.</s><s>2019)
8. децембар — Звездан Чебинац, српски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2012)
8. децембар — Срђан Чебинац, српски фудбалер
26. децембар — Фил Спектор, амерички музичар и музички продуцент (прем.</s><s>2021)</s>
<s>Непознат датум
Википедија:Непознат датум — Богомил Ђузел, македонски писац
Википедија:Непознат датум — Душан Ђурић, српски глумац († 1969)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
18. јануар — Драгиша Мишовић, српски лекар и комуниста. (*1898)
28. јануар — Вилијам Батлер Јејтс, ирски књижевник и Нобеловац. (*1865)</s>
<s>Фебруар</s>
<s>10. фебруар — Пије XI, римски папа. (*1857)</s>
<s>Март
2. март — Хауард Картер, енглески археолог</s>
<s>Април
2. април — Валери Славек, пољски политичар. (*1879)
24. април — Луј Труселије, француски бициклиста. (*1881).</s>
<s>Мај</s>
<s>25. мај — Френк Дајсон, енглески астроном. (*1868)</s>
<s>Јун
4. јун — Павле Поповић, српски филолог и књижевник. (*1868)
29. јун — Мехмед Спахо, југослоенски муслимански политичар. (*1883)</s>
<s>Јул</s>
<s>27. јул — Милица Јанковић, српска књижевница. (*1881)</s>
<s>Септембар</s>
<s>23. септембар — Зигмунд Фројд, аустријски психолог. (*1856)</s>
<s>Октобар</s>
<s>31. октобар — Албрехт, војвода од Виртемберга, виртембершки војвода и немачки фелдмаршал</s>
<s>Новембар</s>
<s>28. новембар — Џејмс Нејсмит, творац кошарке. (*1861)
30. новембар — Бела Кун, мађарски политичар и револуционар</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Ернест Орландо Лоренс
Хемија — Адолф Фридрих Јохан Бутенант и Леополд Ружичка
Медицина — Герхард Домак
Књижевност — Франс Емил Силанпе
Мир — Награда није додељена
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1930-е
31939</s>
|
133 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1941 | 1941 | <s>1941. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
6. јануар. — Председник САД Френклин Рузвелт је у говору у Конгресу дефинисао амерички циљ о „четири слободе“: слободу говора, слободу религије, слободу од страха и слободу од сиромаштва.</s><s>22. јануар — Аустралијске и британске снаге су заузеле Тобрук од Италијана после 11 дана опсаде.</s>
<s>Фебруар
3. фебруар — Немачка је силом поново поставила Пјера Лавала на дужност у окупираној Вишијевској Француској.</s><s>4. фебруар — Мађарски сабор је ратификовао приступање Мађарске Тројном пакту и уговор о вечном пријатељству са Југославијом.</s><s>14. фебруар — Прве јединице Афричког корпуса су стигле у Триполи.</s>
<s>Март
1. март — Бугарска је у Другом светском рату приступила Тројном пакту.</s><s>2. март — Прве немачке јединице су ушле у Бугарску пошто се она придружила Тројном пакту.</s><s>4. март — Кнез Павле Карађорђевић у Берлину се састао са вођом нацистичке Немачке, Адолфом Хитлером.</s><s>4. март — Британски командоси су успешно извели операцију Клејмор на фабрике рибљег уља и глицерина на Лофотским острвима у окупираној Норвешкој.</s><s>6. март — Крунски савет Краљевине Југославије, у Другом светском рату донео одлуку да Југославија приступи Тројном пакту, под условом да јој Немачка и Италија гарантују неповредивост територије.</s><s>25. март — Драгиша Цветковић и Јоаким фон Рибентроп су у Бечу потписали протокол којим је Југославија приступила Тројном пакту.</s><s>27. март — Војним ударом је свргнут кнез Павле Карађорђевић и влада Драгише Цветковића и образована нова с генералом Душаном Симовићем на челу.</s><s>28. март — Британске поморске снаге у Другом светском рату нанеле тешке губитке италијанској морнарици у бици код рта Матапан.</s>
<s>Април
6. април — Немачке трупе су бомбардовањем Београда започеле напад на Југославију.</s><s>7—30. април — Битка за Грчку
10. април — У Загребу је, уз подршку нацистичке Немачке, проглашена Независна Држава Хрватска, на челу са усташким поглавником Антом Павелићем.</s><s>10. април — Комунистичка партија Југославије издала Проглас у ком позива народ да не прихвати окупациону власт и почне да прикупља оружје за предстојећу борбу.</s><s>У ту сврху, при Централном комитету КПЈ формиран је Војни комитет.</s>
<s>* 12. април — Немачке трупе у Другом светском рату ушле у Београд.</s><s>17. април — капитулација Југословенске војске
17. април — Поручници бојног брода Краљевске ратне морнарице Југославије Милан Спасић и Сергеј Машера потопили су у Тиватском заливу разарач „Загреб“ како не би пао у руке Италијанима.</s><s>30. април — Независна Држава Хрватска донела је закон о расној припадности на основу којег су почели прогони Срба, Јевреја и Рома.</s>
<s>Мај
2. мај — Уједињено Краљевство је започело Англо-ирачки рат да би вратило на власт регента Абдулу Илаха збаченог у државном удару.</s><s>10. мај — Хитлеров заменик Рудолф Хес спустио се падобраном у Шкотску у намери да почне мировне преговоре и ухапшен.</s><s>10. мај — Усташе извршиле покољ Срба у Глини.</s><s>11. мај — Усташе извршиле покољ Срба у Глини.</s><s>11. мај — Пуковник Драгољуб Михаиловић, са групом војника и официра, избегао заробљеништво и стигао на планину Равна Гора, у западној Србији
20. мај — Немачки падобранци извршили су инвазију на Крит.</s><s>24. мај — Немачки ратни брод „Бизмарк“ у Другом светском рату потопио британски бојни брод „Худ“ при чему су од 1.422 морнара су преживела три.</s><s>27. мај — Британска морнарица је потопила у Другом светском рату немачки бојни брод "Бизмарк", при чему је погинуло је 2.300 људи.</s><s>27. мај — У Солунском заливу потонуо је грчки брод „Хелена Канавариоти“ којим су Немци превозили заробљене југословенске официре.</s><s>Међу погинулима је био и генерал Јован М.</s><s>Јовановић.</s>
<s>Јун
5. јун — Експлодирало је спремиште муниције немачке војске у Смедеревској тврђави, услед чега је погинуло око 2000 људи, а Смедерево разрушено.</s><s>8. јун — Британске снаге и јединице Слободне Француске у Другом светском рату извршиле инвазију на Сирију да би спречиле оснивање база сила Осовине.</s><s>14. јун — Амерички председник Двајт Ајзенхауер је потписао закон којим су речи под Богом додати у заклетву застави САД.</s><s>22. јун — Почела операција Барбароса (на слици), у Другом светском рату, у којој су Хитлерове трупе с више од 150 дивизија напале СССР дуж целе граничне линије између Балтичког и Црног мора.</s><s>25-29. јун — Погром у Каунасу
27. јун — КПЈ формирала Главни штаб народноослободилачких партизанских одреда Југославије</s>
<s>Јул
4. јул — У Београду, у вили Владислава Рибникара, одржана седница Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије на којој је донесена одлука о подизању устанка против окупатора.</s><s>7. јул — Жикица Јовановић Шпанац је убио два жандарма у селу Бела Црква, што се узело за почетак устанка у Србији против немачке окупације.</s><s>12. јул — На Петровданском сабору Цетињу је у Другом светском рату проглашена квислиншка суверена и независна Црна Гора под протекторатом фашистичке Италије.</s><s>13. јул — У Црној Гори је почео Тринаестојулски устанак против италијанског окупатора.</s><s>22. јул — Почео устанак у Словенији
27. јул — Нападом герилских одреда под вођством комуниста на Срб, Дрвар и Босанско Грахово почео је организовани устанак у Босни и Херцеговини и Хрватској.</s><s>26. јул — Председник САД Френклин Делано Рузвелт „замрзао“ сву јапанску имовину у САД и тиме обуставио америчко-јапанску трговину.</s><s>28. јул — У одмазди за пожаре у немачким гаражама Немци у Београду у Другом светском рату стрељали више од 120 људи, махом Јевреја, комуниста и њихових симпатизера.</s>
<s>Август
6. август — Усташе су убиле око 600 становника села Пребиловци, углавном жена, деце и стараца.</s><s>14. август — Британски премијер Винстон Черчил и председник САД Френклин Рузвелт потписали су Атлантску повељу, којом су се заложили за право сваког народа да изабере власт у својој земљи и да се изјашњава о територијалним променама.</s><s>17. август — Немци су у Другом светском рату обесили на Теразијама у центру Београда тела петорице српских родољуба.</s><s>21. август — Први затвореници су допремљени у систем логора Јасеновац.</s><s>22. август — Из затвора у Сремској Митровици побегла су 32 политичка затвореника, већином чланова КПЈ.</s><s>29. август — У Београдy нацистичке Немачке формирала Влада народног спаса на челу са генералом Миланом Недићем
31. август — Битка за Лозницу 1941. - Четнички официр, Веселин Мисита, са својим снагама напао немачки гарнизон у Лозници и натерао га на капитулацију</s>
<s>Септембар
8. септембар — Немци су у Другом светском рату почели опсаду Лењинграда и одсекли га од остатка земље.</s><s>16. септембар — Јосип Броз Тито, вођа КПЈ, прешао из Београда на ослобођену територију у западној Србији.</s><s>Тога дана, немачка управа у Србији наредила да се за једног немачког мртвог војника стреља 100 Срба, а за рањеног 50.
16. септембар — Ирански шах Реза Шах Пахлави абдицирао у корист 22-годишњег принца Мохамеда Резе Пахлавија.</s><s>19. септембар — Јосип Броз Тито и Драгољуб Михаиловић састали се у селу Струганик како би уговорили заједничку борбу против нацистичког окупатора</s>
<s>Октобар</s>
<s>14. октобар — У Краљеву нацисти и њихови помагачи извршили велики масакр над цивилним становништвом
21. октобар — Немци су у Крагујевцу у Другом светском рату стрељали неколико хиљада цивила, међу којима и ученике крагујевачке гимназије.</s>
<s>Новембар
7. новембар — У Ужицу, центру слободне територије, у присуству Тита изведена кратка парада партизанских јединица у част годишњице Октобарске револуције
25. новембар — Погинуло је 848 британских морнара када је немачка подморница потопила британски ратни брод "Барам" у Другом светском рату.</s><s>29. новембар — Након вишедневних напада немачких снага и њихових помагача, сломљена Ужичка република - слободна територија у којој је живело око милион људи.</s><s>По Титовом наређењу, партизански борци на брду Кадињача држали одступницу Врховном штабу и цивилном становништву како би се они на време извукли из Ужица.</s>
<s>Децембар
1. децембар — Црногорски НОП одред за операције у Санџаку, под командом Арса Јовановића, извршио напад на италијански гарнизон у Пљевљима.</s><s>После тешких борби партизани су били приморани да се, уз тешке губитке, од око 500 погинулих и рањених, повуку из Пљеваља. (види Пљеваљска битка)
7. децембар — Јапански авиони напали су америчку поморску базу у Перл Харбору на Хавајима и уништили велики број авиона и бродова.</s><s>8. децембар — Јапан је истовремено извршио инвазију на Малају, Тајланд, Хонгконг, Филипине и Холандску источну Индију.</s><s>19. децембар — Тројица ронилаца на људским торпедима Италијанске морнарице су детонирали магнетне мине на британским бродовима у Александрији, онеспособивши два бојна брода.</s><s>19. децембар — После неуспеле офанзиве на Москву, Адолф Хитлер сменио команданта немачких копнених трупа фелдмаршала Валтера фон Браухича и лично преузео команду над армијом.</s><s>21. децембар — У босанском месту Рудо формирана Прва пролетерска НОУ бригада.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
1. јануар — Ева Рас, српска глумица, књижевница и сликарка
8. јануар — Грејам Чепмен, енглески комичар, глумац, сценариста и писац (прем.</s><s>1989)
9. јануар — Џоун Бајз, америчка музичарка и активисткиња
11. јануар — Жерсон, бразилски фудбалер
14. јануар — Феј Данавеј, америчка глумица
14. јануар — Милан Кучан, словеначки политичар, 1. председник Словеније (1991—2002)
21. јануар — Пласидо Доминго, шпански оперски певач</s>
<s>Фебруар
8. фебруар — Ник Нолти, амерички глумац, продуцент и модел</s>
<s>Март
3. март — Недељко Билкић, босанскохерцеговачко-српски певач
12. март — Јосип Скоблар, хрватски фудбалер и фудбалски тренер
14. март — Волфганг Петерсен, немачки редитељ, сценариста и продуцент (прем.</s><s>2022)
15. март — Душан Голумбовски, српски глумац, ТВ водитељ, певач и публициста (прем.</s><s>2016)
16. март — Бернардо Бертолучи, италијански редитељ и сценариста (прем.</s><s>2018)
22. март — Бруно Ганц, швајцарски глумац (прем.</s><s>2019)
26. март — Ричард Докинс, енглески етолог, еволутивни биолог и писац
27. март — Мики Јевремовић, српски певач (прем.</s><s>2017)</s>
<s>Април
4. април — Петар Краљ, српски глумац (прем.</s><s>2011)
7. април — Горден Кеј, енглески глумац и певач (прем.</s><s>2017)
8. април — Вивијен Вествуд, енглеска модна дизајнерка и предузетница (прем.</s><s>2022)
11. април — Љубо Шкиљевић, српски глумац. (прем.</s><s>1999)
12. април — Боби Мур, енглески фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>1993)
14. април — Џули Кристи, енглеска глумица
16. април — Неда Спасојевић, српска глумица (прем.</s><s>1981)
20. април — Рајан О’Нил, амерички глумац
20. април — Мустафа Хасанагић, југословенски фудбалер и фудбалски тренер
23. април — Ари ден Хартог, холандски бициклиста (прем.</s><s>2018)
26. април — Клодин Оже, француска глумица (прем.</s><s>2019)
28. април — Ен-Маргрет, шведско-америчка глумица, певачица и плесачица
28. април — Лисјен Емар, француски бициклиста</s>
<s>Мај
6. мај — Ивица Осим, босанскохерцеговачки фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2022)
13. мај — Ричи Валенс, амерички музичар (прем.</s><s>1959)
13. мај — Ана Карић, хрватска глумица (прем.</s><s>2014)
18. мај — Миријам Марголис, енглеско-аустралијска глумица
19. мај — Нора Ефрон, америчка новинарка, списатељица, редитељка, сценаристкиња и продуценткиња (прем.</s><s>2012)
19. мај — Тања Малет, енглески модел и глумица (прем.</s><s>2019)
23. мај — Јован Аћин, српски редитељ и сценариста (прем.</s><s>1991)
23. мај — Дејан Патаковић, српски новинар, карикатуриста и хумориста (прем.</s><s>2019)
24. мај — Боб Дилан, амерички музичар, писац и песник
24. мај — Владимир Цветковић, српски кошаркаш и спортски функционер</s>
<s>Јун
2. јун — Чарли Вотс, енглески музичар, најпознатији као бубњар групе -{The Rolling Stones}- (прем.</s><s>2021)
2. јун — Стејси Кич, амерички глумац
7. јун — Станислава Пешић, српска глумица (прем.</s><s>1997)
9. јун — Џон Лорд, енглески музичар и композитор, најпознатији као клавијатуриста (прем.</s><s>2012)
10. јун — Јирген Прохнов, немачки глумац
12. јун — Чик Корија, амерички џез музичар и композитор, најпознатији као пијаниста и клавијатуриста (прем.</s><s>2021)
18. јун — Роже Лемер, француски фудбалер и фудбалски тренер
20. јун — Стивен Фрирс, енглески редитељ и продуцент
22. јун — Мајкл Лернер, амерички глумац (прем.</s><s>2023)
27. јун — Кшиштоф Кјешловски, пољски редитељ и сценариста (прем.</s><s>1996)</s>
<s>Јул
16. јул — Мишо Ковач, хрватски певач
25. јул — Тимоти Џон Бајфорд, енглеско-српски редитељ, сценариста, преводилац и глумац (прем.</s><s>2014)
29. јул — Дејвид Ворнер, енглески глумац (прем.</s><s>2022)
29. јул — Тома Фила, српски адвокат</s>
<s>Август
7. август — Владислав Лучић, српски кошаркаш и кошаркашки тренер
14. август — Дејвид Крозби, амерички музичар (прем.</s><s>2023)
14. август — Вида Огњеновић, српска књижевница, редитељка, драматуршкиња и дипломаткиња
20. август — Слободан Милошевић, српски политичар и правник, председник Србије (1989—1997) и Председник Србије и Црне Горе (1997—2000) (прем.</s><s>2006)
20. август — Стеван Остојић, српски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2022)
24. август — Паола Питагора, италијанска глумица
27. август — Сезарија Евора, музичарка са Зеленортских Острва (прем.</s><s>2011)
29. август — Бора Дрљача, српски певач (прем.</s><s>2020)</s>
<s>Септембар
8. септембар — Берни Сандерс, амерички политичар
9. септембар — Отис Рединг, амерички соул музичар (прем.</s><s>1967)
14. септембар — Богдан Тирнанић, српски новинар, публициста, филмски критичар и глумац (прем.</s><s>2009)
15. септембар — Флоријан Алберт, мађарски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2011)
19. септембар — Кес Елиот, америчка певачица и глумица, најпознатија као чланица групе -{The Mamas and the Papas}- (прем.</s><s>1974)
26. септембар — Раде Петровић, српски певач</s>
<s>Октобар
3. октобар — Чаби Чекер, амерички певач и плесач
4. октобар — Ен Рајс, америчка књижевница (прем.</s><s>2021)
13. октобар — Пол Сајмон, амерички музичар и глумац
25. октобар — Ен Тајлер, америчка списатељица
31. октобар — Сали Киркланд, америчка глумица</s>
<s>Новембар
5. новембар — Арт Гарфанкел, амерички певач, песник и глумац, најпознатији као члан дуа -{Simon & Garfunkel}-
20. новембар — Живко Николић, црногорски редитељ и сценариста (прем.</s><s>2001)
23. новембар — Франко Неро, италијански глумац
24. новембар — Пит Бест, енглески музичар, најпознатији као првобитни бубњар групе -{The Beatles}-
27. новембар — Еме Жаке, француски фудбалер и фудбалски тренер
27. новембар — Дуња Ланго, српско-хрватска новинарка, ТВ водитељка и глумица (прем.</s><s>2015)
27. новембар — Еди Рабит, амерички музичар (прем.</s><s>1998)</s>
<s>Децембар
7. децембар — Мане Бајић, српски фудбалер (прем.</s><s>1994)
8. децембар — Џеф Херст, енглески фудбалер и фудбалски тренер
9. децембар — Бо Бриџиз, амерички глумац, редитељ и продуцент
15. децембар — Владан Живковић, српски глумац (прем.</s><s>2022)
21. децембар — Радослав Бечејац, српски фудбалер
25. децембар — Гидо Рејбрук, белгијски бициклиста
31. децембар — Сара Мајлс, енглеска глумица
31. децембар — Алекс Фергусон, шкотски фудбалер и фудбалски тренер</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар</s>
<s>13. јануар — Џејмс Џојс, ирски писац. (* 1882)
29. јануар — Јоанис Метаксас, грчки генерал и диктатор</s>
<s>Фебруар</s>
<s>15. фебруар — Гвидо Адлер, аустријски музиколог (* 1855)
21. фебруар — Фредерик Бантинг, канадски научник. (* 1891)
28. фебруар — Алфонсо XIII од Шпаније, шпански краљ</s>
<s>Март
18. март — Анри Корне, француски бициклиста. (*1884)</s>
<s>Април
3. април — Пал Телеки, мађарски политичар
5. април — Парвин Етесами, иранска песникиња</s>
<s>Мај
27. мај — Ернст Линдеман, немачки капетан</s>
<s>Јун
4. јун — Вилхелм II Немачки, немачки цар</s>
<s>Јул
9. јул — Божидар Аџија, југословенски политичар. (* 1890)
24. јул — Рудолф Рамек, аустријски политичар. (* 1881)
31. јул — Соња Маринковић, народни херој Југославије</s>
<s>Август
7. август — Рабиндранат Тагор, индијски писац и филозоф. (* 1861)
14. август —Пол Сабатје, француски хемичар, добитник Нобелове награде</s>
<s>Октобар</s>
<s>20. октобар — Марко Орешковић, хрватски комуниста и народни херој. (*1895)</s>
<s>Новембар</s>
<s>27. новембар — Нада Пурић, народни херој Југославије. (*1903)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Награда није додељена
Хемија — Награда није додељена
Медицина — Награда није додељена
Књижевност — Награда није додељена
Мир — Награда није додељена
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s>Референце</s>
<s>1940-е
41941</s>
|
134 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1945 | 1945 | <s>1945. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
1. јануар — Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ) званично преименована у Југословенску армију (ЈА), а Врховни штаб у Генералштаб.</s><s>17. јануар — Совјетске трупе и пољске снаге су у Другом светском рату ослободиле Варшаву.</s><s>19. јануар — Црвена армија је ослободила Лођски гето.</s><s>20. јануар — Немачка је започела евакуацију најмање 1,8 милиона становника Источне Пруске.</s><s>23. јануар — Немачки велики адмирал Карл Дениц је наредио почетак операције Ханибал, која је постала један од највећих евакуација морем у историји, са више од милион људи пребачених током 15 недеља.</s><s>27. јануар — Савезничке трупе ослободиле логор Аушвиц.</s>
<s>Фебруар
4. фебруар — Черчил, Рузвелт и Стаљин су се састали на Кримској конференцији у Јалти да би се договорили о акцијама за завршетак Другог светског рата и плановима у послератном периоду.</s><s>19. фебруар — Америчке снаге искрцале се у Другом светском рату на пацифичко острво Иво Џима.</s>
<s>Март
4. март — Основано је спортско друштво Црвена звезда.</s><s>5. март — Америчке трупе у Другом светском рату ушле у Келн.</s><s>7. март — Потиснувши јапанске снаге у Другом светском рату, британска 14. армија ушла у Мандалеј, други по величини град у Бурми.</s><s>Трупе САД су током битке за Ремаген у Другом светском рату заузеле стратешки важан Лудендорфов мост преко Рајне, што им је омогућило да успоставе и прошире мостобран на тлу Немачке.</s><s>После оставке краљевске владе Јосип Броз Тито формирао нову југословенску владу у коју су ушли и шеф Демократске странке Милан Грол, као први потпредседник, и Иван Шубашић, као министар иностраних послова.</s><s>9. март — Официри Јапанске царске војске су збацили власти Француске Индокине.</s><s>Оружане снаге САД су касно увече отпочеле неселективно бомбардовање Токија запаљивим бомбама у коме је током ноћи побијено око 100.000 цивила.</s><s>11. март — Јапанци су успоставили марионетско Вијетнамско царство на челу са царем Бао Дајем.</s><s>У Јалти на Криму завршена је конференција лидера трију великих сила антихитлеровске коалиције који су ускладили војне планове за окончање Другог светског рата и договорили се о оснивању Уједињених нација.</s><s>14. март — Британско ратно ваздухопловство на железнички вијадукт у немачком граду Билефелд је први пут избацило најтежу бомбу у Другом светском рату, "Велики Слем", тешку 9 тона.</s><s>23. март — Почела је битка на Рајни у Другом светском рату.</s><s>26. март — После тешких борби, америчке трупе у Другом светском рату освојиле пацифичко острво Иво Џима.</s>
<s>Април</s>
<s>6. април — Јединице Југословенске армије су ослободиле Сарајево.</s><s>7. април — Амерички авиони у Другом светском рату потопили највећи јапански ратни брод „Јамато“.</s><s>11. април — Америчке трупе освојиле, у Другом светском рату, немачке градове Есен и Вајмар и ослободиле концентрациони логор Бухенвалд.</s><s>12. април — Југословенска армија је пробила Сремски фронт и отпочела борбе за завршно ослобођење Југославије.</s><s>Хари Труман је положио заклетву као 33. председник САД након смрти Френклина Рузвелта.</s><s>15. април — Совјетска подморница је потопила немачки избеглички брод Гоја са 7000-8000 путника, што је преживело 183 особе.</s><s>22. април — Из концентрационог логора Јасеновац пробило се 80 логораша, а њих 520 је том приликом убијено.</s><s>23. април — Совјетска армија у Другом светском рату ослободила нацистичке логоре "Захсенхаузен" и "Равензбрик".</s><s>25. април — Совјетске и америчке трупе среле се, први пут у Другом светском рату, код места Торгау у Немачкој.</s><s>29. април — Америчке трупе су у Другом светском рату ослободиле немачки концентрациони логор Дахау.</s><s>Адолф Хитлер се женио својом дугогодишњом партнерком Евом Браун и одредио адмирала Карла Деница за свог наследника.</s><s>Снаге нацистичке Немачке у Другом светском рату капитулирале су у северној Италији, Аустрији, Штајерској и Корушкој.</s><s>30. април — Југословенска армија ослободила је у Другом светском рату усташки логор Јасеновац.</s><s>Адолф Хитлер и његова супруга Ева Браун извршили су самоубиство у подземном бункеру у Берлину док су совјетске трупе касно увече заузеле зграду Рајхстага.</s>
<s>Мај
1. мај — Јозеф Гебелс и његова супруга Магда су отровали цијанидом своје шесторо деце, а затим извршили самоубиство.</s><s>2. мај — Генерал Хелмут Вајдлинг, командант немачких трупа у Берлину је предао град совјетским војницима предвођеним маршалом Георгијем Жуковим, чиме је окончана битка за Берлин.</s><s>7. мај — Немачки генерал Алфред Јодл је у Ремсу име Вермахта потписао документ о немачкој безусловној капитулацији у Другом светском рату.</s><s>8. мај — Фелдмаршал Вилхелм Кајтел у Берлину потписао завршни документ о капитулацији Немачке и окончању Другог светског рата у Европи.</s><s>10. мај — Совјетске трупе у Другом светском рату заузеле Праг.</s><s>15. мај — Предајом немачких и колаборационистичких трупа окончан је Други светски рат у Југославији.</s>
<s>Јун</s>
<s>21. јун — Јапанске трупе на острву Окинава, које је служило као последња одбрана Јапана у Другом светском рату, предале су се Американцима.</s>
<s>Јул
1. јул — Први дан планираног британско-америчко-пољско-немачког напада на СССР по британском војном плану Операција Незамисливо.</s><s>16. јул — У пустињи код града Аламогордо у држави Нови Мексико војска САД је извршила Тринити тест, прву пробу атомске бомбе.</s><s>17. јул — У Потсдаму је почела Потсдамска конференција о послератној будућности Европе.</s><s>26. јул — На парламентарним изборима у Уједињеном Краљевству победили лабуристи и њихов лидер Клемент Атли на месту премијера заменио Винстона Черчила.</s><s>28. јул — Амерички бомбардер Б-25 у густој магли ударио у „Емпајер стејт билдинг“ у Њујорку, тада највишу зграду у свету.</s><s>30. јул — Јапанска подморница И-58 је потопила америчку крстарицу Индијанаполис, изазвавши смрт 883 морнара.</s>
<s>Август
6. август — Америчке снаге бациле атомску бомбу на јапански град Хирошима.</s><s>9. август — Бачена атомска бомба на јапански град Нагасаки.</s><s>14. август — Јапан је прихватио савезничке захтеве за безусловну капитулацију.</s><s>15. август — Кореја добила независност од Јапана.</s><s>19. август — У Вијетнаму је под руководством Хо Ши Мина и ослободилачког покрета „Вијетмин” почела „августовска револуција” против француских колонијалних трупа.</s><s>21. август — Физичар Хари К.</s><s>Даглијан млађи смртоносно озрачен током експеримента са „демонским језгром“ у Националној лабораторији Лос Аламос.</s><s>30. август — Уједињено Краљевство је поново успоставила своју власт у Хонгконгу, након три године и седам месеци јапанске окупације.</s>
<s>Септембар
2. септембар — Јапан је на америчком броду Мисури, у Токијском заливу, потписао капитулацију чиме је и званично завршен Други светски рат.</s>
<s>Октобар
4. октобар — Основан Партизан.</s><s>21. октобар — На изборима у Француској први пут су гласале жене.</s><s>24. октобар — Ступила је на снагу Повеља УН, коју је у јуну 1945. потписала 51 земља оснивач Уједињених нација.</s>
<s>Новембар</s>
<s>11. новембар — У Југославији одржани избори за уставотворну Скупштину.</s><s>Листа Народног фронта, предвођена Јосипом Брозом Титом, вођом југословенских комуниста, освојила 90% гласова.</s><s>29. новембар — У Београду проглашена Федеративна Народна Република Југославија, чиме је званично укинута монархија.</s><s>У састав ФНРЈ ушло шест народних република (НР Словенија, НР Хрватска, НР Босна и Херцеговина, НР Црна Гора, НР Србија, НР Македонија) и две аутономне области у саставу Србије (Војводина и Космет).</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
10. јануар — Род Стјуарт, енглески музичар, најпознатији као певач
11. јануар — Жералдо Азеведо, бразилски музичар
19. јануар — Драган Холцер, југословенски фудбалер (прем.</s><s>2015)
29. јануар — Том Селек, амерички глумац, продуцент и војни ветеран</s>
<s>Фебруар
6. фебруар — Јожеф Каса, мађарско-српски политичар, економиста и банкар (прем.</s><s>2016)
6. фебруар — Боб Марли, јамајкански музичар, један од пионира регеа (прем.</s><s>1981)
9. фебруар — Мија Фароу, америчка глумица и модел
17. фебруар — Бренда Фрикер, ирска глумица
19. фебруар — Мајкл Нејдер, амерички глумац</s>
<s>Март
2. март — Гордон Томсон, канадски глумац
3. март — Џорџ Милер, аустралијски редитељ, сценариста и продуцент
20. март — Пет Рајли, амерички кошаркаш и кошаркашки тренер
29. март — Волт Фрејжер, амерички кошаркаш
30. март — Ерик Клептон, енглески музичар, најпознатији као гитариста</s>
<s>Април
2. април — Линда Хант, америчка глумица
14. април — Ричи Блекмор, енглески музичар, најпознатији као суоснивач и гитариста групе -{Deep Purple}-
24. април — Никодим Комљеновић, српски протосинђел (прем.</s><s>2002)
25. април — Бјорн Улвеус, шведски музичар, певач, гитариста,текстописац и музички продуцент, најпознатији као члан групе -{ABBA}-</s>
<s>Мај
8. мај — Кит Џарет, амерички пијаниста и композитор
9. мај — Слободан Ж. Јовановић, српски редитељ и сценариста (прем.</s><s>2016)
9. мај — Јуп Хајнкес, немачки фудбалер и фудбалски тренер
13. мај — Рајко Петров Ного, српски песник, есејиста и књижевни критичар (прем.</s><s>2022)
17. мај — Тони Роуч, аустралијски тенисер
19. мај — Пит Таунсенд, енглески музичар, најпознатији као суоснивач, фронтмен, певач и гитариста групе -{The Who}-
28. мај — Џон Фогерти, амерички музичар, најпознатији као суоснивач, певач и гитариста групе -{Creedence Clearwater Revival}-
31. мај —Рајнер Вернер Фасбиндер, немачки редитељ,сценариста и глумац (прем.</s><s>1982)</s>
<s>Јун
9. јун — Луис Окања, шпански бициклиста (прем.</s><s>1994)
11. јун — Адријен Барбо, америчка глумица, певачица и списатељица
17. јун — Еди Меркс, белгијски бициклиста
25. јун — Карли Сајмон, америчка музичарка и ауторка књига за децу</s>
<s>Јул
1. јул — Деби Хари, америчка музичарка, модел и глумица
10. јул — Вирџинија Вејд, енглеска тенисерка
17. јул — Александар II Карађорђевић, принц из династије Карађорђевић
20. јул — Илија Катић, српски фудбалер.</s><s>20. јул — Ким Карнс, америчка музичарка
26. јул — Хелен Мирен, енглеска глумица
26. јул — Станиша Стошић, српски певач (прем.</s><s>2008)
30. јул — Патрик Модијано, француски књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност (2014)</s>
<s>Август
14. август — Вим Вендерс, немачки редитељ, сценариста, продуцент, глумац, писац и фотограф
14. август — Стив Мартин, амерички глумац, комичар, писац и музичар
19. август — Ијан Гилан, енглески музичар, најпознатији као певач групе -{Deep Purple}-
21. август — Базил Поледорис, амерички композитор и диригент грчког порекла (прем.</s><s>2006)
22. август — Вида Павловић, српска певачица (прем.</s><s>2005)
23. август — Рита Павоне, италијанска музичарка и глумица
24. август — Кен Хенсли, енглески музичар и музички продуцент (прем.</s><s>2020)
31. август — Ван Морисон, ирски музичар и музички продуцент</s>
<s>Септембар
11. септембар — Франц Бекенбауер, немачки фудбалер и фудбалски тренер
17. септембар — Фил Џексон, амерички кошаркаш и кошаркашки тренер
22. септембар — Илија Петковић, српски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2020)
26. септембар — Брајан Фери, енглески музичар
29. септембар — Реџи Банистер, амерички глумац, продуцент, сценариста и музичар</s>
<s>Октобар
1. октобар — Харис Силајџић, бошњачки политичар
19. октобар — Дивајн, амерички глумац, певач и дрег краљица (прем.</s><s>1988)
19. октобар — Џон Литгоу, амерички глумац, музичар, песник и писац
21. октобар — Никита Михалков, руски редитељ и глумац</s>
<s>Новембар
3. новембар — Герд Милер, немачки фудбалер (прем.</s><s>2021)
12. новембар — Нил Јанг, канадски музичар
15. новембар — Боб Гантон, амерички глумац
15. новембар — Ани-Фрид Лингстад, шведско-норвешка музичарка, најпознатија као чланица групе -{ABBA}-
17. новембар — Срђан Карановић, српски редитељ и сценариста
21. новембар — Голди Хон, америчка глумица, продуценткиња и певачица
30. новембар — Роџер Главер, британски музичар, најпознатији као басиста групе -{Deep Purple}-
30. новембар — Били Дрејго, амерички глумац (прем.</s><s>2019)</s>
<s>Децембар
1. децембар — Бет Мидлер, америчка музичарка, глумица, комичарка и продуценткиња
9. децембар — Мајкл Нури, амерички глумац
16. децембар — Жељко Бебек, босанскохерцеговачко-хрватски музичар, најпознатији као певач групе Бијело дугме
22. децембар — Дајана Сојер, америчка новинарка
24. децембар — Леми Килмистер, енглески музичар, најпознатији као суоснивач, певач и басиста групе -{Mötorhead}- (прем.</s><s>2015)
31. децембар — Вернон Велс, аустралијски глумац
31. децембар — Барбара Карера, америчко-никарагванска глумица и модел</s>
<s>Смрти</s>
<s>Март</s>
<s>26. март — Борис Шапошњиков, маршал Совјетског Савеза</s>
<s>Април</s>
<s>12. април — Френклин Делано Рузвелт, 32. председник САД
18. април — Алберт Халер, хрватски књижевник. (*1883)
21. април — Валтер Модел, немачки фелдмаршал.</s><s>28. април — Бенито Мусолини, италијански фашистички вођа.</s><s>30. април — Адолф Хитлер, немачки политичар.</s>
<s>Мај
1. мај — Јозеф Гебелс, немачки нацистички политичар. (*1897)
4. мај — Федор фон Бок, немачки фелдмаршал
23. мај — Хајнрих Химлер, немачки политичар. (* 1900)
24. мај — Роберт фон Грајм, немачки фелдмаршал</s>
<s>Јул
8. јул — Васо Мискин Црни, народни херој Југославије
17. јул — Ернст Буш, немачки фелдмаршал
24. јул — Волфрам фон Рихтхофен, немачки фелдмаршал</s>
<s>Август</s>
<s>10. август — Роберт Хачинс Годард, амерички физичар и проналазач</s>
<s>Септембар</s>
<s>24. септембар — Ханс Гајгер, немачки физичар. (*1882)
26. септембар — Бела Барток, мађарски композитор и пијаниста. (*1881).</s>
<s>Октобар</s>
<s>15. октобар — Пјер Лавал, француски политичар. (*1883).</s>
<s>Новембар
2. новембар — Петар Драпшин, југословенски генерал и народни херој
10. новембар — Секула Дрљевић, црногорски политичар
20. новембар — Франсис Вилијам Астон, енглески физичар
30. новембар — Пол Масон, француски бициклиста. (*1874)</s>
<s>Децембар
4. децембар — Томас Хант Морган, амерички биолог и генетичар. (*1866)
21. децембар — Џорџ Смит Патон, амерички генерал. (*1885)</s>
<s>Дани сећања
Хронологија ДФЈ и КПЈ 1945.</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Волфганг Паули
Хемија — Артури Илмари Виртанен
Медицина — Сер Александер Флеминг, Ернст Борис Чејн и Сер Хауард Волтер Флори
Књижевност — Габријела Мистрал
Мир — Кордел Хал (САД)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1940-е
41945</s>
|
135 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1947 | 1947 | <s>1947. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>10. јануар — Уједињене нације су преузеле контролу над Слободним градом Трстом.</s><s>16. јануар — Венсан Ориол је инаугурисан у председника Француске.</s>
<s>Фебруар</s>
<s>28. фебруар — Кинеска националистичка војска је насилно угушила грађанске немире на Тајвану.</s>
<s>Март</s>
<s>12. март — Председник САД Хари Труман у Конгресу обзнанио је Труманову доктрину о помоћи земљама угроженим комунизмом.</s><s>29. март — Избио је Малагашки устанак против француске колонијалне власти на Мадагаскару.</s>
<s>Април
1. април — Павле од Гликсбурга је наследио свог брата Ђорђа II на месту краља Грчке.</s>
<s>Мај</s>
<s>Јун</s>
<s>17. јун — Уставотворна скупштина Бурме донела одлуку да прогласи независну Републику Бурму.</s>
<s>Јул
1. јул — Први пут су објављени извештаји да се НЛО срушио код Розвела у Новом Мексику.</s>
<s>Август
7. август — Експедиција норвешког етнолога Тора Хејердала на сплаву „Кон Тики“ стигла је, након 101 дана пловидбе од Перуа, на архипелаг Туамоту у Полинезији.</s><s>14. август — Формирана је држава Пакистан, настала по завршетку британске владавине у региону и поделе индијског потконтинента на исламски Пакистан и Индију насељену претежно Хиндусима.</s><s>15. август — Ступио на снагу акт о независности Британске Индије којим су, после 180 година колонијалне владавине Велике Британије, формиране Индијска Унија и Пакистан.</s>
<s>Септембар
9. септембар — Откривен је први случај рачунарског бага када је пронађен мољац заглављен у релеје рачунара Харвард Марк II.</s>
<s>Октобар</s>
<s>14. октобар — Током пробног лета америчког војног авиона на млазни погон, капетан Чарлс Јегер постао први човек који је пробио звучни зид.</s><s>22. октобар — Почео је рат Индије и Пакистана око Кашмира пошто је кашмирски махараџа Хари Синг одбио да се прикључи једној од две земље када је подељен индијски потконтинент.</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
8. јануар — Дејвид Боуи, енглески музичар и глумац (прем.</s><s>2016)
18. јануар — Такеши Китано, јапански глумац, комичар, редитељ, сценариста, ТВ водитељ и писац
24. јануар — Ђорђо Кинаља, италијански фудбалер (прем.</s><s>2012)
25. јануар — Тостао, бразилски фудбалер
27. јануар — Бранислав Покрајац, српски рукометаш и рукометни тренер (прем.</s><s>2018)
31. јануар — Џонатан Бенкс, амерички глумац</s>
<s>Фебруар
2. фебруар — Фара Фосет, америчка глумица и модел (прем.</s><s>2009)
4. фебруар — Ден Квејл, амерички политичар, 44. потпредседник САД
13. фебруар — Богдан Тањевић, црногорски кошаркаш и кошаркашки тренер
13. фебруар — Мајк Шишефски, амерички кошаркашки тренер
21. фебруар — Лидија Бастијанич, италијанско-америчка куварица, водитељица и ресторатерка
22. фебруар — Томислав Трифуновић, српски глумац
24. фебруар — Едвард Џејмс Олмос, амерички глумац, редитељ, продуцент и активиста
24. фебруар — Руперт Холмс, британско-амерички музичар, драматург и писац
28. фебруар — Мирољуб Лабус, српски економиста и политичар</s>
<s>Март
4. март — Братислава Морина, српска политичарка (прем.</s><s>2022)
9. март — Жарко Кораћ, српски психолог и политичар
15. март — Рај Кудер, амерички музичар и музички продуцент
19. март — Глен Клоус, америчка глумица, продуценткиња и певачица
25. март — Елтон Џон, енглески музичар</s>
<s>Април
5. април — Драгомир Рацић, српски фудбалски голман (прем.</s><s>2019)
7. април — Флоријан Шнајдер, немачки музичар, најпознатији као суоснивач и дугогодишњи члан групе -{Kraftwerk}- (прем.</s><s>2020)
12. април — Том Кленси, амерички писац (прем.</s><s>2013)
12. април — Дејвид Летерман, амерички ТВ водитељ и комичар
12. април — Вејн Нортроп, амерички глумац
16. април — Карим Абдул Џабар, амерички кошаркаш
16. април — Ли Керслејк, енглески музичар, најпознатији као бубњар и пратећи певач групе -{Uriah Heep}- (прем.</s><s>2020)
18. април — Џејмс Вудс, амерички глумац и продуцент
21. април — Иги Поп, амерички музичар, музички продуцент и глумац
22. април — Горан Паскаљевић, српски редитељ, сценариста и продуцент (прем.</s><s>2020)
25. април — Јохан Кројф, холандски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2016)
30. април — Владимир Јевтовић, српски глумац и професор глуме (прем.</s><s>2013)</s>
<s>Мај
1. мај — Данило Попивода, југословенски, словеначки и српски фудбалер (прем.</s><s>2021)
5. мај — Војкан Борисављевић, српски композитор и диригент (прем.</s><s>2021)
6. мај — Љубомир Врачаревић, српски мајстор борилачких вештина, творац реалног аикида (прем.</s><s>2013)
12. мај — Здењек Земан, чешко-италијански фудбалски тренер
13. мај — Стивен Доналдсон, амерички писац, познат по делима фантазије, научне фантастике и мистерије
15. мај — Љупко Петровић, српски фудбалер и фудбалски тренер
17. мај — Драги Јелић, српски музичар, најпознатији као суоснивач, певач и гитариста ЈУ групе
25. мај — Џеки Вивер, аустралијска глумица
27. мај — Бранко Облак, словеначки фудбалер и фудбалски тренер</s>
<s>Јун
1. јун — Рони Вуд, енглески музичар, најпознатији као члан групе -{The Rolling Stones}-
1. јун — Џонатан Прајс, велшки глумац
1. јун — Мирослав Радовановић, српски певач (прем.</s><s>2020)
4. јун — Благоје Пауновић, српски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2014)
6. јун — Роберт Инглунд, амерички глумац и редитељ
13. јун — Жељко Франуловић, хрватски тенисер и тениски тренер
18. јун — Милојко Пантић, српски спортски новинар и ТВ водитељ
18. јун — Весна Пећанац, српска глумица
19. јун — Салман Рушди, индијско-британско-амерички књижевник и есејиста
22. јун — Пит Маравић, амерички кошаркаш (прем.</s><s>1988)
23. јун — Брајан Браун, аустралијски глумац
24. јун — Питер Велер, амерички глумац и историчар уметности</s>
<s>Јул
2. јул — Лари Дејвид, амерички глумац, комичар, сценариста, продуцент и редитељ
2. јул — Марко Јанковић, српски новинар, радијски и ТВ водитељ, диск-џокеј и политичар (прем.</s><s>2023)
3. јул — Роб Ренсенбринк, холандски фудбалер (прем.</s><s>2020)
17. јул — Жарко Кнежевић, југословенски кошаркаш (прем.</s><s>2020)
19. јул — Брајан Меј, енглески музичар и астрофизичар, најпознатији као гитариста групе -{Queen}-
20. јул — Карлос Сантана, мексичко-амерички музичар, најпознатији као гитариста
22. јул — Алберт Брукс, амерички глумац, комичар, редитељ и сценариста
24. јул — Предраг Ејдус, српски глумац и професор глуме (прем.</s><s>2018)
25. јул — Зоран Миљковић, српски глумац (прем.</s><s>2020)
30. јул — Вилијам Атертон, амерички глумац
30. јул — Арнолд Шварценегер, амерички глумац, политичар и бодибилдер
31. јул — Ричард Грифитс, енглески глумац (прем.</s><s>2013)</s>
<s>Август
7. август — Кери Рид, аустралијска тенисерка
9. август — Рој Хоџсон, енглески фудбалер и фудбалски тренер
14. август — Данијела Стил, америчка књижевница
20. август — Реј Вајз, амерички глумац
23. август — Горан Султановић, српски глумац
24. август — Ен Арчер, америчка глумица
24. август — Пауло Коељо, бразилски писац
24. август — Рогер де Фламинк, белгијски бициклиста
29. август — Џејмс Хант, енглески аутомобилиста, возач Формуле 1 (прем.</s><s>1993)</s>
<s>Септембар
2. септембар — Рајко Грлић, хрватски редитељ, сценариста и продуцент
3. септембар — Жерар Улије, француски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2020)
7. септембар — Глорија Гејнор, америчка музичарка
8. септембар — Бенџамин Ор, амерички музичар, најпознатији као суоснивач, басиста и певач групе -{The Cars}- (прем.</s><s>2000)
14. септембар — Сем Нил, новозеландски глумац, сценариста, редитељ и продуцент
21. септембар — Јордан Ивановић, српски спортски новинар (прем.</s><s>2010)
21. септембар — Стивен Кинг, амерички писац
23. септембар — Мери Кеј Плејс, америчка глумица, певачица, редитељка и сценаристкиња
27. септембар — Мит Лоуф, амерички музичар и глумац (прем.</s><s>2022)
27. септембар — Дик Адвокат, холандски фудбалер и фудбалски тренер</s>
<s>Октобар
5. октобар — Брајан Џонсон, енглески музичар, најпознатији као певач групе -{AC/DC}-
9. октобар — Франс Гал, француска музичарка (прем.</s><s>2018)
10. октобар — Радован Бели Марковић, српски књижевник (прем.</s><s>2022)
18. октобар — Лора Ниро, америчка музичарка и пијанисткиња (прем.</s><s>1997)
23. октобар — Казимјеж Дејна, пољски фудбалер (прем.</s><s>1989)
24. октобар — Кевин Клајн, амерички глумац, комичар и певач
24. октобар — Борислав Џаковић, српски кошаркаш и кошаркашки тренер (прем.</s><s>2019)
25. октобар — Глен Типтон, енглески музичар, најпознатији као гитариста групе -{Judas Priest}-
26. октобар — Хилари Клинтон, америчка политичарка и правница
29. октобар — Ричард Драјфус, амерички глумац</s>
<s>Новембар
5. новембар — Ненад Бјековић, српски фудбалер и фудбалски тренер
13. новембар — Џо Мантења, амерички глумац, продуцент и редитељ
25. новембар — Трејси Волтер, амерички глумац</s>
<s>Децембар
7. децембар — Оливер Драгојевић, хрватски музичар (прем.</s><s>2018)
13. децембар — Ера Ојданић, српски певач
14. децембар — Светлана Бојковић, српска глумица
15. децембар — Миша Блам, српски џез музичар (контрабасиста), композитор, аранжер, џез публициста и музички педагог (прем.</s><s>2014)
16. децембар — Бен Крос, енглески глумац (прем.</s><s>2020)
17. децембар — Вес Студи, амерички глумац и продуцент
29. децембар — Тед Денсон, амерички глумац и продуцент</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
12. јануар — Зденко Блажековић, хрватски фашистички функционер
24. јануар — Аугуст Мајснер, немачки полицијски службеник
25. јануар — Ал Капоне, амерички криминалац. (*1899).</s>
<s>Фебруар
3. фебруар — Петар Живковић, југословенски генерал и политичар
10. фебруар — Васа Стајић, српски филозоф
26. фебруар — Александар Лер, аустријско-немачки генерал</s>
<s>Март</s>
<s>13. март — Крсто Поповић, црногорски генерал</s>
<s>Април
1. април — Ђорђе II Грчки, краљ Грчке
7. април — Хенри Форд, амерички инжењер. (*1863).</s><s>18. април — Јозеф Тисо, словачки свештеник и политичар
20. април — Кристијан X Дански, краљ Данске</s>
<s>Јун
7. јун — Славко Кватерник, хрватски политичар</s>
<s>Јул</s>
<s>19. јул — Аунг Сан, бурмански политичар
21. јул — Жанка Стокић, српска глумица</s>
<s>Август
4. октобар — Макс Планк, немачки физичар
27. октобар — Коста Бјелогрлић, народни херој Југославије</s>
<s>Децембар
1. децембар — Алистер Кроули, енглески окултиста, мистик и астролог. (*1875).</s><s>14. децембар — Стенли Болдвин, британски политичар
28. децембар — Виктор Емануел III, италијански краљ од 1900. до 1946.
28. децембар — Алфред Норт Вајтхед, британско-амерички филозоф</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Сер Едвард Виктор Еплтон
Хемија — Сер Роберт Робинсон
Медицина — Карл Фердинанд Кори, Герти Тереза Кори (рођена Радниц) и Бернардо Алберто Хусеј
Књижевност — Андре Жид
Мир — Веће пријатељских услуга (УК) и Амерички комитет пријатељских услуга (САД)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1940-е
41947</s>
|
136 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1991 | 1991 | <s>1991. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
5. јануар — Грузијске трупе су напале Цхинвали, чиме је почео Јужноосетијски рат из 1991–1992.
9. јануар — Председништво СФРЈ усвојило Наредбу којом изричито наређује расформирање свих нелегалних оружаних састава на територији Југославије.</s><s>13. јануар — Совјетски војници су напали присталице независности Литваније код ТВ торња у Вилњусу, усмртивши 14 особа.</s><s>16. јануар — САД и западни савезници почели су операцију Пустињска олуја масовним ваздушним ударима по војним и индустријским циљевима у Ираку и Кувајту, 19 часова после истека ултиматума Уједињених нација.</s><s>17. јануар — Ирак је лансирао 8 ракета скад на Израел као одмазду за почетак Заливског рата, иако Израел није учествовао у њему.</s><s>25. јануар — Скупштина (Собрање) СР Македоније, једне од република СФР Југославије усвојила је декларацију о независности и платформу за преговоре о будућности Југославије.</s>
<s>Фебруар</s>
<s>13. фебруар — Америчко ратно ваздухопловство је бацило две ласерски вођене паметне бомбе на склониште у Багдаду, усмртивши најмање 408 цивила.</s><s>23. фебруар — Основана Српска радикална странка.</s><s>25. фебруар — Ирачка ракета скад је погодила, у Заливском рату, касарну америчких маринаца код саудијског града Дахран, при чему је погинуло 28 војника, а већи број је рањен.</s><s>26. фебруар — Садам Хусеин је преко радија најавио повлачење ирачке војске из Кувајта.</s><s>28. фебруар — Председник САД Џорџ Буш старији је прогласио победу у Заливском рату и наредио прекид ватре.</s>
<s>Март
2. март — У Пакрацу дошло до сукоба између српских цивила и хрватских паравојних снага.</s><s>3. март — Становници Летоније и Естоније убедљивом већином гласали за независност од Совјетског Савеза.</s><s>9. март — У Београду су избиле демонстрације против режима Слободана Милошевића који је организовао Српски покрет обнове.</s><s>12. март — Председништво СФРЈ није изгласало предлог генералског врха ЈНА о завођењу ванредног стања на територији СФРЈ.</s><s>15. март — "Бирмингемска шесторка", шест Ираца погрешно оптужених да су 1974. подметнули експлозије у пабове у енглеском граду Бирмингем, је ослобођена после 16 година у затвору.</s><s>17. март — Већина совјетских грађана изјаснила се на референдуму за очување савеза држава под новим именом Заједница Независних Држава.</s><s>31. март — На Плитвицама у Хрватској избио први сукоб хрватске полиције и наоружаних Срба.</s>
<s>Април
9. април — Врховни совјет Грузијске ССР је прогласио независтност од Совјетског Савеза.</s><s>10. април — У судару ферибота и танкера код Ливорна услед густе магле, погинуло је 140 особа.</s>
<s>Мај</s>
<s>2. мај — У Борову селу убијено дванаест припадника МУП -а Хрватске.</s><s>6. мај — Демонстрације у Сплиту 1991.
15. мај — Спречен избор Стипе Месића за председника Председништва Југославије.</s><s>19. мај — Упркос бојкота локалних Срба, гласачи су на референдуму подржали независност Хрватске од СФРЈ.</s><s>21. мај — Премијер Индије Раџив Ганди убијен бомбом скривеном у букет цвећа, током предизборног митинга у јужној индијској држави Тамил Наду.</s><s>28. мај — Снаге Етиопског народног револуционарног демократског фронта ушле су у Адис Абебу, окончавши владавину Дерга и Етиопски грађански рат.</s><s>29. мај — ФК Црвена звезда је постала првак Европе у фудбалу у Барију победивши Олимпик из Марсеља са 5:3 после извођења једанаестераца.</s><s>31. мај — У Лисабону је потписан мировни споразум о Анголи, којим је после готово 16 година окончан Анголски грађански рат.</s>
<s>Јун</s>
<s>17. јун — Парламент Јужне Африке укинуо последњи закон на којем је, од 1950, била заснована политика апартхејда.</s><s>19. јун — Последњи совјетски војници су напустили Мађарску после 45 година дугог присуства.</s><s>25. јун — Парламенти Словеније и Хрватске су прогласили независност тих република од СФРЈ.</s><s>27. јун — Југословенска народна армија кренула у оружану акцију освајања југословенских граничних прелаза.</s><s>У десетодневном ратовању са припадницима словеначке територијалне одбране, погинуло нешто више од 40 особа.</s><s>30. јун — Стјепан Месић, под притиском Европске заједнице, изабран за председника Председништва СФРЈ.</s>
<s>Јул
1. јул — На састанку у Прагу лидери источноевропских земаља укинули су војни савез Варшавски пакт, основан 1955.
7. јул — Усвојена је Брионска декларација о тромесечном одлагању примене одлука о независности Словеније и Хрватске, којом се влада СФР Југославије обавезала да ће повући савезну војску (ЈНА) из Словеније, а словеначке власти на демобилизацију словеначких трупа.</s><s>18. јул — Председништво СФРЈ донело је на седници у Београду одлуку о повлачењу Југословенске народне армије из Словеније.</s><s>31. јул — Председници СССР и САД Михаил Горбачов и Џорџ Буш потписали у Москви споразум о ограничењу нуклеарног оружја великог домета.</s>
<s>Август</s>
<s>19. август — У Совјетском Савезу је покушан државни удар којим су присталице тврде линије покушале да збаце са власти Михаила Горбачова, творца совјетске „гласности” и „перестројке”.</s><s>21. август — Хрватске власти почеле блокаду касарни ЈНА у Хрватској и ускратиле им снабдевање струјом, храном и водом.</s><s>24. август — Председник СССР Михаил Горбачов дао је оставку на место шефа Комунистичке партије и затражио да Централни комитет донесе одлуку о распуштању партије.</s><s>24. август — Почели напади снага ЈНА и српских паравојних јединица на Вуковар.</s><s>25. август — Белорусија прогласила независност од Совјетског Савеза.</s><s>27. август — Молдавија је прогласила независност од СССР.</s>
<s>Септембар
8. септембар — У Македонији одржава се референдум за независност.</s><s>95% гласача изјашњава се за независност.</s><s>20. септембар — Црногорска народна скупштина је у Жабљаку прогласио Црну Гору еколошком државом и прихватила декларацију о заштити природе.</s>
<s>Октобар
3. октобар — Председништво СФРЈ прогласило стање непосредне ратне опасности на територији Југославије, и прешло у рад у четворочланом саставу, тј. без чланова из Словеније, Хрватске, БиХ, и Македоније.</s><s>За председника „крњег“ Председништва изабран Бранко Костић, представник Црне Горе.</s><s>7. октобар — Експлозија у председништву Хрватске на Банским дворима- хрватска страна тврди да је авијација ЈНА тиме покушала да убије Фрању Туђмана, док југословенска страна тврди да су сами Хрвати подметнули контролисану експлозију, огласивши ваздушну опасност.</s><s>8. октобар — После истека тромесечног брионског мораторијума Словенија и Хрватска су поново прогласиле независност од Југославије.</s><s>22. октобар — Крње председништво Југославије је одбацило предлог Европске заједнице да југословенска федерација буде реконституисана у асоцијацију суверених држава.</s>
<s>Новембар
4. новембар — Корасон Акино је дала председнички опроштај бившој првој дами Филипина Имелди Маркос и дозволила јој да се врати из изгнанства.</s><s>4. новембар — Гари Каспаров је победио на шаховском турниру у Тилбургу.</s><s>18. новембар — После тромесечне опсаде, Вуковар пао у руке ЈНА и разним српским паравојним јединицама.</s>
<s>Децембар
8. децембар — Председници Русије, Белорусије и Украјине Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич у Минску потписали споразум о формирању Заједнице Независних Држава која би заменила СССР.</s><s>8. децембар — ФК Црвена звезда је савладала Коло Коло са 3:0 у финалу Интерконтиненталног купа.</s><s>19. децембар — У Книну бива проглашена независност Републике Српске Крајине.</s><s>20. децембар — Анте Марковић поднео оставку на дужност председника Савезне Владе.</s><s>25. децембар — Михаил Горбачов поднео оставку на функцију председника СССР.</s><s>26. децембар — Врховни совјет Совјетског Савеза констатовао да земља више не постоји, након што су све републике прогласиле независност.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
1. јануар — Дарија Клишина, руска атлетичарка
4. јануар — Чарлс Мелтон, амерички глумац и модел
6. јануар — Вил Бартон, амерички кошаркаш
7. јануар — Едан Азар, белгијски фудбалер
7. јануар — Ален Стевановић, српски фудбалер
8. јануар — Стефан Савић, црногорски фудбалер
12. јануар — Тина Крајишник, српска кошаркашица
12. јануар — Пикси Лот, енглеска музичарка и глумица
16. јануар — Немања Р.</s><s>Милетић, српски фудбалер
20. јануар — Полона Херцог, словеначка тенисерка
26. јануар — Николо Мели, италијански кошаркаш
27. јануар — Александар Игњовски, српски фудбалер
30. јануар — Нина Мицић, српска сноубордерка</s>
<s>Фебруар
5. фебруар — Теренс Рос, амерички кошаркаш
6. фебруар — Александар Катаи, српски фудбалер
10. фебруар — Ема Робертс, америчка глумица и певачица
11. фебруар — Никола Миротић, шпански кошаркаш
13. фебруар — Синиша Бабић, српски фудбалер
17. фебруар — Бони Рајт, енглеска глумица, редитељка, сценаристкиња и продуценткиња
17. фебруар — Ед Ширан, енглески музичар
19. фебруар — Адријан Пејн, амерички кошаркаш (прем.</s><s>2022)
20. фебруар — Сали Руни, ирска књижевница
21. фебруар — Џо Алвин, енглески глумац
24. фебруар — Немања Убовић, српски ватерполиста
27. фебруар — Ања Тепеш, словеначка такмичарка у скијашким спортовима</s>
<s>Март
4. март — Мелвин Еџим, канадско-нигеријски кошаркаш
6. март — Александар Драговић, аустријски фудбалер
6. март — -{Tyler, the Creator}-, амерички хип хоп музичар, музички продуцент и дизајнер
13. март — Стефан Ђорђевић, српски фудбалер
13. март — Тристан Томпсон, канадско-амерички кошаркаш
14. март — Емир Бекрић, српски атлетичар
16. март — Џастин Кобс, америчко-црногорски кошаркаш
18. март — Тијана Малешевић, српска одбојкашица
18. март — Пјер-Иг Ербер, француски тенисер
20. март — Луси Џоунс, велшка певачица, глумица и модел
21. март — Антоан Гризман, француски фудбалер
23. март — Факундо Кампазо, аргентински кошаркаш
23. март — Џенана Шехановић, босанскохерцеговачка пијанисткиња
29. март — Нголо Канте, француски фудбалер
30. март — НФ, амерички хип хоп музичар</s>
<s>Април
2. април — Милан Родић, српски фудбалер
3. април — Хејли Кијоко, америчка музичарка, глумица и плесачица
5. април — Марија Бергам, српска глумица
7. април — Ен-Мари, енглеска музичарка
7. април — Лука Миливојевић, српски фудбалер
9. април — Лазар Радосављевић, српски кошаркаш
11. април — Тијаго Алкантара, шпански фудбалер
11. април — Славен Дошло, српски глумац
13. април — Бранкица Михајловић, српска одбојкашица
16. април — Кејти Мајли, америчка пливачица
16. април — Никола Пешаковић, српски кошаркаш
22. април — Данило Анђушић, српски кошаркаш
23. април — Немања Тодоровић, српски кошаркаш
30. април — Данијел Алексић, српски фудбалер
30. април — Травис Скот, амерички хип хоп музичар и музички продуцент</s>
<s>Мај
6. мај — Иван Бува, хрватски кошаркаш
9. мај — Ерик Грин, амерички кошаркаш
11. мај — Никола Петрић, српски фудбалски голман
15. мај — Нејт Волтерс, амерички кошаркаш
16. мај — Григор Димитров, бугарски тенисер
17. мај — Јохана Конта, британска тенисерка
23. мај — Лена Мајер-Ландрут, немачка певачица
23. мај — Марко Шћеповић, српски фудбалер
25. мај — Дерик Вилијамс, амерички кошаркаш
27. мај — Ксенија Первак, руска тенисерка
28. мај — Александар Лаказет, француски фудбалер
31. мај — Азилија Бенкс, америчка музичарка и глумица</s>
<s>Јун
3. јун — Тијана Ајдуковић, српска кошаркашица
4. јун — Раџив Ван ла Пара, холандски фудбалер
4. јун — Лоренцо Инсиње, италијански фудбалер
7. јун — Емили Ратајковски, амерички модел и глумица
11. јун — Сасу Салин, фински кошаркаш
14. јун — Костас Манолас, грчки фудбалер
16. јун — Немања Недовић, српски кошаркаш
18. јун — Зураб Датунашвили, грузијско-српски рвач
20. јун — Петар Ђуричковић, српски фудбалер
26. јун — Дијего Фалчинели, италијански фудбалер
28. јун — Кевин Де Бројне, белгијски фудбалер
29. јун — Кавај Ленард, амерички кошаркаш</s>
<s>Јул
3. јул — Анастасија Пављученкова, руска тенисерка
8. јул — Вирџил ван Дајк, холандски фудбалер
9. јул — Ивана Дудић, српска глумица и мађионичарка
9. јул — Рајли Рид, америчка порнографска глумица
10. јул — Немања Јарамаз, српски кошаркаш
10. јул — Џонатан Кафу, бразилски фудбалер
12. јул — Пабло Карењо Буста, шпански тенисер
12. јул — Хамес Родригез, колумбијски фудбалер
14. јул — Шабаз Непијер, америчко-порторикански кошаркаш
16. јул — Андрос Таунсенд, енглески фудбалер
16. јул — Александра Шип, америчка глумица и музичарка
22. јул — Тенис Сандгрен, амерички тенисер
25. јул — Брендон Дејвис, амерички кошаркаш
25. јул — Ђорђе Стојковић, српски глумац
26. јул — Немања Г. Милетић, српски фудбалер</s>
<s>Август
9. август — Фуркан Алдемир, турски кошаркаш
10. август — Пратиша Банерџи, индијска глумица (прем.</s><s>2016)
11. август — Милица Павловић, српска певачица
12. август — Крис Мидлтон, амерички кошаркаш
15. август — Филип Младеновић, српски фудбалер
17. август — Остин Батлер, амерички глумац и певач
20. август — Марко Ђоковић, српски тенисер
21. август — Калифа Кулибали, малијски фудбалер
26. август — Дилан О’Брајен, амерички глумац
28. август — Марко Вешовић, црногорски фудбалер
28. август — Андреја Пејић, аустралијски модел
29. август — Дешон Томас, амерички кошаркаш
31. август — Седрик Соарес, португалски фудбалер</s>
<s>Септембар
4. септембар — Александар Атанасијевић, српски одбојкаш
4. септембар — Петар Бојић, српски фудбалер
7. септембар — Милан Миловановић, српски кошаркаш
10. септембар — Дуња Илић, српска певачица
19. септембар — Си Џеј Маколум, амерички кошаркаш
27. септембар — Симона Халеп, румунска тенисерка
29. септембар — Лука Бабић, хрватски кошаркаш
29. септембар — Адем Љајић, српски фудбалер
30. септембар — Жофре Ловерњ, француски кошаркаш</s>
<s>Октобар
2. октобар — Роберто Фирмино, бразилски фудбалер
5. октобар — Торнике Шенгелија, грузијски кошаркаш
9. октобар — Олександр Липовиј, украјински кошаркаш
10. октобар — Лали, аргентинска музичарка, глумица, плесачица и модел
10. октобар — Маријана Пахон, колумбијска бициклисткиња
10. октобар — Габријела Чилми, аустралијско-италијанска музичарка
10. октобар — Џердан Шаћири, швајцарски фудбалер
13. октобар — Дарко Лазић, српски певач
24. октобар — Бојан Дубљевић, црногорски кошаркаш
30. октобар — Томаш Саторански, чешки кошаркаш</s>
<s>Новембар
1. новембар — Нађа Нинковић, српска одбојкашица
1. новембар — Лангстон Хол, амерички кошаркаш
4. новембар — Адријана Чечик, америчка порнографска глумица
8. новембар — Никола Калинић, српски кошаркаш
8. новембар — Остин Холинс, амерички кошаркаш
10. новембар — Марко Васиљевић, српски глумац
11. новембар — Немања Радовић, црногорски кошаркаш
15. новембар — Шејлин Вудли, америчка глумица
15. новембар — Огњен Мудрински, српски фудбалер
16. новембар — Немања Гудељ, српски фудбалер
23. новембар — Марко Јеремић, српски кошаркаш
24. новембар — Албано Оливети, француски тенисер
25. новембар — Никола Максимовић, српски фудбалер</s>
<s>Децембар
2. децембар — Чарли Пут, амерички музичар и музички продуцент
4. децембар — Дује Дукан, хрватско-амерички кошаркаш
4. децембар — Зои Куш, америчка порнографска глумица
5. децембар — Кристијан Јелич, америчко-српски играч бејзбола
6. децембар — Коко Вандевеј, америчка тенисерка
6. децембар — Милица Мандић, српска теквондисткиња
10. децембар — Кики Бертенс, холандска тенисерка
12. децембар — Ненад Гаврић, српски фудбалер
12. децембар — Александар Шћекић, црногорски фудбалер
16. децембар — Никола Козомара, српски бициклиста
18. децембар — Рикардо Гомеш, фудбалер са Зеленортских Острва
20. децембар — Жоржињо, бразилско-италијански фудбалер
22. децембар — Бојан Матић, српски фудбалер
22. децембар — -{DaBaby}-, амерички хип хоп музичар
24. децембар — Луј Томлинсон, енглески музичар, најпознатији као члан групе -{One Direction}-
26. децембар — Дилан Енис, јамајканско-канадски кошаркаш
31. децембар — Бојана Јовановски, српска тенисерка</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
4. јануар — Звонко Лепетић, хрватски глумац (* 1928)
5. јануар — Југ Гризељ, југословенски новинар (* 1926)
5. јануар — Васко Попа, српски песник (* 1922)
11. јануар — Ратко Сарић, српски глумац (* 1916)
11. јануар — Карл Дејвид Андерсон, амерички физичар и нобеловац (* 1905)
14. јануар — Михаило Стевановић, српски филолог (* 1903)
31. јануар — Џон Бардин, амерички физичар и нобеловац (* 1908)</s>
<s>Март
2. март — Серж Гензбур, француски музичар и филмски режисер (* 1928)
3. март — Вилијам Џорџ Пени, енглески атомски физичар и математичар (* 1909)
25. март — Милутин Татић, српски глумац (* 1923)</s>
<s>Април</s>
<s>16. април — Дејвид Лин, енглески филмски режисер, продуцент, сценариста и монтажер (* 1908)</s>
<s>Јун
6. јун — Стен Гец, амерички џез саксофониста (* 1927)
14. јун — Пеги Ешкрофт, енглеска глумица (* 1907)
19. јун — Џин Артур, америчка глумица (* 1900)</s>
<s>Јул
2. јул — Ли Ремик, америчка глумица (* 1935)
14. јул — Павел Морозенко, совјетски глумац (* 1939)
24. јул — Исак Башевис Сингер, јеврејски књижевник и нобеловац 1978. (* 1904)</s>
<s>Август
5. август — Јован Аћин, српски редитељ и сценариста (* 1941)
8. август — Џејмс Ирвин, амерички астронаут (* 1930)
24. август — Сергеј Ахромејев, маршал Совјетског Савеза (* 1923)
27. август — Патријарх српски Герман (Ђорић), српски патријарх (* 1899)</s>
<s>Септембар</s>
<s>11. септембар — Радмила Димић, српска певачица (* 1922)
28. септембар — Мајлс Дејвис, амерички џез трубач и композитор (* 1926)
29. септембар — Милан Тепић, мајор ЈНА (* 1957)
30. септембар — Тома Здравковић, српски певач (* 1938)</s>
<s>Октобар
16. октобар — Благо Задро, хрватски војник и командант (* 1944)</s>
<s>Новембар
9. новембар — Ив Монтан, француски шансонијер и глумац (* 1921)
23. новембар — Клаус Кински, немачки глумац (* 1926)
24. новембар — Фреди Меркјури, певач групе Квин (* 1946)</s>
<s>Децембар</s>
<s>15. децембар — Василиј Зајцев, совјетски снајпериста у Другом светском рату (* 1915)
25. децембар — Антон Бургер, нациста и командант конц. логора (* 1911)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Пјер-Жил де Жен
Хемија — Рихард Р.</s><s>Ернст
Медицина — Ервин Нехер и Берт Сакман
Књижевност — Надин Гордимер
Мир — Аунг Сан Су Ћи
Економија — Роналд Коз</s>
<s>1990-е
91991</s>
|
137 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1999 | 1999 | <s>1999. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
1. јануар — Евро уведен за укњижевне послове.</s>
<s>Фебруар
6. фебруар — У Рамбујеу почели преговори између Србије и косовских Албанаца о заустављању сукоба на Косову и Метохији.</s><s>12. фебруар — Сенат САД ослободио председника САД Била Клинтона оптужби за кривоклетство и опструкцију правде, чиме је, после годину дана, окончана „сексуална афера“ с Моником Левински и избегнут импичмент.</s><s>12. фебруар — Пољска, Мађарска и Чешка, прве од бивших чланица Варшавског пакта, прикључиле се НАТО-у.</s>
<s>Март
4. март — Одлуком Међународног арбитражног трибунала, град Брчко добио је статус дистрикта под суверенитетом Босне и Херцеговине
12. март — Пољска, Чешка и Мађарска постале чланице НАТО, као прве земље бивше чланице Варшавског уговора које су приступиле НАТО.</s><s>18. март — Српска делегација на преговорима у Рамбујеу је одбила да потпише предлог споразума који су потписали косовски Албанци, САД и Уједињено Краљевство који је подразумевао и размештање НАТО трупа на подручју целе Србије.</s><s>23. март — Амерички изасланик Ричард Холбрук последњи пут се састао са председником СРЈ Слободаном Милошевићем, у покушају да га убеди да прихвати предложени споразум из Рамбујеа о решавању косовске кризе и упозорио да ће одбијање довести до НАТО бомбардовања.</s><s>Милошевић је одбио да прихвати споразум.</s><s>САД су прекинуле све дипломатске односе са Савезном Републиком Југославијом.</s><s>Савезна влада СРЈ прогласила стање непосредне ратне опасности.</s><s>24. март — Почело је НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије, ваздушним нападима на војне и цивилне циљеве на целој територији ове земље.</s><s>Савезна влада СРЈ прогласила ратно стање у земљи.</s><s>24. март — У пожару у тунелу Мон Блан погинуло је 39 особа, а тунел је био због тога затворен три године.</s><s>27. март — Током напада НАТО-а на Југославију, југословенска против-ваздушна одбрана оборила је амерички бомбардер -{F-117}-.</s>
<s>Април
1. април — У ваздушним нападима НАТО на Југославију срушен Варадински мост на Дунаву у Новом Саду.</s><s>1. април — Нунавут, домовина Инуита, је створен од источног дела Северозападних територија и постао трећа канадска територија.</s><s>3. април — Срушен други новосадски мост — Мост слободе.</s><s>7. април — Југословенске власти су затвориле граничне прелазе на Косову да би спречиле Косовске Албанце да напусте покрајину.</s><s>9. април — Побуњени војници су на аеродрому у Нијамеју убили председника Нигера Ибрахима Бареа Маинасару.</s><s>11. април — У Београду убијен новинар и власник дневног листа "Недељни телеграф", Славко Ћурувија.</s><s>12. април — Током бомбардовања СРЈ авиони НАТО пакта су погодили путнички воз на мосту у Грделичкој клисури, при чему је погинуло најмање 13 путника а више десетина повређено.</s><s>14. април — Авиони НАТО пакта су током два сата више пута бомбардовали колону албанских избеглица дуж пута између Ђаковице и Дечана, убивши најмање 73 особе.</s><s>17. април — Током бомбардовања СРЈ у Батајници у 21:30 од гелера експлодираног пројектила погинула је мала Милица Ракић.</s><s>20. април — Двојица тинејџера из Колорада су пуцали на своје наставнике и другове у средњој школи Колумбајн, убивши притом 12 ученика и једног наставника, а затим и себе.</s><s>23. април — НАТО авиони гађали зграду Радио-телевизије Србије у центру Београда приликом чега је погинуло шеснаест радника телевизије.</s><s>29. април — У ваздушним ударима НАТО-а на СР Југославију срушен је телекомуникациони Авалски торањ.</s><s>30. април — У ваздушним нападима НАТО на СР Југославију погођене су зграде Министарства одбране и Генералштаба Војске Југославије у ужем центру Београда.</s>
<s>Мај
1. мај — У ваздушним ударима НАТО на СР Југославију погођен је путнички аутобус на мосту у Лужанима, при чему је погинуло најмање 60 људи.</s><s>1. мај — Почело је приказивање дечје анимиране серије Сунђербоб Коцкалоне.</s><s>2. мај — Авијација НАТО у нападима на Југославију употребила „графитне бомбе” које су изазвале распад електроенергетског система у Србији.</s><s>Око 70% територије Србије остало у мраку.</s><s>7. мај — Авиони НАТО пакта су бомбардовали касетним бомбама центар Ниша, при чему је погинуло 16 особа, а повређено око 70 људи.</s><s>7. мај — Авиони НАТО су бомбардовали кинеску амбасаду у Београду, убивши при том три службеника амбасаде и ранили још двадесет.</s><s>17. мај — Изборе у Израелу добио вођа Лабуристичке партије Ехуд Барак, чиме је окончана трогодишња владавина премијера Бенјамина Нетанјахуа, лидера десничарског Ликуда.</s>
<s>Мај</s>
<s>27. мај — Хашки трибунал подигао оптужницу против тадашњег председника Југославије Слободана Милошевића, председника Србије Милана Милутиновића, потпредседника савезне Владе Николе Шаиновића, начелника Генералштаба ВЈ Драгољуба Ојданића, и министра унутрашњих послова Србије Влајка Стојиљковића.</s><s>Свима стављени на терет злочини на Косову.</s>
<s>Јун
3. јун — Скупштина Србије прихватила план Ахтисари-Черномирдин за решење косовске кризе.</s><s>9. јун — Представници Војске Југославије и НАТО-а потписали Кумановски споразум којим су окончани ваздушни удари НАТО-а на Југославију.</s><s>10. јун — НАТО прекинуо бомбардовање Југославије пошто су се прве јединице Војске Југославије, на основу Кумановског споразума потписаног претходног дана у Куманову, повукле са Космета.</s><s>11. јун — Руски батаљон из састава СФОР-а прешао границу СРЈ и приспео на Косово и Метохију као прва јединица из састава КФОР-а, запосевши аеродром Слатина код Приштине.</s><s>30. јун — Шкотска је после скоро 300 година поново добила свој парламент.</s>
<s>Јул</s>
<s>14. јул — После 17 година од краја рата између Аргентине и Велике Британије за Фолкландска Острва, обновљени летови између Аргентине и тих острва у јужном Атлантику.</s>
<s>Август
7. август — Исламске међународне бригаде стациониране у Чеченији су напале суседну руску републику Дагестан.</s><s>19. август — Српска опозиција отпочела нове протесте против Милошевићевог режима.</s><s>26. август — Русија је бомбардовањем чеченских положаја, као одговор на инвазију Дагестана деветнаест дана раније, започела Други чеченски рат.</s>
<s>Октобар
3. октобар — Основана гробарска навијачка група Јужни Фронт.</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>20. децембар — Португалија је Кини пренела суверенитет над Макаом.</s><s>31. децембар — Председник Русије Борис Јељцин поднео оставку и за вршиоца дужности шефа државе именовао Владимира Путина, дотадашњег премијера.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
4. јануар — Колин Секстон, амерички кошаркаш
8. јануар — Елзан Бибић, српски атлетичар
10. јануар — Мејсон Маунт, енглески фудбалер
13. јануар — Изабела Соуза, бразилска глумица, модел и певачица
14. јануар — Андрија Марјановић, српски кошаркаш
24. јануар — Михаило Јовичић, српски кошаркаш
25. јануар — Никола Мишковић, српски кошаркаш</s>
<s>Фебруар
5. фебруар — Алегра Пољак, српска фудбалерка
12. фебруар — Џејлен Хендс, амерички кошаркаш
15. фебруар — Ђорђе Јовановић, српски фудбалер
25. фебруар — Ђанлуиђи Донарума, италијански фудбалски голман
28. фебруар — Лука Дончић, словеначки кошаркаш</s>
<s>Март
5. март — Медисон Бир, америчка певачица и глумица
9. март — Јаго дос Сантос, бразилски кошаркаш
22. март — Мик Шумахер, немачки аутомобилиста, возач Формуле 1</s>
<s>Април
4. април — Ким Кукхјанг, севернокорејска скакачица у воду
6. април — Кингс Кангва, замбијски фудбалер
7. април — Валерија Јенгаличева, руска певачица
9. април — Лил Нас Екс, амерички музичар
11. април — Зои, српска певачица
15. април — Денис Шаповалов, канадски тенисер
22. април — Тадија Тадић, српски кошаркаш
28. април — Алекс Виго, аргентински фудбалер</s>
<s>Мај
8. мај — Џанан Муса, босанскохерцеговачки кошаркаш
11. мај — Сабрина Карпентер, америчка певачица и глумица
25. мај — Брек Бесинџер, америчка глумица
25. мај — Тијана Филиповић, босанскохерцеговачка фудбалерка
28. мај — Камерон Бојс, амерички глумац (прем.</s><s>2019)
30. мај — Џоу Гуанју, кинески аутомобилиста</s>
<s>Јун
4. јун — Домен Превц, словеначки ски-скакач
7. јун — Ранко Симовић, српски кошаркаш
9. јун — Михајло Чепркало, босанскохерцеговачки пливач
10. јун — Ели Делво, белгијска певачица
10. јун — Рафаил Леао, португалски фудбалер
14. јун — Ким Мин-Сок, јужнокорејски брзи клизач
17. јун — Јелена Рибакина, казахстанска тенисерка
19. јун — Џордан Пул, амерички кошаркаш
28. јун — Маркета Вондроушова, чешка тенисерка</s>
<s>Јул
2. јул — Лука Илић, српски фудбалер
10. јул — Невена Наумчев, српска кошаркашица
12. јул — Нур Дабита Сабри, малежанска скакачица у воду
12. јул — Никола Мијатовић, српски глумац
18. јул — Његош Петровић, српски фудбалер
20. јул — Гога Битадзе, грузијски кошаркаш
30. јул — Џои Кинг, америчка глумица</s>
<s>Август
1. август — Павле Менсур, српски глумац
1. август — Лазар Николић, српски фудбалер
7. август — Дејан Јовељић, српски фудбалер
8. август — Петар Јевремовић, српски џијуџицу борац
12. август — Матајс де Лихт, холандски фудбалер
17. август — Алекса Терзић, српски фудбалер
20. август — Џо Вилок, енглески фудбалер
22. август — Рикардо Хуртадо, амерички глумац
27. август — Миле Свилар, белгијски фудбалски голман
29. август — Вељко Николић, српски фудбалер
30. август — Алекса Ускоковић, српски кошаркаш
31. август — Миомир Кецмановић, српски тенисер</s>
<s>Септембар
9. септембар — Билал Асани, француски певач и јутјубер мароканског порекла
10. септембар — Ивана Раца, српска кошаркашица
11. септембар — Ања Павићевић, црногорска глумица
12. септембар — Катарина Лазовић, српска одбојкашица
17. септембар — Јулија ван Берген, холандска певачица
19. септембар — Далита, јерменска певачица, плесачица и глумица
26. септембар — Луиз Тулсон, британска скакачица у воду
29. септембар — Александар Поповић, српски фудбалски голман</s>
<s>Октобар
15. октобар — Марко Симоновић, црногорски кошаркаш
31. октобар — Данијел Роуз Расел, америчка глумица</s>
<s>Новембар
1. новембар — Бади Хандлсон, амерички глумац
9. новембар — Карол Севиља, мексичка певачица и глумица
10. новембар — Жоао Феликс, португалски фудбалер
10. новембар — Кирнан Шипка, америчка глумица
13. новембар — Ландо Норис, британски аутомобилиста, возач Формуле 1
16. новембар — Бол Бол, амерички кошаркаш
20. новембар — Марија Жежељ, српска певачица и модел</s>
<s>Децембар
8. децембар — Рис Џејмс, енглески фудбалер
18. децембар — Стефан Момиров, српски кошаркаш</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
23. јануар. — Павле Грубјешић, југословенски фудбалер. (*1953).</s><s>25. јануар — Роберт Шо, амерички диригент (*1916)</s>
<s>Фебруар
7. фебруар — Хусеин од Јордана, краљ Јордана (*1934)
10. фебруар — Пеко Дапчевић, генерал, политичар и народни херој (*1913)
14. фебруар — Николај Хлистов, совјетски хокејаш на леду. (*1932)</s>
<s>Март
2. март — Дасти Спрингфилд, енглеска музичарка.</s><s>4. март — Младен Шермент, југословенски и хрватски глумац. (*1920)
7. март — Стенли Кјубрик, амерички филмски режисер (*1928)</s>
<s>Април
5. април
Нада Шкрињар — југословенска и хрватска глумица. (*1923)
Иван Хетрих — југословенски и хрватски редитељ. (*1921)
11. април — Листер, пас мајор Војске Југославије (*1991)
13. април — Вили Штоф, источнонемачки политичар. (*1914)
27. април — Тибор Церна, југословенски војник. (*1978)
28. април — Артур Леонард Шаулоу, амерички физичар. (*1921)</s>
<s>Мај
31. мај — Радомир Лукић, српски правник (*1914)</s>
<s>Јун
1. јун — Љубиша Величковић, помоћник начелника Штаба Врховне команде Војске Југославије за РВ и ПВО ВЈ.</s><s>2. јун — Благоје Јововић, четнички борац</s>
<s>Јул
23. јул — Хасан II од Марока, краљ Марока. (*1929)</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар
4. септембар — Љубо Шкиљевић, југословенски и српски глумац. (*1941)
11. септембар — Момчило Ђујић, српски четнички војвода (*1907)
15. септембар — Петар Шелохонов, руски глумац. (*1929)
19. септембар — Павле Ивић, српски лингвиста (*1924)</s>
<s>Октобар
1. октобар — Мирослав Чангаловић, српски певач. (*1921)
3. октобар — Акио Морита, јапански бизнисмен, творац Сонија (*1922)
7. октобар — Дејвид Хафман, амерички информатичар. (*1925)
12. октобар — Вилт Чејмберлен, амерички кошаркаш. (*1936)
30. октобар — Ратко Чолић, југословенски фудбалер. (*1918)</s>
<s>Новембар
2. новембар — Митар Суботић Суба или -{Rex Illusivii}-, српски музичар (*1961)
8. новембар — Леон Штукељ, југословенски гимнастичар словеначког порекла. (*1898)</s>
<s>Децембар
11. децембар — Фрањо Туђман, хрватски председник (*1922)
18. децембар — Робер Бресон, француски редитељ. (*1901)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Герард ’т Хофт и Мартинус Ј.</s><s>Г. Велтман
Хемија — Ахмед Х.</s><s>Цеваил
Медицина — Гунтер Блобел
Књижевност — Гинтер Грас
Мир — Лекари без граница
Економија — Роберт Мундел</s>
<s></s>
<s>1990-е
91999</s>
|
138 | https://sr.wikipedia.org/wiki/2003 | 2003 | <s>2003. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>20. јануар — Бивши председник Србије, Милан Милутиновић, добровољно се предао Хашком трибуналу где је оптужен за ратне злочине на Косову и Метохији током 1999. године.</s><s>27. јануар — Скупштина Србије усвојила предлог Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора и Закон о њеном спровођењу.</s><s>На овој седници, тадашњи српски премијер, Зоран Ђинђић, одржао је говор када је посланицима ДСС-а рекао „Ако сте уморни, идите па спавајте бре!”.</s><s>30. јануар — Скупштина Савезне Републике Југославије ратификовала Споразум о двојном држављанству СРЈ и Босне и Херцеговине.</s>
<s>Фебруар
1. фебруар — У несрећи свемирског шатла Колумбија који се распао изнад Тексаса погинуло је свих седам астронаута.</s><s>4. фебруар — Свечано проглашена Државна Заједница Србија и Црна Гора.</s><s>21. фебруар — На ауто-путу Београд — Загреб, код хале „Лимес“, покушан атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића.</s><s>Камион (којим је управљао Дејан Миленковић-Багзи) покушао да пресече колону возила премијера.</s><s>24. фебруар — Војислав Шешељ се предао Хашком трибуналу.</s>
<s>Март
6. март — У удесу алжирског путничког авиона „Ер Алжир“ одмах по полетању са аеродрома Таманрасет (Алжир), погинуле су 102 особе.</s><s>7. март — Светозар Маровић изабран за председника новоформиране СЦГ.</s><s>12. март — Премијер Србије Зоран Ђинђић је убијен у атентату испред зграде Владе Републике Србије.</s><s>15. март — Уз присуство више стотина хиљада грађана, Зоран Ђинђић сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.</s><s>17. март — Изабран први Савет министара СЦГ, чији је председник (по Уставној повељи) био председник државе - Светозар Маровић.</s><s>Министар спољних послова постао Горан Свилановић, а одбране Борис Тадић.</s><s>18. март — Скупштина Србије за новог републичког премијера изабрала Зорана Живковића, тадашњег заменика председника ДС.</s><s>19. март — Отпочела дуго најављивана инвазија савезничких снага предвођених САД на Ирак, са званичним циљем да се свргне са власти Садам Хусеин.</s><s>29. март — Карло Урбани, доктор који је идентификовао САРС, умро од те болести.</s>
<s>Април
1. април — Британски суд осудио двојицу Алжираца на 11 година затвора због прикупљања новца за терористичку мрежу „Ал-Каида“
2. април — Председавајући Председништва БиХ Мирко Шаровић поднео оставку због афере извоза оружја Ваздухопловног завода „Орао“ из Бијељине Ираку, који је био под санкцијама УН.</s><s>3. април — У Стразбуру државна заједница Србија и Црна Гора примљена у Савета Европе, као 45. земља чланица те најстарије паневропске организације.</s><s>4. април — Америчке војне снаге заузеле багдадски међународни аеродром „Садам“ и преименовале га у „Багдад Интернационал“.</s><s>8. април — Бивши председник Председништва Србије, Иван Стамболић (који је киднапован августа 2000. године и чији је леш пронађен две и по године касније на Фрушкој гори) сахрањен на Новом гробљу у Београду.</s><s>9. април — Америчке снаге заузимају Багдад.</s>
<s>Мај
1. мај — Амерички председник, Џорџ Буш, прогласио крај америчке инвазије у Ираку.</s>
<s>Јун</s>
<s>13. јун — На београдском насељу Церак, ухапшен бивши официр ЈНА и хашки оптуженик Веселин Шљиванчанин.</s><s>Приликом операције хапшења, дошло до сукоба полиције и више стотина грађана који су покушали да спрече хапшење.</s><s>Повређено више десетина особа.</s>
<s>Јул</s>
<s>25. јул — Томица Милосављевић, министар здравља у Влади Србије, поднео оставку на своју дужност.</s>
<s>Август</s>
<s>13. август — Непознате особе су убиле двоје српске деце у селу Гораждевац док су се купали у реци Бистрици.</s><s>14. август — Велики испад електроенергетског система се догодио на североистоку САД и у канадској покрајини Онтарио, оставивши више од 50.000.000 људи без електричне енергије.</s><s>19. август — У бомбашком нападу на седиште Уједињених нација у Багдаду (Ирак) 23 особе су погинуле, међу којима и изасланик УН за Ирак Сержо Вјеиро де Мело.</s><s>20. август — Основана организација Г20 земаља у развоју
27. август — Фудбалски клуб Партизан након драматичне пенал завршнице савладао енглески Њукасл Јунајтед и по први пут се у својој историји и пласирао у Лигу Шампиона.</s><s>То је уједно и први пласман неког клуба из Србије у најелитније европско такмичење од распада СФРЈ.</s><s>27. август — Марс се приближио Земљи најближе у последњих 60.000 година, прошавши на растојању од 55.758.005 -{km}-.</s><s>31. август — Незапамћено и стравично невреме (праћено кишом, олујним ветром, и великим градом)погодило Зрењанин.</s><s>Повређено више особа, а причињена велика материјална штета.</s>
<s>Септембар</s>
<s>10. септембар — Шведска министарка спољних послова Ана Линд избодена је ножем у трговачком центру у Стокхолму и умире дан касније.</s><s>27. септембар — Лансиран је сателит Смарт 1.</s>
<s>Октобар
7. октобар — Арнолд Шварценегер је победио на изборима за гувернера Калифорније.</s><s>15. октобар — Кина је у свемир лансирала Шензој 5, своју прву свемирску летелицу са људском посадом.</s><s>30. октобар — Око стотинак припадника Савеза самосталних синдиката Србије (СССС) у два наврата успело је да пробије кордон и окупи се испред здања парламента, али су их снаге Жандармерије потиснуле ка Скупштини града након жестоких сукоба.</s>
<s>Новембар</s>
<s>13. новембар — Вршилац дужности председника Србије, Наташа Мићић, распустила парламент и расписала ванредне парламентарне изборе у Србији за 28. децембар.</s><s>14. новембар — Откривен Транс-нептунски објект 90377 Седна.</s><s>16. новембар — Ни у трећем покушају, Србија није добила председника.</s><s>Кандидат Српске радикалне странке Томислав Николић убедљиво победио кандидата владајућег ДОС-а, Драгољуба Мићуновића, али му победа није призната због одзива бирача који је био испод законског минимума.</s><s>20. новембар — Детонирано неколико бомби у Истанбулу, Турска.</s><s>Бомбе су уништиле британски конзулат.</s><s>20. новембар — Мајкл Џексон ухапшен због наводног сексуалног искориштавања малолетника.</s><s>23. новембар — Под притиском демонстраната и опозиције, дугогодишњи председник Грузије Едуард Шеварнадзе поднео оставку због оптужбе око фалсификовања изборних резултата.</s><s>25. новембар — Уједињене нације званично су укинуле програм „Нафта за храну“ у оквиру кога је Ирак седам година продавао нафту под контролом УН за набавку хране и лекова.</s><s>26. новембар — Конкордов последњи лет изнад Бристола, УК.</s>
<s>Децембар</s>
<s>13. децембар — Амерички војници су током операције Црвена зора пронашли и заробили бившег ирачког председника Садама Хусеина.</s><s>28. децембар — У Србији одржани ванредни парламентарни избори.</s><s>Највише посланичких места освојила Српска радикална странка (82).</s><s>На другом месту Демократска странка Србије (53).</s><s>Затим следе Демократска странка (37), Г17+ (34), а коалиција Српски покрет обнове-Нова Србија и Социјалистичка партија Србије освојиле су исти број посланика (22).</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
3. јануар — Грета Тунберг, шведска активисткиња за заштиту животне средине</s>
<s>Фебруар
20. фебруар — Оливија Родриго, америчка глумица и певачица</s>
<s>Март
20. март — Немања Мотика, српски фудбалер</s>
<s>Април
24. април — Никола Станковић, српски фудбалер</s>
<s>Мај
5. мај — Карлос Алкараз, шпански тенисер</s>
<s>Јун
9. јун — Никола Јовић, српски кошаркаш
11. јун — Бријана Иди, америчка глумица</s>
<s>Август
4. август — Марко Миловановић, српски фудбалер
28. август — Квавенжане Волис, америчка глумица и списатељица</s>
<s>Септембар
21. септембар — Андреј Ђурић, српски фудбалер</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
5. јануар — Масимо Ђироти, италијански глумац. (* 1918)
28. јануар — Милош Милутиновић, југословенски фудбалер и тренер. (* 1933)</s>
<s>Фебруар
4. фебруар — Стефан Боца, жички епископ СПЦ. (*1916)
14. фебруар — Овца Доли (*1996)
16. фебруар — Александар Тишма, српски писац. (*1924)</s>
<s>Март</s>
<s>12. март — Зоран Ђинђић, српски премијер, убијен. (*1952)
13. март — Енрико Јосиф, српски композитор. (*1924)
19. март — Драган Стојнић, српски певач шансона. (*1937)</s>
<s>Април
4. април — Антоније Блум, митрополит Руске православне цркве и припадник француског покрета отпора. (*1914)</s>
<s>Јун</s>
<s>29. јун — Кетрин Хепберн, америчка глумица. (*1907)</s>
<s>Јул
4. јул — Бери Вајт, амерички музичар. (*1944)
14. јул — Компај Сегундо, кубански музичар. (*1907)
27. јул — Боб Хоуп, британско-амерички стендап комичар, глумац и певач. (* 1903)</s>
<s>Август</s>
<s>19. август — Татјана Лукјанова, српска глумица. (*1923)
30. август — Чарлс Бронсон, амерички глумац. (*1921)
30. август — Бранко Вукојевић, сценариста и музички критичар. (*1956)</s>
<s>Септембар
5. септембар — Милош Минић, српски политичар и народни херој. (*1914)
9. септембар — Едвард Телер, амерички физичар мађарског порекла. (*1908)
12. септембар — Џони Кеш, амерички музичар. (*1932)
17. септембар — Љубица Марић, српски композитор. (*1909)</s>
<s>Октобар</s>
<s>19. октобар — Алија Изетбеговић, босански политичар и муслимански активиста. (*1925)
20. октобар — Миодраг Петровић Чкаља, српски глумац, комичар. (*1924)</s>
<s>Новембар
1. новембар — Хенрик Махалица, пољски глумац. (*1930)</s>
<s>Децембар
8. децембар — Рубен Конзалес, кубански музичар. (*1919)
10. децембар — Сава Пенчић, српски слависта. (*1925)
17. децембар — Милутин Морача, генерал-пуковник ЈНА и народни херој (*1914)
26. децембар — Милан Васић, српски историчар из Републике Српске. (*1928)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Алексеј А. Абрикосов, Витали Гинсбург и Антони Ј.</s><s>Легет
Хемија — Петер Агре и Родерик Мекинон
Медицина — Паул Ц.</s><s>Лаутербур и Питер Мансфилд
Књижевност — Џон Максвел Куци
Мир — Ширин Ебади
Економија — Роберт Ф.</s><s>Енгел и Клајф В. Ј.</s><s>Гранџер</s>
<s></s>
<s>2000-е</s>
|
139 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%BC%D0%B8%D1%88 | Рачунарски миш | <s>Миш је спољашњи уређај за унос податакa рачунара, један од саставних делова данашњег стоног рачунара и функција му је да се помоћу њега помера курсор на екрану монитора.</s>
<s>Историјат
Рачунарски миш је осмислио Даглас Енгелбарт 60-их година 20. века.</s><s>Фирма Епл је 1984. године представила миша у склопу свог рачунара.</s><s>Тадашњи миш је имао само један тастер и везао се преко, за то посебно направљеног, серијског порта.</s><s>Механизам који је омогућавао рад је био електромеханички.</s><s>До 2000. године је овај механизам у потпуности и без измена задржан.</s><s>Већ 2000. године се појављује нов тип механизма који се заснивао на оптици.</s><s>Ти мишеви се још називају и оптичким мишевима.</s><s>Број тастера је еволуирао од једног до 5, па и више.</s><s>Број тастера се повећавао у складу са захтевима и могућностима оперативног система који је коришћен.</s><s>Тако у Мајкрософтовом DOS-у се могао користити само један тастер; са појавом Windows 95 се могао користити и други тастер, Windows 98 па надаље користе и трећи тастер (или точкић, који га замењује).</s><s>4 и више тастера је направљено првенствено због комфорности у играма.</s>
<s>Стационарне куглице за праћење</s>
<s>Тракбол, сродни показивачки уређај, изумео је 1946.</s><s>Ралф Бенџамин као део радарског система за цртање контроле ватре из периода после Другог светског рата под називом Свеобухватан систем приказа (CDS).</s><s>Бенџамин је тада радио за научну службу британске Краљевске морнарице.</s><s>Бенџаминов пројекат је користио аналогне рачунаре за израчунавање будуће позиције циљног авиона на основу неколико почетних улазних тачака које је корисник дао џојстиком.</s><s>Бенџамин је сматрао да је потребан елегантнији уређај за унос и за ту сврху је измислио оно што је названо „котураљка“.</s>
<s>Уређај је патентиран 1947. године, али је направљен само прототип који је користио металну куглу која се котрља на два гумирана точка, а уређај је чуван као војна тајна.</s>
<s>Још једну рану куглу за праћење направио је Кенјон Тејлор, британски инжењер електротехнике који је радио у сарадњи са Томом Кранстоном и Фредом Лонгстафом.</s><s>Тејлор је био део оригиналног Феранти Канада, радећи на систему DATAR (Digital Automated Tracking and Resolving) Краљевске канадске морнарице 1952. године.</s>
<s>DATAR је по концепту био сличан Бенџаминовом приказу.</s><s>Трекбол је користила четири диска да региструје кретање, по два за правце X и Y. Неколико ваљака је пружало механичку подршку.</s><s>Када се лопта котрљала, дискови за подизање су се окретали и контакти на њиховом спољном ободу су правили периодичан контакт са жицама, производећи излазне импулсе при сваком померању лопте.</s><s>Бројањем импулса могло се утврдити физичко кретање лопте.</s><s>Дигитални компјутер је израчунао стазе и послао добијене податке другим бродовима у радној групи користећи радио сигнале модулације импулсног кода.</s><s>Ова кугла за праћење користила је стандардну канадску куглу за куглање са пет чуњева.</s><s>Изум није патентиран, јер је био тајни војни пројекат.</s>
<s>Ингелбартов први „миш”</s>
<s>Дагласу Ингелбарту са Стенфордског истраживачког института (сада SRI Интернашонал) су признате заслуге у објављеним књигама Тјерија Бардинија, Пола Керуција, Хауарда Рајнголда и неколико других као проналазача компјутерског миша.</s><s>Ингелбарт је такође препознат као такав у разним насловима читуља након његове смрти у јулу 2013.</s>
<s>Технологија израде механизма
Најосновнија технологија за израду механизма који омогућује мишу да препозна помицање је заснована на електромеханици.</s><s>Електронски део је састављен од два оптоизолатора (електронски склоп који се састоји од (диоде) која при проласку струје кроз њу емитује светлост тј. ЛЕД-а.</s><s>Механички део је састављен од једне куглице која је израђена (најчешће) од тефлона и два зупчаника.</s><s>Принцип рада је следећи: када померимо миша по некој релативно храпавој површини, куглица се покрене и „заврти“ зупчанике.</s><s>Оптоизолатори региструју померање зупчаника и шаљу сигнал у електронски склоп који га даље претвара у сигнал разумљив рачунару и шаље му га.</s>
<s>Новија технологија за израду механизма који би регистровали помак миша по некој површини се заснива на оптици.</s><s>Важно је напоменути да код ових нових мишева не постоје покретни делови.</s><s>На његовој доњој страни су смештене две компоненте.</s><s>Прва је ЛЕД диода која емитује светлост.</s><s>Друга компонента је ЦЦД (специјална врста оптоелектричног интегрисаног кола) чип.</s><s>Овај чип ради по принципу камере, само што се он пали и гаси у врло кратким временским размацима.</s><s>Наиме, када оптичког миша ставимо на неку површину која идеално не одбија светлост и када га померамо, ЦЦД чип региструје те помераје.</s><s>Разумљивим језиком речено, ЦЦД чип снима слику испод себе (коју осветљава ЛЕД диода) и при померању миша ЦЦД чип пореди слику са почетног положаја са сликом која се добила померањем и шаље то електронском склопу који проверава на коју је страну померен миш упоређујући добијене слике.</s><s>Треба напоменути да се овај процес одвија веома брзо и да би требало да се одвија што брже може, да би се добила што боља прецизност.</s>
<s>Новија технологија је миш са ласерским зраком.</s><s>Ради на принципу ласерских зрака, пошто је код оптичких био проблем са једнобојном подлогом која није имала детаља, а највећи проблем је била подлога црвене боје (јер је лед диода која осветљава подлогу такође црвена), те проблеме је решио ласер.</s><s>Овом мишу није потребна спољашња светлост, пошто поседује ласер, светлост одређене таласне дужине, те није потребна посебна подлога, ради чак и на стаклу, потребно је да је стакло само мало упрљано.</s><s>Ови мишеви функционишу на принципу мерења времена које је потребно да би се емитован ласерски зрак вратио примопредајнику.</s><s>За одбијање ласера је довољно зрнце прашине или отисак прста на стаклу.</s><s>Ови мишеви су прецизнији и бржи.</s><s>Праве се у резолуцијама од 1000 до 2500 тпи (тачака по инчу), док су оптички ишли од 800 тпи, а куглични су максимално ишли до 520 тпи.</s><s>Ласерски мишеви су савршенији јер троше мање енергије, не светле (макар ми то оком не видимо), не прљају се, бржи су од класичних оптичких.</s>
<s>Интерфејси за повезивање мишева на рачунар
У почетку је интерфејс био серијски, али се од 1997. године замењује за то специјалним портом чија ознака је ПС/2. Овај интерфејс је обично зелене боје тако да лако можемо препознати у који порт треба прикључити кабал од миша.</s><s>У данашње време се производе и мишеви који се прикључују у USB порт (углавном су то оптички мишеви) јер је он универзалан и постоји на скоро свим данашњим рачунарима.</s><s>Треба напоменути и да постоје мишеви који се не повезују кабловима са рачунаром.</s><s>Наиме, они поседују „базу“ (назив за уређај који прима сигнале од миша) која је преко, горенаведених портова, повезана са рачунаром, а сам миш комуницира са базом преко инфрацрвених или радио-таласа.</s><s>Значи, ипак се база мора каблом повезати на рачунар, док сам миш мора опет користити батерије да би могао слати сигнале ка бази.</s><s>У данашње време се производе искључиво бежични мишеви са радио-фреквентним преносом сигнала, илити РФ мишеви.</s><s>Предност РФ мишева у односу на инфрацрвене (ИЦ), је та, што се РФ таласи пробијају кроз препреке и тако миш може да ради и у случају када је примо-предајник заклоњен неком свеском или цд-ом.</s><s>Код ИЦ мишева је предност то што су јефтинији за производњу, али примо-предајник мора да буде „видљив“ мишу, пошто се ИЦ зраци одбијају од препрека и самим тим се веза између миша и примопредајника прекида, последица је да миш не ради док не добије повратну информацију од примопредајника.</s><s>Постоји и бежични миш без батерије, који има посебно конструисану подлогу, која је налик тач педу на лаптоп рачунарима.</s><s>Она се повезује USB каблом на рачунар, а миш има металне клизаче којима клизи по подлози и тако се напаја.</s><s>Не користи батерије али мора да буде на тој подлози да би радио.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Pang, Alex Soojung-Kim, "Mighty Mouse: In 1980, Apple Computer asked a group of guys fresh from Stanford's product design program to take a $400 device and make it mass-producible, reliable and cheap.</s><s>Their work transformed personal computing", Stanford University Alumni Magazine, March/April 2002.</s><s>Stanford University MouseSite with stories and annotated archives from Doug Engelbart's work
Doug Engelbart Institute mouse resources page includes stories and links
Fire-Control and Human-Computer Interaction: Towards a History of the Computer Mouse (1940–1965) , by Axel Roch
(NB.</s><s>Contains some historical photos.)</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>-{The video segment of The Mother of All Demos with Doug Engelbart showing the device from 1968}-
Миш педесетједногодишњак („Политика”, 10. децембар 2019)</s>
<s>Миш</s>
|
141 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1862 | 1862 | <s>1862. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар</s>
<s>16. фебруар — Генерал Јулисиз Симпсон Грант је заузео Форт Донелсон у Тенесију.</s>
<s>Март
9. март — Током Америчког грађанског рата догодио се први сукоб оклопних бродова између Монитора, брода армије Уније и брода Конфедералне војске Меримак.</s>
<s>Април
7. април — Снаге Уније су поразиле снаге Конфедерације у бици код Шајлоа, најкрававијој бици у дотадашњој америчкој историји.</s><s>29. април — Снаге Уније под водством Дејвида Фарагута освојиле су Њу Орлеанс.</s>
<s>Јун</s>
<s>15. јун — На Чукур-чесми у Београду турски војник убио српског дечака што је изазвало сукобе у граду.</s><s>17. јун — Бомбардовање Београда 1862.
19. јун — Конгрес САД забранио ропство на америчким територијама, чиме је поништио пресуду из случаја Скот против Сандфорда.</s>
<s>Јул</s>
<s>Август</s>
<s>30. август — Битка код Бул Рана (1862)</s>
<s>Септембар
8. септембар — Потписан је мир у Ријеци Црнојевића којим је окончан Црногорско-турски рат (1862).</s><s>22. септембар — Председник САД Абрахам Линколн је објавио проглас према ком сви амерички робови постају слободни грађани 1. јануара 1863.</s>
<s>Октобар
23. октобар — У државном удару у Грчкој је свргнут краљ Ото I, први владар нововековне Грчке.</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>11−15. децембар - Битка код Фредериксбурга у Америчком грађанском рату</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар</s>
<s>23. јануар — Давид Хилберт, немачки математичар</s>
<s>Март</s>
<s>29. март — Аристид Бријан, француски политичар</s>
<s>Април</s>
<s>25. април — Едвард Греј, британски политичар</s>
<s>Мај</s>
<s>13. мај — Јанко Веселиновић, српски књижевник
15. мај — Артур Шницлер, аустријски књижевник</s>
<s>Јул</s>
<s>14. јул — Густав Климт, аустријски сликар
30. јул — Николај Јуденич, руски генерал</s>
<s>Август</s>
<s>22. август — Клод Дебиси, француски композитор
25. август — Луј Барту, француски политичар</s>
<s>Непознат датум
Непознат датум - Милорад Терзибашић, српски бициклиста. (†1908)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
18. јануар — Џон Тајлер, амерички политичар и 10. председник САД. (*1790).</s>
<s>Јул</s>
<s>24. јул — Мартин ван Бјурен, амерички политичар и 8. председник САД. (*1782).</s>
<s>Децембар</s>
<s></s>
<s>1860-е
61862</s>
|
142 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1868 | 1868 | <s>1868. је била преступна година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
3. јануар — У Јапану је укинута институција шогуна и почела „Меиџи обнова“.</s>
<s>Март</s>
<s>12. март — Влада Кнежевине Србије је укинула забрану са правописа Вука Караџића и дозволила његову употребу.</s>
<s>Мај</s>
<s>16. мај — Амерички председник Ендру Џонсон је ослобођен оптужби након гласања о његовом опозиву у америчком Сенату пошто је недостајао један глас до двотрећинске већине.</s>
<s>Јун</s>
<s>11. јун — Кнез Михаило Обреновић је убијен у атентату на Кошутњаку.</s>
<s>Јул
2. јул — Велика народна скупштина у Топчидеру је потврдила избор Милана Обреновића за кнеза Србије.</s><s>28. јул — Ратификован је 14. амандман Устава САД, којим су црнци добили право на држављанство САД.</s>
<s>Август</s>
<s>13. август — У Перуу и Еквадору серија земљотреса усмртила око 25.000 људи.</s>
<s>Септембар</s>
<s>Октобар
6. октобар — Битка код Бонари прелаза</s>
<s>Новембар</s>
<s>3. новембар — На председничким изборима у САД, кандидат Републиканске странке, Јулисиз С.</s><s>Грант, победио је кандидата Демократске странке, Хорејшија Симора.</s>
<s>Децембар</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
3. јануар — Живојин Перић, српски и југословенски правник и политичар. († 1953)
8. јануар — Френк Дајсон, енглески астроном. († 1939)</s>
<s>Април</s>
<s>24. април — Михаило Петровић Алас, математичар, професор Београдског универзитета и академик Српске краљевске академије. († 1943)</s>
<s>Мај</s>
<s>18. мај — Николај II Романов, руски цар († 1918).</s><s>27. мај — Алекса Шантић, српски песник. († 1924).</s><s>29. мај — Абдул Меџид II, турски султан. († 1944)</s>
<s>Јун
6. јун — Роберт Фалкон Скот, енглески истраживач († 1912)</s>
<s>Август
9. децембар — Фриц Хабер, немачки хемичар. († 1934).</s>
<s>Смрти</s>
<s>Фебруар</s>
<s>29. фебруар — Лудвиг Аугуст од Вителсбаха, баварски краљ. (*1786)</s>
<s>Јун
1. јун — Џејмс Бјукенан, 15. председник САД
10. јун — Михаило Обреновић, кнез Србије</s>
<s>Септембар
13. новембар — Ђоакино Росини, италијански композитор. (*1792)
20. новембар — Узун Мирко Апостоловић, српски устаник и војвода. (*1782)</s>
<s>Дани сећања</s>
<s></s>
<s>1860-е
61868</s>
|
143 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1875 | 1875 | <s>1875. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар</s>
<s>Март</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>20. мај — Представници седамнаест држава су потписали конвенцију о метру којом је основана институција за координирање међународне метрологије и развој метарског система.</s>
<s>Јун</s>
<s>Јул
5. јул — Нападом чете хајдучког харамбаше Пера Тунгуза на турски караван на Ћетној пољани, на путу Мостар—Невесиње почела је Невесињска пушка устанак против османске власти у Херцеговини.</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар</s>
<s>10. септембар — Битка код Гашнице</s>
<s>Октобар</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>Рођења</s>
<s>Април
8. април — Алберт I од Белгије, белгијски краљ</s>
<s>Мај</s>
<s>25. мај — Теодор Тарановски, руски историчар и правник
29. мај — Светозар Ћоровић, српски књижевник († 1919)</s>
<s>Јун
6. јун — Томас Ман, немачки књижевник</s>
<s>Јун
8. јул — Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог.</s>
<s>Септембар</s>
<s>19. новембар — Хајрам Бингам, амерички археолог. († 1956).</s>
<s>Децембар</s>
<s>12. децембар — Герд фон Рундштет, немачки фелдмаршал
19. децембар — Милева Марић Ајнштајн, српска математичарка. († 1948)
24. децембар — Ото Ендер, аустријски политичар. († 1960)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Март</s>
<s>10. март — Светозар Марковић, српски политичар</s>
<s>Јун
10. јун — Јован Грчић Миленко, српски песник и доктор медицине. (* 1846)
29. јун — Фердинанд I од Аустрије, цар Аустрије</s>
<s>Јул</s>
<s>23. јул — Ајзак Мерит Сингер, амерички изумитељ и глумац. (* 1811)
31. јул — Ендру Џонсон, 17. председник САД. (* 1808)</s>
<s>Август
4. август — Ханс Кристијан Андерсен, дански књижевник</s>
<s>Непознат датум
Википедија:Непознат датум — Светолик Савић, српски бициклиста. (†1944)</s>
<s></s>
<s>1870-е
71875</s>
|
144 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1876 | 1876 | <s>1876. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар</s>
<s>27. фебруар — У Крагујевцу су избили радничке демонстрације Црвено барјаче након неуспеле смене радикалско-социјалистичке општинске управе.</s>
<s>Март
7. март — Први разговор телефоном обавили су изумитељ телефона Александер Грејам Бел и његов сарадник Томас Вотсон.</s><s>Битка на Дивину</s>
<s>Април</s>
<s>Мај
2. мај — У Бугарској је избио Априлски устанак против османске владавине.</s><s>30. мај — Збачен је османски султан Абдул Азиз, а на престо је ступио његов нећак султан Мурат V.</s>
<s>Јун</s>
<s>16. јун — У Цетињу, после преговора вођених од октобра 1875. до фебруара 1876, потписан уговор о савезу Србије и Црне Горе против Османског царства.</s><s>25. јун — У бици код Литл Биг Хорна Сијукси под командом поглавице Лудог Коња су победили јединицу 7. коњичке дивизије генерала Џорџа Кастера.</s><s>30. јун — Србија и Црна Гора, у савезништву с Русијом, објавиле рат Османском царству.</s>
<s>Јул</s>
<s>28. јул — У бици на Вучјем долу, код Билеће, Црногорци победили турску војску под командом Муктар-паше и нанели јој тешке губитке, око 4.000 мртвих и рањених и 310 заробљених.</s>
<s>Август
2. август — У црногорско-турском рату Црногорци су у бици на Фундини, у Кучима, победили османску војску.</s>
<s>Септембар</s>
<s>Октобар</s>
<s>Новембар</s>
<s>7. новембар — Након дуге расправе после председничких избора у САД, кандидат Републиканске странке, Радерфорд Б. Хејз, проглашен је победником над кандидатом Демократске странке, Самјуелом Тилденом.</s>
<s>Децембар
23. децембар — Почела је Цариградска конференција о стању у Османском царству након избијања Херцеговачког и Априлског устанка.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
5. јануар — Конрад Аденауер, немачки политичар (†1967)</s>
<s>Март</s>
<s>26. март — Вилхелм од Вида, немачки кнез</s>
<s>Мај</s>
<s>10. мај — Иван Цанкар, словеначки књижевник</s>
<s>Јул</s>
<s>19. јул — Игнац Зајпел, аустријски политичар и свештеник. (†1932)</s>
<s>Јул</s>
<s>27. јул — Иван Сарић, српски бициклиста. (†1966)</s>
<s>Август
5. август — Драгутин Димитријевић Апис, генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. (†1917)
14. август — Александар Обреновић, краљ Србије (†1903)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јун
4. јун — Абдул Азиз, турски султан. (*1830)</s>
<s>Децембар</s>
<s></s>
<s>1870-е
71876</s>
|
145 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1882 | 1882 | <s>1882. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
10. јануар — Почео је Херцеговачко-бокељски устанак Срба против Аустроугарске, као одговор на увођења закона о војној обавези и регрутовања.</s>
<s>Март
6. март — Кнежевина Србија постала краљевина, а њен кнез Милан Обреновић проглашен за првог краља Србије модерног доба.</s><s>24. март — Немачки бактериолог Роберт Кох објавио да је изоловао бактерију која изазива туберкулозу.</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>20. мај — У Бечу је потписан уговор о Тројном савезу Немачке, Аустроугарске и Италије.</s>
<s>Јун</s>
<s>Јул</s>
<s>11. јул — Британска медитеранска флота је почела са бомбардовањем Александрије у оквиру Англо-египатског рата.</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар</s>
<s>Октобар</s>
<s>11. октобар — Јелена-Илка Марковић је покушала да убије српског краља Милана Обреновића у београдској Саборној цркви.</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
30. јануар — Френклин Делано Рузвелт, 32. председник САД</s>
<s>Фебруар
2. фебруар — Џејмс Џојс, ирски књижевник. († 1941)</s>
<s>Мај
9. мај — Џорџ Баркер, амерички сликар (†1965)
13. мај — Жорж Брак, француски сликар. (†1963)</s>
<s>Август
11. август — Родолфо Грацијани, италијански маршал</s>
<s>Септембар</s>
<s>22. септембар — Вилхелм Кајтел, немачки фелдмаршал
30. септембар — Ханс Гајгер, немачки физичар. († 1945)</s>
<s>Октобар</s>
<s>18. октобар — Лисјен Пти-Бретон, француски бициклиста. (†1917).</s><s>30. октобар — Гинтер фон Клуге, немачки фелдмаршал</s>
<s>Децембар</s>
<s>11. децембар — Макс Борн, немачки физичар. († 1970)</s>
<s>Непознат датум
Непознат датум - Абд-ел-Крим, марокански војсковођа, правник и новинар († 1963)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Август</s>
<s>11. август — Ђена Брановачки, српски народни добротвор. (*1841)
13. август — Вук Врчевић, српски сакупљач народних умотворина и дипломата (*1811)</s>
<s>Септембар</s>
<s>23. септембар — Фридрих Велер, немачки хемичар</s>
<s>Новембар</s>
<s>17. новембар — Ђура Даничић, српски научник и филолог (*1825)</s>
<s>Дани сећања</s>
<s></s>
<s>1880-е
81882</s>
|
146 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1883 | 1883 | <s>1883. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар</s>
<s>Март</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>Јун</s>
<s>Јул</s>
<s>21. јул — основана Војловица. (село)</s>
<s>Август</s>
<s>12. август — Последња позната квага, подврста обичне зебре је угинула у амстердамском зооолошком парку.</s>
<s>Октобар</s>
<s>20. октобар — Почела Тимочка буна.</s>
<s>Новембар
3. новембар — Српска војска је угушила Тимочку буну.</s>
<s>Децембар</s>
<s>Рођења</s>
<s>Мај
5. мај — Арчибалд Вејвел, британски фелдмаршал
20. мај — Фејсал I од Ирака, први ирачки краљ</s>
<s>Јун</s>
<s>28. јун — Пјер Лавал, француски политичар. (†1945).</s>
<s>Јул
3. јул — Франц Кафка, чешки књижевник
10. јул — Јоханес Бласковиц, немачки генерал
26. јул — Бенито Мусолини, италијански новинар и политичар</s>
<s>Август
3. август — Алберт Халер, хрватски књижевник. († 1945)
15. август — Иван Мештровић, хрватски вајар</s>
<s>Децембар
1. децембар — Луиђи Гана, италијански бициклиста. (†1957).</s><s>25. децембар — Морис Утрило, француски сликар. († 1955)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Фебруар</s>
<s>13. фебруар — Рихард Вагнер, немачки композитор. (*1813)</s>
<s>Март</s>
<s>14. март — Карл Маркс, немачки филозоф. (*1818).</s>
<s>Април</s>
<s>30. април — Едуар Мане, француски сликар. (*1832).</s>
<s>Мај</s>
<s>26. мај — Абд-ел-Кадер, алжирски устаник (*1808)</s>
<s>Август</s>
<s>17. август — Ђока Влајковић, задужбинар и добротвор, пуковник српске војске. (*1831).</s>
<s>Септембар
3. септембар — Иван Тургењев, руски књижевник</s>
<s>Децембар</s>
<s></s>
<s>1880-е
81883</s>
|
147 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1885 | 1885 | <s>1885. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар
5. фебруар — Белгијски краљ Леополд II прогласио афрички Конго за лични посед под називом "Слободна Држава Конго".</s>
<s>Март</s>
<s>4. март — Гровер Кливленд је инаугурисан за 22. председника САД.</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>2. мај — Белгијски краљ Леополд II прогласио се за краља нове Слободне државе Конго.</s>
<s>Јун</s>
<s>19. јун — У Њујорк је стигао Кип слободе, поклон Француске.</s>
<s>Јул
6. јул — Луј Пастер први пут је успешно применио вакцину против беснила на људском бићу.</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар
6. септембар — Источна Румелија је прогласила своје уједињење са Бугарском.</s>
<s>Октобар</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>Датум непознат
Википедија:Непознат датум — Српско-бугарски рат</s>
<s>Рођења</s>
<s>Март</s>
<s>11. март — Малком Кембел, енглески возач брзих аутомобила и чамаца († 1948)</s>
<s>Април</s>
<s>12. април — Херман Хот, немачки генерал. († 1971)
13. април — Ђерђ Лукач, мађарски филозоф и књижевни критичар. († 1971)
15. април — Тадеуш Кутшеба, пољски генерал</s>
<s>Мај</s>
<s>20. мај — Александер Лер, аустријско-немачки генерал</s>
<s>Јун
19. јун — Стеван Христић, српски композитор. († 1958)</s>
<s>Јул
8. јул — Хуго Бос, немачки модни кретаор</s>
<s>Август
7. октобар — Нилс Бор, дански физичар. († 1962)</s>
<s>Новембар</s>
<s>11. новембар — Џорџ Смит Патон, амерички генерал из Другог светскот рата. († 1945)
30. новембар — Алберт Кеселринг, немачки фелдмаршал</s>
<s>Децембар</s>
<s>22. децембар — Боривоје Ж. Милојевић, географ, професор Београдског универзитета и академик САНУ.</s>
<s>Смрти</s>
<s>Мај
3. мај — Александар Карађорђевић, српски кнез од 1842. до 1858. (*1806)</s>
<s>Јул
23. јул — Јулисиз С.</s><s>Грант, амерички генерал и 18. председник САД. (*1822)</s>
<s>Децембар</s>
<s></s>
<s>1880-е
81885</s>
|
148 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1908 | 1908 | <s>1908. је била преступна година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>Фебруар</s>
<s>Март
9. март — Основан је ФК Интер.</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>18—31. мај — Избори за народне посланике Краљевине Србије 1908.</s>
<s>Јун</s>
<s>30. јун — У источном Сибиру је пао метеор од чије експлозије се осетило подрхтавање тла и у средњој Европи.</s>
<s>Јул
6. јул — У Турској је почела Младотурска револуција под вођством млађих официра и интелектуалаца незадовољних владавином султана Абдула Хамида II.</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар</s>
<s>16. септембар — Аустроугарска и Руска Империја се споразумели да се Аустроугарска не противи отварању Босфора за руске бродове, а Русија аустроугарској анексији Босне и Херцеговине.</s><s>27. септембар — У Детроиту почела производња Фордовог модела Т.</s>
<s>Октобар
6. октобар — Анексија Босне и Херцеговине
7. октобар — Након ослобађања од турске власти, Крит се ујединио са Грчком.</s>
<s>Новембар
3. новембар — Председнички избори у САД: Републикански кандидат Вилијам Хауард Тафт победио је кандидата Демократске странке, Вилијама Џенингса Брајана.</s>
<s>Децембар
2. децембар — Пу Ји је постао кинески цар у својој другој години.</s><s>28. децембар — У земљотресу који је разорио Месину, други по величини град на италијанском острву Сицилији, погинуло више од 75.000 људи.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
9. јануар — Симон де Бовоар, француска књижевница, филозофкиња и феминисткиња († 1986).</s><s>15. јануар — Едвард Телер, амерички физичар мађарског порекла († 2003).</s><s>16. јануар — Етел Мерман, америчка глумица († 1984).</s><s>20. јануар — Јован Мариновић, црногорски и југословенски револуционар. († 1982).</s><s>22. јануар — Лав Ландау, руски физичар и матеметичар.</s><s>Добитник Нобелове награде из физике 1962. († 1968).</s>
<s>Март</s>
<s>14. март — Коча Поповић, српски и југословенски књижевник, филозоф, учесник Народноослободилачке борбе и војно лице († 1992).</s><s>16. март — Јозо Томашевић, америчко-хрватски историчар и економиста († 1994).</s><s>25. март — Дејвид Лин, енглески филмски редитељ, продуцент, сценариста и монтажер († 1991).</s>
<s>Април
5. април — Бети Дејвис, америчка глумица († 1989).</s><s>9. април — Елизабет Алан, америчка глумица († 1990).</s>
<s>Мај</s>
<s>20. мај — Џејмс Стјуарт, амерички глумац († 1997).</s><s>23. мај — Анмари Шварценбах, швајцарска књижевница, историчарка, новинарка и фотографкиња († 1942).</s>
<s>Јун</s>
<s>4. јун — Лујо Давичо, балетски играч, педагог, композитор и учесник Народноослободилачке борбе († 1942).</s><s>26. јун — Салвадор Аљенде, чилеански политичар</s>
<s>Август</s>
<s>23. август — Артур Адамов, француски књижевник јерменског порекла († 1970).</s><s>27. август — Линдон Џонсон, 36. председник САД
27. август — Доналд Бредман, аустралијски играч крикета († 2001).</s><s>31. август — Вилијам Саројан, амерички књижевник. († 1981).</s>
<s>Септембар
9. септембар — Чезаре Павезе, италијански књижевник, преводилац и књижевни критичар († 1950).</s>
<s>Октобар
6. октобар — Карол Ломбард, америчка глумица († 1942).</s><s>30. октобар — Дмитриј Устинов, совјетски политичар</s>
<s>Новембар
28. новембар — Клод Леви-Строс, француски антропог († 2009).</s>
<s>Децембар</s>
<s>22. децембар — Коста Рацин, македонски песник и револуционар († 1943).</s><s>30. децембар — Марија Примаченко, украјинска уметница. († 1997)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јун
21. јун — Николај Римски-Корсаков, руски композитор
24. јун — Гровер Кливленд, 22. и 24. председник САД</s>
<s>Новембар</s>
<s>14. новембар — Гуанг-сји, кинески цар
15. новембар — Циси, кинеска царица. (* 1835)</s>
<s>Децембар
непознат датум — Милорад Терзибашић, српски бициклиста. (*1862)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Габријел Липман
Хемија — Сер Ернест Радерфорд
Медицина — Иља Иљич Мечников и Паул Ерлих
Књижевност — Рудолф Кристоф Ојкен
Мир — Клас Понтус Арнолдсон (Шведска) и Фредрик Бајер (Данска)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1900-е
01908</s>
|
149 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1912 | 1912 | <s>1912 је била преступна година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
6. јануар — Немачки геофизичар Алфред Вегенер је први пут представио своју теорију померања континената.</s><s>17. јануар — Капетан Роберт Фалкон Скот је стигао до Јужног пола, један месец након Роалда Амундсена.</s><s>17. јануар — САД су преузеле у свој посед острво Вејк у Тихом океану.</s>
<s>Фебруар
12. фебруар — Абдицирао је последњи кинески цар Пу Ји по договору уз подсредовање генерала Јуана Шикаја, чиме је династија Ћинг званично замењена Републиком Кином.</s><s>14. фебруар — Аризона је постала 48. савезна држава САД.</s>
<s>Март
6. март — Италијанска војска је прва употребила ваздухоплове у борби, пошто су два цепелина бомбардовала турске војнике улогорене у Јанзуру.</s><s>23. март — Завршен је шаховски турнир у Сан Себастијану, Шпанија, а победник је био Артур Рубинштајн.</s>
<s>Март
30. март — Потписан Фески мир којим је окончана Друга мароканска криза.</s>
<s>Април
14. април — Прекоокеански брод Титаник ударио у ледену санту.</s><s>15. април — На првом путовању из Велике Британије у Сједињене Америчке Државе потонуо Титаник, у то време највећи и најлуксузнији прекоокеански брод.</s><s>Живот изгубило 1.523 од 2.224 путника.</s>
<s>Јул</s>
<s>Август</s>
<s>Септембар
4. септембар — Завршен је Албански устанак из 1912. када се турска влада сложила да испуни захтеве устаника.</s>
<s>Октобар
8. октобар — Црна Гора је објавила рат Турској и истог дана напала турске положаје код Скадра, чиме је почео Први балкански рат.</s><s>18. октобар — Лозански мир
24. октобар — Српска војска је победила турску војску у Кумановској бици у Првом балканском рату.</s>
<s>Новембар
3—6. новембар — Одиграла се Прилепска битка.</s><s>5. новембар — На председничким изборима у САД, кандидат Демократске странке, Вудро Вилсон, изабран је за председника САД победивши актуелног републиканског председника Вилијама Хауарда Тафта и бившег председника Теодора Рузвелта.</s><s>15—19. новембар — Одиграла се Битољска битка.</s><s>28. новембар — Свеалбански конгрес је на скупштини у Валони прогласио независност Албаније од Османског царства.</s>
<s>Децембар
3. децембар — Турска, Бугарска, Србија и Црна Гора склопиле примирје у Првом балканском рату.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
1. јануар — Надежда Павловић, најстарија особа у Србији († 2021)
1. јануар — Ким Филби, британски шпијун. († 1988)
7. јануар — Иван Јакубовски, маршал Совјетског Савеза (†1976)
8. јануар — Хосе Ферер, порторикански глумац. († 1992)
21. јануар — Конрад Емил Блох, немачки биохемичар. († 2000)
28. јануар — Џексон Полок, амерички сликар. († 1956)</s>
<s>Фебруар
14. фебруар — Хуан Пужол, шпански двоструки агент. (†1988)</s>
<s>Март
1. март — Борис Черток, совјетски конструктор ракета. (†2011)
19. март — Адолф Галанд, командант немачке ловачке авијације у Другом светском рату († 1996)
22. март — Карл Малден, амерички глумац. († 2009)
23. март — Вернер фон Браун, немачки инжењер († 1977)
27. март — Џејмс Калахан, британски политичар. († 2005)
27. март — Тамара Крутиков, руско-српска суперстогодишњакиња и најстарија особа у Србији († 2022)</s>
<s>Април
8. април — Соња Хени, норвешка уметничка клизачица. († 1969)
10. април — Борис Кидрич, југословенски политичар- († 1953)
15. април — Ким Ил Сунг, оснивач Северне Кореје и њен први владар († 1994)</s>
<s>Мај
9. мај — Педро Армендариз, мексички глумац. (†1963)
18. мај — Пери Комо, амерички певач. (†2001)
26. мај — Јанош Кадар, мађарски политичар. († 1989)</s>
<s>Јун
23. јун — Алан Тјуринг, британски математичар, логичар, криптограф († 1954)</s>
<s>Јул
12. јул — Петар Стамболић, југословенски политичар. († 2007)
31. јул — Милтон Фридман, амерички економиста. († 2006)</s>
<s>Август
3. август — Светозар Вукмановић, народни херој. († 2000)
10. август — Ромен Мас, белгијски бициклиста. (†1983).</s><s>25. август — Ерих Хонекер, источнонемачки политичар († 1994)</s>
<s>Септембар
21. септембар — Чак Џоунс, амерички аниматор. (†2002)
29. септембар — Микеланђело Антониони, италијански редитељ. († 2007)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Март
29. март — Роберт Фалкон Скот, енглески истраживач (* 1868)
30. март — Карл Мај, немачки књижевник (*1842)</s>
<s>Април
20. април — Абрахам Стокер, ирски књижевник. (*1847)</s>
<s>Август
13. август — Жил Масне, француски композитор (*1842)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Нилс Густав Дален
Хемија — Виктор Грињар и Пол Сабатје
Медицина — Алексис Карел
Књижевност — Герхарт Хауптман
Мир — Елиху Рут (САД)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1910-е
11912</s>
|
150 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1913 | 1913 | <s>1913. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>26—27. јануар — Бој на Брдици</s>
<s>Фебруар
3. фебруар — Ратификован је Шеснаести амандман на устав САД којим је федералној влади дато право уведе и прикупља порез на приход.</s>
<s>Март</s>
<s>4. март — Вудро Вилсон је инаугурисан за 28. председника САД.</s><s>20. март — Код Скадра је погинуо пилот Михајло Петровић, један од првих пилота на свету који је погинуо у борбеним дејствима.</s><s>26. март — После дуге опсаде и уз помоћ српске војске Бугари у Првом балканском рату освојили турски град Једрене.</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>30. мај — Закључен Лондонски мир којим је окончан Први балкански рат.</s>
<s>Јун</s>
<s>29. јун — Нападом бугарске војске почео је Други балкански рат</s>
<s>Јул
3—24. јул — Битка код Кукуша
4—19. јул — Битка код Калиманција
9. јул — Победом српске војске над бугарским трупама завршена је битка на Брегалници у Другом балканском рату.</s><s>25. јул—31. јул — Опсада Видина</s>
<s>Август</s>
<s>10. август — У Букурешту су Грчка, Румунија, Србија и Црна Гора потписале с пораженом Бугарском уговор о миру, којим је окончан Други балкански рат и прецизиране границе Бугарске према Румунији и Србији.</s>
<s>Октобар</s>
<s>14. октобар — У најтежој рударској несрећи у Уједињеном Краљевству, у руднику угља код Гламоргена у Велсу погинуло 439 рудара.</s>
<s>Новембар</s>
<s>Децембар</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
6. јануар — Лорета Јанг, америчка глумица. († 2000)
6. јануар — Едвард Гјерек, пољски политичар. († 2001)
9. јануар — Ричард Никсон, 37. председник САД. († 1994)
10. јануар — Густав Хусак, чехословачки политичар. († 1991)</s>
<s>Фебруар
4. фебруар – Роса Паркс, борац за грађанска права америчких црнаца. († 2005)
22. фебруар – Ранко Маринковић, хрватски књижевник. († 2001)
27. фебруар – Ирвин Шо, амерички писац. († 1984)</s>
<s>Март
13. март – Сергеј Михалков, руски песник. († 2009)
21. март – Иван Горан Ковачић, хрватски књижевник. († 1943)</s>
<s>Април
4. април – Мади Вотерс, амерички музичар. († 1983)</s>
<s>Мај
26. мај – Питер Кушинг, енглески глумац. († 1994)
27. мај – Енвер Чолаковић, босанскохерцеговачки књижевник и преводилац. (†1976)</s>
<s>Јун
27. мај – Морис Винсент Вилкис, британски научник. († 2010)</s>
<s>Јул
3. јул – Вилијам Дикин, британски историчар. († 2005)
14. јул — Џералд Форд, 38. председник САД. († 2006)
28. јул — Богдан Кризман, хрватски историчар. († 1994)</s>
<s>Август
13. август — Макариос III, кипарски архиепископ и политичар. († 1977)
16. август — Менахем Бегин, израелски политичар. († 1992)
26. август — Борис Пахор, словеначки књижевник. (†2022)</s>
<s>Септембар
4. септембар — Кенсо Танге, јапански архитекта. († 2005)
12. септембар — Џеси Овенс, амерички атлетичар. († 1980)
13. септембар – Ћамил Сијарић, босанскохерцеговачки књижевник. († 1989)
13. септембар – Хакобо Арбенз, гватемалски официр и политичар. († 1971)</s>
<s>Октобар
12. октобар — Љубица Одаџић, народни херој Југославије († 1942)</s>
<s>Новембар
5. новембар – Вивијен Ли, енглеска позоришна и филмска глумица († 1967)
7. новембар — Берт Ланкастер, амерички глумац. († 1994)
7. новембар — Албер Ками, француски писац. († 1960)
22. новембар — Бенџамин Бритн, енглески композитор. († 1976)</s>
<s>Децембар</s>
<s>18. децембар — Вили Брант, немачки политичар. († 1992)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
4. јануар — Алфред фон Шлифен, немачки фелдмаршал. (* 1833)</s>
<s>Фебруар
22. фебруар – Франсиско Мадеро, мексички књижевник и политичар. (* 1873)</s>
<s>Март
10. март – Харијет Табман, америчка црначка активистица. (* 1822)
18. март – Ђорђе I Грчки, краљ Грчке. (* 1845)
31. март – Џ.</s><s>П.</s><s>Морган, амерички банкар. (* 1837)</s>
<s>Август
13. август – Аугуст Бабел, немачки политичар (* [[1840])</s>
<s>Септембар
30. септембар – Рудолф Дизел, немачки инжењер и изумитељ. (* 1858)</s>
<s>Новембар
3. новембар – Сава Грујић, српски официр и политичар. (* 1840)</s>
<s>Децембар
12. децембар – Менелик II, цар Етиопије. (* 1844)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Хајке Камерлинг-Онес
Хемија — Алфред Вернер
Медицина — Шарл Робер Рише
Књижевност — Рабиндранат Тагор
Мир — Анри Лафонтен (Белгија)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1910-е
11913</s>
|
151 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1929 | 1929 | <s>1929. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
6. јануар — Југословенски краљ Александар I Карађорђевић укинуо је Видовдански устав, распустио Народну скупштину и завео личну власт у држави.</s>
<s>Фебруар</s>
<s>11. фебруар — Потписан је Латерански споразум између Италије и Свете столице, којим је створена независна папска држава Ватикан.</s><s>14. фебруар — Ал Капонеови гангстери у Чикагу убили седам чланова ривалске банде Багса Морена да би спречили крађу кријумчареног вискија, „Масакр на дан светог Валентина“.</s>
<s>Март
4. март — Херберт Хувер инаугурисан за 31. председника САД.</s><s>24. март — Радио Београд почео емитовање програма.</s>
<s>Мај</s>
<s>16. мај — У Холивуду додељене прве награде Америчке филмске академије, од 1931. познате као „Оскар“.</s>
<s>Јун
7. јун — Италијански парламент је ратификовао Латерански споразум, чиме је успостављен Ватикан у Риму.</s>
<s>Август
8. август — Немачка летелица Граф Целепин започела је пут око света.</s>
<s>Октобар
3. октобар — Краљ Александар променио име „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца“ у „Краљевина Југославија“ после једне државске кризе
24. октобар — Црни четвртак.</s><s>Слом Њујоршке берзе и почетак светске економске кризе
29. октобар — Крах Њујоршке берзе, познат као „црни уторак“, означио почетак велике кризе која је уздрмала темеље америчке привреде, а касније се проширила на цео свет.</s>
<s>Датум непознат
Википедија:Непознат датум — У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују од стране краља постављени председници општина.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
3. јануар — Серђо Леоне, италијански редитељ, сценариста и продуцент (прем.</s><s>1989)
15. јануар — Мартин Лутер Кинг, амерички свештеник и борац за грађанска права (прем.</s><s>1968)</s>
<s>Фебруар
15. фебруар — Грејам Хил, британски аутомобилиста, возач Формуле 1 (прем.</s><s>1975)
22. фебруар — Џејмс Хонг, амерички глумац, редитељ, сценариста и продуцент</s>
<s>Март
4. март — Сава Мрмак, српски редитељ и сценариста (прем.</s><s>2002)
13. март — Борис Бузанчић, хрватски глумац и политичар (прем.</s><s>2014)
28. март — Драган Лаковић, српски глумац (прем.</s><s>1990)
28. март — Предраг Лаковић, српски глумац (прем.</s><s>1997)</s>
<s>Април
1. април — Милан Кундера, француски књижевник (†2023)
8. април — Жак Брел, белгијски музичар, песник, глумац, редитељ и сценариста (прем.</s><s>1978)
24. април — Андре Даригад, француски бициклиста</s>
<s>Мај
1. мај — Ралф Дарендорф, немачко-британски социолог, филозоф, политиколог и либерални политичар (прем.</s><s>2009)
4. мај — Одри Хепберн, енглеска глумица и хуманитарка (прем.</s><s>1993)
17. мај — Бранко Зебец, југословенски и хрватски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>1988)
31. мај — Љуба Тадић, српски глумац (прем.</s><s>2005)</s>
<s>Јун
4. јун — Каролос Папуљас, грчки политичар, председник Грчке (2005—2015) (прем.</s><s>2021)
17. јун — Тигран Петросјан, јерменски шахиста (прем.</s><s>1984)
23. јун — Џун Картер Кеш, америчка музичарка, глумица, плесачица и комичарка (прем.</s><s>2003)
23. јун — Стеван Шалајић, српски глумац (прем.</s><s>2002)</s>
<s>Август
2. август — Душан Вујисић, српски глумац (прем.</s><s>1977)
16. август — Бил Еванс, амерички џез пијаниста и композитор (прем.</s><s>1980)
16. август — Хелмут Ран, немачки фудбалер (прем.</s><s>2003)
20. август — Миодраг Радовановић, српски глумац (прем.</s><s>2019)
21. август — Тома Јовановић, српски глумац (прем.</s><s>2012)
23. август — Золтан Цибор, мађарски фудбалер (прем.</s><s>1997)
24. август — Јасер Арафат, суоснивач и председник Палестинске ослободилачке организације (1969—2004), председник Палестинске Народне Самоуправе (1994—2004), добитник Нобелове награде за мир (1994). (прем.</s><s>2004)</s>
<s>Септембар
5. септембар — Андријан Николајев, совјетски космонаут, трећи човек који је боравио у свемиру (прем.</s><s>2004)
5. септембар — Боб Њухарт, амерички глумац и комичар
25. септембар — Барбара Волтерс, америчка новинарка, ТВ водитељка, продуценткиња и списатељица (прем.</s><s>2022)</s>
<s>Октобар
8. октобар — Диди, бразилски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2001)
16. октобар — Фернанда Монтенегро, бразилска глумица
22. октобар — Лав Јашин, совјетски фудбалски голман (прем.</s><s>1990)
28. октобар — Џоун Плаурајт, енглеска глумица
30. октобар — Душан Тадић, српски глумац (прем.</s><s>2007)
31. октобар — Бад Спенсер, италијански глумац, сценариста, пливач и ватерполиста (прем.</s><s>2016)</s>
<s>Новембар
4. новембар — Мира Бањац, српска глумица
5. новембар — Бора Тодоровић, српски глумац (прем.</s><s>2014)
9. новембар — Имре Кертес, мађарски писац, добитник Нобелове награде за књижевност (2002) (прем.</s><s>2016)
12. новембар — Грејс Кели, америчка глумица и кнегиња од Монака (прем.</s><s>1982)
15. новембар — Ед Аснер, амерички глумац (прем.</s><s>2021)
17. новембар — Ранко Жеравица, српски кошаркашки тренер (прем.</s><s>2015)
29. новембар — Рената Улмански, српска глумица</s>
<s>Децембар
9. децембар — Џон Касаветес, амерички глумац, редитељ и сценариста (прем.</s><s>1989)
12. децембар — Џон Озборн, енглески драматург, сценариста и глумац (прем.</s><s>1994)
23. децембар — Чет Бејкер, амерички џез музичар, најпознатији као трубач и певач (прем.</s><s>1988)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Фебруар</s>
<s>27. фебруар — Фрајхер Хуго фон Хаберман, сликар (*1849)</s>
<s>Март
17. март — Антони Ланге, пољски књижевник, филозоф, новинар и преводилац</s>
<s>Април
8. април — Карл Ауер, аустријски хемичар (* 1858)
29. април — Степа Степановић, српски и југословенски војвода (*1856)</s>
<s>Мај</s>
<s>19. мај — Драгомир Кранчевић, српски виолиниста и концертмајстор Пештанске опере.</s>
<s>Август
8. август — Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог.</s>
<s>Децембар
Википедија:Непознат датум — Милан Антоновић, српски архитекта. (* 1850)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Луј де Брољ
Хемија — Артур Харден, Ханс Карл Аугуст Симон фон Ојлер-Хелпин
Медицина — Кристијан Ајкман и Сер Фредерик Гауланд Хопкинс
Књижевност — Томас Ман
Мир — Франк Б. Келог (САД)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1920-е
21929</s>
|
152 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%82%20%D0%BD%D0%B0%20%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0%20%D0%82%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B8%D1%9B%D0%B0 | Атентат на Зорана Ђинђића | <s>Атентат на Зорана Ђинђића, петог председника Владе Републике Србије, извршен је 12. марта 2003. године у 12.25 ч, у дворишту зграде Владе Републике Србије у Београду.</s><s>Овај атентат је довео до ванредног стања у Србији и полицијске акције „Сабља” током које је ухапшено 11.665 особа повезаних са организованим криминалом.</s>
<s>Позадина</s>
<s>Нове владајуће структуре које су преузеле власт на таласу народног незадовољства које је срушило Милошевића 5. октобра 2000. године, нису биле довољно способне да тако чврсто држе власт као, некада, Милошевић.</s><s>Нови владајући кругови су били слаби и нестабилни од самог почетка.</s><s>Председнички избори који су одржани претходне године, на којима ни један кандидат није добио довољно гласова да би био изабран, били су показатељ кризе у владајућим структурама и слабих основа на којима су стајали.</s>
<s>Закон о борби против организованог криминала</s>
<s>Крајем 2001. године, премијер Ђинђић је најавио да ће 2002. година бити година борбе против организованог криминала.</s><s>Децембра 2002, пет месеци раније донети републички Закон о борби против организованог криминала, усвојен је и у Савезној скупштини СРЈ, чиме је ступио на снагу.</s><s>Тим законом, у правосуђе су уведени Специјално тужилаштво за организовани криминал и Посебно одељење Окружног суда у Београду за организовани криминал (тзв. Специјални суд), који су основани месец дана касније.</s><s>Такође, тим законом је уведена и институција сведока-сарадника.</s>
<s>Први сведок-сарадник Специјалног тужилаштва требало је да буде Љубиша Буха звани Чуме.</s><s>На њега је 3. августа 2002. извршен неуспели атентат, након чега он у тајности одлази у Грчку.</s><s>Децембра исте године минирано је постројење његовог предузећа „Дифенс роуд“, у чему су учествовали припадници Јединице за специјалне операције и Земунског клана.</s><s>Крајем следећег месеца, Буха је вође ЈСО и Земунског клана јавно оптужио да су криви за 30 убистава, отмицу Ивана Стамболића, атентате на Вука Драшковића у Будви и на Ибарској магистрали и бројне друге злочине, те изјавио да за то има доказе и да би о томе сведочио у евентуалном судском поступку.</s><s>Недуго потом, он одлази у Словачку.</s>
<s>Неуспели атентати</s>
<s>Убиству премијера претходила су најмање три неуспела атентата:</s>
<s>Атентат код Бубањ потока
Средином фебруара 2003, група атентатора у којој су били Звездан Јовановић, Жељко Тојага звани Жмиги, Миле Луковић звани Кум и још једна особа планирала је да убије Ђинђића на ауто-путу, са узвишења у близини наплатне рампе Бубањ поток, приликом Ђинђићевог повратка с Копаоника.</s><s>Одустали су од тога због наводног страха од превеликог броја жртава, а присутни у близини били су и Душан Спасојевић и још неколико особа у најмање три аутомобила и два камиона.</s>
<s>Атентат код Београдске арене</s>
<s>Дана 21. фебруара 2003, Ђинђић је требало да отпутује у званичну посету у Бању Луку.</s><s>Колону возила која су се кретала ауто-путем Београд – Загреб ка аеродрому чинила су три аутомобила обележена ротационим светлима и сиреном, а Ђинђић је био у предњем возилу.</s><s>Кретали су се брзином од око 130 -{km/h}- када је, око 9:15, код Београдске арене, један камион из зауставне траке нагло скренуо у леву, претицајну траку у којој се колона кретала.</s><s>Возач Ђинђићевог аутомобила је, неколико стотина метара раније, најпре смањио брзину на око 100 -{km/h}-, а затим и нагло закочио и обишао камион с десне стране, те наставио према аеродрому.</s>
<s>Возач камиона „мерцедес“ који није био регистрован био је Дејан Миленковић Багзи, припадник Земунског клана чија је намера била да заустави колону, док су се у близини налазили завереници с намером да минобацачем „зољом“ убију премијера.</s><s>Миленковић је тада приведен само због фалсификовања исправа, и одређен му је осмодневни притвор, али је пуштен након само четири дана, уз образложење да је он трговачки путник и да мора да издржава породицу.</s>
<s>Атентат код Савезне скупштине</s>
<s>Неколико дана касније, 7. марта, група у којој је поново био Јовановић, планирала је да снајпером убије Ђинђића испред зграде Савезне скупштине са горњег нивоа гараже „Три листа дувана“, на углу Улице кнеза Милоша и Булевара краља Александра, али је од тога одустала поново се, наводно, плашећи случајних жртава, конкретно – новинара који су се налазили испред зграде Скупштине.</s><s>Међутим, Зоран Вукојевић који је тада био у аутомобилу „Фолксваген пасат“ са Александром Симовићем и Јовановићем, изјавио је пред судом да се том приликом одустало од пуцања јер су се завереници плашили да их не сниме сигурносне камере са зграде Поште у Таковској улици, као и зато што не би успели брзо да побегну јер су били паркирани на горњем спрату гараже.</s>
<s>Узимање исказа од сведока-сарадника</s>
<s>Дана 5. марта 2003, на место специјалног тужиоца за организовани криминал постављен је Јован Пријић и он је, пар дана касније, отишао у Републику Словачку како би узео исказ од Љубише Бухе.</s><s>Давање исказа је завршено 11. марта касно увече, када га је Буха потписао и тако учинио валидним за суд.</s><s>Пријић се потом вратио у Београд 12. марта у 2 часа ујутру, а у 8 часова поднео је оставку због ранијих бројних, нетачних, медијских написа да је он био члан Југословенске левице.</s>
<s>Атентат</s>
<s>Припреме</s>
<s>Након три безуспешна покушаја, завереници су тражили ново место са којег би било погодно пуцати на премијера.</s><s>Неколико пута су одлазили у стамбену зграду у Бирчаниновој улици, на супротној страни у односу на место са којег је Ђинђић касније убијен.</s><s>Нинослав Константиновић, Душан Крсмановић и Звездан Јовановић су се представљали као радници који треба да уведу кабловску телевизију у зграду, док би Јовановић заправо, ласерским даљиномером „бушнел 1000“, мерио удаљеност од те зграде до дворишта зграде Владе и установио да је она око 230 m. Међутим, завереници су одустали од пуцања из те зграде сазнавши да се станари учестало распитују око увођења кабловске телевизије.</s>
<s>У међувремену је Јовановић, од Милорада Улемека, добио пушку којом је требало да изврши атентат, као и још два паковања муниције.</s><s>Ту пушку је Јовановић испробао на Иришком венцу на Фрушкој гори и оценио да је она одлична.</s>
<s>Константиновић „и још неко” су, потом, сазнали да се у зграду у Улици адмирала Гепрата, из које се такође види двориште зграде Владе, може ући без потешкоћа.</s><s>Десетог марта, око 10 часова, Константиновић, Александар Симовић и Јовановић су ушли у ту зграду прерушени у молере и прошли поред портира без проблема.</s><s>Потом су се попели на други спрат и ушли у једну празну канцеларију у којој су остали до 14 или 15 часова.</s><s>Међутим, Ђинђић није долазио у зграду Владе ни тог дана, а ни сутрадан, када су га завереници поново чекали у истој канцеларији.</s>
<s>12. март</s>
<s>Председник Владе Републике Србије и лидер Демократске странке Зоран Ђинђић погођен је снајперским хицем 12. марта 2003. године у 12.25 ч, испред улаза број 5 зграде Владе Србије.</s>
<s>Атентат је извршио Звездан Јовановић, припадник Јединице за специјалне операције, са прозора канцеларије 55 на другом спрату зграде Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата 14.</s>
<s>У згради Завода, у тренутку убиства, налазили су се и Александар Симовић и Нинослав Константиновић, док су се испред зграде, у аутомобилу, налазили Сретко Калинић и Миле Луковић.</s><s>Возач атентатора био је Владимир Милисављевић звани Будала који их је чекао испред зграде у „фолксваген пасату“, док је Милан Јуришић чувао паркинг испред зграде.</s><s>Истовремено, Милош Симовић је преносио информације о кретању премијера које му је достављао Бранислав Безаревић, припадник Службе државне безбедности, а Душан Крсмановић је био паркиран у близу раскрснице Немањине улице и Улице кнеза Милоша, одакле је извештавао о доласку колоне аутомобила у којој је био премијер Ђинђић.</s><s>Поред тога, у засебном возилу су, око кварта у којем је зграда Владе, кружили Саша Пејаковић и Душан Спасојевић звани Шиптар.</s><s>У среду, 12. марта, премијер Ђинђић је требало да се дође на састанак Савета за борбу против корупције у 13 часова и да се састане са министарком спољних послова Шведске, Аном Линд, у 15:30.</s><s>Требало је да се претходно састане и са Синишом Николићем, бившим шефом свог кабинета, па је одлучио да у зграду Владе Србије дође нешто пре 13 часова.</s>
<s>Ђинђић је првобитно био намеравао да дан проведе код куће, због болова у нози коју је повредио месец дана раније, али је на крају одлучио да оде до зграде Владе.</s><s>Уобичајена колона од три возила дошла је по премијера, до његове резиденције у Ужичкој улици број 40 и, после неуобичајено дугог, вишеминутног чекања, Ђинђић је ушао у средњи аутомобил, након чега је колона кренула ка Влади.</s><s>Након проласка кроз Ужичку улицу и Топчидерску звезду, колона се кретала Булеваром војводе Путника до Мостарске петље где су, закључивши да је саобраћај прегуст, возачи одлучили да скрену према Савској и, даље, према Сарајевској улици.</s><s>Док су били у тој улици, шеф премијеровог обезбеђења, Милан Веруовић, два пута је безуспешно покушао је да контактира особу задужену да дочека премијера испред улаза у зграду Владе.</s><s>На његов трећи позив одазвао се радник обезбеђења којем је радно место било испред врата премијеровог кабинета.</s>
<s>У тренутку уласка колоне на паркинг зграде Владе, на њему се налазило само једно возило, паркирано испред једног од улаза у зграду.</s><s>Колона се зауставила тако да је средњи аутомобил, у којем се налазио Ђинђић, био постављен тачно испред улаза број 5, на два-три корака од врата.</s><s>Вожња од премијерове резиденције до зграде Владе трајала је око пет минута, а за то време, Ђинђић је читао новине, не проговоривши ни реч.</s>
<s>Након овога, телохранитељи су помогли Ђинђићу, који се тада кретао помоћу штака, да изађе из аутомобила.</s>
<s>Премијерово обезбеђење, распоређено у три аутомобила, чинила су осморица:
Срђан Бабић, заменик шефа обезбеђења премијера
Александар Бјелић, возач средњег возила, у којем је био Ђинђић
Милан Веруовић, шеф обезбеђења премијера
Слађан Дробњак
Јован Ђурић
Дражен Настић
Бобан Пурић
Зоран Трајковић</s>
<s>Када је премијер изашао из возила, Веруовић му је додао штаке, кренуо са њим до улаза у зграду и вратио се да затвори врата аутомобила.</s><s>Док је премијер отварао врата зграде, Јовановић је испалио два метка „308 Винчестер” из пушке „Хеклер & Кох Г3”, са удаљености од око 130 m и релативне висине од око 16 m. Први метак погодио је Ђинђића у груди, док је други погодио Милана Веруовића у трбух и затим, распрснувши се о зграду, Ђинђићу нанео рану на десној бутини.</s>
<s>Веруовић је одмах потом допузао у један од аутомобила колоне, након чега га је један од телохранитеља одмах одвезао у Ургентни центар.</s><s>Ђинђића, који је лежао на леђима, телом унутар зграде, а ногама ван ње, Александар Бјелић и још један припадник обезбеђења зграде су однели до степенишног одморишта и покушавали да га оживе.</s><s>Након неколико минута, не дочекавши возило Хитне помоћи, телохранитељи су сместили Ђинђића у аутомобил и одвезли га у Ургентни центар.</s><s>Ђинђић је био положен на задње седиште, а у аутомобилу су били још и његови саветници — Зоран Јањушевић и Тодор Димитријевић, као и радници обезбеђења зграде Владе – Драган Лалић и Љубиша Јаношевић.</s>
<s>Паркиран у близини Завода за фотограметрију био је Кујо Кријешторац, власник оближње пекаре.</s><s>Он је посведочио да је видео Милисављевића у „пасату“.</s><s>Кријешторац је, под неразјашњеним околностима, убијен 1. марта 2004, неколико дана након што је дао исказ полицији.</s><s>Кријешторац је вероватно убијен управо због давања исказа, а убиство је, по речима Сретка Калинића, организовао Лука Бојовић, близак сарадник Милорада Улемека.</s>
<s>Након убиства, атентатори су отишли у унапред унајмљене станове, док су пушку из које је извршен атентат сутрадан сакрили на градилишту у блоку 26, а „фолксваген пасат“ спалили у Улици Зарије Вујошевића у Новом Београду.</s>
<s>Ђинђић је, упркос хируршкој интервенцији у Ургентном центру, проглашен мртвим у 13:30 часова.</s><s>Полиција је убрзо активирала акцију „Вихор“ којом се блокира саобраћај на излазима из Београда.</s><s>Осим тога, саобраћај у граду је био блокиран полицијским возилима и барикадама а хиљаде људи су се пешке враћали кућама са посла.</s><s>Људи и аутомобили били су насумице заустављани и претресани.</s>
<s>Јован Пријић који је, у току преподнева, отишао кући у Зрењанин, истог дана вратио се у Београд, повукао своју оставку и преузео предмет убиства премијера.</s>
<s>Покушај хируршке интервенције и обдукција</s>
<s>Зоран Ђинђић је проглашен мртвим у 13.30 ч, у Ургентном центру у Београду, у који је стигао без пулса, крвног притиска и свести.</s><s>Ране на срцу су му претходно зашивене али због обилног крварења и разнете јетре операција није успела.</s><s>Операцију је вршио доктор Миљко Ристић.</s><s>Обдукцијом, урађеном исте вечери, утврђено је да је улазна рана на Ђинђићевом срцу била величине 33 милиметара пута 22 милиметра, а излазна — 37 милиметара пута 25 милиметра.</s><s>Такође, метак је био потпуно разнео и његову јетру и слезину, па је закључено да реанимација није ни могла бити од помоћи.</s><s>Обдукцију су извршила тројица лекара Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду: Савић, Александрић и Душан Дуњић.</s><s>Она је урађена на захтев окружног истражног судије, Александра Чолића, а заведена је под бројем 210/2003 и садржи три поглавља на четири куцане стране.</s>
<s>Први закључак обдукције био је да је смрт наступила насилно, услед рана нанесених пројектилом испаљеним из ручног ватреног оружја који је проузроковао разорење срца, левог плућног крила, јетре, желуца и слезине.</s><s>Потом, утврђено је да је пројектил ушао у грудни кош са десне стране, одозго, а да је изашао с леве, надоле и да се кретао од предње стране тела ка задњој.</s><s>Констатована је и површинска рана на левој подлактици, узрокована истим метком, након његовог изласка из Ђинђићевог грудног коша.</s>
<s>У обдукционом налазу су, даље, наведене детаљније чињенице.</s><s>Метак је ушао у тело Ђинђића шест центиметара удесно од средине грудног коша, у висини седмог ребра, на 132 cm од десне пете, а изашао је на левој бочној страни грудног коша, на 126 cm од леве пете.</s>
<s>Пушка из које је убијен Зоран Ђинђић</s>
<s>Пушка којом је Ђинђић убијен је марке „Хеклер & Кох“, модел „Г3”, позната и као аутоматски снајпер, обрисаног фабричког броја.</s><s>До атентата на премијера, она је припадала Јединици за специјалне операције (ЈСО) МУП-а Србије, дан након атентата закопана је у Новом Београду, а нађена је 25. марта 2003. године.</s><s>Вештачењима је утврђено да су оба метка испаљена приликом атентата испаљена из ове пушке.</s>
<s>Модел пушке „Хеклер & Кох Г3“ има три изведбе са оптичким нишаном: „Г3СГ/1”, са аутоматским окидањем, али и могућношћу подешавања на полуаутоматско, затим полуаутоматска „МСГ 90” и високопрецизну „ПСГ-1”.</s><s>Иако никада није званично прецизирано која је варијанта пушке којом је убијен премијер Ђинђић, претпоставља се да је то „Г3СГ/1“ која има шестоструко оптичко увећање нишана.</s>
<s>Ова пушка највероватније потиче из Либана, одакле је, након Либанског грађанског рата (1975—1990), године 1991. довезена бродом у Бар, заједно са још 30.000 тона разног наоружања.</s><s>Пушке овог типа користиле су снаге Српске добровољачке гарде Жељка Ражнатовића Аркана, у околини Зворника, 1992. године.</s><s>Како је дугогодишњи командант ЈСО – Милорад Улемек Легија, за време рата у Босни и Херцеговини, био блиски Ражнатовићев сарадник, вероватно су неке од тих пушака тада прешле у поседовање ЈСО.</s>
<s>Пушка „Хеклер & Кох Г3СГ/1” дугачка је 1.025 mm, тешка 5,54 kg и опремљена оптичким нишаном „Карл Цајс“ са максималним увећањем до шест пута.</s><s>У њен оквир стаје 25 метака.</s><s>Муниција за ову пушку је „НАТО 7,62x51-{mm}-”, али је могуће користити и веома сличне метке — „Винчестер .308”.</s><s>Метак којим је убијен премијер Ђинђић био је „Винчестер .308” чија је укупна дужина 7,7 cm, маса — око 10 грама и брзина при изласку из цеви — око 800 m/s.</s>
<s>Сахрана
Председник Владе Србије Зоран Ђинђић је сахрањен, уз највише државне почасти, 15. марта 2003, у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.</s><s>Опело је служено у Храму Светог Саве, а траса којом се погребна поворка кретала од Храма до Новог гробља била је засута цвећем.</s><s>Поред чланова породице, функционера и чланова Демократске странке и највиших државних функционера, сахрани су присуствовали и многобројни страни званичници и представници дипломатског кора, политичких странака у Србији и Црној Гори, верских заједница, личности из културног и јавног живота, као и многобројни грађани.</s><s>Према неким проценама, сахрани Зорана Ђинђића присуствовало је око 500.000 људи.</s>
<s>Судски процес
Специјално тужилаштво за организовани криминал у Београду, оптужило је августа 2003. године 44 особе за разна кривична дела у вези са атентатом на Зорана Ђинђића.</s><s>Као наредбодавац убиства, у оптужници је означен Милорад Улемек Легија, бивши командант ЈСО, а као извршилац Звездан Јовановић, бивши припадник ЈСО.</s><s>Специјални суд у Београду, 23. маја 2007. након три и по године суђења, осудио је првостепеном пресудом дванаесторицу оптужених на укупно 378 година затвора.</s><s>Милорад Улемек Легија (као наредбодавац) и Звездан Јовановић (као извршилац) осуђени су на максималне затворске казне од 40 година.</s><s>Осим њих, за учешће у атентату осуђени су и Александар Симовић (35 година затвора), Жељко Тојага (30 година затвора), Душан Крсмановић (30 година затвора), Бранислав Безаревић (30 година затвора) и Саша Пејаковић (8 година затвора).</s><s>Пресуда је у одсуству, зато што нису били доступни правди, изречена Нинославу Константиновићу (35 година затвора), Владимиру Милисављевићу (35 година затвора), Сретку Калинићу (35 година затвора), Милошу Симовићу (30 година затвора) и Милану Јуришићу Јурету (30 година затвора).</s>
<s>Другостепеном пресудом изреченом 2008. године потврђена је одлука у односу на Милорада Улемека Легију и Звездана Јовановића који су осуђени на максималну казну од 40 година затвора, као и за Александра Симовића, Нинослава Константиновића и Владимира Милисављевића који су осуђени на по 35 година затвора.</s><s>На по пет година мање осуђени су Милош Симовић, Милан Јуришић Јуре и Бранислав Безаревић, док је Саша Пејаковић осуђен на осам година затвора.</s><s>Сретку Калинићу казна је са 35 година смањена на 30 година, Жељку Тојаги са 30 на 15, а Душану Крсмановићу са 30 на 20 година затвора.</s><s>Милораду Улемеку Легији и Звездану Јовановићу потврђена је у трећестепеном поступку пред Врховним судом Србије максимална казна од 40 година затвора због убиства премијера Зорана Ђинђића, а потврђене су казне и за остале оптужене у процесу.</s><s>Тиме је пресуда Специјалног суда о изрицању казни за све оптужене постала правоснажна.</s>
<s>Види још
Побуна Јединице за специјалне операције
Трећи метак
Споменик Зорану Ђинђићу у Прокупљу</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Последњи дан Зорана Ђинђића, РТС Мерила времена - Званични канал
ВРЕМЕ фељтон - атентат на Зорана (Милош Васић)
Б92 - Снимак испред зграде Владе, неколико минута после атентата
Пешчаник – Збирка текстова и докумената о атентату</s>
<s>Србија у 2003.</s><s>Политичка историја Србије
Тероризам у Србији</s>
|
153 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D0%BB | Фудбал | <s>Фудбал (, од — „стопало“ и — „лопта“) или ногомет је колективни спорт који се игра између две екипе, састављене од по једанаест играча.</s><s>Фудбал је тренутно најпопуларнији спорт на свету.</s><s>Игра се у преко 200 земаља.</s><s>Могу га играти људи свих годишта и оба пола.</s><s>Често се о фудбалу говори као о „најважнијој споредној ствари на свету“.</s><s>Игра се фудбалском лоптом на правоугаоном игралишту с травнатом или вештачком подлогом.</s><s>Голови су смештени један насупрот другом на крају уже стране игралишта.</s><s>Циљ игре је убацити лопту у противнички гол било којим делом тела осим руком.</s><s>Једино голман може у ограниченом простору, такозваном шеснаестерцу, играти руком.</s><s>Победник утакмице је екипа која на крају утакмице постигне више голова (погодака).</s>
<s>Савремена фудбалска игра развила се у Енглеској после стварања првог фудбалског савеза 1863. године.</s><s>Прва правила датирају из исте године, а са мањим променама одржала су се и до данас.</s><s>Највише фудбалско тело је ФИФА ().</s><s>ФИФА организује Светско првенство у фудбалу, најпрестижније спортско такмичење уопште.</s>
<s>Природа фудбалске игре</s>
<s>Фудбал се игра по прописима који се називају правила фудбалске игре.</s><s>Сви учесници, 22 играча, чине све сагласно с правилима игре да задрже лопту у поседу своје екипе и да је спроведу у противнички гол.</s><s>Екипа која постигне више погодака на крају утакмице је победник, а ако обе екипе имају једнак број постигнутих погодака, или ниједна екипа не постигне погодак, утакмица је нерешена (реми).</s>
<s>Основно је правило да ниједан играч осим голмана не сме намерно да додирне лопту дланом или било којим делом руке, осим раменом.</s><s>Међутим, играчи морају извести аут управо руком, боље речено са обе руке, јер извођење аута једном руком значи аутоматску доделу лопте противничкој екипи.</s><s>Иако се играчи највише користе ногом, допуштено је играње било којим делом тела осим руке.</s>
<s>Играчи покушавају да се приближе противничком голу с лоптом на разне начине: индивидуалном контролом попут дриблинга, додавањем лопте саиграчу или ударцем према голу што противнички голман треба да одбрани.</s><s>Противничка екипа настоји да освоји лопту пресецањем додавања или уклизавањем према противнику који има лопту.</s><s>Уклизавање је ограничено; ако дође до контакта између играча који уклизава и оног који има лопту, досуђује се прекршај, а лопта се даје екипи чији је играч водио лопту.</s>
<s>Фудбал је динамична спортска игра.</s><s>Лопта је у игри све време осим када судија заустави игру због њеног изласка изван граница игралишта или неког прекршаја у терену.</s><s>Након заустављања, игра се наставља према правилима.</s>
<s>У професионалним лигама, на утакмици је најчешћи резултат од највише 3 гола.</s><s>На пример, у Премијер лиги у сезони 2005/2006, просек голова по утакмици био је 2,48.</s>
<s>Голови се постижу из игре и из казнених удараца.</s><s>Казнени ударци су пенали ако је прекршај начињен у обележеном казненом простору, удаљеном 16 -{m}- од гола.</s><s>Прекршаји, ван тога простора, се санкционишу са слободним ударцима.</s>
<s>Фудбалска утакмица се не може играти без голмана и капитена.</s><s>У правилима фудбала, само голман има одређену улогу.</s><s>Сви остали играчи могу играти на било којем месту на терену.</s><s>У модерном фудбалу, постоје, осим голмана, још три основне позиције:
крила и шпиц: чија је главна улога постизање гола
везни играчи: чија је улога одузимање лопте противнику, те додавање лопте својим нападачима
штопери и бекови: њихова је улога спречавање противничке екипе да постигне гол.</s>
<s>Ове се позиције даље разрађују.</s><s>Та се разрада најчешће огледа у постављању играча на одређену страну, на пример: постоје централни (средњи) бекови, те леви и десни везни играчи.</s><s>Иако играчи играју на унапред одређеној позицији, они могу без проблема прећи на неку другу позицију.</s><s>Одређивање позиције на којој ће играчи играти зове се фудбалска формација.</s><s>Формација уједно дефинише и тактику, а одређује је тренер.</s>
<s>Историја и развој</s>
<s>Игре које су се темељиле на шутирању лопте одигравале су се у многим земљама током историје.</s><s>Најстарија игра о којој постоје документи је цују, која се помиње током војних вежби за време династије Чин у Кини (255—206. п. н. е.).</s><s>Остале прадавне игре биле су кемари у Јапану и харпастум у Старом Риму.</s>
<s>Правила фудбалске игре су донета средином 19. века да би коначно ујединила све врсте фудбала које су се играле по разним школама широм Велике Британије.</s><s>Прва су правила измишљена у Кембриџу 1848, али нису била усвојена.</s><s>Током 50-их година 19. века бројни клубови у државама с енглеским као матерњим језиком играли су фудбал који се разликовао од једног до другог места.</s><s>Неки су клубови доносили сопствена правила, а најпознатија су била „Шефилдска фудбалска правила“ из 1867.</s><s>Такође, 1862, Џон Чарлс Тринг изнео је своју врсту правила која су имала утицаја у стварању првих „фиксних“ правила.</s>
<s>Сва ова правила су имала позитивну последицу; стварање првог фудбалског савеза, дана 26. октобра 1863..</s><s>Прво окупљање савеза било је у -{Freemason's Tavern}- у улици -{Great Queen Street}- у Лондону.</s>
<s>У -{Freemason's Tavern}-, током пет сусрета између октобра и децембра, донета су службена правила која су, с мањим изменама, на снази и данас.</s><s>На завршном састанку, клуб -{Blackheath}- повукао се из савеза због избацивања два правила; прво, у којем је писало да је допуштено играти руком било где на терену и друго, у којем је дозвољено ударање по ногама.</s>
<s>Данас, правила доноси ИФАБ (-{International Football Association Board}-).</s><s>Ово је тело основано 1886. после састанка у Манчестеру.</s><s>На том састанку су учествовали, осим енглеског, и шкотски, велшки и ирски фудбалски савез.</s>
<s>Најстарије фудбалско такмичење је енглески ФА куп, први пут одржан 1872.</s><s>Енглеска је такође дом најстарије лиге, основане 1888. од стране Астон Виле.</s><s>Оригинални систем такмичења окупљао је 12 екипа из средње и северне Енглеске.</s>
<s>ФИФА је основана 1904. у Паризу, обећавши да ће поштовати и покушати да унапреди фудбалска правила.</s><s>Повећана популарност фудбала на међународном нивоу довела је да ИФАБ прими ФИФА-у под своје окриље 1913. године.</s><s>У данашње време, ИФАБ се састоји од четири члана из ФИФА-е, као и од једног представника из сваког од четири британска савеза.</s>
<s>Данас, фудбал свој статус најпопуларнијег спорта на свету дугује једноставним правилима и минималној опреми.</s><s>Фудбал се данас игра на професионалном нивоу у више од двеста земаља света, а занимљиво је напоменути да је, према ФИФА-и, већи број аматера него професионалаца.</s><s>Такође, ФИФА је 2001. објавила да преко 250 милиона људи игра фудбал редовно за неки професионални или аматерски клуб.</s>
<s>У великом делу света, фудбал због чињенице да је екипни спорт, зближава људе и побољшава односе између места, градова, па чак и држава.</s><s>Америчка ТВ-станица „ЕСПН“ тврди да је пласман Обале Слоноваче на Светском првенству 2006. прекинуо грађански рат у тој афричкој земљи.</s><s>Но, насупрот томе, добро је познат случај „фудбалског рата“ између Хондураса и Салвадора, као и немили догађај на Максимиру 1990, на утакмици између Динама и Црвене звезде.</s>
<s>Правила игре</s>
<s>Историјски развој правила фудбалске игре</s>
<s>Када је у Енглеској око 1650. године укинута забрана игре лоптом уведене краљевским декретом 1314. године игра се брзо ширила по школама.</s><s>Неких одређених правила није било, осим што се није смело играти рукама.</s>
<s>Играчи по школама су се поделили у два табора:
присталице -{ragby running game}- (рагбија) где се лопта могла играти руком и
присталице -{dribling game}- (фудбала) где се искључиво играло ногом
Године 1855. у Шефилду и Кембриџу основани су први енглески фудбалски клубови.</s><s>Повећањем броја клубова настала је потреба за организованом игром.</s><s>Присталице -{dribling game}- прихватиле су 1863. правила која је за ову игру направио -{M. Tring}- (1862) ректор школе у -{Uppinghamu}- и исте године у Лондону основали први фудбалски савез -{Football Association}- који је прописао 13 правила за игру.</s><s>Тек од те године може се говорити о фудбалској игри у данашњем смислу.</s>
<s>Прва правила су прописивала:
Величина игралишта је била је утврђена на 200 јарди -{х}- 100 јарди (182,88 -{m}- -{х}- 91,44 -{m}-) и размак између статива на на голу 7,96 јарди (7,28 -{m}-).</s><s>На голу није постојала пречка.</s><s>Екипа се састојала од 11 играча.</s><s>Свако играње руком и главом било је забрањено, противник се могао нападати само раменима и грудима.</s><s>После сваког поготка екипе су мењале стране.</s><s>Нешто касније димензије игралишта су смањене на 140 -{х}- 70 јарди
Од тада па до 1929. правила су се усавршавала и проширивала новим одредбама.</s>
<s>Допуне правила извршена су овим редом:
1864. је извршена прва допуна којом су прописане фудбалске ципеле.</s><s>1866. уведено је правило офсајда.</s><s>Офсајд је био када играч прими лопту на противничкој половини, а испред себе нема најмање три играча.</s><s>До те године у офсајду је био сваки играч, који је у моменту додавања био испред лопте што је узето из рагби правила.</s><s>1867. уведен је конопац који је спајао врхове статива, испуцавање лопте испред гола и забрана постизања гола директно из слободног ударца.</s><s>1870. уведено је играње главом,
1871. у екипу је уведен голман, којем је било допуштено играње руком.</s><s>1873. уведен је корнер.</s><s>Корнер се изводио са попречне линије 15 метара лево или десно удаљен од гола.</s><s>1874. за прекршај правила игре уведено је кажњавање слободним ударцем.</s><s>1875. одређене су димензије гола ширина 7,32 -{m}- и висина 2,44 -{m}-, са обавезним постављањем пречке.</s><s>1878. уведена је пиштаљка за судију за давање знакова приликом прекида игре.</s><s>1880. димензије игралишта су сведене на 110 -{х}- 53,33 јарди (100,58 -{х}- 51,48 -{m}-)
1881. одређено је време трајање игре, права и дужности судије.</s><s>1884. уведене су помоћне судије, али су су се кретали нешто даље од игралишта.</s><s>1889. одређена је величина и маса лопте.</s><s>1891. на предлог Ираца уведен је казнени ударац – једанаестерац, обележен казнени простор, голманов простор и мрежа на голу.</s><s>Од те године помоћне судије суде као линијске судије.</s><s>1897. уведено је трајање игре од 90 минута
1905. забрањено је голману истрчавање са гол-линије при извођењу једанаестерца.</s><s>1906. уведен је одмор у полувремену од 5 минута.</s><s>1912. голману је забрањено играње руком ван казненог простора
1913. корнер се изводи са угла игралишта.</s><s>1924. уведено је правило да сви играчи приликом извођења једанаестерца морају бити ван казненог простора удаљени од лопте најмање 9,15 -{m}-
1925. промењено је правило офсајда и допуштено да играч у нападу на противничкој половини игралишта, у моменту када му његов саиграч додаје лопту мора имати пред собом најмање два играча.</s><s>1929. за грешку при извођењу убацивања лопте у игру уместо слободног ударца досуђује се ново убацивање у корист друге екипе.</s><s>1970. уведено је правило жутог и црвеног картона.</s>
<s>Од тада па до данас увођене су незнатне измене основних правила.</s>
<s>О правилима
Постоји 17 фудбалских правила.</s><s>Сва су правила створена за сваки ниво фудбала, иако су очигледне промене код јуниора, сениора или жена.</s><s>Правила, када је потребно, постају флексибилна.</s><s>Тако безбројне одлуке ИФАБ-а помажу у бољој регулацији фудбалске игре.</s>
<s>Фудбалска правила, још позната и као фудбалски закони, помажу у одигравању фудбалских утакмица.</s><s>Свако ново правило и измену постојећих мора да потврди ИФАБ.</s>
<s>Играчи, опрема и судије</s>
<s>Свака екипа се састоји од највише 11 играча (не рачунајући замене или резерве), од којих један мора бити голман.</s><s>Правила такмичења одређују минималан број играча који је потребан за стварање екипе, што је најчешће седам.</s><s>Голман се може користити руком или дланом те се кретати с лоптом у рукама, али само унутар шеснаестерца испред свог гола, не противничког.</s><s>Иако остале играче распоређује тренер, нема никаквог ограничења што се тиче њихових позиција и кретања.</s>
<s>Основна опрема која је потребна за наступ укључује мајицу, шорц, чарапе (штуцне), копачке и адекватне штитнике за потколеницу.</s><s>Не смеју носити ништа што је опасно за противничког играча или тог самог играча; никакав накит, па чак ни венчани прстен.</s><s>Само судија сме, то јест треба да носи сат.</s><s>Голмани морају да имају другачију опрему од саиграча, противничких играча и судија.</s>
<s>Више играча може бити замењено током утакмице.</s><s>Максималан број замена током међународне такмичарске утакмице или лигашке утакмице је три, иако број замена може варирати у неким другим лигама или пријатељским утакмицама.</s><s>Најчешћи су разлози за замену повреда, умор, слаба игра и тактичка промена.</s><s>Према прописима ФИФА-е, замењен играч не сме више ући у игру за време те утакмице.</s>
<s>Утакмицу суди главни судија, који има пуна овлашћења да спроводи сва фудбалска правила током утакмице за коју је изабран да суди (5. правило).</s><s>Одлука главног судије је коначна.</s><s>Главном судији помажу помоћне судије, а свуда би требало да буде и четврти судија, иако ФИФА то не захтева.</s><s>Главна је улога четвртог судије помагање осталој тројици судија и ако је потребно и замени једног од њих, услед повреде на пример.</s><s>Будући да у том случају нема четвртог судије, на Светском првенству 2006. види се да постоји и пети судија, који замењује четвртог.</s>
<s>Игралиште</s>
<s>Због енглеског порекла фудбала и надмоћи британских савеза у раним данима ИФАБ-а, стандардне димензије фудбалског игралишта изражене су у јардима.</s><s>Тако, на пример, једанаестерац није ударац упућен са једанаест метара, већ са дванаест јарди.</s><s>Иако се данас све више прерачунава у метре, фудбалске нације с енглеског говорног подручја и даље користе јард као мерну јединицу.</s>
<s>Игралиште је у облику правоугаоника.</s><s>За међународне утакмице, дужина не сме да прелази 90 до 100 метара, а ширина би требало да буде између 65 и 75 метара (некада дужине од 90 до 110 метара и ширине од 45 до 90 метара, а данас тачно 105 -{m}- са 68 -{m}- - по прописима УЕФЕ).</s>
<s>Игралиште је омеђено 12 -{cm}- широким попречним и уздужним линијама, а подељено је средњом линијом (линија центра) на два једнака дела.</s><s>Средина игралишта је обележена кругом (полупречника 9,15 -{m}-).</s><s>Ове дуже линије (уздужне линије) називају се аут-линије (кад лопта оде преко те линије изводи се аут), а краће (Попречне линије) гол-линије (на њима су постављени голови).</s>
<s>На оба краја игралишта у средини попречне линије налази се по један гол (7,32 -{m}- дужине и 2,44 -{m}- висине).</s><s>Гол се састоји од две стативе повезане пречком, на којој је причвршћена мрежа.</s><s>Стативе и пречка су округлог (раније квадратног) пресека односно пречника 12 -{cm}-.</s>
<s>Голманов простор је правоугаоник.</s><s>На 5,5 -{m}- лево и десно од унутрашње страна стативе уцртане су две вертикалне 5,5 -{m}- дуге линије, а њихове крајеве спаја линија која је паралелна са попречном страном игралишта.</s>
<s>Казнени простор је правоугаоник уцртан око голмановог простора.</s><s>Његове две краће стране које улазе у терен игралишта, дуге су 16,5 -{m}-, а исто толико су удаљене и од унутрашње стране статива.</s><s>Линија која спаја њихове крајеве паралелна је са попречном страном игралишта.</s><s>У том простору је тачком обележено место са којег се изводи казнени ударац (11 -{m}- од гола) Са спољашње стране правоугаоника, испред средине казненог простора је сегмент полупречника 9,15 -{m}- чији је центар у тачки с којег се изводи казнени ударац.</s>
<s>Трајање утакмице и одређивање победника
Стандардна утакмица за одрасле састоји се од два дела од 45 минута познатих као полувреме.</s><s>Дакле, утакмица траје 90 минута.</s><s>Обично је између два полувремена одмор од 15 минута.</s>
<s>Главни судија је једини службени мерилац времена на утакмици.</s><s>Он доноси одлуку колика ће бити надокнада изгубљеног времена.</s><s>Време се губи обављањем замена, пружања медицинске помоћи повређеном играчу, слављењем постигнутог гола.</s><s>Главни судија ће показати четвртом судији колика је надокнада, а овај ће подигнути мали семафор који показује играчима и публици колико се минута надокнађује.</s>
<s>Утакмице у лиги могу завршити и нерешено, али у купу се мора добити победник.</s><s>У тој фази такмичења нерешена утакмица после одиграних 90 минута решава се продужецима, а ако је и тада нерешено, онда се приступа извођењу једанаестераца.</s><s>Голови постигнути у продужецима се у службеним статистикама рачунају као да су постигнути током регуларних 90 минута.</s><s>Код једанаестераца, то је другачије.</s><s>Они постигнути током продужетака рачунају се као и гол из игре (током 90 минута), али они постигнути после 90 минута и продужетака се у службеним статистикама не рачунају.</s>
<s>Такмичења која се одржавају двокружно (екипе играју једна против друге двапут; једном код куће, једном у гостима) могу користити правило гола у гостима, ако две екипе имају једнак број бодова на крају такмичења.</s><s>Ако је и број голова у гостима такође једнак, онда се може израчунати однос досуђених и искоришћених једанаестераца.</s><s>Друга варијанта је одигравање нове, одлучујуће утакмице.</s>
<s>У касним 90-им годинама 20. века, ИФАБ је почео да експериментише с начинима који би омогућавали завршетак утакмице без извођења једанаестераца.</s><s>То су били златни гол и сребрни гол.</s><s>Златни гол значи тренутни завршетак утакмице и победу екипе која је постигла гол.</s><s>Сребрни гол доноси победу екипи која има предност на крају продужетка.</s><s>Правило златног гола уведено је на Европском првенству у Енглеској, а сребрни гол на Европском првенству 2004. у Португалији.</s><s>Експерименти са златним и сребрним голом су прекинути, па се ИФАБ вратио традицији и одигравању продужетака до краја.</s>
<s>Лопта у игри и ван игре</s>
<s>По правилима постоје два основна дела игре: лопта у игри и лопта ван игре.</s><s>Све време од почетног ударца па до краја полувремена, осим када лопта изађе ван граница игралишта или судија заустави игру, лопта је у игри.</s><s>Када лопта није у игри, она се враћа на један од осам следећих начина:
Почетни ударац: на почетку утакмице, полувремена или продужетка, или након гола противничке екипе.</s><s>Аут: када лопта целим обимом пређе аут-линију, лопта је додељена екипи супротној од оне која је задња дотакла лопту.</s><s>Гол-аут: када лопта целим обимом пређе гол-линију, а да гол није постигнут, под условом да је екипа која је нападала задња играла (дотакла) лоптом, гол-аут је додељен екипи која се до краја те акције бранила.</s><s>Корнер: када лопта целим обимом пређе гол-линију, а да гол није постигнут, под условом да је лоптом последња играла екипа која се бранила, лопта је додељена екипи која напада.</s><s>Индирект: лопта се додељује екипи супротној од оне која је направила прекршај који није ометао противника (офсајд, предуго држање лопте у рукама голмана).</s><s>Слободан ударац: досуђује се у корист екипе играча над којим је извршен прекршај.</s><s>Једанаестерац: досуђује се у корист екипе над чијим играчем је направљен прекршај у шеснаестерцу противника.</s><s>Судијско бацање: дешава се кад судија заустави игру.</s><s>Разлог заустављања може бити озбиљна повреда играча, улазак страног лица у терен, пробушена лопта и слично.</s><s>Овакав се наставак утакмице ређе виђа на утакмицама за одрасле.</s>
<s>Прекршаји и казне</s>
<s>Прекршај у фудбалу настаје када играч угрози супарничког играча на један од бројних начина: играњем руком, гурањем противника, рушењем противника (фаул)...</s><s>За такве врсте прекршаја досуђује се слободан ударац или једанаестерац, у зависности од тога где је прекршај направљен.</s><s>Остали прекршаји кажњавају се индиректом.</s>
<s>Судија може казнити играча, замену (чак и ако замена није у игри), те особље (физиотерапеута, тренера... жутим или црвеним картоном.</s><s>Казнити се може било када, па чак и недуго после завршетка утакмице и то ако је играч направио прекршај који је кажњив према фудбалским правилима.</s><s>Најчешћи разлог казне је „неспортско понашање“, које се кажњава сваки пут када се нарушава дух игре.</s>
<s>Судија може да одлучи да не досуди прекршај ако сматра да екипа над којом је прекршај направљен може да оствари предност из наставка акције.</s><s>Судија, ако предност није остварена, односно ако екипа над којом је прекршај направљен није остварила неки значајан помак у акцији, може да врати игру и досуди прекршај који се изводи на месту где се прекршај догодио.</s><s>Ако се ради о прекршају који захтева казну, а екипа над којом је прекршај направљен може да оствари предност, судија задржава право да казни играча након одласка лопте изван границе терена.</s>
<s>Офсајд</s>
<s>Играч је у офсајду ако је ближи супротној гол-линији и од лопте и од свих противничких играча, осим ако је у свом делу игралишта.</s><s>Ако је играч у линији са супарником, офсајда нема.</s><s>Тренутак у којем помоћни судија мора да одреди има ли офсајда је тренутак упућивања лопте према играчу.</s><s>Ако у том тренутку офсајда није било, играч слободно може да крене ка гол-линији.</s>
<s>Ако је лопта упућена играчу који је у офсајду, а он очито показује да не намерава да игра лоптом или омета бека у добијању лопте назад, тада се офсајд не досуђује, а неки други играч слободно може да игра лоптом или додаје, под условом да није направио офсајд.</s>
<s>Право (изворно) правило је да нападач у тренутку упућивања лопте мора да има најмање два противничка играча ближе противничком голу, где је углавном један голман, а други одбрамбени играч.</s><s>Ретка је ситуација да голман истрчи и интервенише, а противник одмах врати лопту ка голу где се налазе нападач и одбрамбени играч.</s><s>Тада је офсајд, али се дешава да играчи то не знају, па долази до протеста код судија и додељивања картона.</s>
<s>Извршна тела
Највише и најутицајније фудбалско тело је ФИФА.</s><s>Осим фудбала који је најпознатији, ФИФА је такође надлежна за развој футсала и фудбала на песку.</s><s>Седиште ФИФА-е је у Цириху, у Швајцарској.</s>
<s>Постоји шест регионалних конфедерација које су у савезу са ФИФА-ом:
Азија: АФК (Азијска фудбалска конфедерација)
Африка: КАФ (Афричка фудбалска конфедерација)
Средња/Северна Америка и Кариби: КОНКАКАФ (Фудбалска конфедерација карипског, северноамеричког и средњоамеричког фудбала)
Европа:УЕФА (Унија европских фудбалских асоцијација)
Океанија:ОФК (Фудбалска конфедерација Океаније)
Јужна Америка: КОНМЕБОЛ (Фудбалска конфедерација јужноамеричког фудбала)</s>
<s>Неки фудбалски савези мењају понеке фудбалске прописе.</s><s>Међутим, када се одржава службено такмичење, сва правила ФИФА-е и припадајуће конфедерације морају да се прихвате.</s><s>ФИФА као сама не доноси правила, већ је за то надлежан ИФАБ, као што је већ објашњено.</s>
<s>Највећа међународна такмичења
Највеће међународно такмичење организује ФИФА, а то је Светско првенство у фудбалу.</s><s>Ово такмичење се одржава сваке четири године.</s><s>Више од 190 националних фудбалских репрезентација учествује у квалификацијама под надзором припадајућих конфедерација за место у завршном турниру.</s><s>На завршном турниру налазе се 32 екипе (број екипа је 1998. године повећан са 24 на 32) које се такмиче током приближно месец дана.</s><s>Последње светско првенство одржано је 2018. у Русији, а следеће ће бити 2022. у Катру.</s>
<s>Фудбал је такође заступљен на Олимпијским играма од 1900, са изузетком игара у Лос Анђелесу 1932.</s><s>Пре настанка светског првенства у фудбалу, Олимпијске игре су имале статус највећег међународног такмичења у фудбалу.</s><s>Прво је олимпијски фудбалски турнир био предвиђен искључиво за аматере, али од ОИ у Лос Анђелесу наступ је допуштен и професионалцима уз бројна ограничења која онемогућују слање најјачих фудбалских репрезентација на ОИ.</s><s>Тренутно, фудбал на ОИ игра се на нивоу У-23, с тим да репрезентације могу да имају три играча преко 23 године.</s><s>Код жена и женског фудбала на ОИ, ствари су потпуно другачије.</s><s>Од Олимпијских игара 1996. у Атланти заступљен је и женски фудбал и то са свим професионалним играчицама без старосних ограничења.</s><s>Зато је титула олимпијских фудбалских победница од једнаке вредности као и Светско првенство у фудбалу за жене.</s>
<s>Након СП-а, најважнија међународна фудбалска такмичења су континентална првенства која организују континенталне конфедерације и окупљају најбоље фудбалске екипе са појединог континента које на главни турнир улазе кроз систем квалификација.</s><s>Ти турнири по континентима и надлежне конфедерације су:
Европа: Европско првенство у фудбалу (УЕФА)
Јужна Америка: Амерички куп (КОНМЕБОЛ)
Африка: Афрички куп нација (КАФ)
Азија: АФК азијски куп (АФК)
Средња/Северна Америка: КОНКАКАФ златни куп (КОНКАКАФ)
Океанија: ОФК куп нација (ОФК)</s>
<s>Осим тога постоје и клупска такмичења по континентима која су такође врло популарна и квалитетом не заостају за националним континенталним такмичењима.</s><s>Најпознатија клупска такмичења су Лига шампиона у Европи, као и Куп Либертадорес у Јужној Америци.</s><s>Победници ових купова, као и купова осталих континената играју у такмичењу званом Светско клупско првенство.</s>
<s>Такмичења на државном нивоу
Фудбалски савез сваке поједине државе је надлежно тело за стварање лигашког такмичења, која се уобичајено деле у неколико лига (дивизија).</s><s>У лигама овакве врсте екипе добијају бодове зависно од резултата.</s>
<s>Бодовања су различита:
3 за победу, 1 за нерешено, 0 за пораз
2 за победу, 1 за нерешено, 0 за пораз
2 за победу, 1 ако након нерешене утакмице се добије на једанаестерце, 0 ако се изгуби на једанаестерце након нерешене утакмице, 0 за пораз
3 за победу, 2 за нерешено, 1 за пораз</s>
<s>Екипе су постављене на табелу према резултатима које постижу, почевши од најбоље, а завршно са најлошијом екипом.</s>
<s>Најчешће, екипе се током једне сезоне сусрећу двапут, једном на свом терену и једном у гостима.</s><s>На крају сезоне екипа са највише освојених бодова проглашава се прваком, а једна до четири најлошије екипе испадају у нижи ранг такмичења, а замењује их исти број најбољих екипа из нижег ранга.</s>
<s>Понекад лига редослед није коначан; након лигашког дела такмичења, играју се доигравања за првака, пласман у вишу лигу или за одређени пласман, као и разигравања за опстанак у постојећем такмичењу.</s>
<s>Одређени број најбољих екипа у највишем рангу такмичења стиче право играња у међународним клупским такмичењима идуће сезоне.</s><s>Главни примери оваквог концепта такмичења налазе се у Јужној Америци, у систему Апертура и Клаусура.</s><s>Преведено, ради се о првом (отварајућем) и другом (затварајућем) делу такмичења.</s>
<s>У додатку лигама, већина фудбалских савеза додаје и куп такмичење током сезоне.</s><s>Купови су најчешће организовани по куп систему.</s><s>То значи да победник једне утакмице пролази у следећи круг такмичења, а губитник више не учествује у такмичењу, односно испада из такмичења.</s>
<s>У великом броју земаља се организује и тзв. „Суперкуп“, у коме се у једној утакмици састају државни шампион (победник првенства) и победник купа, што најчешће има само ревијални значај (без утицаја на пласман на међународна такмичења).</s><s>Уколико је неки клуб освојио такозвану „дуплу круну“ (победник и првенства и купа), „Суперкуп“ се не организује.</s>
<s>Веома често, нарочито од почетка 90-их, у појединим земљама, организује се и тзв. „лига-куп“, такмичење, у коме се клубови неколико кола такмиче по лигашком систему, најчешће по групама, након чега најбоље пласирани тимови учествују у елиминационој завршници (куп систем).</s>
<s>Види још
Футсал
Амерички фудбал
Аустралијски фудбал
ФИФА
УЕФА
Светско првенство у фудбалу
Европско првенство у фудбалу</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература
Енциклопедија Физичке културе ЈЛЗ Загреб 1975</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Званични сајт светске фудбалске организације ФИФА
Званични сајт европске фудбалске организације УЕФА
Азијска фудбалска конфедерација (АФК)
Конфедерација афричког фудбала (КАФ)
КОНКАКАФ
КОНМЕБОЛ
Океанијска фудбалска конфедерација (OFK)
Фудбалски савез Србије (ФСС)
Тренутна фудбалска правила
Еврофудбал
Правила фудбала - Правила фудбалске игре и судијски тестови из познавања ПФИ</s>
<s>Спортови
Олимпијски спортови
Англицизми
Игре са лоптом</s>
|
154 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5 | Кување | <s>Кување је уметност, технологија, наука и занат припреманја хране за конзумацију.</s><s>Технике кухања и састојци увелико варирају у целом свету, од печења хране на отвореном огњу до употребе електричних штедњака, печења у различитим врстама пећница, одражавајући јединствене еколошке, економске и културне традиције и трендове.</s><s>Врсте кувања такође зависе од нивоа вештине и обучености кувара.</s><s>Кување обављају обични људи у њиховим домовима, као и професионални кувари у ресторанима и другим прехрамбеним објектима.</s><s>Кување се може одвијати путем хемијских реакција без присуства топлоте, попут цевича, традиционалног јужноамеричког јела у коме се риба кува са киселинама у лимуновом или лиметином соку.</s>
<s>Припрема хране топлотом или ватром је активност јединствена за људе.</s><s>Могуће је да је започета пре око 2 милиона година, а археолошки докази постоје за задњих милион година.</s><s>Ширење пољопривреде, трговине и транспорта између цивилизација у различитим регионима понудило је куварима мноштво нових састојака.</s><s>Нови изуми и технологије, као што је изум посуђа за држање и кључање воде, проширили су опсег техника кувања.</s><s>Неки савремени кувари примењују напредне научне технике у припреми хране како би додатно побољшали укус јела које се сервирају.</s>
<s>Кување је термичка обрада сирове хране, за људску исхрану.</s><s>Кува се у води или на пари - на 100 °C. Осим кувања храна се термички може још припремати и печењем или динстањем.</s><s>Оба начина храну термички обрађују на температури од преко 100 °C, с тим што се динстање одвија на нешто нижој температури, ближе 100 °C.</s>
<s>Историја</s>
<s>Филогенетичка анализа сугерише да су људски преци вероватно измислили кување још пре 1,8 милиона до 2,3 милиона година.</s><s>Поновна анализа изгорелих фрагмената костију и биљног пепела из пећине Вондерверк у Јужној Африци пружила је доказе који подржавају контролу ватре код раних људи пре 1 милиона година.</s><s>Постоје докази да је -{Homo erectus}- кувао своју храну још пре 500.000 година.</s><s>Докази о контролисаној употреби ватре припрадника врсте -{Homo erectus}- који почињу од пре око 400 000 година имају широку научну потпору.</s><s>Археолошки докази од пре 300.000 година, у облику древних огњишта, земљаних пећи, спаљених животињских костију и кремена, налазе се широм Европе и Блиског истока.</s><s>Антрополози сматрају да је широко распрострањено кување на ватри започело пре око 250.000 година када су се огњишта први пут појавила.</s>
<s>Недавно је установљено да су најранија огњишта стара најмање 790.000 година.</s>
<s>Комуникација између Старог и Новог света у Колумбијској размени утицала је на историју кувања.</s><s>Кретање хране преко Атлантика из Новог света, као што су кромпир, парадајз, кукуруз, пасуљ, паприка бабура, чили паприка, ванила, бундева, касава, авокадо, кикирики, пекан, индијски орах, ананас, боровница, сунцокрет, чоколада, тиквице и тикве голице имали су снажан утицај на кување у Старом свету.</s><s>Кретање хране преко Атлантика из Старог света, попут говеда, оваца, свиња, пшенице, овса, јечма, пиринча, јабука, крушака, грашка, лелебије, бораније, горушице и шаргарепе, слично је променило кување у Новом свету.</s>
<s>У седамнаестом и осамнаестом веку храна је била класични маркер идентитета у Европи.</s><s>У „доба национализма” деветнаестот века кухиња је постала дефинишући симбол националног идентитета.</s>
<s>Индустријска револуција је донела масовну производњу, масовно стављање у промет и стандардизацију хране.</s><s>Фабрике које су обрађивале, презервирале, конзервирале и паковале широк избор намирница и прерађених житарица брзо су постале одредница америчког доручка.</s><s>Током 1920-их појавили су се методи замрзавања, кафетерије и ресторани брзе хране.</s>
<s>Поцетком 20. века владе су издале смернице о исхрани које су довеле до прехрамбене пирамиде (уведене у Шведској 1974).</s><s>„Храна за малу децу” из 1916. године постала је први УСДА водич који је дао посебне смернице о исхрани.</s><s>Ажурирани 1920-их, ови водичи дали су сугестије за куповину за породице различитих величина заједно са ревизијом ере депресије, која је обухватала четири нивоа трошкова.</s><s>Године 1943, УСДА је креирала „Основних седам” графикона за промоцију исхране.</s><s>Они су садржали прве препоручене дневне количине по подацима Националне академије наука.</s><s>Године 1956, публикација „Основе адекватне исхране” је навела препоруке у којима је смањен број група о којима ће америчка школска деца учити на четири.</s><s>Године 1979, водич под називом „Храна” бавио се везом између превеликих количина нездраве хране и хроничних болести.</s><s>Масти, уља и слаткиши додати су у четири основне групе хране.</s>
<s>Састојци</s>
<s>Већина састојака у кувању потиче од живих организама.</s><s>Поврће, воће, житарице и орашасти плодови, као и биље и зачини потичу од биљака, док месо, јаја и млечни производи потичу од животиња.</s><s>Печурке и квасац који се користе у печењу су врсте гљива.</s><s>Кувари такође користе воду и минерале као што је со.</s><s>Кувари такође могу користити вино или жестока пића.</s>
<s>Природни састојци садрже различите количине молекула који се називају протеини, угљени хидрати и масти.</s><s>Такође садрже воду и минерале.</s><s>Кување укључује манипулацију хемијским својствима ових молекула.</s>
<s>Угљени хидрати</s>
<s>Угљени хидрати укључују уобичајени шећер, сахарозу (стони шећер), дисахарид и такве једноставне шећере као што су глукоза (направљена ензимским цепањем сахарозе) и фруктоза (из воћа), и скроб из извора као што су брашно од житарица, пиринач, шипак и кромпир.</s>
<s>Интеракција топлоте и угљених хидрата је сложена.</s><s>Шећери дугог ланца, као што је скроб, имају тенденцију да се разграде на лакше сварљиве, једноставније шећере.</s><s>Ако се шећери загреју тако да се избаци сва кристализациона вода, почиње карамелизација, при чему се шећер подвргава термичкој разградњи са стварањем угљеника, а други производи разлагања производе карамелu.</s><s>Слично, загревање шећера и протеина изазива Малардову реакцију, основну технику за побољшање укуса.</s>
<s>Емулзија скроба са масти или водом може, када се лагано загреје, да обезбеди згушњавање јела које се кува.</s><s>У европском кулинарству, мешавина путера и брашна која се зове запршка се користи за згушњавање течности за прављење варива или сосова.</s><s>У азијском кувању, сличан ефекат се добија од мешавине пиринчаног или кукурузног скроба и воде.</s><s>Ове технике се ослањају на својства скроба за стварање једноставнијих слузавих сахарида током кувања, што узрокује познато згушњавање сосова.</s><s>Ово згушњавање ће се, међутим, разбити под додатном топлотом.</s>
<s>Mасти</s>
<s>Врсте масти укључују биљна уља, животињске производе као што су путер и лој, као и масти из житарица, укључујући кукурузно и ланено уље.</s><s>Масти се користе на више начина у кувању и печењу.</s><s>За припрему помфрита, сира на жару или палачинки, тигањ или решетка се често премазују машћу или уљем.</s><s>Масти се такође користе као састојак у пекарским производима као што су колачићи, колачи и пите.</s><s>Масти могу достићи температуре веће од тачке кључања воде и често се користе за превођење високе топлоте на друге састојке, као што су пржење, дубоко пржење или сотирање.</s><s>Масти се користе за додавање укуса храни (нпр. путер или масноћа од сланине), спречавање лепљења хране за тигање и стварање жељене текстуре.</s>
<s>Протеини</s>
<s>Јестиви животињски материјали, укључујући мишиће, изнутрице, млеко, јаја и беланца, садрже значајне количине протеина.</s><s>Скоро све биљне материје (посебно махунарке и семена) такође садрже протеине, иако углавном у мањим количинама.</s><s>Печурке имају висок садржај протеина.</s><s>Било који од ових може бити извор есенцијалних аминокиселина.</s><s>Када се протеини загреју, они постају денатурисани (развијени) и мењају текстуру.</s><s>У многим случајевима то узрокује да структура материјала постане мекша или ломљивија – месо постаје кувано, више крхко и мање флексибилно.</s><s>У неким случајевима, протеини могу формирати чвршће структуре, као што је коагулација албумена у беланцима јајета.</s><s>Формирање релативно круте, али флексибилне матрице од беланца представља важну компоненту у печењу колача, а такође је основа многих десерта на бази пуслица.</s>
<s>Витамини и минерали</s>
<s>Витамини и минерали су потребни за нормалан метаболизам; а оно што тело не може само произвести мора доћи из спољашњих извора.</s><s>Витамини долазе из неколико извора укључујући свеже воће и поврће (витамин Ц), шаргарепе, јетре (витамин А), мекиња житарица, хлеба, јетре (витамини Б), уље рибље (витамин Д) и свеже зелено поврће (витамин К).</s><s>Многи минерали су такође неопходни у малим количинама, укључујући гвожђе, калцијум, магнезијум, натријум хлорид и сумпор; а у веома малим количинама бакар, цинк и селен.</s><s>Микронутријенти, минерали и витамини у воћу и поврћу могу бити уништени или елуирани кувањем.</s><s>Витамин Ц је посебно склон оксидацији током кувања и може бити потпуно уништен дуготрајним кувањем.</s><s>Биорасположивост неких витамина као што су тиамин, витамин Б6, ниацин, фолна киселина и каротеноиди се повећава кувањем тако што се ослобађају од микроструктуре хране.</s><s>Бланширање или кухање поврћа на пари је начин да се минимизира губитак витамина и минерала током кувања.</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Википедијин Кувар
How to Cook (wikihow)
Open Cookbook (wikicook)
Human Timeline (Interactive) – Smithsonian, National Museum of Natural History (August 2016).</s>
<s>Хоби</s>
|
157 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%BE%20%D0%A2%D1%83%D1%92%D0%BC%D0%B0%D0%BD | Фрањо Туђман | <s>Фрањо Туђман () (Велико Трговишће, 14. мај 1922 — Загреб, 10. децембар 1999) био је хрватски политичар, први председник независне Хрватске и један од главних актера ратова у бившој СФРЈ.</s>
<s>Младост, Други светски рат и војна каријера
Рођен је у Великом Трговишћу, општинском месту у Хрватском загорју, 14. маја 1922. године.</s><s>Његов отац Стјепан, познати активиста Хрватске сељачке странке, и мајка Јустина (рођена Гмаз) имали су, осим Фрање, још два сина: Стјепана и Ивицу.</s><s>Мајка му је умрла 1929, кад је пошао у основну школу.</s><s>Брат Стјепан погинуо је као партизан у пролеће 1943. године.</s><s>Оца Стјепана, иако је био један од главних покретача антифашистичког покрета у Хрватском загорју и члан ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, ликвидирала је тајна југословенска полиција у пролеће 1946. године, због његових критика нове југословенске власти.</s>
<s>Основну школу Туђман је похађао у родном месту (1929—1933).</s><s>Средњу школу је учио у Загребу (1934—1941), где се издржавао углавном сам, подучавањем других.</s><s>Већ као средњошколац је учествовао у националном покрету, због чега је 1940. био притворен.</s><s>Од 1941. до маја 1942. радио је у Хрватском домобранству НДХ.</s><s>Од 1941. учествује у антифашистичком партизанском покрету и социјалној револуцији у северозападној Хрватској.</s><s>Још у рату, крајем јануара 1945, упућен је као један од хрватских представника у Врховни штаб НОВ и ПОЈ у Београд.</s><s>Затим је радио у Главној персоналној управи Министарства народне одбране, у Генералштабу ЈНА и у уредништву Војне енциклопедије.</s><s>У Београду је завршио и студије на Вишој војној академији (1955—1957).</s><s>Иако је крајем 1960. унапређен у чин генерал-мајора, већ следеће године (1961) на лични више пута постављани захтев је напустио активну војну службу како би се у потпуности посветио научном и литерарном раду.</s>
<s>Као млад и амбициозан војни кадар 23. мај 1954. постаје генерални секретар ЈСД Партизан.</s><s>Док четири година касније 1958. године постаје и председник СД Партизан, где остаје до 1961. године.</s><s>За време његовог председничког мандата изабрана је гарнитура дресова са црно-белим бојама, а пуно име друштва постаје Југословенско спортско друштво Партизан.</s><s>Међутим, његов лични удео у томе је дискутабилан, о чему сведоче историјски подаци према којима је ФК Партизан црно-беле боје преузео по узору на торински Јувентус, након гостовања омладинске екипе на престижном турниру у Вијаређу 1959. године, где су се дечаци поменутог италијанског гиганта такође нашли.</s>
<s>Историчар
У Загребу је 1961. основао Институт за историју радничког покрета, где је био директор до 1967.</s><s>Године 1963. изабран је — на основи хабилитације — за професора на Факултету политичких наука Загребачког универзитета, где је предавао предмет Социјалистичка револуција и сувремена национална повијест.</s>
<s>Докторска дисертација под насловом Узроци кризе монархистичке Југославије од уједињења 1918. до слома 1941 је била одбијена на Загребачком универзитету, да би затим иста дисертација била пријављена и одбрањена у Задру 1968. године.</s><s>Бакарић је оценио Туђманову хисториографију овим речима: „(Туђманове) анализе имају друго мјерило којим мјере и оцјењују ствари, мјерило које није иманентно току догађаја и не излазе из њих.</s><s>Оно се у хисториографији не употребљава, не би могло издржати никакву критику, па се зато налази још само у слабијим пропагандистичким материјалима.</s><s>По својој је научној вриједности испод стандардних фалсификата о стварању Југославије.”</s>
<s>Као историчар, Туђман је доживио понижење када га је Љубо Бобан, професор загребачког универзитета и историчар оптужио 1967 за плагијаризам.</s><s>Бобан је навео неколико примера плагијаризма у Туђмановој књизи Стварање социјалистичке Југославије.</s>
<s>У првој половини педесетих година, Туђман је почео да пише о историји Југославије и Хрватске.</s><s>Објавио је већи број расправа и чланака — више од 150 — из историје Југославије и Хрватске.</s><s>Учествовао је на више симпозијума и држао предавања на универзитетима у Чехословачкој, Италији, Немачкој, Аустрији, Канади и Сједињеним Америчким Државама.</s><s>Био је члан уредништва војно-теоријског часописа „Војно дело”, редактор и помоћник главног уредника „Војне енциклопедије”, сарадник и редактор енциклопедија Лексикографског завода Мирослав Крлежа, главни и одговорни уредник часописа „Путови револуције”, члан издавачког одбора часописа ЈАЗУ „Форум”, члан издавачког одбора „Хрватскога тједника” и члан уредништва „Гласника Хрватске демократске заједнице”.</s><s>Од 1962. до 1967.</s><s>Туђман је био председник Комисије за међународне односе и члан Секретаријата Главног одбора Социјалистичког савеза Хрватске.</s>
<s>Од 1965. до 1969. је био народни заступник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске и председник Одбора за знанствени рад Просвјетно-културног вијећа Сабора.</s><s>Био је члан Управног и Извршног одбора Матице хрватске и председник Комисије Матице хрватске за хрватску повијест.</s><s>Био је члан Друштва хрватских књижевника од 1970. и члан Хрватског центра ПЕН-а од 1987. године.</s><s>Већ у првим Туђмановим објављеним текстовима из подручја војне доктрине о освајачким и ослободилачким ратовима, полазећи с гледишта да сваки народ треба да има своју оружану силу, заступао концепцију наоружаног народа и територијалне одбране.</s><s>Међу Туђмановим ексцесима у социјалистичкој Југославији била су његова историјска истраживања који су умањивали злочине које су хрватски фашисти починили током Другог светског рата и број убијених у усташким логорима, због чега је био изложен политичким, а затим и судским прогонима.</s><s>Године 1967. био је избачен из Савеза комуниста.</s><s>Морао је да напусти Институт, уклоњен је са Универзитета и пензионисан ради спречавања јавне делатности кад му је било само 45 година.</s><s>Кад је 1972. започео прогон хрватских дисидената био је затворен.</s><s>Захваљујући интервенцији Мирослава Крлеже код Јосипа Броза Тита, избегао је вишегодишњу робију, која му је била намењена па је осуђен само на две године затвора (касније је и та осуда смањена на девет месеци).</s><s>Након Титовог одласка са историјске сцене, поново је — у фебруару 1981. — осуђен на три године затвора и на забрану било каквог јавног деловања у раздобљу од пет година, и то због тога што је дао интервјуе за шведску и немачку телевизију и француски радио, у којима је говорио о својим повијесним просудбама, а у прилог плуралистичке демокрације.</s><s>У затвору у Лепоглави боравио је од јануара 1982. до фебруара 1983, кад је био пуштен ради лечења.</s><s>У мају 1984. враћен је у затвор ради издржавања остатка казне, али је у септембру исте године због погоршања здравственог стања условно пуштен из затвора.</s><s>Кад му је 1987. враћен пасош, путује у иностранство — најпре у Канаду и САД, а затим у европске земље — где је држао говоре и повезао се са екстремистима међу хрватским исељеницима.</s><s>Од тих екстремиста водећу улогу током његове владавине имаће Гојко Шушак, министар одбране и његова десна рука.</s>
<s>Поједини хрватски историчари су указали на чињеницу да је Фрањо Туђман у својим политичким наступима често посезао за наменским обликовањем неутемељених представа о старијој хрватској прошлости, неретко износећи нетачне чињенице и научно непотврђене теорије.</s>
<s>Негирање холокауста (историјски ревизионизам)
Туђманов приступ холокаусту током Другог свјетског рата је у назван „Хрватски ревизионизам”, док је сам Туђман назван „негатором холокауста”.</s><s>У својој књизи „Беспућа повијесне збиљности” Туђман негира и умањује усташке злочине током Другог свјетског рата, негира и умањује број убијених Срба, Јевреја и Рома у логору Јасеновац, те умањује укупан број Јевреја који су страдали током холокауста.</s>
<s>Године 1985, приликом посјете Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини, новинарка Алекса Црњаковић направила је интервју с Динком Шакићем.</s><s>Он се тада први пут хрватској јавности похвалио својим дјелима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио и опет.</s><s>Истом приликом сусрео се и са Туђманом, с којим се (како тврди Шакићева супруга Нада — данас Есперанза) задржао у разговору готово 45 минута, уз заједничку фотографију.</s><s>Хрватски председник Туђман је 1995. дошао код Шакића у посету.</s>
<s>Први председник Републике Хрватске</s>
<s>Године 1989. је основао Хрватску демократску заједницу и постао њен предсједник.</s><s>Након победе Хрватске демократске заједнице на првим парламентарним изборима, одржаним у Хрватској након више од 50 година, у Сабору је 30. маја 1990. године изабран за предсједника Предсједништва тада још Социјалистичке Републике Хрватске.</s><s>Након доношења новог Устава Републике Хрватске — 22. децембра 1990 — на непосредним предсједничким изборима у августу 1992. је поново изабран за предсједника Хрватске.</s><s>На другом и трећем општем сабору ХДЗ у октобру 1993. и 1995. поново је изабран за предсједника Хрватске демократске заједнице, највеће странке у Хрватској.</s><s>На парламентарним изборима у јесен 1995.</s><s>ХДЗ и Туђман као носилац листе ХДЗ-а поново су добили апсолутну већину у Заступничком дому Сабора.</s><s>Као државни поглавар, односно као предсједник Републике Хрватске, својим вођством хрватске унутрашње и спољне политике остварио је пуно међународно признање Хрватске.</s><s>Након доношења новог Устава Републике Хрватске од 22. децембра 1990. којим су Срби постали национална мањина након вјековног статуса равноправног народа са Хрватима, почињу масовна отпуштања Срба с посла, минирања кућа и др.</s>
<s>Фрањо Туђман је својим изјавама и дјелима показивао да за Србе нема мјеста у самосталној хрватској држави.</s>
<s>.</s><s>На економском плану ХДЗ и Туђман су дословно уништили већину индустрије у Хрватској..</s><s>Приватизација која је почела још за вријеме рата (незабележено другде) донијела је већинске власничке удијеле предузећа неколицини ХДЗ-ових поверљивих људи који су претходно државни новац пренели на личне рачуне у Хипо алпе адрија банци.</s><s>Стотине хиљада људи остало је без посла, некада успјешна предузећа су затворена, а земља је почела да се прекомјерно задужује у иностранству.</s>
<s>Преминуо је 10. децембра 1999. у Загребу.</s>
<s>У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Ивана Чермака и Младена Маркача, Туђман се помиње као један од саизвршилаца у „удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина”.</s>
<s>У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Јадранка Прлића и осталих, Туђман се помиње као „челник удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био оснивање ентитета са хрватском већином у БиХ, који би се накнадно припојио Хрватској”.</s>
<s>Његов син је Мирослав Туђман.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Туђманова канализација геноцидних идеја („Политика”, 3. октобар 2022)</s>
<s>Рођени 1922.</s><s>Умрли 1999.</s><s>Забочани
Председници Хрватске
Хрватски политичари
Југословенски партизани
Генерал-мајори ЈНА
Почасни грађани Загреба
Оптужени за ратне злочине
Сахрањени на гробљу Мирогој у Загребу
Хрватски историчари
Академици ХАЗУ
Председници СР Хрватске
Доктори историјских наука
Хрватски марксисти
Негатори геноцида над Србима у ДСР</s>
|
158 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%20%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%9E%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8 | Свети Василије Острошки | <s>Свети Василије Острошки (Мркоњићи, Попово поље 1610 — Острог 1671), познат и као Свети Василије Острошки Чудотворац, био је епископ захумски и српски православни светитељ.</s>
<s>Биографија
Рођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњићи, Попово поље, надомак Требиња у Херцеговини од мајке Ане-Анастасије (девојачко презиме Ђурица) и оца Петра Јовановића, по предању 28. децембра 1610. године, у богобојажљивој породици херцеговачких тежака.</s><s>У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у скровити манастир Завалу, у којем је већ тада игумановао његов стриц, игуман Серафим.</s><s>Тамо се учио црквеној писмености.</s><s>После неколико година, Стојан прелази у требињски манастир Тврдош, где након похађања манастирске школе, најзад прима и монашки постриг и свештенички чин, поставши парох поповопољски.</s>
<s>Погоршање прилика у манастиру, нарочито због унијатских притисака из Дубровачке надбискупије и самовоље турских власти и жеља за дубљим подвигом одводе га као архимандрита у Пећку Патријаршију и, по благослову патријарха Пајсија Јањевца, даље на Свету Гору, а затим у Влашку и Украјину.</s><s>Отуда се враћа са даровима тамошњих владара страдалном народу у Херцеговини.</s><s>Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи одлуком Светог синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом - митрополит Захумски.</s><s>Касније ће додати и титулу и Скендеријски.</s><s>Кнез Лука Владиславић (отац Саве Владиславића) га је пратио на пут у Пећ и назад, када је Острог богато даривао.</s><s>Његов живот био је у сталној опасности од Турака.</s><s>Био је прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара и прелата.</s><s>Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године.</s><s>Излаган је бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа.</s><s>Ипак, стизао је где год су га водили задаци његове архиепископске службе, од Мостара, Требиња, Билеће и Херцег Новог до Пљеваља, Мораче, Оногошта, Пјешиваца и Бјелопавлића.</s>
<s>Као архијереј живео је у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства.</s><s>Када су Турци разорили Тврдош, бежао је на Свету гору, али га је народ у Бјелопавлићима зауставио уз обећање да ће му свако давати по мерицу пшенице за издржавање.</s><s>Владика је остао и најпре се подвизавао у једној пећини у Пјешивцима, а касније прелази у острошку пећину.</s><s>Манастир Острог је место где је наставио свој строги подвижнички живот.</s><s>Последњих 15 година свог живота провео је у пећинској испосници у Горњем Острогу.</s>
<s>Умро је 1671. године.</s><s>Његове мошти и његов гроб чувају се у манастиру у Острогу до данашњег дана.</s><s>У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани.</s><s>У Острогу се сваке године на Тројичине дане одржава велики Народни сабор.</s><s>Манастир Светог Василија Острошког му је посвећен.</s>
<s>Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).</s><s>Најимпозантнији, најмонументалнији православни храм посвећен Св. Василију, је онај у Никшићу.</s><s>То је задужбина црногорског кнеза Николе I Петровића, рађена по пројекту Руса, Преображенског, освећена 15. августа 1900. године.</s>
<s>О њему је Жељко Пржуљ написао историјски роман „Владика - слава му и милост“ 2016. године.</s><s>Поводом 350 година од његове смрти организован је научни скуп маја 2021. године.</s>
<s>Види још
Списак светитеља Српске православне цркве</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература
Војин С.</s><s>Дабић, "Јовановић, Василије Острошки", Српски биографски речник, књ.</s><s>4, Нови Сад 2009, 466-467.</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ</s>
<s>Рођени 1610.</s><s>Умрли 1671.</s><s>Требињци
Српски светитељи
Епископи захумско-херцеговачки
Срби у Босни и Херцеговини</s>
|
159 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%20%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98%20%D0%9E%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%B8%20%D0%96%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8 | Свети Николај Охридски и Жички | <s>Свети Николај Охридски и Жички или владика Николај (световно Никола Велимировић; Лелић, код Ваљева, 23. децембар 1880/4. јануар 1881 — Либертивил, 18. март 1956) био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и беседник.</s><s>Због свог ораторског умећа био је називан „Нови Златоусти”.</s><s>Он је новоканонизовани српски светитељ као Свети владика Николај Охридски и Жички.</s>
<s>Његово рођено име је Никола.</s><s>У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи.</s><s>Преживео је и замонашио се под именом Николај.</s><s>Велимировић је школован на Западу.</s><s>У младости је био и заступник либералних идеја и екуменизма.</s><s>Такође је примљен у свештенство и брзо је постао важна личност у Српској православној цркви, посебно у односима са Западом.</s><s>У међуратном периоду постао је предводник православних богомољаца и окренуо се антиевропејству и конзервативизму.</s><s>Када су у Другом светском рату Нацистичка Немачка и Фашистичка Италија извршиле агресију и окупирале Краљевину Југославију, епископ Николај је стављен у интернацију и на крају одведен у логор Дахау, где је био заточен заједно са патријархом Гаврилом од 25. септембра 1944. године до почетка новембра 1944. године.</s><s>По завршетку рата, епископ Николај је одлучио да се не врати у Југославију, у коју су на власт дошли комунисти.</s><s>Уместо тога, 1946. емигрирао је у Америку, где је и остао до своје смрти 1956.</s>
<s>Централно место у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл.</s><s>О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес.</s><s>Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности.</s><s>Велимировић је снажно подржавао јединство свих православних цркава и упоставио је добре односе са англиканском и Америчком епископалном црквом.</s><s>Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.</s>
<s>Биографија</s>
<s>Детињство и школовање</s>
<s>Николај је рођен 23. децембра 1880, по јулијанском, тј. 4. јануара 1881. по грегоријанском календару.</s><s>Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена.</s><s>Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка.</s><s>На крштењу је добио име Никола.</s><s>О пореклу породице Велимировић постоје два становишта.</s><s>Једно је да су они пореклом из Загарача из Катунске нахије, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена.</s><s>Познато је да се породица доселила у Лелић крајем 18. века из Осата у Босни.</s>
<s>Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелије, где га је отац одвео да се описмени макар толико „да зна читати позиве од власти и на њих одговарати“, па да га онда задржи на селу као хранитеља и „школованог“ човека.</s><s>Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу.</s><s>Његову даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.</s>
<s>По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био „ситан“ и није имао довољан обим груди.</s><s>Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.</s>
<s>Као ученик Богословије је био успешан.</s><s>Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада.</s><s>У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од општеобразовног значаја.</s><s>До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других.</s><s>Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао.</s>
<s>Учитељ
За време школовања у Београду Никола је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио.</s><s>По свршетку богословије је краће време био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима.</s><s>Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца.</s><s>Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа „Хришћански весник“, у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.</s>
<s>Студирање</s>
<s>После тога, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу.</s><s>Изабрао је тада радије студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.</s>
<s>Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.</s><s>Следећу 1909. годину Никола је провео у Оксфорду, где је припремао докторат из филозофије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („филозофија Берклија”).</s>
<s>Болест и монашење</s>
<s>Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља.</s><s>Он се ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20.</s><s>XII 1909).</s>
<s>По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, нострификовати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији.</s><s>Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње.</s><s>За то време написао је и своје прво веће дело — студију „Религија Његошева“.</s>
<s>Суплент Богословије
Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао филозофију, логику, психологију, историју и стране језике.</s><s>Но он није могао остати у оквирима Богословије.</s><s>Он зато почиње да пише, говори и објављује.</s><s>Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету и другим местима.</s><s>Говорио је углавном на теме из живота.</s><s>Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге филозофско-теолошке теме.</s>
<s>Беседник
Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа „Просвета“, где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима.</s><s>Познате су тадашње његове речи да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“, што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана.</s><s>Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана.</s>
<s>Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа.</s><s>У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај активно учествује.</s>
<s>Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи.</s><s>Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из „Хришћанског весника“ због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота.</s>
<s>Мисија за време Првог светског рата у Америци и Енглеској
Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари.</s><s>Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа.</s><s>Већ августа 1915. године он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом.</s><s>Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је „отац Николај био трећа армија“ за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики.</s><s>Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава.</s><s>И од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом.</s><s>Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.</s>
<s>Епископ жички и охридски</s>
<s>По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен у Охридску епархију.</s><s>Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку.</s><s>Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.</s>
<s>Но нарочито треба истаћи његову пастирску службу у Охридској епархији од 1920. до 1931. године и потоњој Охридско-битољској епархији од 1931. до 1936. године, а затим и у његовој првобитној Жичкој епархији где ће бити коначно враћен 1936. године, по жељи Архијерејског сабора и народа.</s><s>Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад.</s><s>Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).</s>
<s>Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид.</s><s>На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија.</s><s>Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је Владика сваког лета редовно посећивао.</s><s>Света гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај.</s><s>На Битољској богословији је сарађивао са суплентом богословије светим Јованом Шангајским и Јустином Поповићем.</s><s>Други је често помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима испред Октобарске револуције.</s>
<s>Духовна делатност
Из овог периода потичу многа важна дела Владике Николаја.</s><s>Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна општенародна дела као што су његов рад са народом и посебно са богомољцима,</s>
<s>Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану међуцрквену делатност.</s><s>Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду.</s><s>Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару.</s><s>Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету.</s><s>Такође је настојао да одржава добре односе са Бугарина и Грцима, као и добре међуверске односе у предратној Југославији.</s>
<s>Николај је био умешан и у познату „ Конкордатску борбу“ када је изненада и мистериозно преминуо Патријарх српски Варнава.</s><s>Остао је између осталога познат Николајев телеграм и Отворено писмо „Господину др Антону Корошецу, Министру унутрашњих послова“ (август 1937) у којем се жали на „пандурски курјачки напад 19. јула на мирну православну литију пред Саборном црквом у Београду“ и на гоњење и хапшење многих недужних православних свештеника и верника широм Југославије.</s>
<s>Упркос сличности политичких ставова Велимировића и Љотића, између њих је до краја 1930-их и почетка 1940-их постојала разлика.</s><s>Велимировић је осуђивао немачки империјализам, док је Љотић остао поштовалац нацизма, који је сматрао вредним савезником у борби против комунизма и наводне јеврејске завере.</s><s>Ипак, Велимировић никада није јавно осудио Љотићев пронемачки став.</s>
<s>Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.</s>
<s>Заробљеништво за време Другог светског рата
Немачка обавештајна служба је Николаја Велимировића регистровала као изразитог англофила, упркос томе што је Велимировић био близак вођи покрета Збор Димитрије Љотићем.</s>
<s>Априлски рат и капитулација Краљевине Југославије затекли су Велимировића у манастиру Жичи.</s><s>Пошто је Велимировић у Врњачкој Бањи одржао јавну проповед против партизана, агенти Зихерхајтсдинста и Љотићев министар у Недићевој влади Михаило Олћан су посетили Велимировића са циљем да га приволе да сарађује са Немцима.</s><s>Од ове намере се одустало јер су Немци сматрали да је Велимировић повезан са Драгољубом Михаиловићем.</s><s>Харалд Турнер и Милан Недић су дошли до закључка да би Велимировића требало интернирати у околину Београда, али до тога није дошло.</s><s>Ипак, јануара 1942.</s><s>Велимировић је обавестио Гестапо да је спреман за сарадњу у борби против партизана.</s><s>Захваљујући овој понуди и Љотићевој интервенцији, Велимировић је остао у манастиру Љубостињи све до 18. новембра 1942, када је пребачен и стављен под стражу у манастир Војловицу код Панчева због сумње за сарадњу са четницима.</s><s>Маја 1943. тамо је пребачен из Раковице и патријарх Гаврило Дожић.</s><s>Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев „Молбени канон и Молитва“ Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате „Три молитве у сенци немачких бајонета“, забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу.</s>
<s>Дана 14. септембра 1944. године Немци су владику Николаја и патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау.</s><s>Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (-{Ehrenbunker}-), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (-{Ehrenhäftling}-).</s><s>У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају на интервенцију Хермана Нојбахера, као део погодбе са Љотићем и Недићем.</s><s>Путовали су заједно са Миланом Недићем и Херманом Нојбахером у Словенију, где се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана.</s><s>За време боравка у Словенији, Велимировић је благосиљао љотићевце и четнике.</s><s>На Љотићевој сахрани одржао је посмртни говор.</s><s>Након Љотићеве погибије, Велимировић је напустио Словенију и отишао за Аустрију, где су га задржали Американци.</s><s>По пуштању, отишао је у Енглеску, па потом у Америку, док се патријарх Гаврило Дожић вратио у Београд.</s>
<s>Америка</s>
<s>Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.</s>
<s>У Југославији је сматран сарадником фашиста и издајником.</s><s>Држављанство му је одузето, a име стављено на листу аутора чија се дела нису могла објављивати у земљи.</s>
<s>У Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је путовао по Америци и Канади.</s><s>Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику.</s><s>Из овога времена потичу његова дела „Касијана“, „Земља Недођија“, „Жетве Господње“, „Диван“ и његово последње, недовршено дело „Једини Човекољубац“.</s><s>Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.</s>
<s>Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији.</s><s>У овој последњој га је и смрт затекла.</s><s>Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.</s>
<s>Пренос моштију у Србију</s>
<s>Много година после смрти његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године.</s><s>Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.</s>
<s>Канонизација</s>
<s>Пaтријарх српски Пaвлe био је вeлики противник брзих кaнонизaциja.</s><s>Противио сe свaкоj брзоплeтости, посeбно кaдa je рeч о будућим свeтитeљимa.</s><s>Годинaмa је одлaгaо додeљивaњe орeолa Владики Николају и Jустину Поповићу, иaко их је вeомa цeнио и увaжaвaо.</s>
<s>На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003.</s><s>Николај Велимировић канонизован је за светитеља.</s><s>Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003.</s>
<s>Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио Св. Николају.</s><s>Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године.</s><s>У овом манастиру постоји и музеј посвећен Св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом Св. владике Николаја” и у којој преко лета бораве учесници „Мобе”.</s>
<s>У ариљском селу Трешњевица 2016. године освештана је Црква Светог Николаја Жичког.</s>
<s>У црквеној литератури се цитирају речи Јустина Поповића који га сматра „тринаестим апостолом”, „светим српским јеванђелистом” и „највећим Србином после светог Саве”, док га у верским круговима редовно упоређују са светим Јованом Крститељем и светим Јованом Златоустим.</s>
<s>По њему се зове ОШ „Владика Николај Велимировић” у Ваљеву.</s>
<s>Николај Велимировић и Никола Тесла
Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића.</s><s>Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје.</s><s>У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници.</s><s>Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан.</s><s>Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла.</s><s>Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.</s>
<s>Контроверзе</s>
<s>У књизи „Кроз тамнички прозор“, написаном током заробљеништва у Дахау, за рат оптужују се нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и верске толеранције.</s><s>У основи ових појава Велимировић види јеврејско деловање:</s>
<s>Николај је овај рад написао у заробљеништву и он је објављен у Линцу, у Аустрији, 1985. године.</s>
<s>Присутно је уверење да је Велимировић активно помагао Јевреје у време рата, мада је само једна таква епизода забележена.</s><s>Ела Трифуновић рођена Нојхаус (-{Neuhaus}-) је 2001. године писала Српској православној цркви тврдећи да је њу и њену породицу 18 месеци Велимировић скривао од Немаца у манастиру Љубостињи.</s>
<s>Поједини извори наводе да нема основа за оптужбе о антисемитизму владике Николаја и наводе да је Његов „антисемитизам” библијски, теолошки, какав је у Светом писму Старог и Новог завета.</s>
<s>Наслеђе</s>
<s>По њему су назване ОШ „Николај Велимировић” Шабац и ОШ „Владика Николај Велимировић” Ваљево.</s>
<s>О животу владике Николаја снимљен је документарни филм Свети Николај Српски.</s>
<s>На ободу Архиепископије Београдско-карловачке у насељу Ресник под Авалом подигнут је храм Светом Владици Николају Жичком.</s><s>Храм је грађен у периоду од 2017. до 2019. године.</s><s>Старешина храма је свештеник Александар Милутиновић а ктитор госпођа Сања Јаковљевић власник фирме "Беорол".</s>
<s>Од 2021. године излази часопис „Николајеве студије” посвећен истраживању његовог богословског и црквеног доприноса.</s>
<s>Британска списатељица Ребека Вест је о владици Николају написала:</s>
<s>Свети Јустин Ћелијски је сматрао да је владика Николај највећи Србин после Светог Саве.</s>
<s>Патријарх српски господин Порфирије сматра да је Свети Николај Охридски и Жички, уз епископа Атанасија и Светог оца Јустина Ћелијског, најзначајни српски теолог у свету.</s>
<s>Књижевна дела
Николај Велимировић објавио је велики број књижевних дела духовне садржине.</s><s>У периоду после Другог светског рата његова дела су била забрањена за штампање у Југославији.</s><s>Тек касних осамдесетих година она почињу овде поново да се штампају, пре тога су углавном штампана у дијаспори заслугом епископа Лаврентија, а затим овамо преношена.</s>
<s>Његова дела су:
Успомене из Боке, 1904.</s><s>Француско-словенска борба у Боки которској 1806-1814 (?) (нем.</s><s>Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.</s><s>Религија Његошева, 1911.</s><s>Изнад греха и смрти, 1914.</s><s>Место Србије у светској историји (енг. Serbias place in human history), 1915.</s><s>Србија у светлости и мраку (), 1916.</s><s>Патерик Манастира светог Наума, 1925.</s><s>Охридски пролог, 1928.</s><s>Рат и Библија, 1932.</s><s>Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света, 1937.</s><s>Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.</s><s>Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.</s><s>Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.</s><s>Песме молитвене, 1952.</s><s>Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.</s><s>Диван: наука о чудесима, 1953.</s><s>Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.</s>
<s>Постхумно објављена</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе
Свети Николај Велимировић - филм
Пројекат Растко: Свечовек
Светосавље: Владика Николај - Изабрана дела
Животопис св. владике Николаја
Мистериозна смрт и загонетан крај светог Николаја Велимировића, Славиша Лекић, 31. август 2012.</s><s>Цитати Николаја Велимировића
„Владика Николај Велимировић - духовник, мученик, мислилац и светац“, Љубомир Ранковић, Вечерње новости, фељтон, 20 наставака, 2 - 21. јун 2003.</s><s>Предавање на тему „Свети Владика Николај пророк и учитељ“ пароха подгоричког Предрага Шћепановића и сјећања архимандрита Јована (Радосављевића) на свог учитеља
Владика Николај Велимировић - цитати
Житије Светог оца нашег Николаја Лелићког</s>
<s>Рођени 1881.</s><s>Умрли 1956.</s><s>Ваљевци
Срби у Америци
Српски светитељи
Српски теолози
Православни теолози
Српски књижевници
100 најзнаменитијих Срба по САНУ
Епископи жички
Епископи охридски
Епископи охридско-битољски
Преживели из концентрационог логора Дахау
Срби на Старокатоличком факултету у Берну
Антисемити
Доктори теологије
Доктори филозофије
Манастир Љубостиња</s>
|
160 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B0%20%D0%B8%20%D0%A5%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0 | Босна и Херцеговина | <s>Босна и Херцеговина (скраћено БиХ), држава је у југоисточној Европи, на Балканском полуострву.</s><s>Претежно је планинска земља.</s><s>Заузима површину од 51.209,2 -{km²}-.</s><s>На сјеверу, западу и југу се граничи са Хрватском, на југоистоку са Црном Гором, а на истоку са Србијом; код Неума — дужином обале од 21,2-{km}- — излази на Јадранско море.</s><s>Главни град државе је Сарајево.</s>
<s>Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, док Брчко Дистрикт има посебан статус.</s><s>Три најбројнија народа су Бошњаци, Срби и Хрвати; они су конститутивни на цијелој територији Босне и Херцеговине.</s><s>Уз конститутивне народе, Босна и Херцеговина је земља и бројних националних мањина попут Рома, Јевреја, Црногораца, Словенаца, Украјинаца и других заједница.</s><s>Према резултатима пописа становништва из 2013. године, Босна и Херцеговина има 3.531.159 становника.</s>
<s>СР Босна и Херцеговина је била једна од шест република СФР Југославије.</s><s>По распаду Југославије, избио је рат; завршен је 14. децембра 1995. године, потписивањем Дејтонског мировног споразума.</s>
<s>Назив
Према ширем консензусу први сачувани помен Босне налази се у De administrando imperio написаном средином Х вијека, који Босну описује као малу земљу коју настањују Срби.</s><s>Босна је тада била засебна земља у оквиру српске државе, чији су је други дијелови окруживали са свих страна.</s>
<s>Вишечлани назив Босна и Херцеговина потиче од назива двију географских области (област Босна и област Херцеговина), чија су имена преузета истовјетно тј. употребљена у имену државе неизмјењена и повезана везником и.</s><s>Почиње се употребљавати након што је Аустроугарска, на основу одлука Берлинског конгреса (1878), анкетирала османски Босански пашалук (изузев Новопазарског санџака) и од њега створила јединствено управно подручје — кондоминијум Босну и Херцеговину.</s>
<s>Од завршетка Првог свјетског рата до завршетка Другог свјетског рата, држава није постојала као цјеловита јединица.</s><s>Вишечлани назив се поновно почео користити након проглашења Федеративне Народне Републике Југославије (1946) у којој је Народна Република Босна и Херцеговина била једна од федералних јединица.</s><s>Доношењем новог југословенског устава (1963), преименована је у Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину.</s>
<s>Вишечлани назив се употребљавао и код Републике Босне и Херцеговине, коју су 15. октобра 1991. године неуставно прогласили муслимански и хрватски посланици.</s><s>Послије овога, српски посланици су — 24. октобра 1991. године — створили посебну скупштину под називом Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.</s><s>Она је 9. јануара 1992. прогласила Републику Српску Босну и Херцеговину, а 28. фебруара исте године донесен је и Устав Републике Српске Босне и Херцеговине.</s>
<s>Тренутно, вишечлани назив службено се употребљава за тзв. „дејтонску” Босну и Херцеговину и „вашингтонску” Федерацију Босне и Херцеговине.</s>
<s>Географија</s>
<s>Босна и Херцеговина је смјештена на југоистоку Европе, у западном дијелу Балкана.</s><s>Њена укупна површина износи 51.209,2 -{km²}- (од тога је 51.197 -{km²}- копно, а 12,2 -{km²}- море).</s><s>Граничи са Хрватском на сјеверу, западу и југу (укупна дужина границе: 932 -{km}-), са Србијом на истоку (укупна дужина границе: 312 -{km}-) и Црном Гором на југоистоку (укупна дужина границе: 215 -{km}-).</s><s>Код Неума, Босна и Херцеговина излази на Јадранско море, у дужини од 21,2 -{km}-.</s><s>Границе Босне и Херцеговине углавном су природног поријекла и већинским дијелом их чине ријеке Дрина, Сава и Уна, као и планина Динара на југозападу земље.</s>
<s>Крајње тачке Босне и Херцеговине су:</s>
<s>сјевер: 45° 16′ 30″ СГШ, 16° 55′ 56″ ИГД — код насеља Градина Доња код Козарске Дубице
југ: 42° 33′ 00″ СГШ, 18° 32′ 24″ ИГД — код насеља Подштировник код Требиња
исток: 44° 03′ 00″ СГШ, 19° 37′ 41″ ИГД — код насеља Жлијебац код Братунца
запад: 44° 49′ 30″ СГШ, 15° 44′ 00″ ИГД — код насеља Бугар код Бихаћа</s>
<s>Босна и Херцеговина се састоји од двије географске и историјске цјелине: већег босанског дијела на сјеверу (око 42.000 -{km²}-) и мањег херцеговачког на југу.</s><s>Босна је већином планинска, а исто се односи и на Херцеговину, с тим да је разлика у карактерима тла.</s><s>Босна је насељенија и богатија шумама и обрадивим земљиштем, док је Херцеговина кршевитија.</s>
<s>На сјеверу се планинско подручје спушта у лагано-брежуљкасто подручје Посавине, односно даље претвара у Панонску низију.</s><s>Област Семберије, између планине Мајевице и ријека Саве и Дрине, представља главну житницу Босне и Херцеговине.</s>
<s>Динарски дијелови Босне простиру се од запада ка истоку.</s><s>Херцеговину чине планинска (висока) и јадранска (ниска) Херцеговина, која ужим појасом код Неума и на полуострву Клек избија и на Јадранско море.</s><s>Значајна су и поља, односно заравни, које се пружају дуж највећих босанскохерцеговачких ријека (Уна, Врбас, Босна, Дрина), од југа ка сјеверу, односно у случају Неретве већим дијелом од сјевера ка југу, а посебан облик у крајолику чине пространа крашка поља на југозападу, југу и југоистоку земље (Ливањско поље, Дувањско поље, Попово поље).</s>
<s>Око 42% површине Босне и Херцеговине чини пољопривредно земљиште, а само 30% земље је обрадиво; остатак је пољопривредно готово па неискоришћен.</s><s>Половину површине Босне и Херцеговине покривају шуме.</s><s>У природне ресурсе земље убрајају се угаљ, жељезо, боксит, манган, бакар, хром, цинк, а свакако и дрво и знатне водене масе.</s><s>Највиши врх Босне и Херцеговине је планина Маглић (2.386 -{m}-), док је најнижи дио земље на нивоу мора.</s><s>Ријетки земљотреси и поплаве чине једину озбиљнију природну опасност у Босни и Херцеговини.</s><s>Међу најважније еколошке проблеме спадају загађеност ваздуха из индустријских постројења, загађеност простора због недостатка опште културе и еколошке свијести, те велико крчење шума.</s>
<s>Клима</s>
<s>Клима Босне и Херцеговине већим је дијелом умјереноконтинентална, са топлим љетима и хладним зимама.</s><s>У дијеловима у којима влада ова клима, најтоплија подручја су на сјевероистоку, док средње температуре опадају према југозападу, идући долинама ријека према средњем појасу.</s><s>Годишње количине падавина крећу се од 700 -{L/m²}- до 1.100 -{L/m²}-.</s>
<s>У средњем и источном дијелу Босне и Херцеговине налазе се високе планине Влашић, Чврсница, Прењ, Требевић, Јахорина, Игман, Бјелашница и Трескавица.</s><s>Подручја с великом надморском висином имају кратка хладна љета и дуге оштре зиме.</s>
<s>Приморје и јужни дио земље, због близине Јадранског мора, под утицајем су средоземне климе.</s><s>Средње јануарске температуре су релативно високе (од 4 °C до 8 °C), док су љета сува и топла (максималне температуре од 40 °C до 45 °C).</s><s>Средња годишња количина падавина креће се између 1.000 -{L/m²}- и 2.300 -{L/m²}-, док средње годишње температуре обично бивају у интервалу од 12 °C до 16 °C. Снијег је у овом поднебљу ријетка појава.</s><s>Клима у овом, јужном делу земље, погодна је за узгајање винове лозе, мандарина, лимуна, маслина, наранџи итд.</s>
<s>Воде</s>
<s>Између осталог, постоји седам важнијих ријека у Босни и Херцеговини.</s><s>Те ријеке и још неке од већих ријека су:
Дрина — Најдужа је ријека Босне и Херцеговине, а тече кроз источни дио земље и на многим мјестима чини границу државе са Србијом.</s><s>Дрина протиче кроз градове Фочу, Горажде, Вишеград и Зворник.</s><s>Сава — Најдужа је ријека која протиче кроз Босну и Херцеговину и чини природну границу са Хрватском.</s><s>На њеним обалама налазе се мјеста Брчко, Шамац и Градишка.</s><s>Босна — Најдужа је домаћа ријека у Босни, а улијева се у Саву на сјеверу.</s><s>По њој је земља највјероватније добила име.</s><s>Уна — Ова ријека протиче сјеверозападним дијелом Босне, дуж западне границе између Хрватске и БиХ.</s><s>Протиче кроз град Бихаћ.</s><s>Сана — Сана протиче кроз Сански Мост и град Приједор, а на сјеверу се улијева у Уну.</s><s>Врбас — Ријека тече на сјевер кроз средишњи дио Босне и протиче кроз Горњи Вакуф-Ускопље, Бугојно, Јајце, Бања Луку и Србац.</s><s>На сјеверу се улијева у Саву.</s><s>Неретва — Велика је ријека у средишњој Босни и Херцеговини; тече прво сјеверно па онда на југ од Јабланице и све до ушћа у Јадранско море.</s><s>На ријеци се налази град Мостар.</s><s>Укрина — Ово је највећа ријека у сјеверној Босни која цијелим својим током и сливом протиче кроз Републику Српску.</s><s>Протиче кроз Дервенту и улијева се у Саву, западно од Брода.</s><s>Усора — Највећа је лијева притока Босне код Добоја.</s><s>Протиче кроз Блатницу и Теслић, а извире испод планине Очауш.</s><s>Спреча — Ово је десна притока Босне код Добоја.</s><s>Извире код Шековића, код манастира Папраћа, а протиче кроз Тузлу, Лукавац, Грачаницу и Петрово.</s><s>Криваја — Ово је десна притока Босне.</s><s>Извире у Пјеновцу код Хан Пијеска, а улијева се код Завидовића.</s>
<s>У Босни и Херцеговини нема великих природних језера.</s><s>Највеће језеро у држави је Бушко блато код Томиславграда, а за њим слиједе Билећко језеро, Модрачко, Рамско, Јабланичко и језеро Перућац.</s>
<s>Национални паркови и паркови природе</s>
<s>У Босни и Херцеговини постоје четири национална парка и два парка природе:</s>
<s>Природа
Босна и Херцеговина је изузетно богата разноврсним биљним и животињским свијетом.</s><s>Биосфера БиХ има ту погодност да је земља релативно ријетко насељена и да постоје потпуно ненасељене области.</s><s>Око половина површине БиХ је под шумом, а посебно њене планине.</s><s>Због ограничене приступачности, свијет природе је мало угрожен, а станишта ријетких биљака и животиња очувана.</s><s>У БиХ живе многе животиње које су изумрле у другим дијеловима Европе.</s>
<s>Флора
У Босни и Херцеговини, многе ријетке биљке расту на високим надморским висинама.</s><s>У Националном парку Сутјеска, налази се прашума Перућица — једна од највећих од оних које су се до дан-данас одржале.</s><s>У подручју Динарских планина, ниском зоном се сматрају предјели надморске висине од 500 m до 1.000 m. За ову зону типичне су шуме храста и букве.</s><s>На висинама од око 1.500 m расту шуме букви, смрче, јеле и бора.</s><s>Борови су присутни на скоро свим планинама.</s><s>Мјешавина свих ових врста дрвећа јавља се још на нижим висинама и наставља у вишим.</s><s>У овом случају говоримо о такозваном подручју илирске флоре.</s>
<s>На свим подручјима на високој надморској висини налазе се планинске биљне врсте попут анемона, тимијана и валеријане.</s><s>Поред ових врста, ту је и класично алпско растиње.</s><s>Посебност БиХ су долине настале рушењем пећина, у којима су присутне биљке карактеристичне за хладнија планинска подручја, док на њиховим рубовима расту медитеранске биљке.</s><s>Добар примјер флоре БиХ је планина Бјелашница код Сарајева.</s><s>У подножју планине јављају се разноврсни лишћари попут храстова, храстова китњака, глогова и црних букви.</s><s>У вишим предјелима преовладавају мјешовите шуме букви и јела.</s>
<s>Ораси су распрострањени у нижим зонама југоисточне Европе.</s><s>На високим планинама расту чемпреси који су необично отпорни на ниске температуре.</s><s>У прољеће, на ливадама се јавља велики број цвјетова.</s><s>Типични представници врста су: љубичица, линцура, нарцис, камилица, сремуш, јагорчевина итд.</s><s>Многе ријетке врсте присутне су у Босни и Херцеговини, као на примјер гљива -{Ustilago bosniaca}- и орхидеја -{Orchis bosniaca}- на Прокошком језеру.</s><s>Неки типови тла богати кречњаком нуде идеалне услове за раст орхидеја, рецимо врсте црвена наглавица () или вимењак ().</s><s>Усљед топле климе, у овом региону расту љиљани.</s><s>Ту су и ријетке врсте из породице тулипана, као што су -{Tulipa biflora}-, распрострањена од Хрватске до Албаније, или -{Tulipa orphanidea}-, која је ријеткост и која опстаје само захваљујући изолацији.</s>
<s>У Босни и Херцеговини постоји значајан број ендемских врста.</s><s>Босански љиљан је ендемска врста из средишње Босне која расте на кречњачком тлу.</s><s>Дуго се сматрало да је ова врста варијетет пиринејског љиљана или халкедонског љиљана.</s><s>Међутим, молекуларно-генетичком анализом утврђено је да је ова врста сродна крањским љиљанима.</s>
<s>Фауна
Поједине животиње које су истребљене широм Европе одржале су се у Босни и Херцеговини; то су, на примјер, неки вукови, мрки медвједи или велики тетријеби.</s><s>Неке врсте животиња развиле су се аутохтоно (независно од животиња у другим регијама).</s>
<s>На краткој морској обали наилази се на уобичајене рибље врсте Јадранског мора.</s><s>Рибе планинских ријека и потока нарочито су интересантне; у чистим планинским језерима очуване су угрожене рибље врсте.</s><s>У резервату Хутово блато живе јегуље.</s><s>Хутово блато је парк природе којем припадају многе баре и мочваре.</s><s>Ту се могу посматрати и бројне друге животињске врсте, попут ракова.</s>
<s>Змије које живе у БиХ су великим дијелом отровнице.</s><s>Карактеристичан примјер за отровнице су шарке и поскоци, а за неотровне змије смукови.</s><s>Ове врсте раширене су у цијелој југоисточној Европи.</s><s>Од осталих гмизаваца чести су гуштери.</s>
<s>Изузетно богат свијет птица очуван је у босанскохерцеговачким планинама.</s><s>Зелена жуна живи у листопадним шумама, а црна жуна у четинарским.</s><s>Лешинари су присутни на многим планинама.</s><s>Од птица грабљивица ту су сури орлови (карактеристични за планине и крајеве близу мора) те соколови вјетрушке (распрострањени у цијелој земљи).</s><s>Планински соколови живе у подручју Херцеговине.</s>
<s>Највећа животиња БиХ је угрожена врста мрких медвједа.</s>
<s>Историја</s>
<s>Праисторија</s>
<s>Палеолит у Босни и Херцеговини обиљежен је најстаријим палеолитским спомеником у југоисточној Европи, гравуром у пећини Бадањ код Стоца (у Херцеговини).</s><s>Најљепша гравура је Коњ нападнут стријелама, сачувана у фрагментима, која датира из периода од 14.000. п. н. е. — 12.000. п. н. е.</s>
<s>Током времена када су се неолитске културе појавиле у Босни и Херцеговини, постојале су интересантне мјешавине медитеранских и панонских култура.</s><s>Херцеговина је била под утицајем импресо керамике из западног Средоземља, што се може видјети у Зеленој пећини код Мостара, Чаири код Стоца, Лисичићима код Коњица и Пећ Млини код Груда.</s><s>Људи су тада живјели у пећинама или у једноставним насељима на врховима брежуљака.</s><s>У горњем току ријеке Босне и у сјевероисточним дијеловима Босне (Обра -{I}- код Какња), људи су живјели у дрвеним кућама саграђеним на ријекама.</s><s>У овој култури може се видјети утицај јадранских култура на југу и старчевачке културе на сјевероистоку.</s><s>Изворни израз ове културе су керамички пехари на четири ноге, звани ритони.</s><s>Исти овакви објекти могу се пронаћи у данилској култури на хрватском приморју.</s><s>Због ових објеката, какањска култура сматра се дијелом ширег круга неолитских популација које су поштовале култ животне соле (од сјеверне Италије, Далмације и Епира, све до Егејског мора).</s>
<s>Бутмирска култура из околине Сарајева је другачија, са фино углачаном керамиком и различитим геометријским украсима (често спиралама).</s><s>Фигуре из Бутмира су јединствене скулптуре обликоване руком.</s><s>Насеља су земуничког типа.</s><s>Сахрањивање је било у оквиру насеља, у згрченом положају или опруженом, на леђима.</s>
<s>Антички период</s>
<s>Почетком бронзаног доба, неолитско становништво су замијенила ратоборнија индоевропска племена Илира.</s><s>Келтске сеобе у 4. и 3. вијеку п. н. е., потиснуле су многа илирска племена из њихових бивших земаља, али су се такође нека келтска и илирска племена помијешала.</s><s>Конкретни историјски докази за овај период су оскудни, али се чини да је овај регион био насељен разним народима који су причали различите језике.</s><s>Ратови између Илира и Римљана почели су 229. п. н. е., али Рим није завршио освајање региона све до пропасти Батоновог устанка, 9. године н. е. У античком периоду, римско становништво из свих дијелова царства насељавано је међу Илире.</s>
<s>Ова област је у почетку била дио Илирије, све до римског освајања.</s><s>Након подјеле Римског царства између 337. и 395. године, провинције Далмација и Панонија постале су дио Западног римског царства.</s><s>Неки тврде да су овај регион освојили Остроготи 455. године.</s><s>Област је касније доспјела у посјед Алана и Хуна.</s><s>У 6. вијеку, византијски цар Јустинијан -{I}- освојио је ову област.</s><s>Словени, народ који је дошао из источне Европе, покорили су Аваре у 6. вијеку.</s>
<s>Кнежевина Србија (средњи век)</s>
<s>По доласку Словена на Балканско полуострво, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина, а то су: Србија (Рашка и Босна), Травунија, Захумље, Неретва (Паганија) и Дукља.</s><s>Граница прве Србије ишла је од ријеке Уне на западу, до ријеке Искре на истоку.</s>
<s>У њој су се налазили утврђени градови:
Достиника (или Достиник, негдје између данашње Сјенице и Пријепоља)
Чернавуск (Црна Стијена, у близини Милешеве)
Међуријечје (изнад ушћа Праче у Дрину код Горажда)
Дрежник (изнад Великог Рзава или Пљевља)
Лесник (на Дрини)
Салинес (тј. Соли, данашња Тузла)</s>
<s>У оквиру жупе Босна били су то:
Катера (тј. Котор или Которац, несигурна локација)
Десник (тј. Сутјеска на Трстивници)</s>
<s>Средњовјековна Босна</s>
<s>Данашње знање о политичкој ситуацији на западном Балкану током раног средњег вијека недовољно је познато.</s><s>Након свог доласка, Словени су са собом донијели племенско друштвено уређење, које се распало и утабало пут ка феудализму тек након франачког продора у ову област крајем 9. вијека.</s><s>То је такође и вријеме када су Јужни Словени покрштени.</s><s>Босна је, због географског положаја и терена, вјероватно била једна од посљедњих области у којима је извршен овај процес, који је вјероватно потицао из градова на далматинској обали.</s>
<s>Босна се описана придјевом средњовјековни почиње помињати од 958. године.</s><s>Српске и хрватске кнежевине су подијелиле Босну у 9. и 10. вијеку; за вријеме кнеза Часлава и дукљанског краља Бодина, Босна се нашла у саставу јединствене српске државе, а у међувремену Босном је овладао и хрватски краљ Михаило Крешимир -{II}-.</s><s>Касније политичке околности су довеле до тога да се за ову област надмећу Угарска и Византија.</s><s>Након још једне промјене односа моћи почетком 12. вијека, Босна се нашла изван контроле обију земаља и настала је посебна држава под влашћу локалних банова.</s><s>Угарска ће у првој половини 12. вијека освојити Босну, која ће се тек као Бановина Босна прогласити независном 1154. године.</s>
<s>Први значајни владар Босне, Кулин бан, владао је током скоро три деценије мира и стабилности, током којих је ојачао привреду државе преко споразума са Дубровником и Венецијом.</s><s>Његова владавина је такође означила и почетак спорова око Цркве босанске, домаће хришћанске вјере коју су већ тада |јеретичком сматрале и западна — Римокатоличка — и источна — Православна црква.</s><s>Као одговор на угарске покушаје да искористе питање цркве као начин да поврате суверенитет над Босном, бан Кулин је одржао састанак са домаћим црквеним вођама да се одрекне херезе и прихвати католицизам (1203).</s><s>Ова изјава је била само формалног карактера, јер су поглавари Цркве босанске, упркос потписаној изјави, и даље задржали своју вјеру.</s><s>Угарске амбиције нису се промијениле дуго након Кулинове смрти 1204. године, а престале су тек након неуспјешног војног похода 1254. године.</s>
<s>Историја Босне од тада до почетка 14. вијека обиљежена је борбом за власт између породица Шубић и Котроманић.</s><s>Овај сукоб се окончао 1322. године, када је Стефан -{II}- Котроманић постао бан.</s><s>До своје смрти 1353, он је успио да Босни припоји територије на сјеверу и западу, као и Захумље и већи дио Далмације.</s><s>Њега је наслиједио његов нећак Твртко -{I}- Котроманић, који је након дуге борбе са племством и унутарпородичним борбама, успио да стекне пуну контролу над државом, и то 1367. године.</s><s>Твртко се 26. октобра 1377. крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и западних страна.</s>
<s>У средњовековној Босни је постојала општа свест, барем међу племићима, да су са Србијом делили заједничку државу и да припадају истој етничкој групи.</s><s>Та свест се временом смањивала због разлика у политичком и друштвеном развоју, али задржала се у Херцеговини и деловима Босне који су били део Србије.</s>
<s>Ипак, након његове смрти 1391, Босна је упала у дуг период опадања моћи.</s><s>Стефан Вукчић Косача се 1448. године осамостаљује у Хуму и проглашава херцегом од светога Саве.</s><s>Османско царство је већ почело са освајањем Европе и представљало је велику опасност по Балкан током прве половине 15. вијека.</s><s>Коначно, након деценија политичких и друштвених нестабилности, Босна је пала под османску власт 1463. године, Херцеговина 1482. године, док је Краљевина Босна — коју су обновили Мађари — коначно пала под османску власт 1527. године.</s>
<s>Османски период
Османско освајање Босне означило је нову еру у историји државе и увело је драстичне промјене у политичкој и културној мапи региона.</s><s>Иако је Краљевство Босна уништено, а велики дио његовог највишег племства погубљен, Османлије су дозволиле очување босанског идентитета интегришући државу као саставну провинцију Османског царства, с њеним историјским именом и територијалном цјеловитошћу (то је био јединствен случај међу поробљеним државама на Балкану).</s><s>У оквиру овог Босанског санџака (на крају вилајета), Османлије су увеле бројне кључне промјене у друштвено-политичкој управи над овом територијом, укључујући нови систем земљопосједништва, реорганизацију административних јединица и комплексан систем друштвеног раслојавања по класној и религијској припадности.</s>
<s>Четворовјековна османска управа је такође имала драстичан утицај на састав становништва, који се мијењао неколико пута (као посљедица османских освајања, честих ратова са европским силама, сеоба и епидемија).</s><s>Домаће хришћанско становништво било је погођено данком у крви, односно присилним одвођењем дјеце у јањичаре, специјалне османске војне одреде.</s><s>У Босни је један дио домаћег становништва примио ислам да би избјегао робовски статус намијењен хришћанима, да би заштитио потомство и имовину од отимања (сефардски Јевреји су стигли пошто су били протјерани из Шпаније у 15. вијек), а и сами религијски обреди у исламу били су слични онима које су практиковали богумили.</s><s>Босанскохерцеговачке хришћанске заједнице су такође доживјеле велике промјене.</s><s>Босански фрањевци (и цјелокупно католичко становништво) било је заштићено званичним царским декретом.</s><s>Православно становништво у Босни (у почетку везано за Херцеговину и Подриње), проширило се по цијелој земљи током овог периода и доживјело релативан напредак у 19. вијеку.</s><s>У међувремену, херетичка Црква босанска престала је да постоји.</s>
<s>Док је Османско царство напредовало и ширило се у средишњу Европу, Босна је била поштеђена ситуације да буде погранична провинција, и доживјела је дуг период благостања и напретка.</s><s>Основани су бројни градови (попут Сарајева и Мостара), који су израсли у важне регионалне центре трговине и грађанске културе.</s><s>У овим градовима, бројни султани и паше финансирали су изградњу многих важних грађевина исламске архитектуре (као што су Стари мост у Мостару и Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву).</s><s>Велики број људи поријеклом из Босне играо је важну улогу у културној и политичкој историји Османског царства у овом периоду.</s><s>Војници из Босне чинили су велики дио османске војске у биткама на Крбави и Мохачу (двије велике османске побједе), док су се многи други прогурали кроз редове османске војне бирократије и тако заузели највише положаје у царству, међу којима су положаји адмирала, генерала и великих везира.</s><s>Многи су оставили велики траг и на отоманску културу као мистици, дервиши, учењаци и слављени пјесници на бошњачком, турском, арапском и персијском језику.</s>
<s>Међутим, крајем 17. вијека, османски војни неуспјеси одразили су се и на Босну и Херцеговину, а као посљедица Великог бечког рата и Карловачког мира из 1699. године, Босна је постала најзападнија османска провинција.</s><s>Сљедећих сто година обиљежили су даљи османски војни неуспјеси, бројни устанци у Босни и неколико појава куге.</s><s>Портини напори да модернизује турску државу наилазили су на веома велики отпор у Босни, гдје су се локални земљопосједници одупирали да не би изгубили своје привилегије и стечени иметак кроз предложене реформе.</s><s>Ово, као и незадовољство усљед политичких уступака сусједним хришћанским земљама на истоку, кулминирало је неуспјешним устанком Хусеин-капетана Градашчевића 1831. године.</s><s>Повезане буне су гушене све до 1850. године, али стање је наставило да се погоршава.</s>
<s>Каснији немири због земље изазвали су устанак хришћана у Босни и Херцеговини 1875. године.</s><s>Устанак се брзо проширио, па се у њега укључило и неколико других држава и великих сила, које су приморале Османско царство да препусти управљање Босном и Херцеговином Аустроугарској монархији, на 30 година а према одредбама Берлинског конгреса из 1878. године.</s>
<s>Аустроугарска окупација</s>
<s>Иако је аустроугарска окупациона власт брзо угушила почетни оружани отпор након преузимања Босне и Херцеговине, тензије су остале у неким дијеловима земље (нарочито у Херцеговини), а догодило се и масовно исељавање муслиманског становништва у крајеве које је контролисало Османско царство.</s><s>Стање релативне стабилности је ускоро достигнуто, па су аустроугарске власти биле у могућности да изврше бројне друштвене и административне реформе, с циљем успостављања стабилног политичког модела у Босни и Херцеговини који ће помоћи у ишчезавању тада већ увелико проширеног национализма међу Јужним Словенима.</s><s>Зато су Аустроугари урадили много на кодификовању закона, увођењу нових политичких пракси и — генерално говорећи — модернизацији.</s>
<s>Током аустроугарске управе, унутрашња подјела Босне и Херцеговине је сачувана, али су њене институције унапријеђене.</s><s>Доњотузлански, Бањалучки, Бихаћки, Сарајевски, Мостарски и Травнички окрузи формирали су регионалну владу и постојали све до 1922. године.</s>
<s>Иако је економски била релативно успјешна, политика Аустроугарске (која се заснивала на промовисању идеје о јединственој мултиконфесионалној босанској нацији и која је одговарала муслиманском становништву; њен челни заступник је био управник Босне и Херцеговине и министар финансија Бенјамин Калај) није успјела да заузда растући национализам.</s><s>Концепти хрватских и српских националних држава су се већ били проширили међу босанскохерцеговачким католичким и православним становништвом из сусједне аустроугарске провинције Хрватске и Краљевине Србије половином 19. вијека, што није допуштало шире прихватање идеје о јединственој босанској нацији.</s><s>До почетка Првог свјетског рата, национализам је био саставни дио политике у Босни и Херцеговини, са националним политичким партијама које су радиле углавном за интересе својих религијских а самим тим и народних заједница.</s>
<s>Идеја о заједничкој држави Јужних Словена постала је популарна политичка идеологија и у Босни и Херцеговини.</s><s>Одлука аустроугарске владе да анектира Босну и Херцеговину 1908. године, допринијела је схватању о нужности идеје међу народима Босне и Херцеговине.</s><s>Ове политичке напетости кулминирале су 28. јуна 1914. када је Гаврило Принцип, члан организације Млада Босна, у Сарајеву убио пријестолонасљедника аустроугарског трона, надвојводу Франца Фердинанда, и смртно ранио његову супругу Софију, за што се касније испоставило да је догађај који је послужио као повод за избијање Првог свјетског рата.</s><s>Иако се становништво Босне и Херцеговине борило у рату у војскама зараћених страна, сама Босна и Херцеговина је прошла кроз рат без релативно велике штете.</s>
<s>Босна и Херцеговина у Југославији
Након аустроугарског пораза у рату, Вијеће народних првака и посланика — 28. новембра 1918. године — донијело је одлуку о уједињењу Босне и Херцеговине са Краљевином Србијом, која је прерасла у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.</s><s>Политички живот у Босни у овом периоду обиљежили су социјални и економски немири око прерасподјеле земље те оснивање неколико политичких партија које су често ступале у различите коалиције са разним партијама из других дијелова краљевине.</s><s>Доминантан идеолошки сукоб у југословенској држави, између хрватске тежње за регионализацијом и српске тежње за централизацијом, различито је утицао на три главне етничке групе у Босни и Херцеговини.</s><s>Босански муслимани нису имали статус народа у краљевини.</s><s>Иако је почетна подјела краљевине на 33 области избрисала традиционалне географске ентитете, напорима политичара Мехмеда Спахе постигнуто је да се 6 области које су чиниле Босну и Херцеговину подударају са 6 санџака из османског периода.</s>
<s>Шестојануарска диктатура из 1929. године донијела је нову административну подјелу државе на бановине, чија је сврха била да се обришу историјске и етничке линије.</s><s>Српско-хрватски сукоби о уређењу државе окончали су се споразумом Цветковић—Мачек којим је 1939. године основана Бановина Хрватска, која је обухватала значајне дијелове данашње БиХ.</s><s>Ипак, спољашње политичке прилике приморале су југословенске политичаре да обрате пажњу на све већу опасност коју је представљала Хитлерова нацистичка Њемачка.</s><s>Након приступања Краљевине Југославије Тројном пакту и државног удара 27. марта 1941. године којом је збачена влада, Југославију су Силе Осовине коначно напале — 6. априла 1941. године.</s>
<s>Након окупације Југославије у Другом свјетском рату, цјелокупна територија Босне и Херцеговине припала је Независној Држави Хрватској.</s><s>Усташка управа над Босном довела је до прогона и геноцида Срба, Јевреја и Рома.</s><s>Због тога је већина становништва Босне и Херцеговине ступала у редове комунистичких партизана, а одређен број православног становништва (већином Срба) борио се и на страни четника.</s><s>Велики војни успјеси ипак су убиједили савезнике да политички и војно подрже партизане.</s>
<s>Од 1941. године, југословенски комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом, организовали су вишенационални покрет који се борио против страних окупатора и освајача, фашиста, нациста и домаћих издајника.</s><s>Крајем новембра 1943. године, Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије одржало је засједање у Јајцу, на којем је одлучено да се нова Југославија успостави као федерација са шест република, од којих би једна била и Босна и Херцеговина у својим границама из периода аустроугарске окупације.</s><s>Устав Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. године озваничио је ову одлуку.</s>
<s>Због свог централног положаја у југословенској федерацији, послијератна Босна и Херцеговина стратешки је одабрана као база за развој војне и тешке индустрије.</s><s>Како год, у већем дијелу периода свог постојања, Босна и Херцеговина је била мирна и просперитетна.</s><s>Иако је политички била неутицајна током 1950-их и 1960-их, током 1970-их појавили су се утицајни политичари попут Џемала Биједића, Бранка Микулића и Хамдије Поздерца.</s>
<s>Босна и Херцеговина као самостална држава</s>
<s>Слабљењем комунизма и појавом вишестраначког система у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, стара комунистичка доктрина братсва и јединства изгубила је значај, што је пружило прилику тек новонасталим националистичким странкама све три народа (Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница) да освоје већину на парламентарним изборима 1990. и оформе лабаву коалицију којом је успешно окончана владавина комуниста.</s><s>Тачка разилажења у овој коалицији била је судбина СР Босне и Херцеговине: српски представници су се залагали за останак у југословенској федерацији, док су представници босанских муслимана (од 1993. усвојен је назив Бошњаци) и Хрвата тражили независност.</s><s>На засједању 14. и 15. октобра 1991. године, парламент је — без српских представника — донео Меморандум о независности.</s><s>Као одговор на ово, српски представници су напустили парламент СР БиХ, а потом 24. октобра 1991. године — основали Скупштину српског народа Босне и Херцеговине, која је 9. јануара 1992. једнострано прогласила оснивање Српске Републике Босне и Херцеговине.</s><s>18. новембра 1991. године, и Хрвати су једнострано прогласили оснивање Хрватске Заједнице Херцег-Босне.</s>
<s>Муслимански и хрватски посланици су, без пристанка српских посланика, организовали Референдум о независности Босне и Херцеговине од Југославије, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, који је бојкотовала велика већина Срба.</s><s>Излазност на референдуму је била 63,7% (према Уставу СР БиХ, за такву одлуку је била потребна двотрећинска већина), а 92,7% оних који су изашли гласало је за независност.</s><s>Крња влада СР Босне и Херцеговине прогласила је независност недуго послије тога, а 6. априла 1992. године су је као независну државу признали Европска заједница и САД.</s>
<s>Оружани сукоби почели су и пре признања независности.</s><s>Срби су у почетку имали иницијативу, пошто су имали директну и отворену подршку ЈНА, која се касније трансформисала једним мањим дијелом у Војску Републике Српске, а већим дијелом у Војску Југославије, као и тек новоформиране треће — односно крње Југославије (Савезна Република Југославија).</s><s>Војска Републике Српске је до јесени завладала над око 70% Босне и Херцеговине, држећи у потпуном окружењу градове, иначе и „заштићене зоне” УН: Сарајево, Горажде, Сребреницу и Жепу.</s><s>На овом фронту је страдало више хиљада људи до 1995. године.</s><s>У јуну 1992. године, почели су први сукоби између владе Алије Изетбеговића из Сарајева и хрватске фракције која је тежила припајању Херцег-Босне Републици Хрватској.</s><s>Сукоб је ескалирао 1993. године, а окончан је уз америчко посредовање Вашингтонским споразумом из марта 1994. године.</s><s>Овим споразумом створена је Федерација Босне и Херцеговине (у тренутку настанка се звала Муслиманско-хрватска Федерација).</s>
<s>У сагласности са Вашингтонским споразумом, Хрватска војска је — заједно са Армијом Републике Босне и Херцеговине — у западној Босни и на територији Хрватске покренула операцију Олуја, којом је заузет западни дио Републике Српске Крајине.</s><s>Послије овога је хрватско-муслимански војни савез, уз подршку НАТО-а, стекао иницијативу у рату, и то заузевши од Републике Српске велики дио западне територије, што је узроколаво масовни егзодус српског становништва.</s><s>Послије поновљеног масакра над цивилним становништвом на Маркалама у Сарајеву, НАТО је након вишеструких и већ и раније неуспјелих упозорења, покренуо ваздушну операцију „Намјерна сила” на артиљеријске положаје Војске Републике Српске.</s>
<s>У том тренутку, међународна заједница је неочекивано брзо успјела да коначно доведе представнике свих зараћених страна на мировне преговоре у амерички град Дејтон.</s><s>Рат се завршио потписивањем Дејтонског мировног споразума, који је парафиран 21. новембра 1995. године; коначна верзија мировног споразума потписана је у Паризу, 14. децембра 1995. године.</s><s>Посљедице рата су била етничка чишћења све трију народа међусобно, велике промјене у демографији; најважније што је донио Дејтонски споразум је био завршетак убијања и оснивање Босне и Херцеговине чији ће становници живјети у миру.</s><s>Дејтонским мировним споразумом Република Босна и Херцеговина је престала да званично постоји.</s>
<s>Босну и Херцеговину на основу Дејтонског мировног споразума чине два равноправна ентитета: Федерација Босне и Херцеговине (која обухвата 51% територије БиХ) и Република Српска (која обухвата 49% територије БиХ).</s><s>Међународном арбитражом је уједињена предратна општина Брчко, од које је створен Брчко Дистрикт, као кондоминијум ФБиХ и РС са сопственом управом, чиме је Република Српска територијално и географски пресјечена односно физички раздвојена на два дијела.</s>
<s>Политички систем</s>
<s>Босна и Херцеговина је по свом државном уређењу јединствена у свијету.</s><s>Њено уређење је сложеног карактера, а по облику владавине држава је федерална парламентарна република, с тим да се и поред тога званично не дефинише као република због сложености јединица на које је подијељена (кантони и ентитети, од којих један у свом називу има именицу република, а други федерација), али и због подсјећања на ратну тзв. Републику БиХ.</s><s>Независност државе је призната противно међународном јавном праву, 5. априла 1992. године, након што се неуставним референдумом о независности савезна држава одвојила од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, из које су претходно иступиле Словенија, Хрватска и Македонија.</s><s>Стварну независност БиХ је стекла 14. децембра 1995. године, иако и ово многи доводе у питање због међународне управе у БиХ.</s><s>Савјет министара Босне и Херцеговине се по тренутном Уставу почео састављати од тог 14. децембра послије потписивања Дејтонског мировног споразума, који је зауставио рат и својим анексом -{IV}- (Устав БиХ) уредио изглед послијератне БиХ.</s><s>Главни град земље је остало Сарајево.</s>
<s>Европски парламент бира високог представника, који је највиши политички ауторитет у земљи.</s><s>Тренутни високи представник у Босни и Херцеговини је Валентин Инцко (из Аустрије).</s>
<s>Предсједништво Босне и Херцеговине се састоји од три члана, из сваког конститутивног народа по један, који се измјењују на мјесту предсједавајућег Предсједништва сваких 8 мјесеци.</s><s>Њих непосредно бира народ: Федерација бира представника Бошњака и представника Хрвата, а Република Српска бира представника Срба.</s><s>Члан Предсједништва са највише гласова на изборима обично постаје први предсједавајући.</s><s>Мандат предсједништва траје 4 године.</s><s>Чланови предсједништва могу бити узастопно бирани још једном и послије тога не могу бити бирани сљедеће четири године.</s><s>Предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине именује Предсједништво БиХ, а потврђује Парламентарна скупштина БиХ.</s><s>Предсједавајући затим именује министре.</s>
<s>Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине је законодавни орган државе.</s><s>Она се састоји од два дома: Дома народа ПС БиХ и Представничког дома ПС БиХ.</s><s>Дом народа се састоји од 15 делегата, од којих су двије трећине из Федерације (пет Бошњака и пет Хрвата) и једна трећина из Републике Српске (пет Срба).</s><s>Представнички дом се састоји од 42 посланика, од којих се такође двије трећине бира у Федерацији, а једна трећина у Републици Српској, по истом принципу за први дом.</s>
<s>Уставни суд Босне и Херцеговине је највиша и коначна инстанца у правним питањима и броји девет чланова: четири се бирају из Представничког дома Федерације (два Бошњака и два Хрвата), два се бирају из Народне скупштине Републике Српске (два Србина), а три члана бира предсједник Европског суда за људска права након консултација са предсједништвом земље.</s>
<s>Суд Босне и Херцеговине има девет чланова, а састоји се од управног дијела, кривичног дијела и дијела за обраћање јавности.</s>
<s>Запослена лица са најмање 16 година старости имају право гласа, док незапослени право гласа добијају са 18 година старости.</s><s>Неке од политичких странака у Босни и Херцеговини су: Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Странка демократске акције, Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине, Демократска фронта, Савез независних социјалдемократа, Либерална странка Босне и Херцеговине, Странка за Босну и Херцеговину, Нова хрватска иницијатива, Српска демократска странка, Српска радикална странка Републике Српске.</s>
<s>Ентитети и административна подјела</s>
<s>Босна и Херцеговина има неколико нивоа политичких структура испод државног нивоа.</s><s>Најважнија од ових подјела је организација државе по ентитетима (Федерација Босне и Херцеговине (ФБиХ) и Република Српска (РС)).</s><s>Федерација Босне и Херцеговине располаже са 51% површине Босне и Херцеговине, а Република Српска са 49%.</s><s>Ентитети су признати Дејтонским мировним споразумом 1995. године, као резултат компромиса представника трију конститутивних народа (уз посредовање великих сила).</s><s>ФБиХ и РС дијели међуентитетска линија дуга више од 1000 -{km}-.</s>
<s>Ратна разарања (1992—1995) довела су до великих промјена у етничкој слици земље.</s><s>Ово је већином било због насилног етничког чишћења све три народа.</s>
<s>Од 1996. године, овлашћења влада обају ентитета се у односу на државни ниво значајно смањују.</s><s>Трећи ниво политичке подјеле — након ентитета — у Федерацији БиХ су кантони.</s><s>Федерација Босне и Херцеговине се састоји од 10 кантона.</s><s>Сви они имају своју кантоналну скупштину и владу, која дјелује под законом ФБиХ.</s><s>Херцеговачко-неретвански и Средњобосански кантон етнички су мјешовити и имају специјалне системе како би се очувала права свих народа.</s>
<s>Посљедњи ниво политичке подјеле Босне и Херцеговине су општине.</s><s>Земља се састоји од 141 општине, од којих су 79 у Федерацији Босне и Херцеговине, а 62 у Републици Српској, док је град Брчко засебна административна јединица — дистрикт.</s><s>И општине такође имају своју скупштину (у ФБиХ вијеће), управу и службе, и углавном су образоване око најзначајнијег града или мјеста у подручју.</s><s>Сваки кантон се састоји од неколико општина.</s>
<s>Осим ентитета, кантона, и општина, Босна и Херцеговина такође има и осам службених градова.</s><s>То су: Бања Лука, Бијељина, Добој, Источно Сарајево, Мостар, Приједор, Сарајево и Требиње.</s><s>Градови Сарајево и Источно Сарајево састоје се од неколико општина, док се Градови Бања Лука, Бијељина, Добој, Мостар, Приједор и Требиње састоје од територија некадашњих истоимених општина.</s><s>Градови такође имају своју градску скупштину (вијеће) и градску управу, чија је моћ између општина и владе кантона (или владе ентитета у Републици Српској).</s>
<s>Привреда</s>
<s>Уз Србију, Босна и Херцеговина је била једна од двију средње развијених република у СФРЈ.</s><s>Пољопривреда је углавном била у приватним рукама, али посједи су били мали и непрофитабилни, док се храна углавном увозила.</s><s>За вријеме социјализма, у БиХ је форсирана тешка и војна индустрија, па је република имала велики дио југословенских војних и индустријских постројења.</s>
<s>Три године ратовања уништиле су привреду и инфраструктуру, па је производња пала за преко 80%.</s><s>Након 1995. године, производња се мало опоравила (1996—1998), али раст се знатно успорио 1999. године.</s><s>БДП је 1990. године био и даље дубоко испод нивоа.</s><s>Незапосленост је 2007. године износила 29%.</s><s>Тешко је тачно оцијенити стање привреде јер иако оба ентита објављују своје статистике, статистике за цијелу државу су ограничене.</s><s>Осим тога, службене статистике се не баве сивом економијом, која је врло присутна у цијелој земљи и у свим сегментима друштва.</s>
<s>Највећи дио запослених ради у терцијарном сектору, затим у индустрији и пољопривреди.</s><s>Према процјенама из 2008. године, БДП је износио отприлике 29,9 милијарди долара.</s><s>БДП по глави становника је тада био 6.500 долара.</s><s>По сектору, 10,2% БДП-а отпадало је на пољопривреду, 23,9% на индустрију, а 66% на услужне дјелатности.</s><s>БДП је за седам година нарастао, тако да је 2015. године износио 40,53 милијарди долара, док се БДП по глави становника повећао за око 60% (износио је 10.500 долара).</s><s>Процјене ММФ-а за 2017. су 44,462 милијарди односно 10.958 по становнику (ПКМ).</s><s>БиХ и даље није међу првих сто земаља по .</s>
<s>Главни трговински партнери Босне и Херцеговине су Србија, Хрватска, Црна Гора, Њемачка, Словенија, Италија, Турска итд.</s>
<s>Пољопривреда
Босна и Херцеговина се налази на површини од 5.120.000 хектара.</s><s>Површина пољопривредног земљишта обухвата 2.200.000 хектара од чега је 1.598.000 хектара обрадиво земљиште.</s><s>Највећа подручја под обрадивим површинама заузимају оранице и баште 1.035.000 хектара, воћњаци 101.000 хектара, виногради 5.000 хектара и ливаде 457.000 хектара.</s><s>Поред тога, пољопривредне површине чине и пашњаци са 599.000 хектара и баре, трстици и рибњаци са 3.000 хектара.</s><s>Шуме и шумска земљишта у Босни и Херцеговини простиру се на површини од 3.231.500 хектара што чини 60% укупне површине.</s>
<s>Главни пољопривредни производи Босне и Херцеговине су жито (кукуруз) те разне врсте воћа и поврћа.</s><s>Под ораницама и баштама се у 2005. години налазило 1.025.000 хектара, а од тога је 556.000 хектара било засијано, док су 466.000 хектара били угари и необрађене оранице.</s><s>Под житарицама је било 318.000 хектара, 145.000 хектара под крмним биљем, а 83.000 хектара под поврћем.</s>
<s>Босанска Посавина и Семберија су главне житнице цијеле државе, док је херцеговачки крај погодан за узгајање винове лозе.</s>
<s>Индустрија и рударство
Главне индустријске гране су производња жељеза, челика, угља, аутомобилска индустрија, текстилна индустрија, дуванска индустрија, дрвна индустрија и прерада нафте.</s>
<s>Саобраћај</s>
<s>Босна и Херцеговина заузима положај између јадранске обале Балканског полуострва и Панонске низије и Моравског базена.</s><s>Стога су и главни путни правци ове републике везе двију поменутих области југоисточне Европе.</s><s>Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и тешка непроходност, што је знатно допринијело спором развоју саобраћаја у земљи.</s>
<s>Укупна дужина жељезничке мреже у Босни и Херцеговини је 608 -{km}- (2006).</s><s>Ово се односи на пруге стандардне ширине колосијека, јер у земљи постоји и низ некада коришћених пруга уског колосека, још из периода Аустроугарске.</s><s>У држави доминирају два жељезничка правца са главним укрштањем у Добоју.</s><s>Ти правци су Тузла — Добој — Бања Лука — Нови Град — Бихаћ — граница са Хрватском, те Шамац (граница са Хрватском) — Добој — Сарајево — Мостар — граница са Хрватском.</s>
<s>Поред њих, у Зворнику и Бијељини постоје прикључци на жељезничку мрежу Србије.</s><s>У Босни и Херцеговини раде два жељезничка предузећа: на подручју Федерације то су Жељезнице Федерације Босне и Херцеговине, а у Републици Српској то су Жељезнице Републике Српске.</s>
<s>Укупна дужина путева у Босни и Херцеговини је 21.846 -{km}- (2006); више од 11.425 -{km}- је са чврстом подлогом (бетон, асфалт).</s><s>Дужина магистрала тренутно је незнатна и износи свега 30—40 -{km}-, а ријеч је о улазним магистралама у два највећа града у држави: Сарајево и Бања Луку.</s>
<s>Босна и Херцеговина има веома кратку морску обалу код Неума и нема приступ међународним водама, па стога нема поморских лука.</s><s>Од иностраних лука највећи значај за њену привреду има лука Плоче у Хрватској, која је најближа Сарајеву и управо развијана за потребе привреде Босне и Херцеговине.</s><s>Ријечни саобраћај је боље развијен, али ни изблиза искоришћен према могућностима.</s><s>Главни пловни водоток је ријека Сава, која као притока Дунава повезује државу са другим земљама средње Европе.</s><s>Важне луке на Сави су Брчко, Босански Шамац и Босански Брод.</s>
<s>У Босни и Херцеговини постоји 25 званично уписаних аеродрома, али само су четири уврштена на листу аеродрома са -{IATA}- кодом ():
Аеродром „Бутмир” Сарајево — -{SJJ}-
Аеродром „Маховљани” Бањалука — -{BNX}-
Аеродром Мостар — -{OMO}-
Аеродром Тузла — -{TZL}-</s>
<s>Највећи и најважнији аеродром у земљи је сарајевски аеродром „Бутмир”.</s><s>У Босни и Херцеговини је регистровано и пет хелидрома (2007).</s>
<s>Становништво</s>
<s>Према непотврђеном попису из 1991. године, у тадашњој БиХ је живјело 43,65% Муслимана, 31,38% Срба и 17,31% Хрвата, док се 5,49% људи декларисало као Југословени, а 2,14% као остали (око 10.000 Црногораца, 5.000 Албанаца, 4.000 Украјинаца итд.).</s><s>Вјерски састав унутар Републике је био сличан националном.</s><s>Подаци су се отад па до данас знатно промијенили, јер је у рату погинуло преко 100.000 људи, а скоро половина становништва тадашње БиХ је емигрирало унутар или ван земље.</s>
<s>Према контроверзним резултатима пописа спроведеног у периоду 1—15. октобра 2013. године, у Босни и Херцеговини пописано је (не и живјело) 3.531.159 људи: у Федерацији Босне и Херцеговине 2.219.220, у Републици Српској 1.228.423, а у Брчком Дистрикту 83.516. особа.</s>
<s>Густина насељености је 2013. године била 68,9/km².</s>
<s>Према овим контроверзним резултатима пописа, структура пописаног становништва Босне и Херцеговине према изјашњавању по националној припадности изгледа овако:
Бошњаци (1.769.592; 50,11%)
Срби (1.086.733; 30,78%)
Хрвати (544.780; 15,43%)
остали (96.539; 2,73%)
не изјашњава се (27.055; 0,77%)
без одговора (6.460; 0,18%)</s>
<s>Према вјерској припадности, пописано становништво се изјаснило да припада сљедећим вјероисповијестима:
исламска (1.790.454; 50,70%)
православна (1.085.760; 30,75%)
католичка (536.333; 15,19%)
атеисти (27.853; 0,79%)
агностици (10.816; 0,31%)
остали (40.655; 1,15%)
не изјашњава се (32.700; 0,93%)
без одговора (6.588; 0,19%)</s>
<s>Највећи градови у БиХ</s>
<s>Језици
Босна и Херцеговина нема свој службени језик.</s><s>Јужнословенско становништво ове државе говори готово истовјетним језиком који је разумљив за све три националне групе унутар БиХ као и у сусједним државама: Хрватској, Србији и Црној Гори, па га неки лингвисти сматрају једним језиком.</s><s>Разлике ипак постоје у стандардизацији, тако да постоје три националне стандардизације: српску, хрватску и бошњачку.</s>
<s>На нивоу ентитета службени језици су стандардни национални језици конститутивних народа БиХ.</s><s>У Републици Српској се ти језици називају: језик српског народа, језик хрватског народа и језик бошњачког народа, док се у Федерацији БиХ називају српски, хрватски и „босански” језик.</s><s>Српски и бошњачки језик користе два равноправна писма: латиницу (познату и као гајица) и ћирилицу (српска ћирилица), док хрватски користи само латиницу.<ref>"Босна и Херцеговина - Политика употребе језика и писма у агенцији за државну службу] Приступљено 19.08.20.</ref></s>
<s>Припадницима мањинских етничких заједница (Роми, Турци, Албанци и остали) загарантована је употреба њихових матерњих језика, у складу са Европском повељом о регионалним и мањинским језицима (1992), која је укључена у 2. анекс Устава БиХ.</s>
<s>Друга истраживања
Према резултатима генетских истраживања (на основу случајног узорка, са непознатом поузданошћу истог), међу становништвом Босне и Херцеговине су најзаступљеније сљедеће патрилинеарне (-{Y}--ДНК) хаплогрупе:
хаплогрупа I (42,6%)
хаплогрупа R (21,4%)
хаплогрупа E (14,3%)
хаплогрупа J (11,5%)
хаплогрупа H (6,1%)</s>
<s>Култура</s>
<s>Музика</s>
<s>Традиционална музика је мјешавина разних балканских утицаја, у којој се сусрећу најразличитији мотиви и жанрови.</s><s>Најчувенија је ипак севдалинка ( — „љубав”), љубавна пјесма карактеристичног израза, која у Босни има веома дугу традицију, а одликује је сентиментална музикалност и поетски, романтични текст меланхоличног угођаја.</s><s>У Босанској Крајини заступљена је традиционална крајишка пјесма ојкача.</s>
<s>Познати босанскохерцеговачки музички умјетници су Дино Зонић, Горан Бреговић, Даворин Поповић, Кемал Монтено, Здравко Чолић, Елвир Лаковић Лака, Едо Маајка, Френки, Хари Мата Хари, Дино Мерлин, Халид Бешлић и др. Постоји још много композитора, као што су Ђорђе Новковић, Ал Дино, Харис Џиновић и Корнелије Ковач, те поп и рок бендова, на пример Бијело дугме, Црвена јабука, Дивље јагоде, Индекси, Плави оркестар, Забрањено пушење, Амбасадори, Дубиоза колектив...</s>
<s>У посљедње вријеме, велик утицај у БиХ — као и у осталим земљама Балкана — има новокомпонована и умјетнички безвриједна турбо-фолк музика, коју у понајвише Србији ради профита промовишу чак и некадашњи великани босанске, српске и југословенске квалитетне народне музике.</s>
<s>Књижевност
Књижевна традиција у Босни датира још од раног средњег века.</s><s>Како се налазила под утицајем различитих књижевних традиција, у Босни се развила специфична средњовјековна књижевност, која махом припада традицији старе српске књижевности са специфичностима развоја у Босни.</s><s>У вријеме османске владавине у Босни се развијала особена књижевност заснована на српској језичкој и муслиманској вјерској и културној традицији.</s><s>Ова књижевна традиција је била присутна у Босни све до 20. вијека.</s><s>У римокатоличким вјерским центрима, нарочито фрањевачким самостанима, била је присутна латинска књижевност као дјело ширег комплекса римокатоличке културе.</s>
<s>Током османског доба, многи писци из Босне и Херцеговине били су познати у оријенталном свијету, а у самој Босни развила се и алхамијадо књижевност (писана на аребици).</s>
<s>Филм и телевизија</s>
<s>Након затишја током ратних и првих послијератних година, филмско стваралаштво у Босни и Херцеговини је почело да се буди.</s><s>Велику популарност имао је филм Пјера Жалице под именом Гори ватра (2003), који је као и најпопуларнија босанскохерцеговачка ТВ серија Виза за будућност (2002—2008) осликавао послијератно стање у Босни и Херцеговини, али и његов сљедећи пројекат — филм Код амиџе Идриза (2004).</s><s>Слично је и са филмом Љето у златној долини (2003) Срђана Вулетића, који је на међународним филмским фестивалима однио неколико награда.</s><s>У категорији кратког филма се може издвојити филм 10 минута (2002) режисера Ахмеда Имамовића који је добитник награде Најбољи кратки филм Европе, те филм Сурогат (1961) који је добитник првог Оскара за Најбољи анимирани кратки филм.</s><s>Посебну пажњу добио је и филм Грбавица (2006), режисерке Јасмиле Жбанић, који је награђен Златним медвједом на фестивалу Берлинале.</s>
<s>Босанскохерцеговачки филмски режисер Данис Тановић је 2002. године за филм Ничија земља добио Оскара и Златни глобус, те 2016. године за филм Смрт у Сарајеву освојио Сребрног медвједа.</s>
<s>Најуспјешнији режисер са простора Босне и Херцеговине је српски режисер Емир Кустурица, који је двоструки добитник Златне палме Филмског фестивала у Кану, за филмове Отац на службеном путу и Подземље.</s>
<s>Вјерски објекти</s>
<s>Важно је поменути да је присутност трију вјера у Босни и Херцеговини имала огроман утицај на културни развој земље.</s><s>У Сарајеву су православна црква, џамија, католичка црква и синагога удаљене на по само метара једна од друге.</s><s>Најзначајнији експонат Земаљског музеја у Сарајеву је сарајевска Хагада, традиционална јеврејска књига коју су Сефарди донијели у Сарајево по своме прогону из Шпаније.</s><s>Оријентално наслијеђе Босне и Херцеговине види се такође и у бројним импресивним примјерима оријенталне, сакралне и свјетовне архитектуре, иако је дио објеката срушен или уништен током времена, посљедњи пут током рата у Босни и Херцеговини у периоду 1992—1995.</s><s>Међу најзначајније објекте из османског периода могу се сврстати Гази Хусрев-бегова џамија и Царева џамија у Сарајеву, Алаџа џамија у Фочи, Ферхадија џамија у Бањој Луци, џамије у Мостару, Травнику и Ливну, те бројни други сакрални објекти исламске културе по цијелој земљи (нпр. дервишке текије у Мостару).</s><s>Босна и Херцеговина је посебно позната и по својим мостовима из османског периода, гдје се истичу Стари мост у Мостару, Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду, Арсланагића мост у Требињу те реплика Старог моста у Мостару у умањеној верзији на ријеци Бистрици у Ливну.</s>
<s>Црквена архитектура Босне и Херцеговине састоји се од неколико стилова, у зависности од времена у којем је грађена, односно којем црквеном кругу припада.</s><s>Тако босанскохерцеговачке католичке цркве у готово цијелој земљи његују посебни „босански” стил витких звоника са високим, косим крововима и тако се хармонично уклапају у градски или сеоски крајолик.</s><s>Најпознатије римокатоличке цркве у Босни стоје у Сарајеву, Травнику, Бугојну, Ливну, Јајцу и Бихаћу, док су најзначајнији самостани фрањевачке провинције Босна сребрена у Фојници, Високом, Крешеву, Какњу и Ливну.</s><s>Сакрални објекти римокатоличке цркве у Херцеговини имају углавном приморско-медитерански карактер (слично као и православне цркве и објекти); грађени су од бијелог камена, а одликује их готово минималистички стил, који се у новијој архитектури дијелом наслања и на кубизам и савремене токове црквене архитектуре у свијету.</s><s>Овдје су познате Дувањска базилика у Томиславграду те цркве и самостани у Широком Бријегу, Чапљини и Мостару.</s>
<s>Православне цркве, манастири и објекти у сјевернијим дијеловима земље, поготово уз ријеку Дрину, не разликују се превише од сличних црквених објеката у Србији, што упућује на чињеницу да су их градили исти мајстори.</s><s>Ови су се пак у дијелу српске црквене архитектуре водили принципима црквене градње на западном Медитерану, тако да православне цркве у Босни имају увијек изнова сличне мотиве, који подсјећају на градњу у Италији, Француској и Далмацији.</s><s>Најпознатије православне цркве стоје у Сарајеву, Бањој Луци, Мостару, Тузли, Требињу, Ливну и Босанској Крупи.</s><s>Нововјеки православни црквени објекти по многим босанскохерцеговачким градовима, поготово у Републици Српској, данас наликују копијама Сопоћана, Милешеве или Грачанице, или су пак у складу са византијским стилом, тако да босанскохерцеговачкој урбаној архитектури дају нови печат.</s><s>Примјер је Црква светог Василија Острошког у Источном Сарајеву.</s>
<s>Образовање</s>
<s>Основно образовање у Босни и Херцеговини траје девет година.</s><s>Ђаци се у основне школе уписују у доби од 5 до 6 година.</s><s>Они који заврше основну школу, образовање могу наставити у гимназијама, стручним, техничким, умјетничким и вјерским школама.</s><s>Ђаци који заврше четворогодишње средње школе могу се уписати на факултете или академије.</s>
<s>У Босни и Херцеговини постоји осам државних универзитета: Универзитет у Сарајеву, Универзитет у Источном Сарајеву, Универзитет у Бањој Луци, Универзитет у Тузли, Универзитет у Мостару (западни Мостар), Универзитет Џемал Биједић (источни Мостар), Универзитет у Зеници и Универзитет у Бихаћу, као и 14 приватних универзитета и факултета у Сарајеву, Бањој Луци, Тузли, Добоју, Приједору, Бијељини, Травнику и Градишци.</s><s>Све високообразовне установе подлијежу националним (у Републици Српској) или кантоналним (у Федерацији БиХ) законима о вишем образовању.</s>
<s>Кухиња</s>
<s>Босанскохерцеговачка кухиња је блиско везана за турску, грчку, српску и друге медитеранске кухиње.</s><s>Међутим, због 40 година аустријске управе, у њој могу да се виде и утицаји средишње Европе.</s><s>У храну се ставља релативно много различитих зачина, али обично у малим количинама.</s><s>Већина хране је лагана, пошто се кува у малим количинама воде.</s><s>Сосови су потпуно природни, зато што их углавном чине природни сокови поврћа у јелу.</s><s>Типични састојци јела босанскохерцеговачке кухиње су парадајз, кромпир, црни лук, бијели лук, бибер, краставац, шаргарепа, купус, гљиве, спанаћ, тиквице, сушени и свјежи пасуљ, паприка, млијеко и павлака.</s><s>Јела од меса су од говедине, јагњетине или свињетине.</s><s>Регион Херцеговине је погодан за узгајање винове лозе и производњу вина, док се у Босни од шљива и јабука добија ракија.</s><s>Ислам својим вјерницима у Босни поприлично безуспјешно забрањује конзумирање алкохолних пића, па и свињетине.</s><s>Муслимани пију много кафе; кафа се пије из филџана (у новије вријеме пуно чешће из шољица), уз све мање присутан ратлук.</s><s>Локални специјалитети су босански лонац, ћевапи, бурек и све остале врсте пита, долма, сарма, пилав, гулаш те зимнички ајвар.</s><s>Популарна слатка јела су баклава, уштипци, алва, туфахије, тулумбе, сутлијаш и палачинке.</s>
<s>Спорт</s>
<s>Сарајево је 1984. било домаћин Зимских олимпијских игара.</s>
<s>Бањалучки рукометни клуб Борац је 1976. године постао европски првак.</s><s>Сарајевски кошаркашки клуб Босна је 1979. године освојио европско клупско кошаркашко првенство, а успјех је поновио и женски клуб Јединство-Аида из Тузле 1989.</s><s>Најуспјешнији фудбалски клубови су ФК Борац, ФК Сарајево, ФК Жељезничар и ФК Вележ.</s>
<s>Најпознатији спортисти из Босне и Херцеговине су Абас Арсланагић, Асим Ферхатовић, Ивица Осим, Мирза Делибашић, Сафет Сушић, Душан Бајевић, Сергеј Барбарез, Хасан Салихамиџић, Ненад Марковић, Светлана Китић, Лусија Кимани, Хамза Алић, Разија Мујановић, Дамир Џумхур и Амел Тука.</s><s>Од појединачних олимпијских спортова, посљедњих година највише успјеха имају атлетика, карате и џудо.</s><s>На Свјетском првенству 2015. у Пекингу атлетичар Амел Тука освојио је бронзану медаљу у трци на 800 m, што је Босни и Херцеговини донијело прву медаљу на неком од свјетских првенстава у овом спорту.</s><s>Једна од спортских манифестација у Босни и Херцеговини је Видовданска трка (атлетска трка на 10km која се сваке године одржава у Брчком).</s>
<s>Галерија</s>
<s>Види још
Федерација Босне и Херцеговине
Република Српска
Брчко Дистрикт
Високи представник за Босну и Херцеговину
Уставна криза у Босни и Херцеговини
Република Босна и Херцеговина
Социјалистичка Република Босна и Херцеговина
Босна и Херцеговина (1878—1918)
Босна у средњем веку</s>
<s>Напомене</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Профил Босне и Херцеговине на сајту Би-Би-Си њуз
Канцеларија Високог представника за БиХ
Мапа Босне и Херцеговине
Босна и Херцеговина инфо
"Босна и Херцеговина", серијал Путници'', Ал Џазира: [https://www.youtube.com/watch?v=o9KmL5K9lzo први део (4. 5. 2022), други део (11. 5. 2022), трећи део (18. 5. 2022), четврти део (25. 5. 2022) (Јутјуб)</s>
<s>Државе у Европи</s>
|
164 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA%20%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%D1%85%20%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%86%D0%B0 | Списак античких писаца | <s>Апулеј
Аристид
Плиније
Страбон
Тацит
Тукидид
Лактанције
Јевсевије из Цезареје
Сократ Схоластик
Созомен
Аристотел
Диодор
Ефор
Хорације
Херодот
Сапфа
Овидије
Диофант
Хипарх са Родоса
Талес из Милета
Плиније Млађи
Плиније Старији
Питагора
Анаксагора
Анахарсид
Архимед
Јуније Јустин
Тертулијан
Апел
Аристомаха
Миртида
Корина
Кекроп
Лин
Симонид са Кеја
Демарт из Коринта
Еуандар
Лактанције
Сосиген
Ератостен</s>
|
165 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D1%83%D0%BB%D0%B5%D1%98 | Апулеј | <s>Apulei Madaurensis односно Апулеј (око 125. године н. е.) из Мадаура у Нумидији, био је латински прозни писац и ретор.</s><s>Студирао је у Атини, а живео је као адвокат у Риму и Картагини.</s><s>Познато дело му је Метаморфозе у 11 књига, доцније познато као Asinus Aureus или Златни магарац, једини римски роман који је сачуван у целини.</s>
<s>Роман
Златни магарац је роман у којем су испричани доживљаји неког Луција који је отишао у Тесалију да се упути у магију, али је био претворен у магарца и после многих доживљаја поново добио људски лик.</s><s>У роман је вешто уметнуто неколико приповедака - јонске новеле (fabulae Milesiae) сличне онима у Бокачовом Декамерону и Балзаковим Contes drolatiques - међу њима је и Приповетка о Амору и Психи, које је Луције чуо у разним приликама и за које су Апулеју као извор послужиле савремене му, сада изгубљене, збирке приповедака.</s>
<s>Приповетка
Приповетку о Амору и Психи Апулеј је преузео из Сизениног превода Милетских прича грчког писца Аристида који је живео око 100. п. н. е. Оптужен због враџбина, које су онда биле у моди, Апулеј је написао Апологију (Одбрану).</s><s>Приповетку о Амору и Психи превео је Р.</s><s>Марић, а читаве Метаморфозе А. Вилхар.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Римски писци</s>
|
166 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D1%80 | Хомер | <s>Хомер је био старогрчки песник, аутор Илијаде и Одисеје, најстаријег споменика хеленске књижевности.</s><s>О Хомеру, као личности ништа поуздано није познато.</s><s>Легенде описују Хомера као слепог певача или аеда, који рецитује своје песме у великој владаревој дворани свирајући китару, инструмент сличан харфи.</s><s>С обзиром на недостатак извора, неки академици сумњају да су ова дела његова.</s><s>На основу лингвистичких и историјских података који су доступни, претпоставља се да су епови писани на западној обали Мале Азије, око 9. века пре н. е. Можда су то на почетку била предања која су се генерацијама преносила усменим путем и разрађивала док нису били записани.</s><s>То је можда урадио један или више „Хомера“.</s><s>Они су прерадили, обликовали и изглачали те приче.</s><s>Ернст Роберт Курцијус сматра Хомера „херојем-утемељивачем европске књижевности”.</s>
<s>Епско песништво пре Хомера
Савршена епска техника, бујно уметничко изражавање, вештачки Хомеров језик, врло окретан стих, многобројни украсни придеви, типични бројеви, честе формуле, које се у истим или сличним ситуацијама непрестано понављају, живе и свеже поредбе и уметничко савршенство Хомерових песама показују да је код Хелена давно пре Хомера цветало народно епско песништво.</s><s>Није, наиме, вероватно да би се толико савршенство јавило први пут у Хомеровим уметничким еповима.</s><s>Али, како о раздобљу епскога песништва, које је цветало пре Хомера, немамо готово никаквих поузданих података, морамо његове трагове потражити у Хомеровим делима.</s><s>У томе се наилази на извесну разлику између Илијаде и Одисеје.</s><s>Кад у Илијади IX, 185. п. н. е. долазе ахејски посланици ка Ахилеју са молбом да се помири са Агамемноном и да се врати у бој, налазе га како уз пратњу звонке форминге пева славна, херојска дела јунака (κλέα ἀνδρῶν).</s><s>У Одисеји, напротив, певају κλέα ἀνδρῶν посебни певачи — ἀοιδοί — аеди.</s><s>Пенелопине просце, који се госте у Одисејевом дому, забавља певач Фемије певајући им песме уз свирку китаре.</s><s>Он пева просцима песму о тужном повратку Ахејаца (Од.</s><s>I, 325-327).</s><s>На двору феачкога краља Алкиноја видимо славнога слепог певача Демодока који уз пратњу форминге пева поред осталих песама и песму о пропасти Илија (Троје).</s><s>И та је песма измамила Одисеју поток суза, јер је певач споменуо и њега у песми.</s>
<s>Из цитираних места произлази да су и пре Хомера постојале епске песме, али су биле кратке и обрађивале су приче о боговима и херојима.</s><s>Надаље видимо да једне од тих песама певају сами јунаци, а друге уметници којима је певање занимање.</s><s>Из Хомерова приказа оба певача — Фемија и Демодока — излази да су певачи надахнути од неког бога или Музе; да певају песме на дворовима властелина, а њихово певање прате китара и форминга.</s>
<s>Уметност епскога певача је позив који захтева посебно знање, искуство и таленат.</s><s>Ти певачи не певају само своје песме, него и оне које су чули од других.</s><s>Важност аеда за развој епске поезије је врло велика, јер су они својим певањем преносили песме из покољења у покољење и ширили их међу широке народне слојеве.</s><s>Тако је пут од кратке епске песме до великог уметничког епа морао бити прилично дуг.</s><s>Кад су епске песме постале веће и савршеније, њих више не певају аеди него их рецитовали рапсоди ("сашивачи" песама), који с већом залихом научених епских песама путују по хеленским полисима.</s><s>О таквим нам рапсодима говори и Херодот (В, 67).</s><s>Они рапсоди који су се бавили само рецитовањем Хомерових песама звали су се Хомериди.</s>
<s>Хомер и хомерско питање</s>
<s>Лик песника</s>
<s>У вези с Илијадом и Одисејом намеће се питање шта све знамо о песнику кога натписи оба спева спомињу као свога аутора.</s><s>Упркос свестраном изучавању Илијаде, Одисеје и свих вести о песниковом животу које су нам сачуване из старине, не знамо ни данас ништа поуздано о његовом животу.</s><s>У антици је написано много Хомерових животописа, али су подаци у њима проблематични и често противречни.</s><s>Од многобројних животописа издваја се један који има облик малога романа, а носи наслов Надметање Хомера и Хесиода (, ).</s><s>Тај је спис саставио у време римскога цара Хадријана неки непознати писац.</s><s>У том занимљивом спису говори се о Хомеровој и Хесиодовој домовини и генеалогији, а затим се у опширном облику приказује њихово надметање.</s><s>Оба су се песника надметала тако да је Хесиод казивао стихове у којима се налазила нека противречност, а Хомер је морао додати стих којим се та противречност укида, на пример:</s>
<s>Хесиод: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ' ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι
Овај је човек син јунака страшљива много
Хомер: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν.
мајка је њему, ниједна јер жена не љуби рата.</s><s>Хесиод: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες
Тако се гошћаху они дан читав немајућ ништа
Хомер: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων.
од куће, већ Агамемнон све даваше људи господар.</s>
<s>Затим је Хесиод постављао питање, а Хомер је на њега одговарао.</s><s>На пример, Хесиод: Шта људи називају срећом?</s><s>Хомер: Умрети тако да си се што више навеселио, а што мање нажалостио.</s><s>Након тога морао је сваки од песника рецитовати најлепше стихове из својих песама.</s><s>Хесиод је изрекао стихове из Послова и дана 383-392, а Хомер из Илијаде XIII, 126-133. и 339-344.</s><s>Судија у том надметању доделио је награду (троножац) Хесиоду рекавши како је право да буде победник онај који позива на обрађивање поља и мир, а не онај који пева о ратовима и покољима.</s>
<s>Као што су непоуздани подаци о Хомерову животу, тако су непоуздане све вести о времену његова живота и домовини.</s><s>Састављачи Хомерових животописа одређивали су време његова живота врло различито.</s><s>Тако је по некима он живео за време тројанскога рата (1193—1183); по другима 100 или 400 година након тога рата.</s><s>Херодот каже да је Хомер савременик Хесиодов.</s><s>Но ни тиме није тај проблем решен јер се ни време Хесиодовог живота не да поуздано утврдити.</s>
<s>Много се јонских и других градова отимало о част да су Хомерова домовина.</s><s>Имена тих градова наводе се у хексаметру који из метричких разлога не допушта да их буде више од седам.</s><s>Зато се хексаметар који садржи имена градова јавља у неколико варијанти, од којих једна гласи:</s>
<s>Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου·
Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι.</s>
<s>Ту се, дакле, као места Хомерова рођења наводе Смирна, Родос, Колофон, Саламина, Ијос, Аргос и Атина.</s><s>У другим варијантама спомињу се још као песникова домовина острва Хиос и Итака и градови Пилос и Кима.</s><s>Према томе, разилазе се и вести о песниковој домовини.</s><s>У тим вестима разабиру се само жеље појединих градова, а мало од тога потиче из старе и праве традиције.</s><s>Чини се да је ипак најстарија и у антици најраширенија вест која наводи као Хомерово родно место еолски град Смирну.</s><s>Хомера су поштовали и на отоку Хиосу, где је у граду истога имена живела породица која се по Хомеру називала Ὁμηρίδαι (потомци Хомерови).</s><s>Та је породица имала задатак да чува и казивањем што даље шири Хомерове песме.</s>
<s>Хомера су замишљали као старог, сиромашног и слепог певача који је, потуцајући се из једнога краја у други, живео од рецитовања својих песама.</s><s>Таквом лику добро одговара слепи певач Демодок на двору феачкога краља Алкиноја.</s><s>Али тај је опис великога песника пре свега у појединостима потпуно измишљен јер нема у себи ништа индивидуално, а одговара идеализованом лику рецитатора (рапсода) који су обилазећи по грчким градовима рецитовали своје и туђе песничке композиције.</s><s>Осим тога, тешко је веровати да је био слеп песник који је знао тако живо, сликовито и у детаље описивати живот и његову многоструку сложеност.</s>
<s>Нејасноћи биографских података придружују се и друге сумњиве околности које се тичу композиције и правога аутора оба епа.</s><s>Већ је, наиме, у антици било нејасно која дела припадају Хомеру.</s><s>Да ли и Илијада и Одисеја или само Илијада, и надаље, треба ли приписивати Хомеру и друге песме епскога циклуса (круга): Тебаиду, Епигоне, Киприје и друге.</s><s>Песме епскога циклуса, киклички епови, сачувани су само у фрагментима.</s><s>У њима су били опевани догађаји који су се збили пре оних у Илијади, затим они који су се догодили између Илијаде и Одисеје, и на крају они који су уследили након догађаја у Одисеји.</s><s>Од кикличких епова најзначајнији су они који су припадали тебанском и тројанском циклусу.</s><s>Споменуте песме Тебаида и Епигони припадају тебанском циклусу.</s><s>У Тебаиди је опеван рат седморице аргивских јунака против Тебе, а у Епигонима (= Потомци) рат синова седморице јунака који су заузели Тебу.</s><s>Киприје припадају тројанском циклусу, а обухватале су све догађаје који су претходили Илијади и довели до тројанскога рата.</s>
<s>Хомерско питање</s>
<s>Проблем Хомерових дела подстакао је озбиљну критику, која се обично назива „хомерско питање“.</s><s>Та је критика започела већ у антици, а њен главни задатак је био да утврди која заправо дела припадају Хомеровом песничком генију.</s><s>У почетку су се њему приписивале све песме епскога циклуса, зборник химни (ὕμνοι, προοίμια), неке мање песмице (παίγνια), шаљива песма „Бој жаба и мишева“ (Βατραχομυομαχία, пародија херојскога достојанства и свечаног епског стила) и подругљиве песме „Маргит“ (Μαργίτης = будала) и „Керкопи“ (Κέρκωπες).</s><s>Ова последња приказивала је два брата — вешта крадљивца које је ухватио Херакле, али су га они тако насмејали својим досеткама да их је пустио на слободу.</s>
<s>Елегијски песник Калин, који је живео у 7. веку старе ере, сматрао је Хомера аутором и споменуте Тебаиде.</s><s>Али кад се меду Грцима пробудио критички дух, кренуло је то питање другим током.</s><s>Много су тој промени допринели софисти, јонскоатички историчари 5 века и александријски филолози.</s><s>Тако је, на пример, познати историчар Херодот признавао Хомеру Тебаиду, али му је одрицао Епигоне и Киприје.</s><s>Крајем 4. века, тј. у првим почецима александријскога доба била је духовна својина Хомерова ограничена на Илијаду и Одисеју, и то више из естетских него из историјских разлога, јер су оне друге песме херојске епопеје од мање уметничке вредности.</s><s>Александријски филолози Ксенон и Хеланик пошли су и даље, па су одрицали Хомеру и Одисеју сматрајући је много млађом Илијаде.</s><s>Они су због тога прозвани „растављачи“ (χωρίζοντες).</s><s>Најодлучнији противник њихова схватања био је њихов савременик, учени Аристарх, који је у заједници с осталим филолозима сматрао да у Илијади и Одисеји треба поред праве грађе разликовати и неке делове сумњиве веродостојности, тј. групе уметнутих стихова.</s><s>Уза све те проблеме, стари су и надаље сматрали Хомера песником Илијаде и Одисеје сматрајући да је песник прву испевао у млађим, а другу у старијим годинама.</s>
<s>У модерно доба захватило је хомерско питање много шире подручје.</s><s>Појавио се нов и горући проблем на који се у антици није ни помишљало, тј. дошло је у сумњу и постојање самога Хомера.</s><s>Први је подстакао тај проблем Француз Еделин Д’Обинјак.</s><s>Он је у једној расправи (1715. године) устврдио да никада није било песника који се звао Хомер.</s><s>Овде ваља споменути и Игњата Ђурђевића (1675—1737), који је доказивао да је Хомерове песме испевао Питагора и да су тројански рат и причу о њему измислили неки стари песници митскога доба.</s>
<s>Права научна критика Хомерових епова започела се тек с радом немачког класичног филолога Фридриха Августа Волфа, који је резултате свога истраживања објавио 1795. године у књизи Пролегомена ад Хомерум (Увод у Хомера).</s><s>Основна је Волфова тврдња да Хомерове песме нису дело једнога него многих непознатих песника.</s><s>Волфова је заслуга у томе што је подстакао и друге стручњаке да се позабаве питањем Хомерових песама.</s><s>На основи Волфовог учења поникла је читава школа филолога чији рад пада у 19. века.</s><s>Ти су филолози у својим анализама рашчинили на безброј различитих начина јединство Илијаде и Одисеје да би могли разликовати дело многих и различитих певача и да би дошли до језгра, тј. оригиналних песама, које је неки редактор или сакупљач, можда по имену Хомер, једноставно сакупио и преточио у једну целину.</s><s>Како су поједини истраживачи на различите начине решавали тај проблем, резултати се њихова рада разилазе, па постоје различите теорије о постанку и развитку Хомерових песама, од којих се наводе најважније и њихови главни заступници.</s><s>Теорија о самосталним песмама (заступник Карл Лахман).</s><s>По тој теорији Илијада је постала од више краћих, самосталних песама које су испевали различити певачи у различито време.</s><s>Касније су их други певачи прерађивали и проширивали.</s><s>Лахманн је разлучио из Илијаде 16 песама, али ниједна од њих није самостална и заокружена целина.</s><s>Својим радом Лахман је ипак показао да се морају анализирати саме песме ако се жели доћи до правог резултата.</s><s>Теорија о језгру (заступник Готфрид Херман).</s><s>Та теорија научава да је Хомер испевао језгру Илијаде и Одисеје.</s><s>Те су језгре биле у почетку малене песме.</s><s>Касније су их други песници прерађивали и проширивали док нису од некадашње „Праилијаде“ и „Праодисеје“ постале садашња Илијада и Одисеја.</s><s>Теорија о првобитном јединству (главни заступник Грегор Вилхелм Нич).</s><s>Та теорија брани мишљење да су Илијада и Одисеја већ у првом почетку постале у обиму и облику у каквом су и данас.</s><s>Противречја која се у оба епа јављају плод су каснијих уметака.</s><s>Теорија о компилацији (главни заступник Адолф Кирхоф).</s><s>Та теорија захвата критику Одисеје.</s><s>Одисеја није дело једнога песника, нити збирка самосталних и касније механички нанизаних песама, него старије језгро које је по сталној основи у неко касније време обрађено и раширено.</s><s>Но то језгро није обухватало читаву радњу Одисеје.</s><s>Одисеја је била велика епска песма, састављена од два дела, једног старијег, другог млађег, а саставили су их различити песници.</s><s>Први и старији део обухватао је повратак Одисејев, тј. његов одлазак од Калипсе, боравак код Феачана, причање у Алкинојевом двору и повратак на Итаку, а други, млађи, Одисејеву освету.</s><s>Други део спојио је с првим неки редактор.</s><s>Око тридесете олимпијаде прерадио је и попунио ту стару редакцију неки обрађивач додавши јој песме о Телемаху.</s><s>Та теорија има неколико угледних присталица.</s><s>Теорија о јединственој песничкој обради (главни заступници: Г. Финслер, Д. Мблдер, -{U. von Wilamowitz}-, -{E. Bethe}-).</s><s>Заступници те теорије сматрају да је Илијаду саставио надарен песник уметник у доба кад се епско песништво налазило при крају свога развитка, а као грађа послужили су му старији предлошци који су већ били песнички обрађени.</s>
<s>Иако се питање Хомерових песама до сада много проучавало, оно је до данас остало још нерешено.</s><s>Ипак, видљиво је како се полако враћа веровање да су оба епа у основи јединствена и да у својој песничкој вредности, уметничкој и духовној повезаности не могу бити дело различитих песника.</s><s>Основна је, наиме, вредност сваког песничког дјела коначан и ненадмашив печат индивидуалног песничког генија.</s><s>Према томе, и песничка дела каква су Илијада и Одисеја могу бити плод само једне одређене уметничке личности — правога уметника.</s><s>Нема сумње да је и у Хомеровим еповима, као и у Другим светским епопејама, сливена и стара грађа, тј. у њима су уметнички обрађене краће и старе еолске песме.</s><s>Али то не може умањити стваралачку способност онога који је уистину саставио Илијаду и Одисеју у њиховом садашњем облику.</s><s>Иако су сви подаци о великом песнику легендарне нарави, опет нема разлога да се Илијади и Одисеји одузме Хомерово име, поготово када нам га и античка традиција једногласно потврђује.</s>
<s>Преглед Илијаде и Одисеје</s>
<s>Почетак грчке књижевности везан је за еолске и јонске градове у Азији, где се јавила поезија аеда (певача).</s><s>Они су можда постојали од микенске епохе.</s><s>Пратећи се на китари, казивали су подвиге легендарних јунака.</s><s>Од те несумњиво богате књижевности, остала су само два дела, Илијада и Одисеја, и име аеда који их је можда саставио, Хомера.</s><s>Вероватно у 12. веку пре н. е. град Троју (или Илион, отуда Илијада) заузели су народи грчког порекла, поглавито Ахајци.</s><s>Повод за овај поход је, без сумње, сам географски положај града, али легенда каже да су Ахајци кренули под Агамемномом у рат да би повратили Хелену, коју је био отео Парис.</s><s>Илијада описује једну епизоду из опсаде града, а Одисеја прича о повратку једног Ахајског вође, Одисеја (Ὀδυσσεύς).</s><s>Спевови су написани књижевним језиком чија је основа јонски говор с неким елементима еолског.</s><s>Карактеристичан стил епа је дактилски хексаметар, чији ритам почива на квантитету слогова, а не на њиховом броју.</s>
<s>Сваки од ова два епа у александријско је доба био подељен према броју слова грчкога алфабета на 24 дела.</s><s>Делови Илијаде означавају се обично великим, а Одисеје малим словима алфабета.</s><s>Назив „певање” за поједине делове оба епа није сасвим исправан, јер ти делови нису јединствене песме.</s><s>Боље одговара назив „књига” јер онај који је провео споменуту деобу није пазио на садржај појединих делова.</s><s>Тако је често раставио оно што припада заједно, а саставио оно што не чини једну садржајну целину.</s><s>Делитељ је пазио само на то да буду 24 књиге и да у свакој од њих не буде више од 1000 стихова.</s>
<s>Илијада</s>
<s>У оба епа се приповедају легендарна дешавања везана за Тројански рат, а претпоставља да су се десила неколико столећа раније него су епови састављени.</s><s>Дешавања из Илијаде се односе на последњу годину Тројанског рата и бес легендарног хероја Ахила.</s><s>Њега је увредио његов командант Агамемнон и он се повлачи из рата, после чега Грци имају озбиљне губитке на бојишту.</s><s>Ахил одбија све покушаје Грка да се измире с њим, мада на крају попушта, пошто дозвољава свом пријатељу Патроклу да стане на чело грчких трупа.</s><s>Патрокло гине у борби, а Ахил, бесан због тога, усмерава своју љутњу на Тројанце и изазива Хектора, сина тројанског краља, на двобој у којем га побеђује.</s><s>Еп завршава тренутком у ком Ахил предаје Хекторово беживотно тело његовом оцу Пријаму, краљу Троје.</s><s>У одређеном смислу, Ахил тим чином показује разумевање за бол тројанског краља, пошто се и сам сучељава са трагедијом смрти, погибијом свог пријатеља Патрокла.</s>
<s>Радња је једноставна; али овај дуги спев (преко петнаест хиљада стихова) обилује различитим наративним или описним елементима.</s><s>Уплитање природних и натприродних сила означава удео чудесног код Хомера; богови учествују у борби, храбрећи или штитећи јунаке.</s><s>А Зевс, изнад свих, сређује супарништва и бди над извршењем судбине.</s><s>Стил овог дела (говори јунака, поређења, описи итд.) постаће узор епског израза.</s><s>Хомерско друштво је високо развијено родовско друштво, где вође не зависе много од краља, који је први међу једнакима.</s><s>Свакако због временске удаљености и због песничког улепшавања, Хомер није поуздан историјски извор, али је занимљив за историчаре и археологе; микенски натписи су и потврдили извесне податке о цивилизацији, које он помиње.</s><s>Ово друштво, у коме јунаштво зна за правила али и за дивљаштво, на прво место ставља ваљаност ратника, али не искључује људска осећања.</s><s>Ахилејева личност представља идеал младог и лепог јунака, склоног бесу, али свесног властите храбрости, који у минулим јуначким делима налази утеху за властите муке, а у слави једини начин да превазиђе коб смрти.</s>
<s>Одисеја</s>
<s>У Одисеји се опевава повратак грчког хероја Одисеја из Тројанског рата.</s><s>У почетним стиховима се описује хаос у ком се налази његов дом, узрокован његовим дугим одсуством.</s><s>Група просаца његове жене Пенелопе, немилице троши његово богатство.</s><s>После овог увода, прича се усредсређује на самог Одисеја.</s><s>Његов повратак кући траје десет година током којег се сусреће са разним искушењима и опасностима.</s><s>Једна од највећих опасности је киклоп Полифем, син Посејдона, а једно од највећих искушења морска нимфа Калипса, која му обећава бесмртност ако одустане де се врати кући.</s><s>Други део епа је посвећен моменту када је Одисеј већ стигао кући, на своје острво Итаку.</s><s>Као резултат дугогодишњег искуства са разним опасностима и искушењима, Одисеј успева да одржи хладнокрвност и да стрпљиво сачека одговарајући моменат у којем ће се осветити просцима и коначно поново ујединити са својом породицом.</s>
<s>Упркос једноставној теми Одисејевеог повратка у отаџбину, композиција Одисеје је сложена; овај повратак одгађају многобројни доживљаји током десет година, и приповедање о њима чини готово цео спев (око дванаест хиљада стихова).</s><s>Док заробљеног Одисеја задржава Калипса, дотле у његовом двору на Итаки просци жуде за његовом женом и богатством.</s><s>Син одлази да га тражи и не налази га, али бар сазнаје да је жив (део спева који се назива Телемахија).</s><s>По наређењу богова, Калипса ослобађа Одисеја, кога бура избацује на острво Феачана.</s><s>Пошто га је прихватила Наусикаја, кћи краља Алкиноја, он домаћинима прича о својим доживљајима (Кирки, Киклопима итд.).</s><s>Напустивши Алкиноја, Одисеј се, прерушен у просјака, враћа на Итаку и уз помоћ Телемаха и верних слугу убија просце и даје прилику Пенелопи да га позна.</s><s>Затим склапа мир с породицама просаца.</s><s>И у Одисеји се среће чудесно каквог има у Илијади; Одисеја кога прогони Аполон, током његова лутања штити Атена.</s><s>Али, и више, овде има елемената бајке: цвећа које доноси заборав, чудовишних једнооких Киклопа.</s><s>Одисејеви доживљаји подсећају на народне приче: В. Берар (V. Bérard) претпоставља да се Хомер инспирисао причама феничанских морепловаца, у којима се измишљено мешало с географском стварношћу, и да је покушао да установи Одисејев пут.</s><s>И слика хомерског друштва је свакидашњија него у Илијади; сцене битака су ретке, иако има и дивљаштва, као што је покољ просаца.</s><s>Одисеј је према Ахилу зрео човек, мудар, чак лукав, али храбар и брине се за своје људе; он савлађује судбину стрпљењем и мудрошћу.</s>
<s>Стил Илијаде и Одисеје</s>
<s>И један и други еп су писани у метрици дактилског хексаметра, формалистичким и узвишеним језиком, који се никада не користи у свакодневном говору.</s><s>Многобројним анализама нису утврђене стилистичке разлике између Илијаде и Одисеје.</s><s>Међутим, због различите тематике, многи читаоци, још од античког доба, су их приписивали различитим ауторима.</s><s>Илијада говори о људским страстима и у њој се јунаци постављају пред дилеме које је практично немогуће решити.</s><s>Ахил, Агамемнон, Пријам и други јунаци су жртве окрутних и трагичних околности.</s><s>Насупрот томе, у Одисеји побеђује добро и правда, а раздвојена породица се поново уједињује.</s><s>Лукавство, нарочито Одисејево, је водич кроз целу причу.</s>
<s>Хомерови последници</s>
<s>У аутентичност и целину ова два спева сумњало се још од антике; језичке разлике и неједнакост приповедања наводе на помисао да је еп био састављен од одвојених спевова, боље или горе везаних.</s><s>У текст су врло рано били уметнути многи стихови и читави делови (названи „интерполације”).</s><s>Али према општем изгледу Хомерових спевова и њиховој композицији може се судити да су били дело једног песника, генијалног аеда, звао се он Хомер или не.</s><s>Било како било, еп је знатно утицао на грчку књижевност и цивилизацију; Хомер је био ауторитет у свим областима и пружао је обимну грађу за моралну, чак и филозофску мисао.</s><s>Иако се данас сматра да филозофија почиње са Талесом средином 6. века пре н. е., стари Грци често су постављали самог Хомера за њеног правог зачетника.</s><s>Више но икоја политичка сила, он је у Грцима развио осећање заједнице и самониклости.</s>
<s>Тројански рат је био тема и епова који чине тројански циклус и везују се за књижевност Ностои („повратка” као што је Одисејев).</s><s>Настаће и циклуси око других градова (посебно Тебе), и они ће бити мајдан за књижевност, нарочито трагедију.</s><s>Епско стварање је, иначе, трајало још доста дуго.</s><s>Ту се могу сврстати Хомерске химне у славу богова, више епска него религиозна дела, која су се разликовала од хиерои логои, светих текстова, чију су званичну верзију чували свештеници у храмовима.</s><s>Појавиле су се чак и пародије епова (као што је Батрахомиомахија, бој жаба и мишева).</s><s>Аеди су образовали еснафе (као што су Хомериди са Хија) и предавали једни другима текстове.</s><s>Наследили су их рапсоди (њихово име потиче можда отуд што су од епских делова „сашивали” целину — раптеин — или отуд што су држали у руци штап — рабдос — док су рецитовали).</s><s>Овакво предавање текста могло је само да га поквари.</s><s>Да би очувао јединствену верзију, Пизистрат је, кажу, у 6. веку наредио да се изда Хомеров текст намењен јавном извођењу.</s><s>Почев од 3. века, александријски граматичари, и после њих Византинци, критички су проучавали Хомерове спевове.</s><s>Њима се поглавито и дугује подела спевова на двадесет и четири певања.</s>
<s>Историјска основа епова
Предмет Илијаде и Одисеје тесно је повезан с циклусом херојских прича о тројанском рату.</s><s>Те су приче очигледно изражај херојскога доба, а могле су настати само као последица некога стварног историјског догађаја.</s><s>Ако се узму у обзир резултати истраживања археолога, историчара и филолога, видимо да се у радњи Илијаде и Одисеје крије стварна историјска језгра коју је песничка машта заоденула густим митолошким рухом.</s><s>Ако се упореде Илијада и Одисеја, уочава се да Илијада одјекује звекетом оружја и ратника и да је пуна аристократскога сјаја краљева.</s><s>Она пружа верну слику и поуздано знање о критско-микенској цивилизацији која је цветала између 1500. и 1200. године старе ере.</s><s>Поред тога, нуди оне драгоцене податке о најстаријим социјално-политичким приликама, религији и обичајима.</s><s>У тим појединостима Илијада је старија од Одисеје.</s>
<s>Одисеја је у неку руку наставак Илијаде.</s><s>Она нас преноси у послератни миран живот домаће заједнице и пустоловна путовања.</s><s>У њој налазимо развијеније појмове и тежње.</s><s>Морал, свест и религиозни појмови у већој су мери продубљени.</s><s>У људима има мање дивљине, божанства су блажа итд.</s><s>Одисејева лутања по тајанственим жалима Тиренскога и Јонскога мора подсећају на прва и несигурна путовања која су Грци током колонизације предузимали према западу.</s><s>По томе је Одисеја нешто млађа од Илијаде.</s>
<s>Ипак остаје до данас нерешено питање да ли разлика између два епа зависи само од грађе или од аутора, и је ли грађа присилила песника да у Илијади има више на уму старије историјске прилике, а у Одисеји му је пружила извесну слободу да старој грађи додаје и тежње свога времена.</s><s>Анализирају ли се садржај, језик и стил оба епа, и надаље, ако се анализирају с правога естетског гледишта, тешко се може одлучити на то да се ова два епа раздвоје, јер су оба заиста међусобно врло сродна.</s><s>Зато се данас враћа претпоставка да су Илијада и Одисеја у основи потпуно јединствена дела јер се без тога јединства не би могла доказати њихова пуна уметничка вредност.</s>
<s>Хомеров значај и утицај
Хомер осваја читаоца, пре свега, живим приповедањем, јасним изражавањем и пажљивим цртањем душевних карактеристика људи давних времена.</s><s>Његова је поезија увек свежа и пуна животне динамике.</s><s>Иако је прошло више од 2500 година откако се зна да постоје Хомерове песме, тешко је наћи неко песничко дело које би се по вредности могло упоредити с њима.</s><s>Хомерове су песме узор епске поезије, па није чудно да су својим обликом и начином композиције постале узором читавој епској поезији каснијих векова до данас.</s><s>Велики је песник утицао не само на грчку књижевност и ликовну уметност него и на дух и мишљење целога хеленског народа.</s><s>Постао је учитељем и васпитачем Хелена јер су његова дела постала првом књигом младих Грка који су на тим делима учили не само читати него и свој језик и историју.</s>
<s>Хомера су проучавали и многи грчки филозофи.</s><s>Платон и Аристотел сматрали су га праузором атичке трагедије.</s><s>Из њега су црпли грађу трагички и лирски песници.</s><s>Есхил је називао своје драме "мрвицама с богате Хомерове трпезе".</s><s>Сликари и вајари стварали су своја дела према Хомеровим описима (Фидијин кип Зевса у Олимпији).</s><s>Колико су га Хелени волели и ценили, види се и по томе што је у Атини било законом одређено да рапсоди за време панатенејских свечаности могу рецитовати само његове песме.</s><s>Хомер је у својим делима уметничком јасноћом захватио све стране људскога живота, зашао је дубоко у људско биће и открио осећаје човечности и моралну лепоту.</s><s>Дубоки осећај човечности и право хумано гледање на свет прибавили су Илијади и Одисеји и њиховом генијалном песнику посебно место међу епопејама светске књижевности и вечну вредност — бесмртност.</s><s>Хелени су у тим делима гледали себе и учинили их темељем своје културе.</s><s>Хомер је, дакле, постао извором не само за поезију него и за целокупну грчку савест којој је било одређено да се преточи у тековину човечанства.</s>
<s>Римском песнику Вергилију био је Хомер главни узор, јер је његова Одисеја пружила Вергилију грађу за први дио Енеиде (-{I—VI}-), а Илијада за други део (-{VII—XII}-).</s><s>Вергилије је опонашао Хомера не само у обради појединих епизода него је, штавише, преводио читаве стихове, речи и изразе.</s><s>Утицај Хомерових дела може се наћи и код Ариоста, Торквата Таса, па и код Ивана Мажуранића (Смрт Смаил-Аге Ченгића).</s><s>Велики руски писац Николај Гогољ прогласио је Одисеју најсавршенијим делом свих векова, „ризницом детињски лепога“.</s><s>Илијада и Одисеја пружају увек читаоцу велики уметнички ужитак.</s><s>Као дела трајне вредности преведене су на све културне језике света.</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Коментари о Хомеру
-{Scholia Veneta on the Iliad, ed.</s><s>Villoison (Venice,}-) 1788
-{Scholia in Homeri Iliades ed.</s><s>Bekker (Berlin, 1825-1826)}-
-{The Scholia on the Odyssey, ed.</s><s>Buttmann (Berlin, 1821), Dindorf (Oxford,}-) 1855
-{Commentary of Eustathius, first printed at Rome in}- 1542
-{Heynes, Iliad (Leipzig, 1802) Nitzsch, Odyssey (books i.-xii., Hanover)}-
-{Negelbach Anmerkungen zur Ilias (Autenrieth, Nuremberg,}-) 1864</s>
<s>Питање о ауторству Хомерових епова
Wolf, Prolegomena ad Homerum (Halle, 1795), English translation, Princeton University Press, Princeton, N.J.
-{W. Muller, Homerische Vorschule (2nd ed., Leipzig,}-) 1836
-{G. Hermann, De interpolationibus Homeri (1832), De iteratis apud Homerum (1840)}-
-{Lachmann, Betrachtungen über Homers Ilias (2nd ed.</s><s>Berlin,}-) 1865</s>
<s>Студије стила и језика у Хомеровим еповима
-{H. L. Ahrens, Griechische Formenlehre (Gottingen,}-) 1852
-{A. Fick, Die homerische Odyssee in der ursprünglichen Sprachform wiederhergestelt (Gottingen, 1883), Die homerische Ilias (ibid.,}-) 1886
-{W. Schulze, Quaestiones epicae (Goterslohe, 1892).}-
-{B. Delbrück, Syntactische Forschungen (Halle, 1871-1879)}-
-{Hartel, Homerische Studien (i-vi., Vienna)}-
-{Thumb, Zur Geschichte des griech.</s><s>Digamma, Indogermanische Forschungen (1898)}-</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Информације о Хомеру из античког периода
Питање ауторства Хомерових епова
The Chicago Homer</s>
<s>Хеленска књижевност</s>
|
167 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Sony%20Mobile | Sony Mobile | <s>__БЕЗКН__</s>
<s>-{Sony Mobile Communications}- (), раније позната као -{Sony Ericsson}-, мултинационална је компанија коју су 1987. основале јапанска компанија за производњу кућне електронике -{Sony}- и шведска компанија из области телекомуникација -{Ericsson}-, ради производње мобилних телефона и пропратних додатака.</s><s>Обе компаније су престале са самосталном производњом мобилних телефона, допуштајући новој компанији да искористи најбоље особине од обе: -{Sony}- познаје специфичне жеље корисника, а -{Ericsson}- поседује знање у области мобилних технологија.</s><s>Фебруара 2012, -{Sony}- је откупио -{Ericsson}--ове акције у компанији и променио јој име.</s>
<s>-{Sony Mobile Communications}- је представио своје производе у марту 2002. и сада већ има потпуну линију производа покривајући сваки аспект тржишта.</s>
<s>Референце</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Sony Ericsson
Ericsson
Sony
ESATO – the premiere SonyEricsson User Community</s>
<s>Телекомуникације
Електронске компаније
Предузећа из Лондона
Sony Ericsson</s>
|
173 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1934 | 1934 | <s>1934. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
1. јануар — Острво Алкатраз је постало федерални затвор САД.</s><s>17. јануар — САД су платиле Данској 25 милиона долара за Девичанска острва.</s><s>26. јануар — Немачко-пољски пакт о ненападању</s>
<s>Фебруар
6. фебруар — Масе окупљене на скупу удружења крајње деснице су покушале да изврше државни удар против Треће француске републике.</s><s>9. фебруар — Југославија, Грчка, Турска и Румунија у Атини потписале Балкански пакт, одбрамбени савез од бугарских и италијанских аспирација.</s><s>12. фебруар — Почео је Аустријски грађански рат између левичарских странака и десничарских странка.</s><s>16. фебруар — Окончан је Аустријски грађански рат поразом социјалдемократа и републиканског Шуцбунда.</s>
<s>Март</s>
<s>24. март — Конгрес САД је усвојио Тајдингс-Макдафијев закон, дозволивши Филипинима већи степен самоуправе од САД.</s>
<s>Април</s>
<s>Мај</s>
<s>19. мај — Звено и бугарска војска су извели државни удар у Бугарској и поставили Кимона Георгијева за новог премијера Бугарске.</s><s>23. мај — У Луизијани у окршају с полицијом убијени су Бони Паркер и Клајд Бароу.</s>
<s>Јун</s>
<s>30. јун — Уз подршку војних кругова Хитлер, под оптужбом да су припремали заверу, ликвидирао на стотине блиских сарадника у „Ноћи дугих ножева“, међу њима Ернста Рема и Грегора Штрасера.</s>
<s>Јул</s>
<s>25. јул — Аустријски нацисти убили канцелара Енгелберта Долфуса у неуспелом покушају пуча</s>
<s>Август
2. август — Адолф Хитлер постао Фирер Немачке, поставши шеф државе као и канцелар
19. август — Гласачи су у на референдуму у Немачкој одобрили спајања функција канцелара и председника, чиме је одобрено Хитлерово преузимање врховне власти.</s>
<s>Септембар
8. септембар — Путнички брод Моро Касл изгорео је на обали Њу Џерзија на свом путовању до Њујорка из Хаване на Куби при којом приликом је погинуло 137 путника.</s><s>19. септембар — Совјетски Савез постао члан Лиге народа</s>
<s>Октобар
9. октобар — Владо Черноземски је извршио атентат на југословенског краља Александра Карађорђевића у Марсељу.</s>
<s>Датум непознат
Википедија:Непознат датум — Изграђен мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве.</s><s>У рату је овај ланчани мост срушен и на његовим стубовима је изграђен данашњи „Бранков мост“.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
1. јануар — Татјана Бељакова, српска глумица (прем.</s><s>2022)
8. јануар — Жак Анкетил, француски бициклиста (прем.</s><s>1987)
8. јануар — Александра Рипли, америчка књижевница (прем.</s><s>2004)
11. јануар — Мичел Рајан, амерички глумац (прем.</s><s>2022)
22. јануар — Јован Деретић, српски историчар књижевности (прем.</s><s>2002)</s>
<s>Фебруар
11. фебруар — Џон Сертиз, енглески аутомобилиста, возач Формуле 1 (прем.</s><s>2017)
12. фебруар — Бил Расел, амерички кошаркаш и кошаркашки тренер (прем.</s><s>2022)
13. фебруар — Џорџ Сегал, амерички глумац и музичар (прем.</s><s>2021)
18. фебруар — Пако Рабан, шпански модни дизајнер (прем.</s><s>2023)</s>
<s>Март
9. март — Јуриј Гагарин, руски пилот и космонаут, први човек у космосу (прем.</s><s>1968)
9. март — Милан Мушкатировић, југословенски ватерполо голман (прем.</s><s>1993)
26. март — Алан Аркин, амерички глумац, редитељ и сценариста (прем.</s><s>2023)
31. март — Ричард Чејмберлен, амерички глумац и певач
31. март — Ширли Џоунс, америчка глумица и певачица</s>
<s>Април
7. април — Ташко Начић, српски глумац (прем.</s><s>1993)
23. април — Миодраг Илић, српски књижевник, драмски писац и публицист
24. април — Ширли Маклејн, америчка глумица, певачица, плесачица и списатељица</s>
<s>Мај
17. мај — Дејан Мијач, српски редитељ (прем.</s><s>2022)
18. мај — Никола Симић, српски глумац и комичар (прем.</s><s>2014)
30. мај — Алкетас Панагулијас, грчки фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2012)
31. мај — Рада Ђуричин, српска глумица</s>
<s>Јун
16. јун — Бил Кобс, амерички глумац</s>
<s>Јул
1. јул — Сидни Полак, амерички редитељ, продуцент и глумац (прем.</s><s>2008)
11. јул — Ђорђо Армани, италијански модни креатор
13. јул — Воле Сојинка, нигеријски драматург, песник и есејиста, добитник Нобелове награде за књижевност (1984)
17. јул — Радмила Радовановић, српска глумица (прем.</s><s>2018)
18. јул — Дара Чаленић, српска глумица (прем.</s><s>2021)
22. јул — Луиза Флечер, америчка глумица (прем.</s><s>2022)</s>
<s>Август
7. август — Марија Кон, хрватска глумица (прем.</s><s>2018)
11. август — Данило Бата Стојковић, српски глумац (прем.</s><s>2002)
20. август — Фреди Перлман, чешко-амерички анархиста, писац, теоретичар и музичар (прем.</s><s>1985)
30. август — Гроздана Олујић, српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка (прем.</s><s>2019)</s>
<s>Септембар
3. септембар — Фреди Кинг, амерички блуз музичар (прем.</s><s>1976)
17. септембар — Морин Коноли, америчка тенисерка (прем.</s><s>1969)
20. септембар — Софија Лорен, италијанска глумица
21. септембар — Ленард Коен, канадски музичар и књижевник (прем.</s><s>2016)
28. септембар — Брижит Бардо, француска глумица, певачица и модел</s>
<s>Октобар
7. октобар — Улрике Мајнхоф, немачка новинарка и терористкиња (прем.</s><s>1976)
13. октобар — Нана Мускури, грчка певачица
14. октобар — Љубомир Поповић, српски сликар (прем.</s><s>2016)
15. октобар — Слободан Алигрудић, српски глумац (прем.</s><s>1985)
28. октобар — Хулио Хименез, шпански бициклиста (прем.</s><s>2022)
30. октобар — Милић од Мачве, српски сликар (прем.</s><s>2000)</s>
<s>Новембар
2. новембар — Кен Роузвол, аустралијски тенисер
10. новембар — Бора Спужић, српски певач (прем.</s><s>2002)
12. новембар — Чарлс Менсон, амерички злочинац и вођа секте (прем.</s><s>2017)</s>
<s>Децембар
9. децембар — Џуди Денч, енглеска глумица
14. децембар — Ружица Сокић, српска глумица (прем.</s><s>2013)
27. децембар — Лариса Латињина, совјетска и украјинска гимнастичарка
28. децембар — Меги Смит, енглеска глумица
30. децембар — Дел Шенон, амерички музичар (прем.</s><s>1990)</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
8. јануар — Андреј Бели, руски књижевник (* 1880).</s><s>29. јануар — Фриц Хабер, немачки хемичар. (* 1868).</s>
<s>Фебруар
17. фебруар — Алберт I, краљ Белгије</s>
<s>Март</s>
<s>20. март — Ема од Валдека и Пирмонта, холандска краљица</s>
<s>Април
9. април — Сафвет-бег Башагић, југословенски песник и историчар</s>
<s>Мај
25. мај — Густав Холст, енглески композитор</s>
<s>Јун</s>
<s>30. јун — Густав фон Кар, немачки политичар
30. јун — Грегор Штрасер, немачки политичар
30. јун — Курт фон Шлајхер, немачки политичар</s>
<s>Јул
1. јул — Ернст Рем, немачки политичар
4. јул — Марија Кири, француска хемичарка и физичарка (* 1867)
22. јул — Џон Дилинџер, амерички криминалац
25. јул — Енгелберт Долфус, аустријски политичар и диктатор. (* 1892)
25. јул — Нестор Махно, украјински анархиста</s>
<s>Август
2. август — Паул фон Хинденбург, немачки генерал и политичар</s>
<s>Октобар
9. октобар — Александар I Карађорђевић, југословенски краљ. (* 1888)
15. октобар — Ремон Поенкаре, француски политичар</s>
<s>Новембар
23. новембар — Ђовани Брунеро, италијански бициклиста. (*1895)</s>
<s>Децембар
1. децембар — Сергеј Киров, совјетски политичар</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Награда није додељена
Хемија — Харолд Клејтон Јури
Медицина — Џорџ Хојт Випл, Џорџ Ричардс Мајнот и Вилијам Пари Мерфи
Књижевност — Луиђи Пирандело
Мир — Артур Хендерсон (УК)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s></s>
<s>1930-е
31934</s>
|
174 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1943 | 1943 | <s>1943. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>14. јануар — У Казабланки почела конференција лидера савезничких снага у Другом светском рату Рузвелта, Черчила и Де Гола.</s><s>18. јануар — Након седмодневних борби током операције Искра совјетске трупе су су олакшале опсаду Лењинграда отворивши узани коридор.</s><s>20. јануар — Отпочела је операција Вајс.</s><s>29. јануар — 30. јануар - Битка код острва Ренел
30. јануар — Британско ратно ваздухопловство у Другом светском рату почело прво даноноћно бомбардовање Берлина.</s>
<s>Фебруар
2. фебруар — Црвена армија после шестомесечних борби код Стаљинграда присилила немачку 6. армију на капитулацију.</s><s>16. фебруар — Норвешки командоси које је обучила британска Управа за специјалне операције су уништили фабрику коју је немачки пројекат нуклеарне бомбе користио за добијање тешке воде.</s><s>16. фебруар — Војници Црвене армије су поново ушли у Харков.</s><s>18. фебруар — Јозеф Гебелс је одржао говор у Спортпаласту да би мотивисао немачки народ на тотални рат када се ситуација у Другом светском рату почела окретати против Немачке.</s><s>20. фебруар — Отворила се пукотина у кукурузном пољу у мексичкој држави Мичоакан из које је деветогодишњом ерупцијом настао вулкан Парикутин.</s><s>24. фебруар — Повлачењем савезничких снага завршена је битка за Касерински пролаз, први већи окршај немачких и америчких трупа.</s>
<s>Март
2. март — Аустралијско и америчко ваздухопловство су напали и уништили велики конвој Јапанске морнарице у Бизмарковом мору.</s><s>14. март — Нацисти су у Другом светском рату завршили са ликвидацијом Краковског гета.</s><s>15. март — Након треће битке за Харков Немци су преотели Харков од Совјета након жестоких уличних борби.</s>
<s>Април</s>
<s>19. април — У Варшави почео је устанак у Варшавском гету када су нацисти ушли у Варшавски гето да прикупе преостале Јевреје.</s>
<s>Мај</s>
<s>12. мај — Предајом немачког генерала Ханса фон Арнима у Тунису завршене борбе у северној Африци у Другом светском рату.</s><s>15. мај — Распуштена је Коминтерна.</s><s>15. мај — Отпочела битка на Сутјесци.</s><s>16. мај — Нацисти су угушили устанак у Варшавском гету.</s><s>17. мај — Бомбардери РАФ су бомбардовали бране на рекама Едер, Муне и Зорпе у Немачкој.</s>
<s>Јун
4. јун — Војним пучем збачен је са власти председник Аргентине Рамон Кастиљо.</s><s>9. јун — Врховни командант партизанских јединица, Јосип Броз Тито, рањен приликом жестоких борби које су партизанске јединице водиле против бројчано надмоћних окупационих и квислиншких снага.</s><s>Тито је једини врховни командант једног ослободилачког покрета у Другом светском рату, који је био рањен.</s>
<s>Јул
5. јул — Немачком офанзивом из правца Орела и Харкова на совјетске положаје почела је Курска битка.</s><s>9. јул — Савезници у Другом светском рату извели су инвазију на Сицилију.</s><s>12. јул — У бици код Прохоровке у Другом светском рату, немачке и совјетске војске су се сукобиле у највећој тенковској бици свих времена.</s><s>22. јул — Савезничке снаге у Другом светском рату заузеле италијански град Палермо, на острву Сицилија.</s><s>25. јул — Италијански диктатор Бенито Мусолини приморан, после седнице Великог фашистичког већа, да поднесе оставку.</s><s>28. јул — Краљевско ваздухопловство је у операцији Гомора бомбардовало Хамбург, изазвавши ватрену стихију која је усмртила 42.000 немачких цивила.</s>
<s>Септембар
3. септембар — Англо-америчке снаге су се искрцале на италијанско копно у Другом светском рату.</s><s>8. септембар — Објављена је безусловна капитулација Италије у Другом светском рату.</s><s>10. септембар — После капитулације Италије у Другом светском рату, Немци су окупирали Рим и ставили под протекторат Ватикан.</s><s>12. септембар — Немачки командоси су ослободили из притвора бившег италијанског диктатора Бенита Мусолинија.</s>
<s>Октобар</s>
<s>13. октобар — Италијанска влада на челу са маршалом Пјетром Бадољом, је прешла на страну Савезника и објавила рат Силама осовине.</s>
<s>Новембар
5. новембар — У Јајцу је у Другом светском рату основан Танјуг.</s><s>25. новембар — У Мркоњић-Граду је одржано прво заседање Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине.</s><s>29. новембар — У Јајцу почело са радом Друго заседање АВНОЈ-а, на којем је (између осталог) Титу додељен чин маршала.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
18. јануар — Пол Фриман, енглески глумац
19. јануар — Џенис Џоплин, америчка музичарка (прем.</s><s>1970)
22. јануар — Марилија Пера, бразилска глумица (прем.</s><s>2015)
24. јануар — Шерон Тејт, америчка глумица (прем.</s><s>1969)
25. јануар — Тоб Хупер, амерички редитељ, сценариста и продуцент (прем.</s><s>2017)
28. јануар — Миодраг Андрић, српски глумац (прем.</s><s>1989)
30. јануар — Јанош Месарош, српски сликар
31. јануар — Шпела Розин, словеначка глумица</s>
<s>Фебруар
3. фебруар — Блајт Данер, америчка глумица
9. фебруар — Џо Пеши, амерички глумац и музичар
20. фебруар — Мајк Ли, енглески редитељ и сценариста
22. фебруар — Едуард Лимонов, руски књижевник, публициста и политичар (прем.</s><s>2020)
25. фебруар — Џорџ Харисон, енглески музичар (прем.</s><s>2001)
27. фебруар — Карлос Алберто Пареира, бразилски фудбалски тренер</s>
<s>Март
2. март — Џексон Кери Френк, амерички музичар (прем.</s><s>1999)
4. март — Лучо Дала, италијански музичар и глумац (прем.</s><s>2012)
8. март — Лин Редгрејв, енглеско-америчка глумица (прем.</s><s>2010)
9. март — Боби Фишер, амерички шахиста (прем.</s><s>2008)
14. март — Коле Ангеловски, македонски глумац, редитељ и сценариста
15. март — Дејвид Кроненберг, амерички редитељ, сценариста, продуцент, писац и глумац
22. март — Џорџ Бенсон, амерички музичар
29. март — Ерик Ајдл, енглески глумац, комичар, писац, сценариста, редитељ и музичар
29. март — Вангелис, грчки музичар и композитор (прем.</s><s>2022)
29. март — Џон Мејџор, британски политичар, премијер Уједињеног Краљевства (1990—1997)
31. март — Кристофер Вокен, амерички глумац, певач, комичар, редитељ, продуцент, сценариста и плесач</s>
<s>Април
3. април — Ранко Мунитић, српско-хрватски теоретичар, критичар и историчар уметности, а такође и сценариста, редитељ, новинар и ТВ водитељ. (прем.</s><s>2009)
22. април — Луиз Глик, америчка песникиња, добитница Нобелове награде за књижевност (2020) (прем.</s><s>2023)
28. април — Беба Лончар, српска глумица</s>
<s>Мај
2. мај — Мустафа Надаревић, хрватско-босанскохерцеговачки глумац и редитељ (прем.</s><s>2020)
14. мај — Џек Брус, шкотски музичар, најпознатији као члан супергрупе -{Cream}- (прем.</s><s>2014)
14. мај — Оулавир Рагнар Гримсон, исландски политичар, председник Исланда (1996—2016)</s>
<s>Јун
1. јун — Барбара Мартин, америчка певачица, најпознатија као једна од првобитних чланица групе -{The Supremes}-
11. јун — Кутињо, бразилски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2019)
13. јун — Душко Локин, хрватски певач
13. јун — Малком Макдауел, енглески глумац
23. јун — Љерка Драженовић, југословенска глумица, новинарка и ТВ водитељка (прем.</s><s>2013)</s>
<s>Јул
3. јул — Куртвуд Смит, амерички глумац
7. јул — Тото Кутуњо, италијански музичар (прем.</s><s>2023)
10. јул — Артур Еш, амерички тенисер (прем.</s><s>1993)
26. јул — Мик Џегер, енглески музичар, глумац и филмски продуцент
28. јул — Ричард Рајт, енглески музичар, најпознатији као суоснивач, клавијатуриста и певач групе -{Pink Floyd}- (прем.</s><s>2008)</s>
<s>Август
4. август — Лаура Бјађоти, италијанска модна креаторска (прем.</s><s>2017)
8. август — Есма Реџепова, македонска певачица и хуманитарка (прем.</s><s>2016)
17. август — Роберт де Ниро, америчко-италијански глумац, редитељ и продуцент
18. август — Ђани Ривера, италијански фудбалер и политичар
20. август — Силвестер Макој, шкотски глумац
20. август — Драган Николић, српски глумац (прем.</s><s>2016)
27. август — Тјуздеј Велд, америчка глумица</s>
<s>Септембар
4. септембар — Љубомир Михајловић, српски фудбалер
6. септембар — Роџер Вотерс, енглески музичар, најпознатији као суоснивач, гитариста, басиста и певач групе -{Pink Floyd}-
23. септембар — Хулио Иглесијас, шпански музичар и фудбалер
29. септембар — Лех Валенса, пољски политичар, председник Пољске (1990—1995)
29. септембар — Волфганг Оверат, немачки фудбалер</s>
<s>Октобар
8. октобар — Чеви Чејс, амерички глумац, комичар, сценариста и продуцент
12. октобар — Лин Шеј, америчка глумица
15. октобар — Пени Маршал, америчка глумица, редитељка и продуценткиња (прем.</s><s>2018)
17. октобар — Кирил Дојчиновски, југословенски и македонски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2022)
22. октобар — Катрин Денев, француска глумица, певачица, модел и продуценткиња
29. октобар — Душан Ивковић, српски кошаркаш и кошаркашки тренер (прем.</s><s>2021)</s>
<s>Новембар
1. новембар — Љиљана Седлар, српска глумица (прем.</s><s>2023)
7. новембар — Мајкл Берн, енглески глумац
7. новембар — Џони Мичел, канадска музичарка
8. новембар — Мартин Питерс, енглески фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2019)
12. новембар — Волас Шон, амерички глумац, комичар, драматург, сценариста и есејиста
13. новембар — Роберто Бонинсења, италијански фудбалер
18. новембар — Дина Рутић, југословенска глумица (прем.</s><s>2019)
22. новембар — Били Џин Кинг, америчка тенисерка
23. новембар — Петар Сканси, хрватски кошаркаш и кошаркашки тренер (прем.</s><s>2022)
27. новембар — Никол Бросар, француско-канадска песникиња и списатељица
30. новембар — Теренс Малик, амерички редитељ, сценариста и продуцент
30. новембар — Снежана Никшић, српска глумица (прем.</s><s>2022)</s>
<s>Децембар
8. децембар — Џим Морисон, амерички музичар и песник, најпознатији као вођа и певач групе -{The Doors}- (прем.</s><s>1971)
18. децембар — Кит Ричардс, енглески музичар
23. децембар — Елизабет Хартман, америчка глумица (прем.</s><s>1987)
25. децембар — Зафир Хаџиманов, српско-македонски глумац, певач, композитор и песник (прем.</s><s>2021)
31. децембар — Џон Денвер, амерички музичар, музички продуцент, глумац, активиста и хуманитарац (прем.</s><s>1997)
31. децембар — Бен Кингсли, енглески глумац</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
7. јануар — Никола Тесла, научник и проналазач на пољу електротехнике и радио-технике.</s>
<s>Април
9. април — Алекса Дејовић, политички комесар Друге пролетерске бригаде и народни херој (*1920).</s>
<s>Мај
14. мај — Јелена Ћетковић, народни херој Југославије</s>
<s>Јун
8. јун — Михаило Петровић Алас (*1868), математичар, професор Београдског универзитета и академик Српске краљевске академије.</s><s>13. јун — Коста Рацин, македонски песник и револуционар (*1908).</s>
<s>Јул</s>
<s>18. јул — Жан Алавоан, француски бициклиста. (*1888)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Ото Штерн
Хемија — Ђерђ де Хевеш
Медицина — Хенрик Карл Петер Дам и Едвард Адалберт Дојзи
Књижевност — Награда није додељена
Мир — Награда није додељена
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s>Референце</s>
<s>Види још</s>
<s>Хронологија Народноослободилачке борбе 1943.</s>
<s>1940-е
41943</s>
|
175 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1944 | 1944 | <s>1944. је била преступна година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар</s>
<s>27. јануар — У селу Ба завршен Светосавски конгрес, који је био својеврстан одговор четничког покрета на Друго заседање АВНОЈ-а.</s>
<s>Март</s>
<s>19. март — Немачка војска је окупирала Мађарску да би спречила њен прелазак на страну Савезника.</s>
<s>Април
8. април — 12. мај – Кримска офанзива
16. април — Савезничка авијација је бомбардовала Београд у Другом светском рату.</s><s>22. април — На аеродрому Бенина код Бенгазија у Либији у Другом светском рату формирана Прва ваздухопловна ескадрила НОВЈ.</s>
<s>Мај</s>
<s>11. мај — Савезници су покренули велику офанзиву против сила Осовине на Густавој линији.</s><s>18. мај — У Совјетском Савезу почело протеривање више од 200.000 Татара са Крима под оптужбом да су сарађивали с Немцима.</s><s>25. мај — Немци су у Другом светском рату почели ваздушни десант на Дрвар где је био смештен Врховни штаб југословенских партизана.</s>
<s>Јун
4. јун — Савезничке трупе ушле су у Рим у Другом светском рату.</s><s>6. јун — Савезничке снаге у Другом светском рату искрцале се у Нормандији у највећем десанту у историји.</s><s>10. јун — 14. јун - Битка за Карантан
13. јун — Немачке снаге су покренуле контранапад на америчке снаге код Карантана.</s><s>13. јун — Немачке снаге су зауставили напредовање Британаца у бици код Вијер-Бокажа.</s><s>13. јун — Прве немачке ракете V-1 испаљене у Другом светском рату на јужну Енглеску.</s><s>14. јун — У Другом светском на Вису рату склопљен споразум Тито-Шубашић о односима Народноослободилачког покрета и Владе Југославије у емиграцији.</s><s>17. јун — Исланд је постао независна република пошто су његови становници на референдуму одлучили да се одвоје од Данске.</s><s>20. јун — Поразом јапанске флоте окончана поморска битка у Филипинском мору у Другом светском рату.</s><s>22. јун — СССР је покренуо операцију Багратион против немачке групе армија Центар.</s>
<s>Јул
3. јул — Совјетске трупе су у Другом светском рату ослободиле главни град Белорусије Минск и заробиле 100.000 немачких војника.</s><s>20. јул — Немачки пуковник Клаус фон Штауфенберг је извршио неуспешни атентат на Адолфа Хитлера.</s>
<s>Август
1. август — Почео Варшавски устанак, партизанске јединице упале у Србију.</s><s>25. август — Снаге Слободне Француске и Покрета отпора су ослободиле Париз у Другом светском рату.</s><s>30. август — Црвена армија је у Другом светском рату заузела нафтна поља у Плоештију у Румунији, чиме је немачку војску лишила важног извора снабдевања горивом.</s>
<s>Септембар
5. септембар — Снаге Совјетског Савеза ушле у Бугарску.</s><s>6. септембар — Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944.
8. септембар — Прва немачка ракета V-2 испаљена из Хага, у Другом светском рату пала је на Лондон.</s><s>9. септембар — Дан по уласку совјетских трупа у Бугарску збачена је влада Константина Муравиева, а власт је преузео Отаџбински фронт.</s><s>12. септембар — Краљ Петар II Карађорђевић позвао све борце Драже Михаиловића да се прикључе партизанским јединицама под командом Јосипа Броза Тита
17. септембар — Спуштањем англоамеричких падобранаца код градова Арнема, Најмегена и Гравеа у Холандији почела је операција Маркет Гарден у Другом светском рату.</s>
<s>Октобар
2. октобар — Тадашњи Петровград (данас Зрењанин) ослобођен од стране партизанских јединица и Црвене армије.</s><s>6. октобар — Милан Недић, председник српске квислиншке Владе, побегао из Београда.</s><s>19. октобар — Почела је Гватемалска револуција када је група официра предвођена Франциском Хавијером Араном и Хакобом Арбензом покренула пуч против диктатора Хорхеа Убика.</s><s>20. октобар — Снаге Народноослободилачке војске Југославије заједно са Црвеном армијом ослободиле Београд у завршној фази Београдске операције.</s><s>21. октобар — Америчке трупе су заузеле Ахен, први већи немачки град који су у Другом светском рату освојили савезници.</s><s>23. октобар — Ослобођен Нови Сад.</s><s>23. октобар — 26. октобар - Битка у заливу Лејте
27. октобар — Немачка војска је заузела Банску Бистрицу, центар Словачког националног устанка, чиме је тај устанак угушен.</s>
<s>Новембар
2. новембар — У ослобођеном Београду, Тито и Шубашић постигли нови споразум о будућем уређењу Југославије.</s><s>7. новембар — Председнички избори у САД: Френклин Д. Рузвелт побеђује републиканског противкандидата Томаса Е. Дјуиа, и постаје једини председник САД који је освојио четврти мандат.</s>
<s>Децембар
3. децембар — У Атини су почеле борбе између ЕЛАС-а и владиних снага припомогнутим британском војском, што је био почетак Грчког грађанског рата.</s><s>16. децембар — Немци у Другом светском рату у Арденима пробили америчке линије одбране и почели контраофанзиву на Западном фронту.</s><s>29. децембар — Совјетске трупе у Другом светском рату ушле у Будимпешту.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
1. јануар — Омар ел Башир, судански генерал и политичар
8. јануар — Тери Брукс, амерички књижевник
9. јануар — Џими Пејџ, енглески музичар и музички продуцент, најпознатији као гитариста група -{Led Zeppelin}- и -{The Yardbirds}-
12. јануар — Џо Фрејзер, амерички боксер (прем.</s><s>2011)
18. јануар — Александер Фан дер Белен, аустријски политичар
23. јануар — Сергеј Белов, руски кошаркаш и кошаркашки тренер (прем.</s><s>2013)
23. јануар — Рутгер Хауер, холандски глумац (прем.</s><s>2019)
27. јануар — Ник Мејсон, енглески музичар, најпознатији као суоснивач и бубњар групе -{Pink Floyd}-</s>
<s>Фебруар
7. фебруар — Светислав Бата Прелић, српски редитељ, сценариста и продуцент
9. фебруар — Алис Вокер, америчка списатељица и феминисткиња
11. фебруар — Лордан Зафрановић, хрватски редитељ и сценариста
13. фебруар — Стокард Ченинг, америчка глумица
14. фебруар — Фарук Беголи, југословенски глумац (прем.</s><s>2007)
14. фебруар — Алан Паркер, енглески редитељ, сценариста и продуцент (прем.</s><s>2020)
14. фебруар — Јосип Пирмајер, југословенски и српски фудбалер (прем.</s><s>2018)
17. фебруар — Идриз Хошић, југословенски и босанскохерцеговачки фудбалер
22. фебруар — Џонатан Деми, амерички редитељ, сценариста и продуцент (прем.</s><s>2017)
28. фебруар — Сеп Мајер, немачки фудбалски голман</s>
<s>Март
1. март — Роџер Далтри, енглески музичар, глумац и филмски продуцент, најпознатији као суоснивач, певач и повремени гитариста групе -{The Who}-
13. март — Атина Бојаџи, македонска пливачица (прем.</s><s>2010)
15. март — Иван Ћурковић, хрватско-српски фудбалски голман и спортски радник
23. март — Мајкл Најман, енглески композитор, пијаниста, либретиста и музиколог
23. март — Рик Окасек, амерички музичар и музички продуцент, најпознатији као суоснивач, певач и гитариста групе -{The Cars}- (прем.</s><s>2019)
24. март — Војислав Коштуница, српски политичар и правник, последњи председник Савезне Републике Југославије и 8. премијер Србије
26. март — Дајана Рос, америчка музичарка, глумица и музичка продуценткиња
28. март — Рик Бари, амерички кошаркаш
28. март — Крунослав Кићо Слабинац, хрватски музичар (прем.</s><s>2020)
31. март — Благо Задро, хрватски војник и командант (прем.</s><s>1991)</s>
<s>Април
4. април — Крејг Т.</s><s>Нелсон, амерички глумац, редитељ и продуцент
7. април — Герхард Шредер, немачки политичар
11. април — Џон Милијус, амерички сценариста, редитељ и продуцент
15. април — Душица Жегарац, српска глумица (прем.</s><s>2019)
27. април — Хари Стевенс, холандски бициклиста
30. април — Џил Клејберг, америчка глумица (прем.</s><s>2010)</s>
<s>Мај
4. мај — Миро Вуксановић, српски књижевник
5. мај — Џон Рис Дејвис, велшки глумац
14. мај — Џорџ Лукас, амерички сценариста, редитељ и продуцент
16. мај — Дани Трехо, амерички глумац
19. мај — Питер Мејхју, енглеско-амерички глумац (прем.</s><s>2019)
20. мај — Џо Кокер, енглески музичар (прем.</s><s>2014)
23. мај — Џон Њуком, аустралијски тенисер
25. мај — Френк Оз, амерички глумац, луткар, редитељ и продуцент
26. мај — Олга Бисера, италијанска глумица и продуценткиња
29. мај — Хелмут Бергер, аустријски глумац (прем.</s><s>2023)</s>
<s>Јун
3. јун — Раша Павловић, српски певач
24. јун — Џеф Бек, енглески музичар (гитариста) (прем.</s><s>2023)
25. јун — Михајло Вуковић, југословенски и српски кошаркашки тренер (прем.</s><s>2021)
29. јун — Гари Бјуси, амерички глумац</s>
<s>Јул
6. јул — Бернхард Шлинк, немачки правник и књижевник
7. јул — Слободан Ђурић, српски глумац (прем.</s><s>1976)
8. јул — Џефри Тамбор, амерички глумац
18. јул — Милка Цанић, српска лекторка, најпознатија као супервизорка квиза Слагалица на Радио-телевизији Србије (прем.</s><s>2016)
18. јул — Јелена Шантић, српска балерина, теоретичарка балета и мировна активисткиња (прем.</s><s>2000)
22. јул — Питер Џејсон, амерички глумац</s>
<s>Август
2. август — Џоана Касиди, америчка глумица
3. август — Дејан Дабовић, југословенски ватерполиста и ватерполо тренер (прем.</s><s>2020)
9. август — Сем Елиот, амерички глумац
11. август — Ијан Макдермид, шкотски глумац и редитељ
21. август — Питер Вир, аустралијски редитељ, сценариста и продуцент</s>
<s>Септембар
6. септембар — Свуси Керц, америчка глумица
7. септембар — Бора Милутиновић, српски фудбалер и фудбалски тренер
8. септембар — Дејан Бекић, српски фудбалер (прем.</s><s>1967)
9. септембар — Абдулах Сидран, босанскохерцеговачки песник и сценариста
11. септембар — Милован Витезовић, српски писац, песник, афористичар, сценариста, драматург и есејиста (прем.</s><s>2022)
11. септембар — Евералдо, бразилски фудбалер (прем.</s><s>1974)
12. септембар — Бари Вајт, амерички музичар (прем.</s><s>2003)
13. септембар — Жаклин Бисет, енглеска глумица
14. септембар — Гинтер Нецер, немачки фудбалер
21. септембар — Милан Јелић, српски сценариста, редитељ и глумац (прем.</s><s>2023)
21. септембар — Добривоје Топаловић, српски певач (прем.</s><s>2020)
25. септембар — Мајкл Даглас, амерички глумац и продуцент</s>
<s>Октобар
12. октобар — Драгутин Чермак, српски кошаркаш (прем.</s><s>2021)
14. октобар — Удо Кир, немачки глумац
18. октобар — Слободан Шкрбић, српски фудбалер (прем.</s><s>2022)
25. октобар — Владимир Андрић, српски писац, песник, сценариста, драматург и редитељ (прем.</s><s>2021)</s>
<s>Новембар
2. новембар — Кит Емерсон, енглески музичар и композитор (прем.</s><s>2016)
7. новембар — Луиђи Рива, италијански фудбалер
17. новембар — Дени Девито, амерички глумац, редитељ и продуцент
22. новембар — Макс Ромео, јамајкански реге музичар
28. новембар — Рита Меј Браун, амерички списатељица, песникиња и сценаристкиња</s>
<s>Децембар
1. децембар — Џон Денсмор, амерички музичар, писац и глумац, најпознатији као бубњар групе -{The Doors}-
11. децембар — Бренда Ли, америчка певачица
15. децембар — Милан Живадиновић, српски фудбалер и фудбалски тренер (прем.</s><s>2021)
17. децембар — Бернард Хил, енглески глумац
25. децембар — Жаирзињо, бразилски фудбалер и фудбалски тренер</s>
<s>Смрти</s>
<s>Фебруар
7. фебруар — Роберт Е. Парк, амерички социолог (рођ.</s><s>1864)</s>
<s>Март
15. март — Марија Октјабрскаја, прва од само две жене тенкиста које су одликоване титулом Хероја Совјетског Савеза (рођ.</s><s>1905)</s>
<s>Јун
8. јун — Милица Павловић Дара, народни херој Југославије (рођ.</s><s>1915).</s>
<s>Август
8. август — Ервин фон Вицлебен, немачки фелдмаршал (рођ.</s><s>1881)
17. август — Гинтер фон Клуге, немачки фелдмаршал (рођ.</s><s>1882)
23. август — Абдулмеџид II, последњи исламски калиф. (рођ.</s><s>1868)</s>
<s>Септембар</s>
<s>25. септембар — Валтер Брајски, аустријски политичар (рођ.</s><s>1871)</s>
<s>Октобар</s>
<s>14. октобар — Ервин Ромел, немачки фелдмаршал (рођ.</s><s>1891)
23. октобар — Иван Милутиновић, црногорски и југословенски комунист и револуционар и народни херој (рођ.</s><s>1901)
31. октобар — Едуард Енгелман, аустријски клизач и бициклиста (рођ.</s><s>1864)</s>
<s>Децембар
непознат датум — Светолик Савић, српски бициклиста. (рођ.</s><s>1875)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Исидор Раби
Хемија — Ото Хан
Медицина — Џозеф Ерлангер и Херберт Спенсер Гасер
Књижевност — Јоханес Вилхелм Јенсен
Мир — Међународни комитет Црвеног крста (награда је додељена ретроактивно 1945. године)
Економија — Награда у овој области почела је да се додељује 1969. године</s>
<s>Види још</s>
<s>Хронологија Народноослободилачке борбе 1944.</s>
<s>Референце</s>
<s>1940-е
41944</s>
|
176 | https://sr.wikipedia.org/wiki/1995 | 1995 | <s>1995. је била проста година.</s>
<s>Догађаји</s>
<s>Јануар
1. јануар — Аустрија, Финска и Шведска су постале чланице Европске уније.</s><s>1. јануар — Уз посредовање некадашњег америчког председника Џимија Картера, у Босни и Херцеговини ступило на снагу четворомесечно примирје.</s><s>17. јануар — У земљотресу који је погодио шире подручје јапанског града Кобе погинуло је више од 6.400 људи, а материјална штета је процењена на 85,5 милијарди долара.</s><s>30. јануар — У једном од најтежих напада током трогодишње побуне исламских екстремиста у Алжиру, у експлозији аутомобила-бомбе погинуло најмање 20, а повређено око 60 људи.</s>
<s>Фебруар</s>
<s>25. фебруар — После губитка око милијарду долара које је на берзи у Сингапуру изазвао дилер Ник Лисон, банкротирала лондонска банка "Беринг", једна од најстаријих и најугледнијих британских банака.</s>
<s>Март
7. март — Први чеченски рат: Руси освајају Грозни (види Прва битка за Грозни).</s><s>15. март — Астронаут Норман Тагард постао први Американац који је полетео у космос руском ракетом, лансираном са космодрома у Бајконуру у Казахстану.</s><s>20. март — Припадници јапанске верске секте Аум Шинрикјо пустили су нервни гас у токијску подземну железницу, од чега је умрло 12 људи, а више од 5.500 повређено.</s><s>22. март — Руски космонаут Валериј Пољаков вратио се на Земљу после 437 дана проведених на свемирској станици Мир, поставивши рекорд за најдужи лет у свемир.</s>
<s>Април</s>
<s>19. април — Од експлозије камиона-бомбе испред деветоспратне зграде федералних институција у Оклахома Ситију погинуло 168, а више од 400 људи повређено.</s>
<s>Maj
1. мај — У операцији „Бљесак“ Хрватска је запосела Западну Славонију која је до тада била део РСК, протеравши око 18.000 Срба са тих простора.</s><s>2. мај — Шест особа погинуло, а 176 рањено када су пројектили крајишких Срба погодили центар Загреба.</s><s>25. мај — Приликом Масакра на Тузланској капији граната је усмртила 71 особу.</s>
<s>Јун
2. јун — Војска Републике Српске је оборила амерички авион F-16 који је патролирао зоном забрањеног лета изнад Босне и Херцеговине.</s><s>18. јун — Снаге Војске Републике Српске ослободиле последње од 372 припадника мировних снага у Босни које су држале као таоце од краја маја, после напада авиона НАТО на српске положаје у околини Пала.</s><s>19. јун — Чеченски побуњеници ослободили 1.500 талаца које су држали шест дана и напустили болницу у граду Буђоновск на југу Русије, пошто је с руским властима договорен прекид ватре и наставак мировних преговора о Чеченији.</s><s>29. јун — Више од 500 људи погинуло је у Сеулу када се срушила петоспратна робна кућа.</s>
<s>Јул
2. јул — Кошаркашка репрезентација Југославије освојила златну медаљу на европском првенству у Атини, победивши репрезентацију Литваније резултатом 96:90.
11. јул — У рату у Босна и Херцеговини Војска Републике Српске је заузела Сребреницу.</s><s>Више од 30.000 људи, углавном жена и деце, пребачено је на територију под контролом владе у Сарајеву.</s><s>Снаге Војске Републике Српске осуђене су касније да су на том подручју извршиле масакр и да је убијено око 8.000 босанских муслимана.</s><s>16. јул — Хашки трибунал подигао оптужницу против Радована Караџића и Ратка Младића због опсаде и гранатирања Сарајева.</s><s>18. јул — Након дугог периода мировања, вулкан Суфријер је започео ерупцију која је нанела велике штете острву Монтсерат.</s><s>22. јул — Потписан Сплитски споразум.</s>
<s>Август
4. август — Хрватска војска започиње војну операцију „Олуја“, током које заузима Книн и остале градове у Р.</s><s>С.</s><s>Крајини и протерује око 230.000 људи.</s><s>28. август — На сарајевску пијацу Маркале испаљена граната која је усмртила 37 особа, а 48 ранила.</s><s>29. август — Руководство Републике Српске овластило председника Србије, Слободана Милошевића да заступа Републику Српску у мировним преговорима.</s><s>30. август — НАТО је започео кампању бомбардовања положаја Војске Републике Српске током рата у Босни и Херцеговини.</s>
<s>Септембар
8. септембар — На мировним преговорима у Женеви, Република Српска службено призната као ентитет у БиХ.</s><s>14. септембар — После двонедељних ваздушних удара НАТО авијације, Војска Републике Српске повукла тешко наоружање око Сарајева.</s>
<s>Октобар
5. октобар — Ричард Холбрук, као човек САД одређен да постигне мир у Босни и Херцеговини, прогласио двомесечно примирје.</s><s>До тог дана, муслиманско-хрватска офанзива свела територију Срба на мање од 50% БиХ.</s>
<s>Новембар</s>
<s>21. новембар — У америчкој војној бази Рајт-Патерсон у Дејтону потписан је Дејтонски мировни споразум о окончању рата у Босни и Херцеговини.</s>
<s>Децембар</s>
<s>8. децембар — Продиџи одржао концерт у београдској хали Пионир.</s><s>14. децембар — У Јелисејској палати у Паризу потписан мировни споразум о окончању 44-месечног рата у Босни, који је постигнут 21. новембра у Дејтону, САД.</s><s>29. децембар — Влада Гватемале и вође герилског покрета потписали споразум којим је после 36 година званично окончан последњи и најдужи грађански рат у Средњој Америци.</s>
<s>Рођења</s>
<s>Јануар
5. јануар — Ерик Мика, амерички кошаркаш
8. јануар — Кајл Едмунд, британски тенисер
9. јануар — Доминик Ливаковић, хрватски фудбалски голман
12. јануар — Алесио Ромањоли, италијански фудбалер
13. јануар — Наталија Дајер, америчка глумица
17. јануар — Дејан Давидовац, српски кошаркаш
17. јануар — Филип Јанковић, српски фудбалер
18. јануар — Драгана Станковић, српска кошаркашица
20. јануар — Калум Чејмберс, енглески фудбалер
22. јануар — Никола Ребић, српски кошаркаш
24. јануар — Матиц Ребец, словеначки кошаркаш
26. јануар — Немања Максимовић, српски фудбалер
27. јануар — Емил Роцков, српски фудбалски голман
29. јануар — Милена Радуловић, српска глумица
30. јануар — Маркос Љоренте, шпански фудбалер</s>
<s>Фебруар
2. фебруар — Марко Јовичић, српски фудбалски голман
2. фебруар — Никола Стојковић, српски фудбалер
5. фебруар — Аднан Јанузај, белгијски фудбалер
6. фебруар — Леон Горецка, немачки фудбалер
7. фебруар — Мирослав Пашајлић, српски кошаркаш
8. фебруар — Мијат Гаћиновић, српски фудбалер
8. фебруар — Габријел Дек, аргентински кошаркаш
8. фебруар — Џошуа Кимих, немачки фудбалер
15. фебруар — -{Megan Thee Stallion}-, америчка хип хоп музичарка
17. фебруар — Медисон Киз, америчка тенисерка
17. фебруар — Вељко Симић, српски фудбалер
19. фебруар — Никола Јокић, српски кошаркаш
20. фебруар — Данијел Аврамовски, македонски фудбалер
21. фебруар — Алексеј Николић, словеначки кошаркаш
23. фебруар — Ендру Вигинс, канадски кошаркаш
24. фебруар — Небојша Косовић, црногорски фудбалер
25. фебруар — Марио Хезоња, хрватски кошаркаш
27. фебруар — Сергеј Милинковић Савић, српски фудбалер</s>
<s>Март
8. март — Марко Гудурић, српски кошаркаш
10. март — Зек Лавин, амерички кошаркаш
14. март — Сања Мандић, српска кошаркашица
17. март — Дарко Дејановић, босанскохерцеговачки фудбалски голман
19. март — Александар Бурсаћ, српски кошаркаш
20. март — Саша Здјелар, српски фудбалер
21. март — Брано Ђукановић, српски кошаркаш
21. март — Ђорђе Каплановић, српски кошаркаш
22. март — Ник Робинсон, амерички глумац
24. март — Милош Копривица, српски кошаркаш
28. март — Џастин Џексон, амерички кошаркаш
29. март — Бен Бентил, гански кошаркаш
31. март — Алекса Николић, српски кошаркаш</s>
<s>Април
1. април — Јанис Кузелоглу, грчки кошаркаш
7. април — Стефан Илић, српски фудбалер
7. април — Стефан Милошевић, српски фудбалер
8. април — Џеди Осман, турски кошаркаш
12. април — Џенифер Брејди, америчка тенисерка
16. април — Ивана Николић, српска певачица и плесачица, најпознатија као чланица групе -{Hurricane}-
18. април — Дивок Ориги, белгијски фудбалер
21. април — Томас Доерти, шкотски глумац и певач
23. април — Џиџи Хадид, амерички модел
24. април — Синиша Саничанин, босанскохерцеговачки фудбалер
26. април — Ђорђе Симеуновић, српски кошаркаш
27. април — Ник Кириос, аустралијски тенисер
28. април — Мелани Мартинез, америчка музичарка, глумица, редитељка, сценаристкиња, фотографкиња и визуелна уметница</s>
<s>Мај
6. мај — Немања Антонов, српски фудбалер
6. мај — Марко Пјаца, хрватски фудбалер
9. мај — Тимоте Ливави, француски кошаркаш
11. мај — Желсон Мартинс, португалски фудбалер
26. мај — Кенан Сипахи, турски кошаркаш</s>
<s>Јун
1. јун — Полина Попова, руски модел, Мис Русије (2017)
2. јун — Ласло Ђере, српски тенисер
4. јун — Петар Ракићевић, српски кошаркаш
5. јун — Трој Сиван, аустралијски музичар и глумац
7. јун — Маки Бањак, камерунски фудбалер
19. јун — Никола Милојевић, српски тенисер
21. јун — Исидора Симијоновић, српска глумица и певачица
22. јун — Сара Колак, хрватска атлетичарка
23. јун — Дана Паола, мексичка певачица и глумица
27. јун — Монте Морис, америчко-нигеријски кошаркаш</s>
<s>Јул
4. јул — Поуст Малон, амерички музичар
9. јул — Марко Јанковић, српски фудбалер
9. јул — Андреја Стевановић, српски кошаркаш
12. јул — Јохио, шведски музичар
12. јул — Лук Шо, енглески фудбалер
13. јул — Данте Егзам, аустралијски кошаркаш
14. јул — Серж Гнабри, немачки фудбалер
22. јул — Александар Вукотић, српски фудбалер
24. јул — Кајл Кузма, амерички кошаркаш
25. јул — Карло Жганец, хрватски кошаркаш
30. јул — Ирвинг Лозано, мексички фудбалер</s>
<s>Август
2. август — Кристапс Порзингис, летонски кошаркаш
3. август — Кендрик Нан, амерички кошаркаш
3. август — Мина Совтић, српска глумица
4. август — Бруна Маркезине, бразилска глумица и модел
4. август — Марко Тејић, српски кошаркаш
5. август — Радован Панков, српски фудбалер
11. август — Лука Вилдоза, аргентински кошаркаш
12. август — Раде Загорац, српски кошаркаш
17. август — Томислав Габрић, хрватски кошаркаш
19. август — Квинси Мениг, холандски фудбалер
22. август — Дуа Липа, енглеска музичарка
23. август — Камерон Нори, британски тенисер
25. август — Џош Перкинс, амерички кошаркаш</s>
<s>Септембар
1. септембар — Огњен Јарамаз, српски кошаркаш
3. септембар — Огњен Ђуричин, српски фудбалер
3. септембар — Никлас Силе, немачки фудбалер
12. септембар — Василије Пушица, српски кошаркаш
16. септембар — Арон Гордон, амерички кошаркаш
18. септембар — Ђоко Шалић, српски кошаркаш
20. септембар — Марко Голубовић, српски фудбалер
22. септембар — Александра Пријовић, српска певачица
26. септембар — Милош Вељковић, српски фудбалер
29. септембар — Матијас Лесор, француски кошаркаш</s>
<s>Октобар
2. октобар — Муса Нџај, норвешки фудбалер
3. октобар — Драган Апић, српски кошаркаш
7. октобар — Слађана Мирковић, српска одбојкашица
17. октобар — Алексеј Миранчук, руски фудбалер
17. октобар — Антон Миранчук, руски фудбалер
18. октобар — Фусени Дијабате, малијски фудбалер
18. октобар — Тамаш Фаркаш, српски пливач
21. октобар — Дожа Кет, америчка музичарка
28. октобар — Милош Шатара, босанскохерцеговачки фудбалер
31. октобар — Предраг Рајковић, српски фудбалски голман
31. октобар — Михаило Ристић, српски фудбалер</s>
<s>Новембар
3. новембар — Кендал Џенер, амерички модел
6. новембар — Андре Силва, порторикански фудбалер
12. новембар — Томас Лемар, француски фудбалер
12. новембар — Хасан Мартин, амерички кошаркаш
14. новембар — Андрија Вилимановић, српски одбојкаш
15. новембар — Карл Ентони Таунс, доминиканско-амерички кошаркаш
16. новембар — Питер Олајинка, нигеријски фудбалер
17. новембар — Елисе Мертенс, белгијска тенисерка
19. новембар — Абела Дејнџер, америчка порнографска глумица
20. новембар — Ђорђе Ивановић, српски фудбалер
25. новембар — Даница Крстић, српска певачица
27. новембар — Душан Ристић, српски кошаркаш
28. новембар — Тин Једвај, хрватски фудбалер
29. новембар — Лора Марано, америчка глумица и певачица</s>
<s>Децембар
3. децембар — Срђан Плавшић, српски фудбалер
5. децембар — Антони Марсијал, француски фудбалер
9. децембар — Кели Убре Млађи, амерички кошаркаш
14. децембар — Алваро Одриосола, шпански фудбалер
18. децембар — Барбора Крејчикова, чешка тенисерка
27. децембар — Тимоти Шаламе, амерички глумац
29. децембар — Рос Линч, амерички глумац и музичар
30. децембар — Доминик Фајк, амерички музичар и глумац</s>
<s>Смрти</s>
<s>Јануар
2. јануар — Сијад Баре, сомалијски генерал и политичар (* 1919)
20. јануар — Милан Ерак, српски глумац (* 1950)
28. јануар — Џорџ Вудкок, канадски књижевник (* 1912)</s>
<s>Фебруар</s>
<s>Март
9. март — Едвард Бернајз, аустријско-амерички пионир у области односа с јавношћу и пропаганде (* 1891)
12. март — Мија Алексић, српски глумац (* 1923)
26. март — Изи-И, амерички хип-хоп музичар (* 1964)
31. март — Селена, мексичко-америчка певачица (* 1971)</s>
<s>Април
6. април — Новак Новак, српски хумориста, писац и новинар (* 1928)
20. април — Милован Ђилас, југословенски филозоф и политичар (* 1911)
25. април — Џинџер Роџерс, америчка глумица, певачица и плесачица (* 1911)</s>
<s>Мај
5. мај — Михаил Ботвиник, јеврејско-руски шахиста и светски првак у шаху (* 1911)
25. мај — Крешимир Ћосић, хрватски кошаркаш и кошаркашки тренер (* 1948)</s>
<s>Јун
3. јун — Душан Булајић, српски глумац (* 1932)
23. јун — Џонас Солк, амерички вирусолог (* 1914)
29. јун — Лана Тарнер, америчка глумица (* 1921)</s>
<s>Јул
4. јул — Арсен Диклић, српски писац и сценариста (* 1922)
18. јул — Фабио Казартели, италијански бициклиста (* 1970)</s>
<s>Август
3. август — Ајда Лупино, енглеско-америчка глумица и певачица (* 1918)
9. август — Џери Гарсија, амерички музичар (* 1942)
16. август — Љубиша Броћић, српски фудбалер и фудбалски тренер (* 1911)
20. август — Хуго Прат, италијански цртач стрипа и илустратор (* 1927)</s>
<s>Септембар
7. септембар — Радивоје Лола Ђукић, српски редитељ и комедиограф (* 1923)
9. септембар — Бела Палфи, српски фудбалер (* 1923)
12. септембар — Џереми Брет, енглески глумац (* 1933)
28. септембар — Слободан Ивковић, српски кошаркаш и кошаркашки тренер (* 1937)</s>
<s>Октобар</s>
<s>27. октобар — Слободан Селенић, српски писац и критичар (* 1933)</s>
<s>Новембар
3. новембар — Гојко Зец, српски фудбалер и фудбалски тренер (* 1935)
4. новембар — Јицак Рабин, израелски политичар и премијер (* 1922)
16. новембар — Петре Прличко, македонски глумац (* 1907)</s>
<s>Децембар</s>
<s>25. децембар — Емануел Левинас, француски филозоф (* 1906)
30. децембар — Богољуб Петровић, српски глумац (* 1942)</s>
<s>Нобелове награде
Физика — Мартин Луис Перл и Фредерик Рајнес
Хемија — Паул Ј.</s><s>Круцен, Марио Х.</s><s>Молина и Ф.</s><s>Шервуд Роуланд
Медицина — Едвард Б. Луис, Кристијана Нислајн-Фолхард и Ерик Ф.</s><s>Вајсхаус
Књижевност — Шејмус Хини
Мир — Џозеф Ротблат (Пољска/УК) и Пагваш конференција о науци и светским питањима
Економија — Роберт Лукас (САД)</s>
<s></s>
<s>1990-е
91995</s>
|
177 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%99%D0%B8%D0%BD%D0%B0 | Бијељина | <s>Бијељина је град у Републици Српској, Босна и Херцеговина.</s><s>На попису становништва 2013. године, Бијељина је према подацима Републичког завода за статистику Републике Српске имала 41.121 становника, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 42.278 становника.</s>
<s>Географија
Бијељина се налази у сјевероисточном дијелу Републике Српске, на координатама 44°45′16″ сјеверно и 19°12′59″ источно, на 90 m надморске висине.</s><s>То је, након Бање Луке, друго насеље по величини у Републици Српској и пето у Босни и Херцеговини.</s><s>Смјештена је у равници Семберији и представља раскршће путева за Србију, Славонију и унутрашњост Босне и Херцеговине.</s><s>Сматра се незваничним центром источног дијела Републике Српске с приближно 45.000 становника.</s><s>Удаљена је 6 km (4 km) од границе са Србијом и 40 km (25 km) од Хрватске.</s><s>Будући да се налази у средишту плодне равнице, представља један од центара производње и трговине хране.</s><s>Главнину производње чине житарице пшеница и кукуруз те поврће као купус, паприка и парадајз.</s><s>Воћарство и сточарство су такође заступљени, али у мањој мјери.</s><s>Бијељина је препознатљива по великом средишњем тргу.</s>
<s>Клима
На климатске услове овог подручја највише утиче сјеверни перипанонски дио, који припада умјереноконтиненталном панонском појасу.</s><s>Љета су топла, а зиме умјерено хладне, а просјечна годишња температура износи 10 °C. Средња јулска температура износи 22 °C, а јануарска –1 °C. Падавине су кроз годину углавном равномјерно распоређене, а најинтензивније су у периоду мај—јуни.</s><s>Просјечно остварена количина падавина креће се од 1000 до 1100 mm/m².</s>
<s>Историја
Најстарији пронађени трагови обитавања датирају из периода неолита — старчевачке културе, 5-4. миленијум старе ере.</s><s>Важно раскршће културних утицаја у неолиту, бронзаном добу и касније.</s>
<s>Бијељина је била једно од средишта панонско-илирског устанка.</s>
<s>Међу значајне личности 19. вијека убрајају се Филип Вишњић и Иво од Семберије, кнез бијељинске нахије, чији ликови се налазе на грбу града Бијељине.</s>
<s>Иако се име „Бијељина” први пут помиње већ 1446. године, озваничено је тек 1918. године.</s><s>Током владавине Аустроугарске град је носио име „Бјелина” а прије тога „Белина” и „Билина”.</s>
<s>Праисторија и антика
Најстарији потврђени трагови живота људи на простору данашњег града Бијељине потичу из млађег каменог доба — неолита — старчевачке културе (5.000 — 3.000 година п. н. е.).</s><s>Такође, пронађени су и материјални остаци из периода бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Највише налаза из ових периода праисторије пронађено је у атарима села Остојићево, Батковић, Главичице, Дворови, Којчиновац, Патковача и Тријешница.</s><s>Карактеристике грнчарије, оруђа и оружја недвосмислено потврђују културне везе прастановника Семберије са винчанском неолитском културом, односно, са културама бронзаног доба — вучедолском, костолачком и баденском.</s>
<s>У Дворовима код Бијељине откривени су експонати с краја бронзаног доба.</s><s>Пронађени предмети потичу из женског гроба, из седмог вијека старе ере.</s><s>Ријеч је о гарнитури појасних окова и спиралних украса, ниски од ћилибарских перли и стаклене пасте.</s><s>Ови археолошки налази везују се за производе тракијско-кимеријског културног краја, из периода Гласиначке културе, круга чији је центар био на простору данашње Румуније и Карпата, па чак можда и за древни народ Ските.</s>
<s>Археолошки налази из гвозденог доба везују се за долазак келтских племена, у предвечерје римских освајања (8-1. вијек п. н. е).</s><s>У античком периоду (1-5. вијек нове ере) Семберија је, као и цијела Посавина, била дио римске провинције Паноније.</s><s>Најзначајнија археолошка открића из римског периода налазе се на локалитетима Прекаје у Броцу (римска вила), Којчиновац (надгробни споменик), Велика Обарска (оловна плочица култне намјене са представом тзв. Подунавских коњаника), Амајлије (бронзана фигурина висине 13 cm), Модран (остава римског новца), Дијелови (двије камене скулптуре лавова), а откривени су и локалитети у Јањи, Дворовима, Батковићу и Патковачи.</s><s>Негдје на простору Доњег Подриња (на једној од страна Дрине) налазило се римско насеље Ад Дринум (На Дрини), али још увијек није познато његово тачно мјесто.</s>
<s>Стари Словени
Најстарији старословенски локалитет у Семберији налази се с обје стране Бистрика, између села Батковић и Остојићево и састоји се од четири мања локалитета (Јазбине, Орашчић, Градине и Челопек) који потичу из периода од 7. до 12. вијека.</s><s>На локалитетима Јазбине и Орашчић пронађени су остаци насеља из 7-9., односно 10-12. вијека, са полуукопаним земуницама чији су зидови изграђени од шепера и набијене земље, док је најзначајнији налаз комплекс металуршких радионица на локалитету Челопек у којима се у 8. вијеку топило гвожђе и производиле гвоздене алатке о чему јасно свједочи налаз гусано-графитног лонца који се чува у Музеју Семберије у Бијељини.</s><s>У то вријеме насеље на Бистрику, вјероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватала цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.</s>
<s>Средњи вијек
Прво помињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости.</s><s>У „Љетопису попа Дукљанина” помиње се једна побједа захумског кнеза Беле-Павлимира против Мађара „у равници Белина”.</s><s>Ипак, због крајње непоузданости овог списа и бројних доказаних нетачности, данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи илочког бана.</s><s>Документ на латинском језику о овом догађају чува се у Дубровачком архиву, у збирци Lamenta de foris, tom 20, pagina 71, који у преводу гласи:</s>
<s>„Дан 3. марта 1446.</s>
<s>Богиша Богмиловић пред господином Алојзом кнезом дубровачким подноси тужбу против Вучића Прибишевића и Вучића Угриновића и Радића Гучића и осталих људи илочког бана Осварта; изјављујући да су га они опљачкали у Биелини и одузели му: у роби, дукатима, сребру и сукну — 435 дуката и два коња са оружјем и његову одјећу и један сребрени послужавник.”</s>
<s>Поред овога, налази средњовјековних надгробних споменика са староћирилским натписима, приликом радова на обнови Атик џамије у центру Бијељине, бацају ново свјетло на прошлост овог краја у предтурском периоду.</s><s>Иако ниједан споменик нема сигуран датум, палеографска анализа показује да су натписи настајали у дугом временском распону од друге половине 14. до средине 15. вијека, што значи да су неки подигнути и прије биљешке у Дубровачком архиву.</s><s>Овим се још једном потврђује да је Бијељина у предтурском периоду била засебна жупа, а да је њено сједиште свакако било на мјесту гдје се налазила црква.</s><s>Кроз ту жупу је пролазио пут који је водио из Подриња, тј. преко Сребренице, Кушлата, Зворника, Теочака и Бијељине према Митровици и Илоку.</s><s>С тим главним путем овдје се састајао и пут који је водио од ријеке Босне тј. Добој града долином Спрече, затим преко Сребреника и Соли.</s>
<s>Средњи вијек у Семберији обиљежиле су сталне борбе за превласт у овим крајевима између владара Србије, Босне и Мађарске, као и ситнијих феудалаца.</s><s>Из времена средњег вијека потиче најстарија грађевина у Семберији и један од симбола Бијељине — манастир Тавна, за који се вјерује да је задужбина синова краља Драгутина краља Владислава II и кнеза Уроша Немањића те да потиче с почетка 14. вијека.</s>
<s>Фрањевачки самостан Свете Марије, у пољима, у околини Бијељине помиње се 1514. године.</s><s>Том раздобљу припадају тринаест стећака, од којих су два декорисана, а на четири се налазе фрагментарно читљиви написи.</s><s>У засеоку Митровићима, село Горњи Драгаљевац, на два локалитета налазе се три стећка, од којих је један украшен мотивима биљне стилизације и представом животиње; као такав пренијет је на зграду драгаљевачке основне школе.</s>
<s>Први српски устанак</s>
<s>Срби овог краја су искрено подржали Карађорђев устанак и буђење српског народа, али покушај ослобађања није имао успјеха.</s><s>Највећи допринос у покушају ослобађања „прекодринских Срба” дали су чувене устаничке вође — Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и поп Никола Смиљанић.</s><s>Резултати ових акција у Семберији и околини били су рушење старог утврђења у Теочаку 1805. године, спаљивање Јање 1807. године, а 1809. године краткотрајно је била ослобођена Бијељина и готово цијела Семберија и Мајевица.</s>
<s>Почетком априла 1807. године Карађорђе је наредио да се прикупи ваљевска, шабачка и мачванска војска и упути у Босну.</s><s>Стојану Чупићу је пало у удио да, са потребним снагама, заузме Јању и Бијељину и побуни околна села.</s><s>Судећи по оскудним аустријским извјештајима, устаници су у Босни претрпјели знатне губитке.</s><s>Чак је јављено да је Чупић погинуо, али та вијест није била тачна.</s><s>Операције у источној Босни су настављене и касније, а за команданта српских трупа постављен је Јаков Ненадовић.</s><s>Под његовом командом је био и Стојан Чупић који, са 1000 својих војника, половином априла продире дуж Саве, пали турска села и мобилише сав живаљ који је способан да носи оружје.</s><s>Ипак, пред јачим и бројнијим турским снагама, устаници су се морали повући у Србију.</s>
<s>Ова тешка времена изњедрила су и двојицу најзнаменитијих великана овог краја: кнеза Ивана Кнежевића (1760—1840) као симбола српске племенитости, и Филипа Вишњића (1767—1834), најпознатијег српског гуслара.</s><s>Као симболи Бијељине и Семберије, на великом грбу Града су представљени као чувари штита.</s><s>У Првом српском устанку истакао се и Симо Катић (1783—1832) из Дворова који је био командант одбране границе од Бадовинаца до ушћа Дрине у Саву, а касније, за вријеме владавине кнеза Милоша Обреновића, помоћник старјешине Мачве.</s><s>Чувени јунак је био и Зеко Буљубаша — Јован Глигоријевић (1770—1813) из Броца — „Српски Леонида” који је заједно са осталим „голаћима”, херојски погинуо у бици на Равњу, посљедњој бици Карађорђевог устанка.</s>
<s>Аустроугарска окупација
Аустроугарска је управљала Бијељином од 1878. до 1918. године.</s><s>Због много вишег степена развоја Дунавске монархије у односу на Турску, Босна и Херцеговина у те три деценије су доживјеле убрзан привредни напредак, који је довео до новог таласа буђења националне свијести.</s><s>Пописом становништва 1879. године утврђено је да у Бијељини има 1.602 стамбена објекта и 6.090 становника.</s><s>За то вријеме Бијељина је била велико насеље, пето по величини у Босни и Херцеговини.</s><s>Вријеме aустро-угарске окупације је вријеме препорода Бијељине, када она почиње да добија обрисе савременог града.</s><s>Увиђајући стратешки значај Бијељине у пограничном положају према Краљевини Србији власти су поклониле велику пажњу развоју насеља и његовом прилагођавању војним потребама.</s><s>Указом Земаљске владе, Бијељина већ почетком 1879. године, међу првим општинама у БиХ, добија општински Статут.</s>
<s>Први и Други свјетски рат
Први свјетски рат је донио нова страдања становништва Семберије од стране аустро-угарских власти због непрестаног сумњичења за сарадњу са Србима са друге стране Дрине.</s><s>О ужасима тих дана, јунаштву Сембераца и њиховој непоколебљивој жељи да живе у слободи заједно са сународницима увјерљиво свједочи познати аустријски писац и новинар Егон Ервин Киш чија регимента је тада била смјештена у Бијељини.</s><s>1918. година је означила велики преокрет – након пробоја Солунског фронта и побједоносног похода српске војске, распала се Аустро-Угарска Монархија, а Семберију је први пут у савремено доба на дуже вријеме обасјала слобода.</s>
<s>Бијељински срез је у Краљевини СХС дио Тузланске области, а од 1929.</s><s>Дринске бановине, са сједиштем у Сарајеву.</s><s>Пољопривредна криза се пренијела и на град, чија је привреда била у стагнацији а занати опадали.</s><s>Споменик краљу Петру I Карађорђевићу је откривен на Петровдан 1937. - срушен је 1941, обновљен 1993.</s>
<s>Током Другог свјетског рата, Бијељина се нашла у НДХ, у Великој жупи Посавје са сједиштем у Славонском Броду.</s><s>У бијељинском срезу била је уведена пракса да се из сваке општине на чијој територији дође до устаничких немира побије по 50 сељака.</s><s>На територији источне Босне, коју је до рата чинило 17 срезова, евидентирано је 731 веће и мање стратиште, на којима је у периоду 1941-1945, по првим послијератним истраживањима, страдало најмање 50.000 лица српске националности.</s><s>Само на подручју 5 срезова: Бијељина, Зворник, Власеница, Сребреница и Рогатица, по првим извјештајима са терена из 1947. године, убијено је 22.000 Срба.</s>
<s>Распад Југославије</s>
<s>Бијељина је током рата у Босни и Херцеговини била центар Српске аутономне области, САО Семберија и Мајевица, коју су организовале српске власти.</s><s>Током и непосредно након тог рата извршене су значајне демографске промјене.</s><s>Прије рата, главнину становништва у градском насељу је чинило муслиманско и српско становништво, а већину села су насељавали скоро искључиво Срби, осим села Јања.</s><s>У првим данима априла 1992. године, паравојне снаге вођене Жељком Ражнатовићем „Арканом” су ушле у насеље, након чега је велики број несрпског становништва из њега насилно исељен.</s><s>Током преузимања Бијељине почетком априла, најмање 48 Муслимана цивила је убијено.</s><s>У исто вријеме су у Бијељину пристигле бројне избјеглице српске припадности из осталих дијелова Босне и Херцеговине који су били под муслиманском и хрватском влашћу, те се структура становништва значајно промијенила у корист Срба.</s><s>На дан 13. марта 1993. срушено је неколико џамија, међу којима и Атик-џамија у центру града.</s>
<s>По завршетку рата, повратком једног дијела становништва порастао је број Муслимана у односу на Србе, али је већинско становништво остало српско.</s>
<s>Архитектура
Најстарија јавна грађевина у Бијељини била је српска православна црква коју су порушили Турци османлије и на чијим су темељима изградили Атик џамију 1520. године као задужбина Сулејмана Величанственог или 1687—1891 као задужбина Сулејмана Другог, на што указују надгробни споменици пронађени приликом обнове Атик џамије послије Одбрамбено-отаџбинског рата; при ископавању темеља на којима се налазе ћирилични натписи.</s><s>Други важан објекат је Црква светог Ђорђа, саграђена 1872. године.</s><s>И трећа најстарија грађевина која потиче из 1876. године је зграда у којој се налази Музеј Семберије.</s><s>Градски парк датира од 1892.</s><s>Бијељина се може похвалити највећим етно комплексом у Републици Српској и шире, односно Етно селом Станишићи.</s>
<s>Знаменитости</s>
<s>На главном тргу Бијељине, испред градске скупштине, налази се споменик Краљу Петру Карађорђевићу, реплика споменика подигнутог прије Другог свјетског рата.</s><s>Освећење је обављено на свечаности на Петровдан 1937. године.</s><s>Аутор оригиналног споменика је хрватски вајар Рудолф Валдец.</s><s>Током Другог свјетског рата усташе су споменик склониле са трга и уништиле, а комунистичка власт је по завршетку рата одбила да га врати.</s><s>Тек прве године рата у Босни и Херцеговини, 1992, реплика споменика је постављена на мјесто на коме се налазио и оригинални споменик, а на чијем мјесту је за вријеме СФРЈ био постављен споменик борцима НОР-а.</s><s>Аутор реплике је академски вајар Зоран Јездимировић.</s>
<s>Туризам</s>
<s>Етно Село „Станишићи”
На излазу из Бијељине, на трећем километру према Павловића мосту, налази се Етно Село „Станишићи”.</s><s>Етно село „Станишићи”, изван садашњег времена и простора, враћа нас прецима и природи, и буди у нама дивљење према једноставности некадашњег начина живота.</s><s>Овдје се одмарају очи и душа, човјек постаје племенитији, али и мудрији слушајући жуборење потока и рад воденице.</s>
<s>Етно Село „Станишићи” основано је 2003. године, захваљујући инспирацији Бориса Станишића.</s><s>Више од неколико година он је путовао по српским селима средње Босне у потрази за старим кућама и предметима, који ће сачувати представу о једном времену и култури живљења са краја 19. и почетка 20. вијека.</s><s>Резултат је аутентично планинско село усред семберске равнице.</s>
<s>У селу се данас издвајају двије цјелине.</s><s>Једна приказује световни живот и изграђена је од дрвета.</s><s>Чине је дрвене куће — брвнаре са покућством које им је вијековима припадало.</s><s>Куће повезују поплочане камене стазе, а у центру села су два језера.</s><s>Друга цјелина је духовног карактера и представљена је средњовјековном архитектуром грађеном у камену, која је у ствари скуп реплика историјског и религијског значаја.</s>
<s>Село чине воденице, мљекарник, ковачница, камени бунар, амбар и аутентичне дрвене куће, са приказом покућства и народних ношњи.</s><s>Млин поточар је направљен 1937. године и још је у употреби као и воденица из 1917. године у којима се још увијек меље брашно за погачице које се служе у ресторану.</s><s>Унутра се налази све што је млинару било потребно за боравак у њему за вријеме сезоне мљевења жита.</s><s>Мљекарник је из 1948 године.</s><s>То је зградица за прераду млијека и чување млијечних производа, са свим дрвеним посудама.</s><s>Мљекарници су били добро провјетрени и чисти, а у њих су могле улазити само жене које су се тиме бавиле.</s>
<s>Куће припадају динарском типу, прављене су од дрвета и са високим кровом.</s><s>То је мало апартманско насеље гдје су куће споља аутентичне, а ентеријер је прилагођен савременим потребама гостију.</s><s>У једној од кућа смјештена је сувенирница која нуди производе старих заната и домаће радиности.</s><s>У фази изградње је још неколико објеката у које ће бити смјештена ковачница, ткачница и грнчарска радионица.</s><s>Сви објекти ове цјелине смјештени су у близини језера и потока који између њих вијуга, а повезани су стазама поплочаним каменом.</s><s>Са извора стално дотиче чиста вода која је свуда по селу и својим током симболизује извор живота, постојање и трајање.</s>
<s>Духовна цјелина нас враћа још дубље у прошлост и сачињена је од реплика објеката са разних мјеста обиљежених православљем.</s><s>Са световним дијелом села повезано је великим каменим мостом који је реплика Козје ћуприје из Сарајева.</s><s>Преко њега се долази до Крстионице која је рађена по узору на малу цркву која постоји на Аљасци.</s><s>У срцу ове цјелине је манастир Светог оца Николе, реплика манастира Куманице, задужбине Немањића и у њему су положене честице моштију Цара Уроша и Светог оца Николаја.</s><s>Такође се налази кивот са честицама моштију Светог оца Николе.</s><s>Поред манастира се налази манастирска кућа (конак) која представља изузетан примјерак средњовјековне градње.</s>
<s>У близини монашке куће, на језеру, налази се камени амфитеатар са 380 мјеста, предвиђен за културне манифестације под ведрим небом.</s>
<s>Култура</s>
<s>У Бијељини ради Српско културно умјетничко друштво Семберија које његује фолклорну и музичку баштину српског народа и других народа који живе на простору бивше Југославије.</s><s>У Бијељини такође ради и Српско културно умјетничко друштво „Велика Обарска”.</s><s>Овде постоји Народна библиотека „Филип Вишњић” у Бијељини.</s>
<s>Музеји</s>
<s>Бијељина има музеј Музеј Семберије који се налази у најстаријој згради у Бијељини а чији историјат је занимљив.</s>
<s>Поред стручног кадра Музеј располаже са четири изложбене сале површине по 105 m² и салом за повремене изложбе, у којима се налазе три сталне музејске поставке са цјелодневном и свакодневном отвореношћу.</s>
<s>Археолошка изложба се налази у приземљу музеја и обухвата материјалне остатке цивилизације од неолита до касног средњег вијека.</s><s>Ту је смјештена највећа и најзначајнија колекција средњовјековних натписа у БиХ и шире са 23 ћирилична натписа на старословенском језику српске редакције.</s>
<s>Школство
У средњем вијеку хришћани су се писму учили углавном у манастирима.</s><s>Прва основна школа у Бијељини је отворена 1838. године.</s><s>1902. године ова школа је реновирана, додан је један спрат и још неколико учионица.</s><s>У периоду између 1893. и 1895. године ту је као наставник радио Јован Дучић.</s><s>Све до 1919. године школа је била смјештена у овој згради, када је предана на управу новоотвореној реалној гимназији.</s>
<s>Основе школе
Крајем Другог свјетског рата је промијењен школски систем, па је 1951. године отворена прва осмогодишња основна школа, а пет година иза тога и друга.</s><s>Касније су отворене основне школе 1959. и 1966. године.</s><s>Од 1953. године у граду постоји и основна музичка школа, у згради бивше Српске штедионице.</s><s>Једна од школа је Основна школа Свети Сава (Бијељина).</s>
<s>Средње школе
Средње школе у Бијељини су сљедеће:
Гимназија „Филип Вишњић”
Музичка школа „Стеван Стојановић Мокрањац” (основна и средња)
Пољопривредна и медицинска школа
Техничка школа „Михајло Пупин”
Економска школа</s>
<s>Високо школство
Од 1992. године, Бијељина има и установе за високо и више школовање.</s><s>Током година су се отварали нови приватни и државни факултети, а данас функционишу сљедећи:
Универзитет у Источном Сарајеву
Правни факултет
Факултет пословне економије
Педагошки факултет
Пољопривредни факултет
Приватни универзитети
Универзитет Синергија
Слобомир П Универзитет
Универзитет „Апеирон”
Универзитет „Бијељина”</s>
<s>Саобраћај
Од Бијељине води само једна пруга и то ка Шиду у Србији и није у функцији.</s><s>Поред тога Бијељина има и авионско узлетиште.</s>
<s>Градски превоз повезује градско насеље са приградским насељима и саобраћа сваког дана према реду вожње.</s><s>Градски превоз је у организацији ауто-превозника „Семберија транспорт”.</s>
<s>Становништво</s>
<s>Током рата у БиХ муслиманско становништво је прогнано из Бијељине, односно Републике Српске, док је велики број Срба из Федерације Босне и Херцеговине и Хрватске био прогнан у Бијељину, односно Републику Српску.</s><s>На тај начин је Бијељина одиграла значајну улогу за српске избјеглице, највише из Сарајева, Тузле, и Зенице и других крајева Федерације Босне и Херцеговине.</s><s>У току овог рата број становника Бијељине је порастао за 20-30%.</s>
<s>Познате личности
Сљедеће познате личности су рођене у Бијељини:
Иван Кнежевић, Кнез Иво од Семберије
Филип Вишњић, народни пјевач, гуслар
Родољуб Чолаковић, народни херој Југославије
Миле Давидовић, најуспешнији српски сликар наивац
Нихад Хрустанбеговић, композитор и маестро на класичној хармоници
Џејмс Хаим Пинто, сликар
Бранимир Бајић, фудбалер
Бранислав Ивковић, политичар
Горан Јелисић, хашки осуђеник
Дејан Мијач, позоришни режисер
Драгиша Шарић, кошаркаш
Звонимир Вучковић, официр ЈВуО
Лука Јовић, фудбалер
Алија Алијагић, комунистички револуционар
Милош Бојанић, пјевач народне музике
Мићо Мићић, начелник општине
Мирза Бегић, кошаркаш
Мирослав Миловановић, политичар
Мориц Романо, учесник НОР-а
Родољуб Роки Вуловић, пјевач, текстописац
Саво Милошевић, фудбалер
Светозар Самуровић, сликар
Стјепан Тонковић, сликар
Фадил Јахић Шпанац, народни херој Југославије
Френки, репер
Реља Јовановић, народни херој Републике Српске
Љиљана Рикић, филантроп, носилац ордена Крст милосрђа</s>
<s>Галерија</s>
<s>Види још
Град Бијељина
Семберија
Списак улица Бијељине
Дом здравља Бијељина</s>
<s>Референце</s>
<s>Литература</s>
<s>Спољашње везе</s>
<s>Општина Бијељина
Попис становништва по општинама и мјесним заједницама 1991. године
Portal Grad Bijeljina
Бијељина данас
Бијељина портал
Етно Село Станишићи Бијељина</s>
<s>Насељена мјеста у Републици Српској
Википројект географија/Насеља у Босни и Херцеговини
Насеља са већинским муслиманским становништвом 1991. у данашњој Републици Српској</s>
|